Свети мученици Јастребарски

Молимо Свети Архијерејски Синод да се Комисији Светог Архијерејског Сабора за канонизацију нових светих достави Наш предлог, да се установи празник Светих новомученика – младенаца Јастребарских.

Е. бр. 146/21
15. мај 2021. год.
Карловац

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Б Е О Г Р А Д

Предмет: Молба Светом Архијерејском Синоду да се Комисији Светог Архијерејског Сабора за кононизацију нових светих, достави Наш предлог да се уврсти празник Светих новомученика – младенаца Јастребарских, који би ушли у Хеортологион и Календар светих наше помесне Српске цркве.

Молимо Свети Архијерејски Синод да се Комисији Светог Архијерејског Сабора за канонизацију нових светих достави Наш предлог, да се установи празник Светих новомученика – младенаца Јастребарских.

Епархија горњокарловачка дуже време ради на прикупљању података о страшним и незапамћеним мучењима недужне деце у логору Јастребарски који је био формиран за време Другог светског рата. У том смислу чули смо и за многа усмена сећања од нашег свештенства, монаштва и верног народа Карловачког владичанства.

Кроз дечији логор Јастребарско, у периоду од 11. јула 1942. до 26.август 1942. године прошло је по неким документима 3.336 деце, највише српске, од тога више од 2.000 са Козаре. Логор је био под управом часних сестара конгрегације Светог Винка Паулског.

За непуних месец и по дана у овом логору „званично“ је уморено 768 деце, узраста од неколико месеци дана до 14 година. Вероватно је најближи истинити податак о броју страдалих са споменика у Јастребарском, премда ни тај број није коначан, а пуна истина можда никада неће бити позната.

Истраживач Драгоје Лукић је на једном месту навео бројку од 1.011, а на другом 1.026 умрле деце, рачунајући свакако Јастребарско и Реку, као и децу из Јастребарског која су умрла у загребачким болницама. Архив Југославије у Београду поседује у фонду под називом „Савезна Комисија за попис жртава рата 1941-1945. Босна и Херцеговина,“ (фонд 179, XXXIV, 46, A. 93), сачињену према списку жртава и оштећених из Другог светског рата, документе са списковима (по имену и презимену) 560 уморене деце. Нажалост, многе породице чија су деца пострадала у Јастребарском, нису преживеле грозоте ратног вихора.

Усташки логор за српску децу у Јастребарском основан је под именом „Прихватилиште за дјецу избјеглица“. Основало га је Министарство удружбе Независне Државе Хрватске, са задатком да се из осталих логора ту сакупе деца и одгајају у усташком духу, по узору на јаничаре. Објављени извори наводе да је први транспорт са децом кренуо из Загреба 11. jула и стигао у Јастребарско средином јула 1942. године. Да је било свакаквог малтретирања, наводе сви сведоци, и помињу такође самицу, какве постоје само у затворима, а никако у дечјим домовима.

Један од најпотреснијих објављених докумената који говори о умирању недужне деце је бележница чувара месног гробља Фрање Иловара. У њој је он водио дневник укопа малих заточеника. По наређењу данима је сахрањивао мртве малишане. Дечија тела, како наводи гробар, била су спакована у кутије и сандуке. Да би их што више стало у један сандук, силом су затварани сандуци. У једној „киштри“ могло је бити и по 8 – 10 деце. Свеска Фрање Иловара исписана крупним словима и цифрама, најтужнији је сведок дечијег страдања у том усташком логору. Чувар гробља је своје трудодане рачунао на „куне“ и „комаде“.

Рачуне је својим потписом оверавала часна Гаудиенција. Свеску је описао Драгоје Лукић у својим књигама. На првој страни дневника записано је да је само дана 22. јула 1942. године сахрањено 107 деце. Онда стоји рачун и потврда: „Примио на рачун копања гробова 10 000 куна за сто комада дјеце покопане“. На следећем листићу је забелешка: „Рачун за укоп – 243 комада дјеце x 150 куна – 36 450 куна“. Од 22. јула до 11. августа 1942. године гробар је свакога дана записивао колико је покопано мушке, а колико женске деце. Све до октобра 1942. године бележио је ове страшне бројке. Крај сваког датума испод слова која су означавала пол, записивао је цифре или уносио само усправне цртице, свака цртица је представљала једну смрт.

Из приложених сведочанстава и историјских чињеница, ми поред свеопштег празника Свети Новомученици Горњокарловачки, у које сматрамо и дубоко верујемо, спадају и невини младенци Јастребарски, који су пострадали само зато што су Православне вере, што сведоче архивски документи и бројне научне студије наших знаменитих историчара и богослова.

Убрајањем новомученика – младенаца пострадалих у логору Јастребарско у Хеортологион и Календар светих наше помесне Српске цркве, сачуваћемо молитвено сећање на невину дечицу која су немо стојала пред својим џелатима и умирала у најгорим мукама, која су се могла до тада пронаћи само у Житијима првих мученика и великомученика Христове Цркве.

Ускоро ћемо завршити са састављањем службе, акатиста и житија Светих новомученика – младенаца Јастребарских, коју ћемо накнадно доставити Комисији за канонизацију.

Наш предлог би био да се Свети новомученици – младенци Јастребарски, празнују сваке године дана 13. јула по старом тј. 26. августа по новом каленадру, када је и званични дан успомене на невине жртаве дечијег логора у Јастребарском.

У прилогу Нашег дописа, достављамо Светом Архијерејском Синоду Српске православне цркве:

Икону Светих новомученика – младенаца Јастребарских, рад монахињa из манастира Светог Василија Острошког у Бијељини, дар Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланском Г.Г. Фотија Епархији горњокарловачкој, и овом Нашем доприносу на очувавању блажене упомене на наше најмање страдалнике из рода Српског.

Светом Архијерејском Синоду синовски одан,

ЕПИСКОП ГОРЊОКАРЛОВАЧКИ

+ Герасим, с. р.

---

AНЂЕЛИ У ПАКЛУ “НДХ” – Страдање деце у хрватским логорима током Другог светског рата

Током четири године рата, од априла 1941. до маја 1945. године, више десетина хиљада српске и друге деце је страдало широм НДХ. За 74.360 деце, пописаних именом и презименом, а старости од једног дана до 14 година, је утврђено да је страдало на територији коју је обухватала тадашња хрватска држава, како наводи Душан Бурсаћ у својој књизи „Анђели у паклу“. Током другог свјетског рата, једино мјесто у свијету где су постојали специјални логори за уништавање деце је била Независна Држава Хрватска.

Усташе су српску децу клали, набијали на бајонете, кували у казанима, живу бацали у бунаре, јаме и пећине, гушили отровима и содом, уништавали глађу, жеђу и хладноћом и на све могуће начине а усташка пропаганда настојала је свим силама да прикрије истину о страдању те невине деце како тада тако и данас послије толико година. Веома чест случај је био и спаљивање српске нејачи, а посластица им је било да у колијевку ставе сламу па запале, и тако би изгорило и дијете и колијевка. Оваквих случајева је било много. У околини Глине су усташе ухватиле 25-оро српске деце, повезали им руке на леђа жицом и поредали укруг око сијењака тако да су им ноге биле унутра. Сијењак су запалили а деци су изгореле ноге до кољена, након чега су их усташе бацили на цесту где су деца умрла у највећим мукама. Свједоци говоре како су у Маглају усташе муслимани и цигани често пролазећи пјевали: “Павелићу када ћеш нам рећи, да идемо српску децу пећи!“

У усташком стану у Грачацу су српску децу сјекли живу, вадили им џигерице, пекли на жару и давали мајкама да једу, а оне су јеле мислећи да је то животињско месо. Миле Бајић, земљорадник из Габрића свједочи да је кад се вратио из збијега пред усташама кући, нашао на огњишту под цријепом своје шетомјесечно дијете печено. У Дивоселу су на Илиндан 1941. године усташе пекли двоје деце на ражњу и тјерали Србе да једу месо. Оваквих примјера је безброј.

