NDH Архиве - Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Исак Асиел: Крст страдални на раскршћу неба и земље су поставили живи, да се не заборави

2. јул 2026.

Поводом судског спора везаног за постављање Часног крста над гробницом 6.500 Срба на гробљу у Земуну, Врховни рабин Јеврејске заједнице у Србији Исак Асиел послао је писмо Момчилу Мирићу, председнику удружења Јадовно 1941. Београд чији садржај преносимо у целости. Поштовани г. Мирић, Жао ми је што су се догађаји око постављања православног крста на делу јеврејског гробља у Земуну нанизали у тако немилом смеру и довели до судског спора. Након што су нацисти побили јеврејске заточенике и затворили Јеврејски логор (децембар 1941 – мај 1942), у новоформираном Прихватном логору Земун (мај 1942 – 1944), почињен је злочин, немерљив и непојмљив, над Србима и припадницима других народа на Старом сајмишту. Тела тих невиних

Лордан Зафрановић о свом новом филму: Истина о Јасеновцу мора да се каже – неки је неће прихватити!

2. јул 2026.

Бивши немачки канцелар Вили Брант направио је велики, светски гест када је клекнуо у Аушвицу и затражио опроштај. Једино тако нешто има снагу. Док неко не клекне у Јасеновцу, на оном страшном месту где је убијено толико невиних људи, Јасеновац неће добити свој епилог. И даље ће бити место оптужби, мржње и подела, каже редитељ Лордан Зафрановић. Прослављени редитељ се од ране младости бави темом зла – како оно настаје, како се развија и како се остварује, посебно оног зла које су починили Хрвати – усташе, људи поникли из његовог народа. Зафрановић својим делима опомиње: будимо људи, суочимо се прво са сопственим гресима и учинимо све што је до нас

Суваја, мјесто злочина које не смијемо заборавити

1. јул 2026.

Усташки покољ, 01. jула 1941. над становништвом села Доња Суваjа, смjештеном између Срба и Доњег Лапца, представља наjмасовниjи усташки злочин над становништвом котара Доњи Лапац приjе устанка српског народа у борби за опстанак.[1] О размjерама овог злочина, али и злочина уско везаних за оваj догађаj, тj. покоља у мjестима Лички Осредци и Бубањ, говоре и подаци о укупном броjу жртава. Према подацима историчара др Ђуре Затезала (1931-2017.) из Карловца, усташе су тог дана “убиле и ножем усмртиле 243 српска цивила од коjих 118 дjеце, 75 жена и 50 мушкараца”[2] По неким другим изворима, тj. поименичним списковима жртава, у поменутим селима Суваjа, Осредци и Бубањ, у прва три дана мjесеца jула,

ТАЈНА ПАРЦЕЛЕ 142 НА ЗАГРЕБАЧКОМ ГРОБЉУ МИРОГОЈ

30. јун 2026.

Неодговорни и недостоjни имена наших предака олако заборављамо своjе жртве. Имамо ли право тражити опрост од Новомученика српских због нашег бесмисла и недостатка егзистенциjалног самопоштовања !? Парцела броj 142 на загребачком гробљу Мирогоj криjе таjну дjеце мученика, жртава онтолошког зла оличеног у Независноj Држави Хрватскоj. То свето мjесто коjе jе 1942. године , изван тадашњих граница Мирогоjа, служило за закопавање „иновjераца“ данас одише миром на граници шуме, гдjе лежи скроман споменик и мала надргобна плoча. Код овог светог мjестане долазе званичне делегациjе са српских простора, нема великих изjава у обjективе фотоапарата и камера државних сервиса. Данас, тек по коjа играчка испред надгробне плоче свjедочи о томе да ово мjесто ниjе обичан гроб, како на плочи пише, „неколико

Страдање Срба Доње Херцеговине у геноциду НДХ 1941-45. године (2)

24. јун 2026.

