ДругиСвјетскиРат Архиве - Страница 33 од 116 - Јадовно 1941.

НА ВЕЛЕБИТУ ПАРАСТОС ЈАДОВНИЧКИМ ЖРТВАМА 29.ЈУНА

17. јун 2024.

Његовање културе сјећања и памћења је не само један национално одговоран, већ и дубоко морални и људски однос према невино пострадалим прецима, али и одговоран однос према још нерођеним потомцима. Код Шаранове јаме на Велебиту у суботу, 29. јуна биће служен парастос јадовничким жртвама поводом обиљежавања Дана сјећања на Јадовно 1941. године када је у том комплексу логора за вријеме Независне Државе Хрватске /НДХ/ на најсвирепији начин убијено више од 40.000 углавном Срба и Јевреја. Предсједник Удружења „Јадовно 1941“ Душан Басташић рекао је Срни да је његовање културе сјећања и памћења не само један национално одговоран, већ и дубоко морални и људски однос према невино пострадалим прецима, али и одговоран

Усташки џелат "по обављеном послу" у Јасеновцу

Сведок страшног покоља

16. јун 2024.

Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан. Клање људи почело је редом, како смо стајали у цркви, наставио је причу о масакру у Глини Лјубан Једнак. Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан. Нису чекали да искрвави или умре, већ су га полумртвог износили из цркве и бацали на камион. Када су поклали три четвртине људи, стали су да се одморе. Чим су наставили, хватали су једног старца питајући га: ’Хоћеш ли нам дати жену, сестру и кћерку?’ Он је одговорио да

ЛИТУРГИЈА И ПАРАСТОС НА КАМНИШКОЈ БИСТРИЦИ

16. јун 2024.

У суботу, 15. јуна 2024. Његово Преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, Администратор Митрополије загребачко-љубљанске, служио је Свету Литургију и парастос на спомен подручју у Камнишкој Бистрици у Словенији, на мјесту страдања великог народног збјега из Црне Горе, Боке которске и Херцеговине, 1945. године. Тада је на том мјесту наредбом комунистичких власти убијено преко 3500 невиних. Владици Кирилу саслуживао је архимандрит Павле Радусиновић, игуман манастира Ораховица, протојереј Предраг Шћепановић, из Митрополије црногорско-приморске и свештенство Митрополије загребачко-љубанске. Појао је византијски хор Црквене општине у Љубљани, а на Литургији су учествовали и многи вјерни из Митрополије црногорско-приморске који су, као и ранијих година, дошли на поклоњење том свештеном мјесту. Многи од њих потомци

Миострах: Трагом предака

13. јун 2024.

Био сам у Миостраху, а да до пре неколико месеци нисам ни помишљао да ћу икад тамо отићи. Идеје за многе наше подухвате зачете су у кафани. И за овај мој. А повод је био текст из „Печата“… Пише Мирослав Максимовић Може ли страх бити мио? Не знам, можда и може. Моја мајка је, годину-две пред смрт, а после можданог удара, рекла да осећа да је читавог живота била у неком тихом страху. Од чега? Од људи? Родила се у месту које се зове Миострах. И ту је, у четрнаестој години, завршила први живот. Други је, до осамдесете, провела, у чудном страху, а да никад више није отишла тамо. Живот

Писмо Мире Цикоте пред погубљење

12. јун 2024.

Козара, љето 1942. „Драга моја мама, Прошло је много мјесеци како Ти нисам писала… И ево послије више мјесеци Ти пишем, на жалост, посљедње писмо. Осуда је изречена. Сједим у ћелији и чекам да дођу по мене. Нисам овдје сама. Разговара се, пјева, замишљени смо додуше, али вјеруј ми, мама, није ни страшно, па зато Ти пишем. Хтјела бих вам свима рећи да се не жалостите. Док је човјек на слободи, изгледа му овакав положај страшан, али није, уживила сам се у ово стање, а помисао да је завршило овако још хиљаде и хиљаде људи, ублажује моју бол и жалост за животом. Чула сам да је моја дивна Љиљана код

Козара и Поткозарје – српски зид плача

11. јун 2024.