Истражујући геноцид над децом у НДХ се наилази и на невјероватну причу из Ливна када је хрватски усташа, иначе месар, објесио у свом месарском излогу располовљено новорођенче и на његовим половинама написао :“СРПСКО ОДОЈЧЕ!“

Кости деце су разасуте дуж обје обале Саве, од Крапја до Дубичких кречана, шумама Крндије, Кошутарице, по Млаки, Јабланцу, Старој Градишци и другим стратиштима. Јасеновачки крематориј-Пичилијева пећ, Граник, Скела, Сабласно језеро, Логор ИИИ Ц, само су нека мјеста у централном дијелу логора где су убијана и деца.

У Доњој Градини на 117 хектара се простире највеће дечије гробље у свијету. У 125 до сада откривених гробница су пронађени дечији скелети, а у некима су само покопана деца. Просјечна старост ове деце је износила око 7 година.

Најновијим истраживањем и увидом у преко 1000 докумената, међународна комисија за истраживање геноцида под водством др Србољуба Живановића утврдила је да је само на јасеновачким стратиштима страдало преко 30.000 деце.

Драгоје Лукић, преживјело дијете са Козаре, прошао је кроз злогласни логор Јасеновац и ослобођен 26. августа 1942. заједно са другом децом из Јастребарског и Јован Кесар и још неки преживјели Козарчани утврдили су до сада да је у усташки логор Јасеновац и друге логоре депортовано 23.858 само козарачке деце. Најмлађи су били у колијевци, а најстаријима је било тек 14 година. Данас је познато такође именом и презименом и 19.432 детета са Козаре страдала само на јасеновачким стратиштима. То су само они за које се успјело утврдити идентитет. Морамо напоменути да је послије ослобађања логора Јастребарско 26. августа 1942. од стране партизана, много деце остало, наиме, партизани су повели са собом само здраву децу. Та деца су након повлачења поново сакупљена и враћена у логор.

У неким крајевима, нарочито тамо где је била српска већина становништва, побијено је најмање половина становника, док су нека села потпуно угашена. Тако је нпр. у Босанској Градишки пред рат живјело 32.000 становника, а побијено их је 9.400, а међу њима око 5.500 деце, док је само у Јасеновцу из среза Градишког убијено 3.689 деце. У општини Босанска Дубица, са изразито српским становништвом, где је уочи рата живјело 28.000 становника, побијено је тачно пола становништва, а од тог броја 4.099 деце. Стожерник тзв. „Хрватске крајине“ у Бања Луци, др Виктор Гутић, поручио је крајем маја 1941. сљедеће: „Ове српске цигане послаћемо у Србију, а друге Савом без лађа. Издао сам драстична наређења за њихово економско уништење, а слиједе нове мјере за потпуно истребљење. У том погледу имам одријешене руке. Непожељни елементи биће искоријењени тако да ће им се затрти сваки траг и једино што ће остати биће зло сјећање на њих“.

На пријему код римокатоличког жупника Кауриновића у Приједору Гутић је допунио своју пријетњу : „Ову српску гамад од 15 година па навише ми ћемо побити, а њихову децу смјестити у клостере и од њих ће бити добри католици“. Сличну изјаву о уништењу српске деце дао је и римокатолички свештеник Дионизије Јурчевић, иначе усташки официр и кољач: „У овој земљи не може нитко да живи осим Хрвата, а ко неће да се покрсти, ми знадемо куда ћемо с њиме. Данас није гријехота убити ни мало дијете од 7 година које смета нашем усташком поретку. Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, па не могу, кад је потребно, узети стројницу у своје руке и да таманим све до колијевке, све оно што је против усташке власти и државе“.

Велика непријатељска офанзива на Козари почела је 10. јуна 1942. године под командом њемачког генерала Штала и трајала је до 4. јула. 2. Козарачки народно-ослободилачки партизански одред “Др Младен Стојановић” супроставио се са око 4.000 српских бораца њемачко-усташко-домобранским снагама које су бројале око 40.000 војника, опремљених у то вријеме најсавременијим оружјем и војном логистиком. Офанзива је окончана средином јула, а из обруча, којег су партизанске јединице пробиле 4. јула на пропланку Патрија, на слободну територију су изишле само мање паризанске јединице и мали број становништва. У оружаним борбама погинула је половина бораца 2. Козарачког одреда “Др Младен Стојановић” и преко 33.000 српских цивила. Преживјели Срби, њих преко 70.000 депортовано је у јасеновачке логоре и тамо на звјерски начин побијено, а међу њима и већ поменути број српске деце, без оне деце убијене у Драксенићу и Дубичком православном гробљу, као и без оних жена и деце побијених у збијегу код манастира Моштанице. Тачан број страдалих Срба са Козаре никада није пописан.

У тој офанзиви на Козару је истријебљено потпуно 130 села. Усташка наредба тада је гласила: „Сва лица затечена у борби стријељати. Све становништво похватати и спровести у сабирне центре а мушкарце изнад 14 година отпремити у концентрационе логоре. При покушају бјекства без милости употријебити ватрено оружје. Младе жене и ђевојке транспортовати на рад у Њемачку; старије жене и децу отпремити у Јасеновац који може примити неограничени број затвореника.“

Средином августа 1942. Године, Макс Лубурић је са јасеновачким усташама починио страховите покоље по славонским селима у којима су се налазили и бројни Срби из Поткозарја. Том приликом убијено је 1.267 Козарчана. У Мословачкој Дубрави налазило се више од 300 жена и деце из Кнежпоља. За кратко вријеме овде је убијено 88 деце. У селу Пиоковцима, 15. августа 1942, спаљено је 70 жена и деце са Козаре. Највећи усташки злочин у Славонији почињен је у селу Слобоштини. Ту је 16. августа 1942, убијено 1.368 жена и деце од којих је 1.165 било са Козаре. Жртве су повезали жицом и живе бацали у пет великих бунара. Овај стравични догађај преживјела је 15-годишња Станка Панић из села Требовљана, која свједочи: „Кад су нас потјерали према бунарима, усташа ме је снажно ударио кундаком и ја сам пала у дубоки шанац обрастао купином.

Мој брат Здравко и сестре од стрица Драгиња, Јованка, Зора и Радосава убијене су у сеоској православној цркви. Моје рођаке Анка, Душанка, Зорка и Стана Пашалић, поклане су и бачене у један од дубоких бунара у црквеној порти. Овде је смрт нашло много жена и девојака из Бистрице и Требовљана. У дубоким бунарима угашен је живот око стотину деце из наших заселака Чикића, Гускића и Лајића. Касније смо их препознавали по ођећи. Даница и Гроздана Шиник из Милошева Брда извукле су из једног бунара и свог четворогодишњег брата Душана.“О страдању жена и деце у јасеновачким логорима свједочило је неколико преживјелих логорашица које су се самим чудом спасиле и изнијеле свијету истину о геноциду над српском и осталом децом.