Априлски рат, хрватска издаја и побуна, проглашење НДХ у Чапљини, огорчене борбе за град, окупација прве српске жртве, успостављање хрватске власти и припреме геноцида. Пише: Миленко Јахура За потпуно истребљење Срба идеална прилика после Хитлеровог и Мусолинијевог разбијања Југославије и успостављања Независне Државе Хрватске, мрачне злочиначке творевине. Хрватске масе су је дочекале са еуфоричним одушевљењем. Муслиманске такође, у нешто мањој мери. О каквом се расположењу ради говори и чињеница да је у Чапљини, под вођством католичких свештеника Јуре Врдољака и Илије Томаса, предратних чланова усташке организације, проглашена Независна још 8. априла 1941.године, два дана пре него је исту Кватерник прогласио у Загребу! Опијене шовинистичке масе нападају и разоружавају југословенску војску,

Страдање Срба Доње Херцеговине у геноциду НДХ 1941-45 године (1)

23. јун 2026.

Поводом 85 година од почетка великог геноцидног Видовданског покоља хрватске државе над српским народом. Пише: Миленко Јахура(1. део- уводне напомене) Доња Херцеговина је географско-историјска одредница, која се код Срба, за разлику од Хрвата, данас ретко користи код оваквах и сличних разматрања. Ово сматрам неоправданим заборављањем једног српског краја, са несрећном судбином и многим националним, културно-историјским и другим вредностима, на који освајачи данас полажу претензије. То је простор ниске Херцeговине, који се назива и Хумином и припада му подручје Стоца (без Дабра, који му је донедавно административно припадао), Дубрава, Храсна, Чапљине и Љубушког. Сматрао сам да је оправдано да се, овде обради Доње Понертвље, одн. Метковић и Опузен, који су данас

Убити учитеље и попове

22. јун 2026.

Усташе разрадиле план да се Срби „сви до једног“ побију. Сељани усмрћени маљевима и бачени у јаму Голубњача Масовни покољи Срба у НДХ били су унапред планирани и организовани. Иницијативу за та монструозна убиства дали су Павелић и његови сарадници, а одобрили је и свесрдно јој помагали немачки и италијански окупатори. Циљ је био потпуно уништење, истребљење православног живља и стварање „чисте хрватске нације“. План за истребљење Срба разрађиван је на усташким састанцима, на које су редовно долазили и католички свештеници. Тако је, на пример, средином маја 1941. у Глини, у згради болнице, одржан збор усташа из готово свих жупа НДХ, мада су већину чиниле усташе из Босне и Херцеговине

Календар геноцида: 20. јун 1941. Годишњица страдања Срба у Лици

20. јун 2026.

Јама Јасеновача – Јасиковача, Бубањ код Борићевца, Доњи Лапац. 20. jуна и 3. jула 1941. усташе су побиле неколико десетака Срба, мушкараца, жена и дjеце и бациле у jаму. Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб 2005. Позивамо све оне коjи имаjу додатне информациjе, документе и сл. везано за оваj догађаj, да нас контактираjу путем e-maila: [email protected], телефоном: +387/51/420-441, +387/65/511-130, или на адреси Удружење Јадовно 1941. Церска 38, Бања Лука, Република Српска.

Ако заборавим тебе Јадовно, нека ме заборави десница моја.

19. јун 2026.

Не постоји овоземаљска заповијест, нити закон који може да нас одвоји од завјета који смо дужни да испунимо према нашим претцима. Да њихова жртва не остане заборављена, остаје дужност нама и нашој дјеци, јер какав им примјер дамо у односу према претходницима својим, тако ће се односити и према нама наши насљедници, ма како окончали свој овоземаљски пут. Ако заборавимо на страх и пригрлимо љубав, онда ћемо без бојазни корачати напред и испуњавати задаћу, и љубав према њима ће нас охрабривати да не клонемо док задаћу не испунимо. Љубављу и незаборавом покидаћемо печате тајни и скривених злодјела са гробова њихових, а правда васкрснути мора. Истина и правда надвладаће лаж и

Дођите до Шаранове јаме у суботу 20. јуна 2026, јер нисмо заборавили

19. јун 2026.

Са благословом Његовог Високог Преосвештенства, Митрополита горњокарловачког г. Герасима, поводом осамдесет и пете годишњице од почетка Покоља, молитвеним сјећањем на мученике пострадале на Јадовну, биће обиљежен „Дан сјећања на Јадовно 1941 – 2026.“, Без обзира што се ово стратиште данас налази ван граница Србије и Српске, сматрамо нашом дужношћу да његујемо културу сјећања и памћења на наше страдалнике, без обзира гдје су пострадали. У суботу 20. јуна 2026, над Шарановом јамом на Велебиту, седамнаесту годину за редом, са почетком у 11 часова, биће служен парастос за не мање од 38.000 православних Срба, побијених у комплексу логора смрти НДХ, Госпић – Јадовно – Паг у периоду од 11. априла 1941. до 20.

