ОгњенаМаријаЛивањска Архиве - Страница 2 од 3 - Јадовно 1941.

Почетна » ОгњенаМаријаЛивањска » Страна 2

Најава: Молитвено сећање на убијене Ливањске Србе

17. јул 2019.

Потомци и поштоваоци ливањских Срба, које су усташе сурово побиле лета 1941. године, помолиће се за њихове душе и ове, 2019. године, у више места у Србији, Републици Српској и Федерацији БиХ. Злог лета 1941. године, жене и деца су живи бацани у јаме Динаре, Старетине, Тушнице, Камешнице…, мушкараци су побијени код села Пролог, нејач села Челебић побијена је у сеоској школи, а убијани су и на ливади Трновац, на подручју Купреса…. Преко 1600 цивилних жртава, од тек рођених до у старости онемоћалих нестало је тих дана, око Огњене Марије. Нестале су заувек целе српске породице, а у неким селима од тога дана све до данас више нема ни једног

Шушановићи

3. јун 2019.

Пошто се Цвиjо Паjчин одметнуо у планину почетком маjа 1941. године и заратио противу усташке власти, усташе су нерадо залазиле у Саjковић и друга српска села. И кад би кренули, биле су то поjачане jединице, углавном моторизоване и до зуба наоружане. Знали су добро како су задужили овог поносног и тврдоглавог Динарца, да он прескупо држи главу и да jе неће дати без замjене и крви до кољена. То што он један не зарезује усташку власт и није их толико бринуло колико чињеница да је он из дана у дан израстао међу српским живљем — и не само међу српским — у легенду и симбол непокора и слободарства. О овом

Отворена изложба о Ливањским Србима у Суботици

1. јун 2019.

У просторијама Српског културног центра „Свети Сава“ у Суботици, 16. маја т.г. отворена је ижложба „Срби Ливањског поља-трагови кроз векове“, аутора проф др Вељка Ђурића Мишине и др Радована Пилиповића. Изложбу је отворио Душко Ћутило, директор Покрајинског фонда за помоћ избеглим и расељеним лицима. У оквиру свечаности отварања изложбе одржана је промоција књиге Буда Симоновића Огњена Марија ливањска. Поред аутора, Буда Симоновића, о страдању ливањских Срба у првим месецима од проглашења Независне Државе Хрватске, поред аутора, говорили су и Бојан Арбутина и Слободан Вучинић, а Ђурђица Поповић је прочитала део из књиге. У уметничком делу програма учествовале су ученице Правно-правне школе из Београда. Бројна публика је са пажњом слушала о

Илија Шакота, заборављени је српски херој

30. мај 2019.

Из jаме Бивоље брдо, у децембру 1990. године, извађене су кости великог броjа невино пострадалих Срба, коjи су у њу живи гурнути у току љета 1941. Уз кости су пронађени и дjелови одjеће и обуће као и лични предмети мученика, али и зарђали остаци jедне пушке са мунициjом. Пушка jе припадала усташи- jамару Мехи Делићу. Мехо jе са другим усташама, у Видовданскоj ноћи, под свjетлом батериjа и камионских фарова, у понор jаме дубок 40 метара, гурао своjе српске комшиjе. На реду су били Срби из села Козица код Стоца, њих око 120, на превару и часну комшиjску реч похватани, затворени и мучени у Дуванскоj станици у Домановићима. Нису сви очаjавали. У току

Пуцали су им у потиљак

28. мај 2019.

Никада се са сигурношћу неће сазнати колико jе жртава пало у Прологу, без сумње наjкрвавиjем стратишту у ливањском краjу на коjему су усташе тог крвавог љета 1941. године, како се то по уобичаjеном шаблону говори, умориле на разне начине око пет стотина људи, искључиво зрелих мушкараца — углавном глава породица. И нису само из Ливна и села са руба Ливањског поља већ и из других краjева. Постоjе, рецимо, поуздани подаци да су довођени и убиjани и Срби из неких далматинских села као и из других, Ливну сусjедних општина. Онако како су Ливањцима говорили да их воде у Србиjу па их потаjно одводили и клали у шуми Копривници између Купреса и

Нијесмо жељели освету

27. мај 2019.