Једна од њих је и Мара Вејновић-Смиљанић која свједочи о догађајима у логору Стара Градишка, јуна 1942: „Ужасни крици људског бола, јада, немоћи и избезумљености чули су се у логорском простору кад су усташе отимали малу децу мајкама. Обично би групе усташа, с бајонетима на пушкама, сатјерале мајке с децом у већи круг. Најприје су тражили да се одвоје мајке и деца добровољно, а када то никако нису могли постићи, насртали су с пушком и бајонетима на њих и силом су их раздвајали. деца и мајке су се чврсто збијали, запомагали, отимали. Поједине мајке јуришале су на голе бајонете и падале покошене од њихових убода. Усташе су их чизмама газили и одводили отету децу на једну, а мајке на другу страну. Крици су били све јачи. Руке раздвојене деце и мајки, као да су се продужавале у најстрашнијем болу, покушавале су да се састану. Њихове очи су се шириле настојећи да запамте сваки делић најдражег лика, али раздаљина између њих постајала је све већа, у највише случајева и физички коначна“.

Мика Мандић из села Турјака јуначки се супротставила усташама и није допустила да јој одузму двогодишњег унука Луку. Убили су их заједно поред логорског зида. Јованка Лукић из Милошевог Брда скамењено је гледала док јој узимају једну по једну ћерку Госпаву, Зорку, Драгињу, Стајку и Јелку. Кад су пошли по сина јединца Ђоку скочила је на зликовце као лавица. Убили су их у загрљају. Стравичном призору отимања деце од мајки у логору Стара Градишка присуствовала је и десетогодишња Савка Лајић из Бистрице. Она каже да је у том великом метежу видела како је једна жена увила своју бебу у плетенице косе и скочила у дубоки бунар у логорском дворишту.

Децу су масовно убацивали у велику логорску зграду. У поједине собе сатјеривали су и по 50 деце, која су у тај простор могла стати једино у усправном положају. Затим су 3-4 часне сестре, ишле од собе до собе, носиле су канте с текућином и кистовима мазале деци уста. Гласно су говориле да је то текућина против жеђи. Међутим, након једног до два сата сва деца су почела вриштати, јаукати и дозивати мајку, оца, сестре и браћу. деца су се превијала од болова, а јауци и крици постајали су све ужаснији. Малишани су болно цвилили: „Мајко, умирем“, „Сејо, боли ме“, „Тетка, жедан сам“. Дечија тијела грчила су се и почела падати, а како мјеста није било рушила су се у гомили као љеса. Измјешале су им се руке, ноге, главе. Отварале су се живе ране на тијелима те јадне деце. Убрзо су почела умирати у најтежим мукама и вапајима, и то је трајало данима. Група логораша, коју су усташе за то одредиле, трпала је у деке мртву децу и односила на мјеста за уништавање лешева…

И призор гушења деце у плинској комори, који сам гледала, био је такав да га никада нећу заборавити. Плинска комора била је пуна голе деце, набацане једно на друго, на гомилу. Стално су повећавали ту гомилу живих дечјих тијела, носећи их у декама. Стрпали су тако у ту просторију око 500 деце. Прије пуштања плина просторију је дошла прегледати усташка патрола на челу са усташким сатником Барбарићем, врло окрутним зликовцем. Једно дијете, старо годину дана, лежало је голо на прагу просторије. Барбарић је својом чизметином стао на једну ногу детенцета, другу ногу је ухватио руком, рашчењио је дијете и бацио га на гомилу уз псовке, а затим је дао налог да се просторија затвори и у њу пусти плин.“

У овом злогласном логору у Стаој Градишци, на хиљаде деце је било згурано у казамате са бетонским подом, где је некада био обор за свиње. Међу овом децом су се шириле заразне болести у великој мјери, а прехрана кукурузним брашном је била недовољна па је значила свјесно убијање деце глађу. Дечија тијела од којих је остала само кост и кожа, напуштао је већ и сврабац, јер није имао довољно хране у исушеној дечијој кожи. Када би се та кожа натегла прсима, није се враћала на мјесто већ би остајала згужвана. Зуби су деци испадали заједно са комадима чељусти и свако дијете је било тешки смртни болесник. Томе су се придружиле и заразне болести као што су тифус, дифтерија, грип, оспице, хрипавац, пјегавац, шарлах и друге. Помор ове деце је био по 40-50 дневно. Усташе су децу неспособну за живот гушили плином, а лешеве деце су бацали на једну хрпу у дворишту, одакле су их гробари носили на гробље, али се дешавало да лешеви остајали по неколико дана у дворишту међу још живом децом. деца су дословно лежала у гомилама на поду једући међусобно властите измете а многа деца су умирала и од жеђи јер ни воде није било.

Љубо Врањеш, преживјели логораш свједочи : „Једна жена држала је на грудима дијете старо можда 6 мјесеци. Наишли су Љубо Милош и Анте Врбан. Милош се обрати жени: “ Молим вас, да ли би га дозволили мени?” И узео је дијете и почео говорити како је лијепо. Онда се окренуо Анти Врбану и командовао: Готовс! Тај крвник је извадио каму, а Љубо Милош је бацио дијете у ваздух и оно је пало на каму. Мајка је вриснула и потрчала према детету. Пресрео ју је Љубо Милош, зграбио за косу и заклао. Били су мртви и мајка и дијете. А онда се Милош окренуо према логорашу Љуби Врањешу и упитао: “ Да ли си ишта видио или чуо?” Рекао сам да ништа нисам видио. Милош је викнуо да се губим на посао и ја сам отишао пренеражен и престрашен“.

Милош Батајић, из Међувођа код Босанске Дубице, дечак од 14 година, преживио је логор Јасеновац је свједочио какав је био његов боравак у Јасеновачком мучилишту. Усташе су овом 14-годишњем дечаку наредили да ложи ватру под котловима и „роштиљем“ у којима су кувани и печени људи. Милош каже: “Неколико великих казана, ослоњени на два зида, морали су да буду увијек подложени и да у њима кључа вода. Онима који су били осуђени да умру у највећим мукама најприје би везали ноге и руке, а затим их по четворицу убацивали у казане. Усташки „роштиљ“ био је још стравичнији. Двије жељезне шине, причвршћене на висину од једног метра, могле су одједном да приме шест логораша.”

Крајем лета 1942. Лубурић је примијетио да се много деце налази на таванима радионица и по затвореничким баракама, те је наредио усташама да прегледају цијели логор и покупе сву децу. Тако се открило да се у логору налази преко 400 деце. Лубурић је дао сву ту децу регистровати и смјестити у посебне просторије да би се васпитавала у усташком духу. Хвалио се коко ће од њих направити нове јањичаре. Међутим, Матковић Ивица, Капетановић и Слишковић Иван нису били задовољни резултатима у одгоју деце, чинило им се да одгој не напредује довољно у усташком духу, а установили су и да су та деца великом већином српска. То су пријавили Лубурићу, те је он одлучио да се та деца ликвидирају. Усташе су ту децу одвели у групама од 60-80 у Градину, где су их Цигани заклали и закопали. Овде напомињемо да су многе злочине у Градини већ од 1942. године вршили и Цигани гробари који су помагали усташама у обављању прљавих послова. Они су клали, убијали маљевима, вадили златне зубе те силовали. Ово су радили само неки цигани, а у НДХ су готово сви Цигани истријебљени, већином у јасеновачким логорима, а усташе су их у логору третирали као и Србе. Ова свједочења о страдању ове и друге деце су дали Стазић Јосип из Загреба и Јовановић Светозар из Осијека,као и други преживјели логораши .