Оливера Шекуларац: Зато је Јадовно моје огњиште, зато је било што бити не може

19. јун 2026.

У мојим речима је само туга и бол, мржњу су имали они који су недужне животе узимали… Било је Јадовно и Лика, био је Душан и Грубишно Поље. Била је Огњена Марија Ливањска и Гордана, било је Ливањско поље са крицима и од‌јецима. Била је литургија, био је парастос, били су загрљаји сестрински са Свјетланом, који љубављу дубоком одишу. Били су људи који су разумели, осетили, помогли… Било је поучних речи, било је прозе, стиха, сузе… Били смо сви са својима, сви у Христу живи. Био је Василије, нежан, осећајан, потомак Дамјана Штрбца, свештеника, светитеља, мученика из јама. Било је фотографија тог већ историјског Басташића стола, било је очију ближњих,

Часни фратар – сотона

19. јун 2026.

Највише људи убијено док је логором командовао фратар Филиповић. Жене и деца држани без хране и воде у „кули смрти“ Први логораши су почели пристизати теретним вагонима на железничку станицу Јасеновац 20-21. августа 1941. Одатле су спровођени на ливаде крај села Брочице са јужне стране Струга, уз шуму Доња Крндија и пут Новска – Јасеновац. На том месту су биле подигнуте две бараке, а на улазу стражара и два стражарска торња. Све је било ограђено бодљикавом жицом. Сви који су током августа до почетка октобра 1941. упућени у Концентрациони логор Јасеновац били су смештени у ове бараке. Логораши у својим изјавама тај логор називају Брочице I, Брочице II, Шума и

Усташки џелат "по обављеном послу" у Јасеновцу

Сведок страшног покоља

17. јун 2026.

Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан. Клање људи почело је редом, како смо стајали у цркви, наставио је причу о масакру у Глини Љубан Једнак. Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан. Нису чекали да искрвави или умре, већ су га полумртвог износили из цркве и бацали на камион. Када су поклали три четвртине људи, стали су да се одморе. Чим су наставили, хватали су једног старца питајући га: ’Хоћеш ли нам дати жену, сестру и кћерку?’ Он је одговорио да

Јован Мирић: „Има ли мјеста за нас на овоме свијету“

17. јун 2026.

Замукнуше и црквена звона, носећи широм васељене наше посљедње питање: има ли мјеста за нас православне Србе, ове који јесмо, овдје гдје јесмо, на овоме свијету. Кућа Кућу су ми запалили, и сав је народ у њој изгорио. У пепелу и угарцима остали су ми браћа и сестре, мајка и отац, родбина, комшије. Ја сам једина остала у животу. Кућа је била дрвена, планинска, на четири воде, са двије просторије. Лако се запалила и брзо је горила. Истјерали су све нас из кућа рано ујутро, ненадано, свезали нам свима руке конопима и дотјерали у нашу кућу. Била је најпространија. Око куће су поставили стражаре са пушкама. Све њих смо познавали,

Ђуро Затезало: Логор Јадовно

16. јун 2026.

Крајем маја и током јуна 1941. године, из свих крајева НДХ је свакодневно стизало на стотине заточеника у Госпић, па је простор казнионице Окружног суда убрзо постао премален. Због тога је у првој половини маја Министарство унутрашњих послова, на челу са Андријом Артуковићем, затим Еугеном Кватерником, равнатељем Равнатељства за јавни ред и сигурност, Јуцом Рукавином, усташким пуковником, Јурицом Фрковићем, великим жупаном жупе Лика и Гацка, Стјепаном Рубинићем, шефом усташког редарства у Госпићу, те Рудом Рицом и Драгутином Пудићем Парализом, у велебитској забити, далеко од очију народа, основало логор Јадовно. Он је у почетку обухватао један шумски пропланак ограђен бодљикавом жицом. Простор под ведрим небом није био дужи од 50 и