У помами националистичких страсти и вјерске затуцаности, у лудилу мржње према свему што је српско, у безумном бијесу који су усташе испољавале над недужним српским народом, било је сигурно тешко чак и најтрезвенијим и најразумнијим Хрватима одупријети се и супротставити, стати у одбрану дојучерашњих комшија и пријатеља. Ако би се судило по оној Његошевој „страх животу каља образ често”, онда би се заиста и могло донекле схватити и уважити оправдање да се часни Хрвати из страха нијесу у већем броју супротставили злочинима својих сународника и отвореније стали у одбрану Срба. Такво опредјељење, међутим, пада у воду пред чињеницом да је то изостало чак и онда када су чудовишној Павелићевој држави

Раскол

25. мај 2019.

П0МРАЧЕЊЕ УМА „…сваки коjи зло чини, мрзи на видjело и не иде к видjелу да не покараjу дjела његовиjех, jер су зла. А ко истину чини, иде к видjелу, да се виде дjела његова, jер су у Богу учињена…” (Јеванђеље по Јовану) Док jе четрдесетих година двадесетог виjека захуктала фашистичка машина тутњела низ Европу, све прштећи пред собом и склањаjући као грану с пута jедну по jедну препреку оскудно наоружаних, разjедињених и деморалисаних противничких армиjа, Анте Павелић jе у завjетрини и под тврдом заштитом фашизма задовољно трљао руке и чекао да се и jугословенска државна творевина коначно распадне као кула од карата. Крвава jутра коjа су другима доносила страх, неизвjесност и безнађе,

Збјег Срба у једној од пећина у околини Ливна (снимио познати ратни сниматељ и репортер Жорж Скригин) у којој је Иван Горан Ковачић, наводно, написао „Јаму“

Све је пажљиво записивао

24. мај 2019.

Нема никакве двоjбе да jе Иван Горан Ковачић своjу „лабудову пjесму“ – поему Јама — написао управо у Ливну. Потврда за то ниjе само чињеница да jе он ту први пут читао стихове овог потресног поетског свjедочанства, већ сасвим конкретни докази да jе Горан разговарао са већим броjем преживjелих из jама и са усташких стратишта — да jе оно што jе чуо о усташким злочинима у Ливну и околини, уствари, било пресудно, било инспиративна окосница за настанак овог великог поетског дjела. Збjег Срба у jедноj од пећина у околини Ливна (снимио познати ратни сниматељ и репортер Жорж Скригин) у коjоj jе Иван Горан Ковачић, наводно, написао „Јаму“ Милан Росић jе

Доброчин се злу не нада

23. мај 2019.

У горким сјећањима преживјелих из јаме Равни долац полувјековље је ипак учинило своје. У пепелу заборава тињају ране непреболне, а у сјећањима се полако мијешају јава и снови страшни који им непрекидно загорчавају ноћи и изазивају несанице. У сјећањима и казивањима нема ни мржње ни клетава. Умјесто жеље за осветом, да се зло злом врати — праштање и великодушност. Умјесто да оптужују и крвницима никад мира не дају, углавном ћуте као да је све то што им се десило удесила некаква виша сила којој се не смије и не ваља ни име спомињати, а камоли противити. Једино што никада не заборављају и што никада не пропуштају прилику да нагласе и

Двапут их враћали са губилишта

22. мај 2019.

Поточани су jедно од риjетких села у ливањскоj котлини, настањених мjешовитим становништвом, у коjему усташе због нечег ниjесу приступиле потпуном истребљењу Срба и затирању њихових кориjена. Ипак, страхови коjе jе неjач из овог села преживjела готово да су равни смрти. О голготи коjу jе преживjело педесет и пет становника овог села казуjе Благоjе Јагодић, тада jеданаестогодишњи дjечак: „Краjем седмога мjесеца четрес прве, одрасли и за рад способни мушкарци из Поточана затекли су се на планини, jедно сат и по ода од села. Било вриjеме косидбе, па ваљало уграбити за лиjепиjе дана и приjе светаца. Једно jутро, ето сеоскога кнеза Јака Михаљице, званог Јакић. Иде кроз село и наређуjе женама да

А како гробове да замијенимо?