Српска деца са Козаре која нису убијена у самом Јасеновцу или Старој Градишци, била су одведена у друге логоре, где су умирала од глади и болести, јер су усташе биле увјерене да је немогућ спас ове деце јер је за то мањкало простора и средстава, и да деца само мијењају мјесто умирања. Хиљаде српске деце је одгајано у усташком духу у разним заводима за васпитавање од стране часних сестара или је подијељено ревносним католицима да их васпитавају као римокатолике у мржњи према својим коријенима, а стварајући од њих нове јањичаре. У овој акцији су активно учествовали католички свештеници са одобрењем високог римокатоличког клера.

У транспортима из Старе Градишке у Загреб крајем јула 1942. је доведено у прихватилиште на Јосиповцу 800 српске деце, од којих је за само неколико дана помрло 530, а њихова тијела су умотавана у папир и сахрањена као безимена на посебној парцели на гробљу Мирогој у Загребу. На Мирогоју од 1967. године постоји мала спомен плоча о страдалој козарачкој деци.Током августа 1942. године је у Стакленик Загребачке надбискупије и Јеронимску дворану смјештено 972 српске деце, од којих је убрзо умрло 306. Кроз Стару Градишку је прошло око 10.000 српске деце, а само је у лето 1942. у Јастребарско отпремљено 3.591 дијете.

Први логор за српску децу је основан у Горњој Реци код Крижеваца. Логор је основан уз помоћ усташког министра удружбе Ловре Сушића, а био је под руководством “усташке младежи”. Сврха овог логора је била да се мала српска деца одгајају у усташком духу и од њих створе нови јањичари. Како свједоче преживјели из овог логора, у логору је свакодневно вршена обука деце која су била обучена у мале усташке униформе. Силили су их и да свакодневно пјевају усташке пјесме од којих је, по сјећању Живка Мишљеновића једна гласила: “Пушка пуца, а топ риче, грми као гром, то усташа бојак бије за хрватски дом.” Први транспорт у овај логор је стигао 24.јуна 1942. године са око стотину српске деце из логора Уштице. Други транспорт такође са стотину деце је стигао 2. јула, трећи са око 200 деце 4. јула и четврти транспор поново са око 200 деце 13. јула. Овај први логор је постојао до 14.августа 1942. године, када су прживјели мали логораши, њих око 300 пребачени у логор Јастребарско. Од почетног броја допремљене српске деце умрло је око 250, док је 50 послано у Заразну болницу у Загреб где су помрла.

У књизи „Нови Мароф“ Милана Бруновића постоји неколико свједочења о овом логору, па износимо само неке цитате због преопширног текста. Милица Хасанец-Галаш из Горње Реке свједочи: „…Деце у логору је било много. Тачан број никада нисмо сазнале…Виделе смо и то како понеко дијете изађе напоље, дотрчи до травњака, баца се на земљу и грицка траву, пасе…Мој брат Звонко ми је причао да деца умиру од неке болести или глади, па кад их закопавају или бацају у бунар камионима довозе другу. Бунар у који су највише деце побацали, полијевали су вапном, а кад се тај напунио дечијим лешевима, закопавали су децу иза дворца, али то тако површно, да су често дечије кости вириле напоље. Осим тога усљед распадања лешева надалеко је страшно заударало. Ако би неко дијете нешто скривило или тешко оболело, бацили би га у подрум, где би убрзо умрло…“

Учитељица Зденка Бруновић наводи: “…По свему се видело да су ти мали људски створови усташама на терет, да им сметају, да треба чинити све да их што прије нестане. О томе свједоче и поступци према деци. Злостављали су их, убијали, и то за сваку и најмању грешку или преступ, иако заправо ни грешке ни преступа није било. Пазили су на сваку гесту детета, као да су чекали кад ће погријешити, да би их могли казнити, а те су казне најчешће биле мучење па смрт… Они би дијете шчепали и ставили на муке, и то такве муке послије којих или под којима би дијете издахнуло… Људи који би пролазили близу дворца наилазили су на мртва дечија тијела, сасвим плитко, набрзину закопана и то одмах иза дворца. Пролазници би опазили одсјечене дечије руке, све до лаката…“

Дечији логор у Сиску

Дечији логор у Сиску започео је са радом 3. августа 1942. године, када је послије подне истог дана доведено око 1.300 деце из логора Млака и Стара Градишка. Логор је био под управом Усташке надзорне службе и под покровитељством Женске лозе усташког покрета. Логор је био смјештен у основној школи у Сиску, солани Реис, самостану сестара реда Св. Винка и Соколском дому. Већа деца су била смјештена у недовршеној згради „Соколане“ а њих око 200 у доби до 3 године, смјештено је у самостанској згради. У Сисак је стигло до краја октобра 1942. године у неколико транспорта преко 7.000 српске деце са подручја Козаре, Баније, Лике, Кордуна и Славоније.

У недовршеној згради “Сокола” није било ни врата ни прозора, а у солани је владао стални пропух јер је зграда била урађена тако да би се сол могла лакше сушити. На подовима на којима су деца лежала, без одеће и покривача једва да је било нешто сламе. Пошто није било никакве хигијене, деца су била потпуно запуштена, замазана од измета и ушљива. Тако се у логору развијају епидемије пјегавог и трбушног тифуса, дизентерије, шарлаха, па је услед тога настао велики помор деце а просјечно их је умирало и до 50 по исказу гробара који је ту децу покапао. Једно вријеме је лијечник и управник логора био Антун Најжер, који је српску децу масовно ликвидирао затрованим ињекцијама.

Према усташким подацима, у дечијем логору у Сиску је умрло 1.152 деце, док је према исказима неколико свједока, а између осталог и гробара, помор деце био око 5.000 случајева. Многи људи су долазили и тражили да им се деца дадну на исхрану, а када је а колонизација деце почела да добија масовни карактер усташе су забраниле даљње давање деце. Логор је ликвидиран 8.јануара 1943. када су преживјела деца послана у Јастребарско. Приликом стизања последњег транспорта деце у Загреб сестри Драгици Хабазин, предсједник хрватског црвеног крста у ЗГ је рекао: ”Зашто сте навукли толико те православне деце у Загреб, тиме нисте учинили услугу ни поглавнику ни хрватској држави!

Извор:vavedenjebeograd

Дjечиjи логор у Јастребарском

Дjечиjи логор у Јастребарскомjе био jедан од неколико логора за српске дjецу у Независноj држави Хрватскоj завриjеме Другог свjетског рата. Први транспорт дjеце са загребачког колодвора стигаоjе 11. јула 1942. године и та дjеца су смjештена у бараке италиjанске коњице. Кадасу усташе сазнале да се у те бараке желе смjестити српски дjеца, покушали су истепорушити. Само jедна од барака jе била уређена за становање, док су друге двиjебиле штале. Када jе транспорт са дjецом стигао у Јастребарско, установило се да судjеца у очаjном стању заражена свим могућим болестима, што jе и раниjе константованоприликом дезинфекциjе у Загребу.

