
Спомен плоча Милану Гачићу
Као да је јуче било, а давно је, средина прошлога века. Отварам ову масивну, лепу, капију, па из ходника улазим у претсобље куће пред којом данас стојимо. Висок, стасит, усправан, са одлучним, а топлим погледом, у дотрајалом сивом, дугом капуту, стоји пред кухињским вратима Милан Гачић, отац мог друга Саше. Човек који је у Првом великом рату све изгубио, дочекује дечака који је у Другом великом рату све изгубио. Ја у његовом оку видим и оца и мајку, а он у мом, можда, налази прерано угасли сјај његова три брата који су своје младе животе узидали у штит за Србију. И тако из генерације у генерацију. Готово да нема