20. мај 2019.

Све до 11. априла 1992. године, међу Србима у Ливну jе тињала нада да се зло неће поновити, да ће разум побиjедити и да ће се све ипак разминути на витлању националистичким барjацима и проусташкоj галами, можда на диобама и сеобама, без крви и злочина. Тог дана jе, међутим, громовито одjекнула виjест да jе на путу Гламоч – Ливно, на перифериjи Гламочког поља, убиjен Србин, Ливњак, Миле Радоjа. Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 16. марта 2016. године. Да све буде жалосниjе и парадоксалниjе, управо Миле Радоjа, педесетjедногодишњи електричар, стасита људина као од Цинцара одваљена, човjек коjи се ниjе боjао по два ока у глави, много приjе

Спасих душу своју

19. мај 2019.

Све оно што се у Другом свjетском рату, посебно у првоj ратноj години, збивало у Ливну и околини, само jе неодвоjиви дио пакленог наума Анта Павелића коjи се у Ватикану заклео да ће на Балкану ударити брану православљу, да ће стварањем чистокрвне Независне државе Хрватске направити непрелазни бедем ширењу православља на запад, али и моћну одскочну даску за ширење римокатоличке вjере на исток. И ливањски Срби су се нашли на оном стравичном списку од 1.885.943 српске душе коjе су усташе наумиле уклонити из Хрватске по било коjу циjену. Они су, како пише Виктор Новак у своjоj чувеноj књизи „Magnum crimen“ „имали да приђу или ‘вjери дjедова’, или да их се

ДАНИЦА ЛАЛИЋ, удата СТОЈИЋ: Није вољела подсјећања на страхоте које је преживјела

Ћутала је до гроба

15. мај 2019.

И запис који слиједи датира из августа 1990. године: На сурчинском гробљу већ четири године почива Даница Стојић, рођена Лалић, једна од четрнаесторо преживјелих из јаме Равни долац. Са црне надгробне плоче гледају ведре очи, а на мирном овалном лицу нема ни трага петње, ништа што би незнанцу казало каква је мука прерано сломила ову стамену жену, шта је скршило дух и снагу која зрачи са тог лица. Не умију то да објасне ни њена дјеца Драгиња и Бранко. Мало, премало знају о судбини своје мајке, о ономе што је преживјела као једанаестогодишња дјевојчица тог црног љета 1941. године, далеко одавде, у утроби Динаре. Није мајка никад жељела да их

Пуно срце у празној кући

14. мај 2019.

И у Доњим Руjанима се однедавно обистинила паклена усташка жеља да истриjебе све што jе српско – записао сам почетком августа 1990. године. Одолиjева jош само гробље са црквом и групице старовремских камених кула сазиданих од финог тесаника коjе подсjећаjу на киклопске стећке. Куће су одавно пусте и затворене и у њима нема жива ока од Маљковића, Ерцега, Денића, Лалића, Козомара, Глигића, Бачковића, Стоjића, Билана, Глишића… Нема ни Бошковића. Ту гдjе jе тог злог љета 1941. године живjела задруга од преко двадесеторо чељади, остале су само лиjепе камене куће и помоћне зграде коjе као уклете зврjе пусте и затворене. Пусто и около на широким ливадама и пашњацима на коjима су

Лажна слика државе којој је злочин био програм и циљ

14. мај 2019.

Хрватско суочавање с трауматском прошлошћу умногоме је компликованије, теже и спорије него у већини европских земаља. Пише: Славко Голдштајн Након рекламно замашне најавне кампање, Јутарњи лист је у суботу 6. фебруара 2016. објавио невелику фотомонографију на 104 странице, с око 120 снимака из раздобља 1941-1945, под насловом “Живот у НДХ”. Жао ми је што је лист у којем повремено сурађујем објавио такву књижицу, али ми је драго да ми је главни уредник тог листа, кад сам му телефонски најавио да о томе желим написати негативну критику, спремно одговорио да су ми и за такав текст ступци Јутарњег листа отворени. Наслов књижице “Живот у НДХ” неумјесно је претенциозан, јер “живот” подразумијева