Пошто jе тоj дjеци било потребно посветити наjвећу могућу пажњу и смjестити их у било какву болницу, заслугом др. Никше Чернозубова jе уређена дjечиjа болница у дворцу грофа Ердедиjа на првом и другом кату, те су наjтеже болесна дjеца отпремани у дворац грофа Ердедиjа. У дворцу се раниjе налазио дjечиjи дом коjи су водиле часне сестре. Кревети су били у болници приправљени, али ниjе било ни лиjекова ни одjеће за дjецу, jер су скоро сва била или гола или у раздерана кошуљицама и са броjевима на плочицама око врата. Двиjе сестре помоћнице из школе за сестре помоћнице, сестре Мира и Винка, коjе jе на располагање руководитељу новоосноване болнице др. Драгишићу ставио др. Никша Чернозубов, извиjестиле су проф. др. Драгишића да часне сестре не даjу одиjело и постељину за дjецу иако jе имаjу много, те су ормари с одjећом и постељином морали бити насилно отворени те су прво наjтеже болесна дjеца обучена и смjештена у кревете. Сва дjеца су боловала од по неколико болести, нпр.. Комбинациjа тифус-дизентериjа, оспице, дифтериjа носа и ждриjела, улцерозне стоматитиде наjтежег ступња, много едема на ногама од глади.

Било jе и дjеце коjа су код наjмањег напора код устаjања из кревета да врше нужду нагло умирала и падала као снопље од опће тjелесне слабости и исцрпљености. Већ друи дан по оснивању болнице, љекари су уредили амбуланту гдjе су почели дjеци давати инфузиjе да би изгладњелоj дjеци повратили живот. Здравиjа дjеца су смjештена у бараке талиjанске коњице из коjих jе избачено ђубре а онда по поду разасута слама. Како jе на станицу у Јастребарско стизао транспорт за транспортом полумртве српски дjеце, а бараке и болница су већ одавно биле препуне, требало jе наћи нове просториjе за дjецу. Проф. Камило Бреслер jе сазнао да се у непосредноj близини Јастребарског у Реци налази неколико напуштених барака, такођер од талиjанске коњице, па jе одлучено да нови тренспорта упути у Риjеку.

Усташка посада коjа се налазила у Реки, порушила jе двиjе бараке чим jе сазнала да се у њих намjераваjу смjестити “партизанска дjеца”. Остале три бараке jе успjела спасити сестра Татjана Маринић, окречити и посути сламом иу њих смjестити дjецу. У jедноj бараци jе одмах основана болница коjом jе управљала др. Глумац уз помоћ сестре Татjане Маринић и гђе Чернозубов. У jесен 1942. године jе у Јастребарско стигао транспорт од 250 дjеце из “Дjечиjег дома” усташке надзорне службе у Горњоj Риjеци краj Новог Марофа. Дjеца су сва боловала од пjегавца. Та су дjеца смjештена у напуштени фрањевачки самостан у Јастребарском у карантену. Здравствени надзор над овом дjецом jе водио др. Wесманн из Осиjека, а врховни надзор над свим болницама, коjе су спадале под дjечиjи логор Јастребарско, тj.. болница у дворцу Ердеди, болница у баракама у Јастребарском и Реки, те над болницом у самостану, водио jе проф. др. Бранко Драгишић.

ПОСТУПАК У ЛОГОРУ

Логорске болнице логора Јастребарско и настамбе за здравиjу дjецу у баракама иако без средстава и против воље усташа, организиране су биле тако да jе већ након неког времена морталитет дjеце почео опадати. Почели су стизати разне врсте лиjекова захваљуjући др. Никши Чернозубов и његовим приjатељима. Сестре помоћнице, на челу с Татjаном Маринић и Лином Падован су даноноћно бдjели над дjецом, скрбивши се за храну и млиjеко коjе су добивале из оближњих села од сељака.Часне сестре, реда Светог Винка из Загреба, коjе су имале управу у своjим рукама, нечовjечно су поступале с дjецом, изjављуjући отворено да су то партизанска дjеца, да су то српске дjеца и да помагати ту дjецу, значи одгаjати људе коjи ће касниjе њих клати .У томе се особито истицала часна сестра Пулхериjа Барта, управитељица, и часна сестра Лауренциjа, економ. Оне су ускраћивале дjеци храну, одjећу, обућу и постељину, те посуђе, иако jе тога било у дворцу у изобиљу што су даровали разни родољуби, те су настоjале што више те робе одвести у самостан свога реда. И док су дjеци давале приjесан хљеб и ометале допремање млиjека, тако да се млиjеко редовито кварило, дотле се њима сервирало наjфиниjе jело, вино, колачи, црна кава, итд.. Дjецу су мучиле нарочито на таj начин да би им умирућим приступале и испитивале их за имена њихових родитеља, те силили дjецу да кажу своjе име и вjероисповиjест. А jедан свећеник, знао jе читаве сате и сате проводити краj умирућег дjетета, те тихим гласом шапутао над умирућим уживаjући садистички у мукама дjеце: “Реци, да ли си примио причест”?

Стариjу и здраву дjецу, и то дjевоjчице, иако су добро знале да су све православне вjере, тукле су и сили да иду пjевати у цркву, да пjеваjу усташке пjесме, те да дворе усташе, коjи су били дневни гости часних сестара. У том се нарочито истакла часна сестра Бозимир. Колико jе далеко ишло то мучење наjбоље се види из поступка часне сестре Пулхериjе, коjа jе Татjани Маренић из руке отела неколико дасака када jе са осталим сестрама помоћницама хтjела направити тоалет за дjецу, да дjеца не мораjу обављати нужду на отвореноме, на киши и вjетру. Не само према дjеци, већ и према сестрама помоћницама коjе су пружале помоћ дjеци су биле врло окрутне, те и њих тукле ако би дjеци дале сакупљену храну. Часна jе приjавила сестру Татjану Маринић усташком редарству да не одгаjа дjецу у усташком духу, те jе иста била одмах ухићена и разриjешена дужности, а на њено мjесто постављена Јелена Чернозубов, коjа jе такођер брзо смиjењена, те jе као одгоjитељица постављена усташкиња Ница Храниловић, а осим тога су у логор смjештени и органи усташке надзорне службе.

Сестрама помоћницама часне сестре нису дозвољавале да спаваjу у кревету иако су и саме биле болесне од дизентериjе, него су им кревете одузеле и присилиле их да спаваjу на бетону. А све то jер су добро поступале с дjецом. Мртву дjецу су часне сестре угуравао по двоjе а и више у сандуке од шећера, те их притом гурању ломиле и ударале само да се сандук може затворити, а затим их закопавали краj плота изван гробља, jер су била “шизматици”. Око 500 гробова безимене дjеце иза плота jаскаског гробља свjедочи о усташком поступку према тоj дjеци али и такођер о поступку часних сестара, а нарочито Пулхериjе и Лауренциjе, док страховито звуче риjечи предсjедника Хрватског Црвеног Крижа у Загребу приликом стизања посљедњег транспорта из Старе Градишке упућене сестри Драгици Хабазин, када jе рекао: “Зашто сте навукли толико те православне дjеце у Загреб, тим нисте учинили услуге ни поглавнику ни хрватскоj држави”. У jесен 1942. године престали су стизати дjечиjи транспорти у Јастребарско. Логор jе био препун, па су дjецу почели разврставати у логоре Сисак, Глухониjеми завод и Јосиповац. Социjални и здравствени радници настоjали су здраву и оздрављена дjецу из логора колонизираjу што се показало успjешно.