Хрватски и њемачки фашисти опљачкали су сва села, побили дио становништва, укључујући 540 рањеника, а око 68.000 српских цивила отјерали у логоре, махом у Јасеновац. На Козари и Поткозарју, према подацима након рата, убијено је и страдало 35.000 цивила. Офанзива усташа и њемачких нациста, уз подршку мађарских фашистичких снага, на Козару почела је на данашњи дан 1942. године, што је био увод у један од настрашнијих злочина почињен над српским народом икада. Затирање народа Уз подршку мађарских ријечних бродова, 40.000 њемачких и хрватских војника затворило је обруч око слободне територије козарске области. У опкољеном подручју збјег са око 80.000 српских цивила бранило је 3.500 бораца Другог крајишког партизанског одреда. Послије

Годишњица крваве козарачке епопеје: Покушај затирања Срба

10. јун 2024.

Десетог јуна 1942. године њемачки војници и усташе напали су народ Козаре, починивши један од највећих ратних злочина на просторима бивше Југославије у Другом свјетском рату – српско становништво је убијано и расељено, а посебан злочин почињен је над дјецом. Избеглице са Козаре (фото: radiogornjigrad.wordpress.com) Офанзива Нијемаца и усташких јединица /око 40.000 војника/ затворила је обруч око слободне територије козарске области. Око 80.000 српских цивила нашло се на удару нацистичких снага, а бранило их је 3.500 бораца Другог крајишког партизанског одреда. Ипак, Козарчани су издржали 50 дана тешких борби – погинуло је око 1.700 партизана, али је на неким мјестима обруч пробијен и спасено је око 15.000 цивила. Нијемци и

ТАЈНА ПАРЦЕЛЕ 142 НА ЗАГРЕБАЧКОМ ГРОБЉУ МИРОГОЈ

9. јун 2024.

Неодговорни и недостоjни имена наших предака олако заборављамо своjе жртве. Имамо ли право тражити опрост од Новомученика српских због нашег бесмисла и недостатка егзистенциjалног самопоштовања !? Парцела броj 142 на загребачком гробљу Мирогоj криjе таjну дjеце мученика, жртава онтолошког зла оличеног у Независноj Држави Хрватскоj. То свето мjесто коjе jе 1942. године , изван тадашњих граница Мирогоjа, служило за закопавање „иновjераца“ данас одише миром на граници шуме, гдjе лежи скроман споменик и мала надргобна плoча. Код овог светог мjестане долазе званичне делегациjе са српских простора, нема великих изjава у обjективе фотоапарата и камера државних сервиса. Данас, тек по коjа играчка испред надгробне плоче свjедочи о томе да ово мjесто ниjе обичан гроб, како на плочи пише, „неколико

Мучно ницање Каменог цвета

9. јун 2024.

Деценију и по после рата Јасеновац је био последње стратиште у Европи које још није било ни означено а камоли споменички обележено што је изазивало фрустрацију родбине страдалих и негодовање дела партизанских бораца. „Питање обележавања јасеновачког логора уништења, негде на прелазу из педесетих у шездесете године, постало је наједном прилично вруће. Падало је у очи да је Јасеновац вероватно последње стратиште у Европи које још није било ни означено, а камоли споменички обележено. Штавише, трагови су били скоро сасвим затрвени… Шикара је увелико била преузела власт над просторима некадашњег логора, па се полако претварала у неку врсту прашуме на подводном тлу.” То је резиме стања овог крвничког логорског комплекса петнаестак

Раде Црногорац: Кад се Пива на небо селила

7. јун 2024.

7. јуна 1943, на дан Обретења главе Светог Јована Крститеља, у пивском селу Дола, десио се један од најстравичнијих злочина. Припадници фолксдојчерске Принц Еуген Дивизије, говорила је званична историја, рафалима су покосили 522 житеља овог краја, а међу њима и 109 дјеце. Смрт су сијали низ цијело пивско племе, тако да је живо спаљено, у селима и катунима или бачено низ литице, више од 1 260 невиних људи, жена, дјеце и стараца. У сливу Комарнице, Пиве и Таре, између Дурмитора, Маглића, Власуље, Голије и Војника, окружено Гацком, Голијом, Шипачном и Дробњацима, простире се старо херцеговачко племе Пива. Пива је српском роду дала низ знаменитих личности, међу којима се, поријеклом из

Средњошколци у мисији против колективног заборава

6. јун 2024.

