Свети Вукашине, новомучениче јасеновачки и клепачки, моли Бога за нас

По благослову Епископа зворничко-тузланског г. Фотија, Слава удружења Херцеговаца „Јован Дучић“ у Бијељини и удружења „Јадовно 1941.“ Бања Лука – Београд, Свети Вукашин, новомученик јасеновачки и клепачки, заједнички је прослављена у понедјељак, 29. маја, у цркви Светог Пантелејмона у Бијељини.

Свету Литургију је служио свештеник Синиша Шаренац уз саслужење свештенства, а госте су поздравили Спасоје Албијанић, председник удружења „Јован Дучић“, Бијељина, Димитрије Ћеранић, професор Правног факултета Универзитета Источно Сарајево и Душан Басташић, председник удружења „Јадовно 1941.“ из Бања Луке . Уз примјерен програм, гусларске и народне пјесме у парохијском дому је сервирана Трпеза љубави.

Уз бројне госте, прослављању Св. Вукашина, присуствовали су и чланови удружења Огњена Марија ливањска из Београда и чланови удружења Срба Тузлака у Бијељини.

Као потомци страдалих у Другом свјетском рату имамо дуг према својим прецима да његујемо културу сјећања да нам се више никад нешто слично не понови. Свети Вукашин, који симболизује хришћанску смиреност и трпељивост, мирно је прихватио оно што су му злотвори намијенили.

О страдању Светог Вукашина се сазнало из свједочења доктора Неда Зеца којем је све испричао усташки злочинац Жиле Фригановић. Фригановић је од свих заробљеника у Јасеновцу, зауставио поглед на Вукашину. Било му је чудно како старац, са необјашњивим миром на лицу, посматра страдање својих сународника. Интригирао га је тај мир, као да није знао да су Срби навикли на страдање као саставни дио свог живота. У жељи да му уништи тај мир, злочинац је од Вукашина затражио да кличе „Живио Павелић“. Када је то Вукашин одбио, крвник је кренуо да му сијече уши и нос. Вукашин је и даље спокојно ћутао. Када је видио да ни то није поколебало старца, Фригановић је запријетио да ће му извадити срце из груди ако не викне поглавниково име. Старац Вукашин је подигао поглед ка мучитељу и погледавши више кроз њега него у њега мирно изустио: „Само ти, диjете, ради своj посао!” Фригановића је та смиреност потпуно разбјеснила и он је у свом налету бијеса, звјерски убио Вукашина, а ускоро је и полудио.

Српска православна црква је канонизовала Вукашина 1998. године и ми данас обиљежавамо успомену на њега. Остале су нам његове ријечи као опомена да ће други радити свој посао, а да ми будемо бољи него што јесмо и радимо онако како Бог заповиједа.

О мучеништву Светог Вукашина, као и о свеукупном српском страдању, можда је најбоље рекао, 36 година раније, велики Херцеговац и српски пјесник Алекса Шантић својим стиховима:

„Снага је наша планинска ријека,

Њу неће нигда уставити нико!

Народ је ови умирати свикô –

У својој смрти да нађе лијека.“

На многаја љета да нас наш заштитник Свети Вукашин окупља и показује пут вјере, љубави и наде!