Броjни сељаци се jављаjу и узимаjу дjецу на отхрани и скрб, па jе концем студеног у Јастребарском у болници остало jош само стотину дjеце, док су остала колонизована. Када jе колонизациjа показивала велики успjех и када
се видjело да ће лиjечници и родољуби успjети спасити велики броj дjеце, усташка надзорна служба забрањуjе даљње колонизирање дjеце преко приватника и читаву колонизациjу препушта Каритасу, а усташе оjађени успjехом колонизациjе траже колонизована дjецу, те их на очи њихових хранитеља кољу или одводе поновно у логоре, ау више случаjева убиjаjу и скрбнике те дjеце. Дjечиjи логор у Јастребарском, заjедно с оним у Реки и карантену фрањевачког самостана постоjао jе око 4 и пол мjесеца, тj.. од 12. српња 1942. па до студеног 1942. године.Укупан броj дjеце коjа су била у Јастребарском логору износио jе 3.400, а старост дjеце jе износила од 1 до 14 година. Сва дjеца су била искључиво православне вjере сакупљена испод Козаре и допремљена из логора Стара Градишка, Млака и Јабланац.

(* Издвоjено из “Елабората о дjечиjим логорима у НДХ” коjи се чува у Архиву Хрватске у Загребу)Милан Булаjић, Усташки злочини геноцида, Бг 0,1989, Рад, књига 4, стр. 780)

Ана Барта Пулхериjа – шездесетогодишња настоjница милосрдних сестара Свети Винко Паулски у Јастребарском, иначе стариjа припадница усташког покрета и свастика Миле Будака, усташког министра и ратног злочинца.

Истицала се нечовjечним поступцима према дjеци и отворено говорила да помагати српски партизанску дjецу, значи одгаjати своjе неприjатеље. Знала jе садистички мучити дjецу и измишљала разне казне попут “слана вода” и “крампус” помоћу коjих jе из дjеце “истjеривала партизанског ђавола”. Усташама jе често приређивала гозбе и тjерала дjевоjчице да им пjеваjу усташке пjесме. Свjедок Јосип Лонжар сматра да су часне сестре насилно убиjале дjецу. У дворцу Ердеди више дjеце су паковале у сандуке од шећера а он их морао возити на гробље. Пред ослобођење земље, склонила се у jедан самостан у Словениjи, одакле jе 1947. побjегла у Аустриjу. Часна сестра Грациоза била jе њена замjеница и економ дома. Од хране коjа jе пристизала у из Министарства удружбе и Црвеног крижа, он jе издваjала наjљепше прехрамбене намирнице за усташе коjи су били стални гости дома, а често jе слала пакете и самостану у Мостар. Млиjеко коjе су сељаци довозили за дjецу, она jе остављала на сунцу и тек кад се почело кварити, давала га jе дjеци. Иза њих по нехуманим поступцима, ниjе заостаjала ни часна сестра Бозимир, коjа jе свако “злочесто” диjете знала да шиба немилосрдно па да га онда тjера у цркву да се моли или да пjева усташке пjесме. У дjечиjем дому Јастребарско, радиле су jош и ове часне сестре: Валдемара, Винфрид, Флориjана, Арцоза, Гауденциjе и Викториjа, чиjа презимена нису позната, као ни њихово држање према дjеци.

-Записнички саслушање свjедока Јосипа Лонжара сачињено 19.новембра 1947. у Опуномоћству управе државне безбjедности за котар Јастребарско;

-Магнум кримен, стр. 825-826 (Драгоjе Лукић, Злочини окупатора и њихових сурадника над дjецом козарског подручjа 1941-1945 године)

Извор: www.genocid.info (Јастребарско 1942.)

Зорка Делић-Скиба

Рођена 1937. године у селу Крухарима, општина Сански Мост;

Свједочи:

Рођена сам 27. јануара 1937. године у Кру­ха­рима код Санског Моста. Добила сам име Зорка и презиме Делић. Кад сам посвојена, у Загребу, добила сам име Зорица–Марија Дасо­вић. Док још нисам знала датум рођења, писало је да сам рођена 10. травња (априла), дан и мјесец оснивања НДХ. Занимљиво је и како сам “мијењала” вјеру. Рођењем сам Српкиња, православне вјероисповије­сти. Посвајањем поста­јем Хрватица, католичке вје­ре. Удајом, пишу ми да сам Југословенка, без вјере. Задњи родни лист који сам добила у Санском Мосту (који припада Федерацији БиХ), рубрикевјераинацијаостале су пра­зне.

Након оснивања НДХ, мој дјед је хапшен и затворен у подрум основне школе у Санском Мосту, гдје је мучен и убијен од усташа. Убијен је и његов син Душан и кћерка Драгица. Други његов син, Милан Праћа, био је штампарски радник у Београду и 1941. године убили су га Нијемци. Из Крухара, гдје му се удала кћерка, страдало је на Шушњару једанаест Делића.

Кад је моја мајка напунила шеснаест годи­на, удала се за мог оца Драгу Делића. Њих дво­је су изродили петоро дјеце.

Године 1941. Невенка је имала тринаест го­дина, Дара девет, Миле седам, Зорка четири и Јовица шест мјесеци. У заједничком домаћинству живјели су очев брат Душан, његова жена Ву­косава и њихових четворо дјеце. Драшко је 1941. године имао четрнаест година, Славка девет, Петар једанаест и Рада три године. Вукосава је умрла прије рата и моја мајка је бринула о деве­торо дјеце.

Почетком јуна 1941. године из куће је на превару одведен и мој отац Драго и стриц Душан. Дошао је по њих очев надничар Омер Алагић, звани Омерица.

С обзиром да се више нису вратили кући, мајка је посумњала да се налазе у заточе­ништву у магацину за жито. У другој половини ју­ла, усташе иду по селима среза Сански Мост, пља­чкају и пале српске куће. Дошли су и у Кру­харе. Наша кућа се налазила мало на узвисини и мајка је могла видјети на вријеме како усташе пале куће. Међу њима је препознала Омера Алагића. Није вјеровала да би он могао да учини неко зло, али за сваки случај нас деветоро дјеце сакрила је у кукурузе, одмах иза куће. Још није успјела ни изићи из кукуруза, Алагић је већ за­палио нашу кућу, а затим и шталу са благом. Црни бик, којег је отац хранио само за Грмечке ко­риде, рикао је тако болно да га мајка није могла слушати. Изашла је из кукуруза и пустила шест крава, бика и два коња да се не угуше у диму и не изгоре у штали, која је већ била у пламену. Само што је то урадила, пред њом се појавио Омер Алагић. Кад га је угледала, рекла му је:

„Омерица, злотворе један, врати ми мужа или дјевера! Како ћу сама отхранити деветоро дје­це?”

Као одговор на то, узео је пушку и убио моју мајку. Омерица је улазио у кукурузе, псо­вао нам четничку мајку, зато што нас није могао наћи и све нас поубијати. Док је Омерица разгртао кукурузе у потрази за нама, најмлађи брат Јовица, вјероватно од глади, почео је да пла­че и дозива мајку. У страху да нас Омерица не открије, моја сестра Дара, којој је било девет година, а која је носила Јовицу, који је тада имао само шест мјесеци, ставила му је у уста неку крпу, како би престао плакати. Кад му је извадила ту крпу из уста, Јовица више није био жив.