Жртве масовног партизанског злочина заслужују право на истину и право на сјећање. Краљеви војници из Србије, мучки и на превару убијени од партизана у мају 1945. године и бачени у јаме код Миљевине, заслужују право на сјећање и право на истину, поручили су ученици и професори Средњошколског центра у свом документарном филму „Понор- право на сјећање“. Документарни филм, назван по једној од јама у коју су партизани бацали заробљене војнике, ђаци су снимали годину дана, а након недавне премијере у просторијама школе, захваљајући Музеју „Стара Херцеговина“, свој истраживачки рад представили су и суграђанима. Средњошколци поручују да овим филмом желе да дају допринос култури сјећања, поготово што је ријеч о догађају

Миле Дакић – Споменици НОР-а и револуције

6. јун 2024.

Миле Дакић 1986. године израдио је драгоцјену монографију споменика и стратишта из Другог свјетског рата на простору општина Карловац, Вргинмост, Војнић, Слуњ, Озаљ и Дуга Реса. Осим фотографија, монографија садржи и карту са исцртаним локацијама споменика, биографије народних хероја и хронологију догађаја током рата. Како су споменици на простору Кордуна у посљедњем рату рушени и скрнављени, тако ова монографија има већу вриједност. На плочама некадашњих споменика била су исписана имена српских жртава страдалих од хрватских и муслиманских усташа. Издавач: Меморијални парк Петрова гора Аутор: мр Миле Дакић Рецензенти: др Ђуро Затезало, пуковник Игњатије Перић Издање: прво Година издања: 1986. Спецификација: латиница, 141 страна, меки повез, 20 cm Примјерак сачувао: Драган Гвозденовић Дигитализација: Фондација “Заборављени коријени” Дигитализовано издање уз

Барјак слободе завијорио се 6. јуна 1941.

6. јун 2024.

6. jуна 1941. године група устаника из села Казанаца и Вратковића код Гацка напала jе жандармериjску станицу на Брљеву и овом акциjом означила почетак организованог устанка против Независне Државе Хрватске. У своjоj књизи о ратним дешавањима у Херцеговини под називом „Крваво коло херцеговачко“ Саво Скоко, између осталог, пише: „Наиме, већ 5. jуна 1941.године муњевито се ширила вест о трагедиjи села Корита дуж целе „немирне границе“. Изjутра 5. jуна у пограничним селима поjавио се Јаков Миловић, коjи jе са сломљеном руком побегао са Корићке jаме, и испричао људима да су те ноћи муслимани из Фазлагића Куле побацали у jаму Голубинку на Кобиљоj глави све одрасле мушкарце из села Корита и Заградаца.

Перо инжињера Обрадовића: Сјећање на један злочин

5. јун 2024.

Dржим jедно старо наливперо у руци, зарђало, изубиjано. Боже, какав jе животни пут ово перо имало? Чуj „животни пут“, као да jе живо биће, а не предмет! А оно jе стварно своjом судбином и симболиком коjу носи у себи, оживjело. Да ли jе непознати маjстор у фабрици, гдjе jе произведено, ко зна када и ко зна гдjе, могао замислити да ће ово перо причати jедну овако стравичну, и тужну причу. Вртећи перо у руци, мислима одлазим у ране осамдесете године прошлог виjека. Неколико жилавих и кошчатих стараца, са завратама на глави, ћутке, jедноличним, али одлучним ударцима косиjера сjеку jасенове и грабове младиjере. Оно што посиjеку, jа, тада седмогодишњак или осмогодишњаг,

Фотографија из колекције Душана Напијала

„Судњи час“ у Смедереву у Другом светском рату: катастрофа пуна тајни

4. јун 2024.

Који је узрок мистериозне експлозије након које је Смедерево названо српском Хирошимом и колико је заиста жртава које је изазвала. Покушавајући да помогне мајци да припреми ручак од мало намирница које је имала на располагању тог 5. јуна 1941. године у приземној кућици на ободу београдског насеља Звездара, близу данашње Волгине улице, 12-годишња Даринка Максимовић препала се када је њен дом затресао земљотрес од кога су из креденца попадале шољице и тањири. Било је 14 сати и 14 минута, дан је био врућ, а Београђане, још увек шокиране од снажног бомбардовања града неколико месеци раније и окупације која је уследила, додатно је уплашило подрхтавање тла. „Е, само нам је још