Појавом Међународног црвеног крста, у Санском Мосту почели су сакупљати ратну сиро­чад, трпати их у вагоне за стоку у којима смо се нашли и нас петоро: Драшко, који је тада имао 14 година, Миле – седам, Славка – осам, Рада – три и ја која сам имала четири године. Компо­зиција натоварена српском дјецом кренула је пре­ма Загребу. У Загреб се могло стићи за три са­та, а ми смо путовали три дана, без хране и во­де, а готово и без ваздуха. Кад смо стигли у За­греб, у вагонима је било доста мртве дјеце, која су заударала на мокраћу и измет. Ми који смо успјели остати живи, били смо страшно жедни и гладни. Смјештени смо у Дом за глувонијему дјецу, гдје су нас неке часне сестре прскале неким дезинфекционим средством и обукле у чи­сту одјећу и обућу. С нестрпљењем смо очеки­вали ручак. Онако гладни, сви смо појурили да што прије дођемо до хране. Међутим, хране је било тако мало, а нас гладних много. До хране су дошли само најјачи и најстарији дјечаци. Дјеца су па­дала и преко њих су други газили како би дошли до хране. Драшко је успио да узме један тањир са неком кашом и подијелио тај оброк са нас че­творо. Све су то са стране посматрале часне се­стре.

Из Дома за глувонијему дјецу убрзо смо нас петоро упућени у Јастребарско, мјесто 20 километара удаљено од Загреба. Простор у који су нас смјестили био је омеђен бодљикавом жи­цом. У дрвене бараке смјештана су мушка дјеца. У баракама није било нужника и дјечаци су нужду вршили ван барака у једној јами преко које су биле постављене даске, на којима би ста­јали приликом обављања нужде.

Женска дјеца до пет година старости, смје­штана су у стари, напуштени, влажни и мемљиви по­друм дворца грофа Ердедија, гдје смо биле сестра Рада и ја. Кроз мале решеткасте прозорчиће до­пирало је врло мало свјетлости. Лежали смо готово на голој земљи, јер је било јако мало сламе. Бу­дући да нисмо имали клозет, нужду смо вршили тамо гдје смо и лежали. Сваким даном подрум се пунио новом дјецом, највише са Козаре. Било нас је на стотине.

На првом спрату старог дворца били су гво­здени кревети гдје су спавале старије дјевојчице, по двије у једном кревету. Ту је била смјештена моја сестра Славка. Чим су нас смјестили, морали смо ићи на шишање. Шишале су нас часне сестре “на нулу”, како не би добили вашке. Након шишања добили смо бројеве. Ја сам добила број 97, Рада 98, а Славка 47. Број је био написан на тврдом картону, који смо морале носити око врата. Више нисмо били дјеца, већ бројеви. Речено нам је да се од тада одазивамо само бројевима.

Јастребарско је био логор НДХ, намијењен српској ратној сирочади. Логор су држале католичке часне сестре конгрегације Св. Винко Паулски из За­греба. Главна управница логора била је часна сестра Ана Барта Пулхерија, која је за све нас говорила да смо бандитска дјеца и да нас треба побити. Ништа боље нису биле часне сестре Берна­дета и Грациоза. Дјечији логор Јастребарско био је под надзором Андрије Артуковића, који је био министар унутрашњих послова НДХ и често је до­лазио у логор, као и надбискуп Алојзије Степинац.

Свако јутро у цик зоре долазио би гробар Фра­њо Иловар са колима и коњском запрегом. Из подрума су великом лопатом избацивали мртву дјецу, а он их је товарио у кола и одвозио ван гробља гдје их је сахрањивао. Управници логора, часној сестри Пулхерији, журило се да се подрум у старом дворцу што прије испразни, како свијет не би дознао истину о нашем страдању и умирању.

Једном је часна сестра Грациоза скупила нас око двадесеторо дјеце из подрума. Петар Ловрин, из Љубије код Приједора (што сам пуно касније сазнала), ишао је од једног до другог дјетета, ухвативши дијете за главу. Брзим потезом руке, у којој је држао неки чудан нож, дуг, а узак, са оштрицом на врху, зарио би дјетету око­мито у гркљан. Затим би им, мртвима, вадио очи и стављао у неку плетену корпу и тако се хвалио колико је заклао српске дјеце.

Кад је дошао до мене да ме закоље, убо ме ножем у врат у предјелу гркљана. Ја сам га гледала умиљато право у очи и само што нисам ре­кла: ”Па, шта сам ти ја крива?” Мој поглед га је разоружао. Извадио је нож, а да га није зарио довољно дубоко у гркљан. Мој поглед сломио је нешто у њему. Све је то гледала часна сестра Пулхерија, пришла ми је и рекла да за њом пона­вљам молитву: ”Мој гријех, мој гријех, мој превелики гријех, Свети Петре.” Било ми је четири године, још нисам чисто изговарала ријечи и морала сам да молим за свој “превелики гријех” онима чије су руке биле крваве. Срећна сам што сам жива, а несрећна што ћу на врату цијелог живота носити ожиљак који ми неће дати да заборавим кла­ње невине српске дјеце. Страх од усташа и ча­сних сестара у мени је био присутан много го­дина. Страх да не будем заклана и рана на вра­ту која ме је бољела, није ми дала да мирно спавам многе ноћи. Прва ноћ била ми је нај­тежа. Сљедећег јутра у зору, дошао је поново Фрањо Иловар и својом великом лопатом почео избацивати из подрума мртву дјецу. Крај њега је тог јутра била присутна и часна сестра Пулхерија и рекла му да у кола утовари најприје неколико жи­ве дјеце, па затим да на њих натовари мртву дјецу. Прстом је показивала на коју живу дјецу мисли. Убрзо сам се и ја нашла на поду запре­жних кола заједно са мртвом дјецом.

Рака је била ископана и припремљена за нас, наравно, ван јастребарског гробља. Пошто смо побацани у раку, гробар Фрањо Иловар је на нас бацао земљу. Срећна околност је била да сам се нашла на врху зато што сам у колима била на дну. Можда сам разгртала земљу да бих изишла жива из раке, а можда ми је помогао и Фрањо Иловар. Пошто сам била на врху, можда је и на њега дјеловао мој умиљати поглед невиног дјетета.

Више пута сам сањала да сам жива зако­пана у гробу заједно са мртвом дјецом и да ни­како не могу изаћи из тог гроба. У исто ври­јеме сањам гробара како ми пружа руку.

Кад сам изишла из гроба, одлучила сам да се више не вратим у логор, већ да се кријем по шумама, гдје ће ми бити боље него у логору са часним сестрама. Чувар логора ме је примијетио и палцем показао псу на мене:

„Рекс, бандит!”

Пас се окомио на мене и срушио ме. Тако сам враћена у логор.

Готово сву дјецу из подрума која су умирала од тифуса, сахрањивао је Фрањо Иловар. Много дјеце завршило је у казану, кувано у вре­лој води и од њих је прављен сапун. Зато, пре­живјеле дјеце нема пуно.

Једна од најтежих казни је била да се присили мали логораш да гледа у сунце док не ослијепи. Свједок те казне још је жив. То је Миља Кукољ, слијепа старица, која живи сама у Кнежици испод Козаре. Она је у Јастребарском логору за казну морала гледати у сунце и након тога је осли­јепила.

Моја сестра стричевка тврди да су усташе у казан са врелом водом, као храну за свиње, ба­цале слијепу дјецу. Претходно су их часне се­стре тјерале да гледају у Сунце, све док не осли­јепе.

Ко зна колико би нас ускоро умрло од гла­ди, болести, батина и других казни, да за наша стра­дања није обавијештен Међународни Црвени крст. Захваљујући њима, сва дјеца из мемљивог и влажног подрума пребачена су на први спрат напуштеног дворца грофа Ердедија. Ту смо спа­вали по двоје у креветима. Сестре у бијелим манти­лима давале су нам лијекове и бринуле се о нашем задрављу. Редовно смо добивали храну, а били су и нужници гдје смо обављали нужду, тако да нисмо више заударали на мокраћу и измет.

О дјеци на првом спрату бринула је часна се­стра Грациоза. Била је млада и лијепа, али јако зла. Причало се да је из Херцеговине, из истог мјеста одакле је и Андрија Артуковић. Он је долазио често у логор због Грациозе.

Кад се смрачи, Грациоза нас отјера у кре­вет. Знали смо шта нам је чинити. Затварали смо очи и правили се да спавамо. Ја сам била у кре­вету са сестром Славком. Грациоза би угасила свјетло у нашем дијелу просторије, а упалила у свом дијелу гдје је она спавала. Њен дио собе био је одвојен параваном од бијелог платна које је било провидно. Отварали смо очи и по сје­нама које су се појављивале закључили да је код ње долазио неки мушкарац. Питала сам Славку да ми каже шта они раде. Славка ми је рекла да ћу­тим, јер ако ме Грациоза чује да ћу добити батина. Она ми је, такође, шапатом рекла да они раде у кревету оно што раде тата и мама.

„А шта раде тата и мама у кревету?” – питала сам Славку.

„Праве дјецу, шта ће друго радити. А сада спавај, доста ми је било питања!”

Једног јутра, у љето 1942. године, све ча­сне сестре су се јако узнемириле. Говориле су да су неки дивљаци из шуме дошли и одвели неколико дјечака. Ти “дивљаци” одвели су и Драшка. У стра­ху да не одведу и остале дјечаке, пребачени су убрзо у Земун, и тако су све бараке остале пра­зне. У Земун је одведен и мој брат Миле.

У јесен 1942. године, Славка је пошла у први разред основне школе. Било јој је лакше ићи у школу, иако је најважнији предмет била вјеро­наука, коју није вољела, у односу на тешке послове које је радила у кухињи.

Рада и ја смо морале, такође, ићи на вје­ронауку. Свако јутро у пет часова морале смо бити у католичкој цркви, гдје су нас учили да се крстимо, да молимо круницу, да пјевамо като­личке црквене пјесме. Готово сваки пут с нама је ишла Славка, иако није морала. Бојала се за нас двије да у цркви не заспимо, што се јако кажња­вало, уколико би нас часна сестра Бернадета ухва­тила на спавању. Једном, не само да смо Рада и ја заспале у цркви, већ је и Славка за­спала. Бернадета нас је пробудила и са осталом дјецом која су такође заспала, одвела у неку тамну просторију старог дворца и за нама за­кљу­чала врата. Из неког широког димњака поја­ви­ла се глава маскираног “ђавола”, освијетљена ба­теријом. Ђаво је имао велики црвени језик, црно лице и велике рогове. Причали су да се у ђавола облачио капелник Никица Гашпар и тако плашио дје­цу. Одједном, осјетили смо ударце неког ланца којим нас је Гашпар тукао. Кад нам је Бернадета откључала врата, сви смо плакали, не само зато што смо се препали, већ и зато што нас је тијело бољело од удараца ланцем. Послије те и такве казне није нам више падало на памет да заспимо у цркви. Схватили смо да је за часне сестре наше одлажење у цркву било врло зна­чајно. Убрзо смо дознали због чега је то тако било.

У прољеће 1943. године у логор долази загребачки надбискуп Алојзије Степинац са ду­гачком капом на глави. Сва дјеца била су све­чано обучена, као и часне сестре. У реду, један по један прилазили смо Степинцу, љубили му рука­вицу. Он би нам, затим, палцем који је стављао у неко уље, на челу направио мастан крст. Затим би нас са два прста ударио по образу. Из Јастре­барског позване су жене да нам буду куме. Тако смо постали католици и Хрвати. За награду добили смо добар ручак, послије кога смо Сте­пинцу пјевали пјесме и рецитовали пјесме посве­ћене Анти Павелићу.

У прољеће 1944. године почели су у логор долазити непознати мушкарци и жене, и када би одлазили, свако је са собом одводио по једно дијете. Највише су долазиле усташе са својим су­пругама. Други нико није могао добити пропу­сницу да уђе у логор. Славка каже да је била више него сигурна да ће Раду и мене одвести из логора, Раду зато што је лијепа, а мене зато што сам умиљата.

Једном је Пулхерија нас неколико дјевојчица довела у своју канцеларију у којој је сједио неки мушкарац у цивилу. Обратила му се, рекавши:

„Господине Дасовићу, дјечака каквог ви же­лите, немамо, али довела сам вам ове дје­војчице да између њих једну изаберете.”

Кад нас је све погледао, рекао је Пулхерији да му се не свиђа ниједно дијете и већ је кре­нуо према вратима. Ја сам тада изашла из реда и, прије него што је изашао, ухватила га за руку, умиљато га погледала и рекла:

„Тата, узми мене, бићу добра!”

Његове очи постале су топлије. Чудно, али као да сам тог човјека негдје већ видјела. Обу­зео ме страх, али главно је да није усташа. Питао ме је како се зовем. Рекла сам да се зовем „97”. За двије године проведене у ло­гору ја сам потпуно заборавила ко сам. Часна сестра Пулхерија нашла је неки картон и рекла:

„Господине Дасовићу, кад је ова мала дошла код нас, у сиротиште, уписали смо у овај картон оно што нам је рекла старија сестра Славка. А рекла је да се зове Зорка Делић, да је рођена у Крухарима код Санског Моста, да јој се отац звао Драго, а мајка Драгица и да нису живи. Није само знала датум рођења.”

Пулхерија је направила кобну грешку што је то све рекла преда мном. Да ме послије тога сто пута прекрштавају и мијењају име и презиме, не могу ми ништа, јер знам своје право име и презиме, имена родитеља и мјесто рођења. Првом приликом отићи ћу у свој родни крај и по­тражити своје рођене. Зато ми је било много стало да изађем жива из логора, а то могу само ако овај човјек одлучи да ме узме. На срећу, одлу­чио је. Рекао је Пулхерији да ме лијепо обу­че и да ће он доћи по мене. Кад је дошао са во­зилом, ја сам већ била спремна. Био је у уни­форми. До њега у џипу је био пас вучјак. Пре­пала сам се тог пса. Дасовић је примијетио да сам се уплашила пса и рекао ми је: „Не бој се! Од сада ће Рекс бити твој велики пријатељ. Сједи с нама у џип да што прије кренемо за Загреб.”

Док смо се возили у џипу, Славко ми је причао како је јако побожан човјек и да никада не пропушта прилику да буде на миси у катедрали, коју служи, како каже, “велецијењени и пресвијетли” надбискуп загребачки, Алојзије Степинац. Да није слушао један његов говор, кад је рекао вјерни­цима да иду у Јастребарско, те ко год нема сво­је дјеце, нека узме по једно дијете, јер су то ратна сирочад остала без оба родитеља, не би ме узео. Даље је говорио да ту дјецу треба подизати у католичком духу да би кад одрасту били прави Хрвати. До сада, како је рекао Сте­пинац, из Јастребарског је у Загреб доведено преко 500 дјеце.

„Да није било Степинца и његовог говора, ја се никада не бих одлучио да узмем туђе дијете, кад ми Бог није додијелио моје рођено”, тврдио је Славко.

„Јесмо ли се договорили да доведеш мушко дијете? Што ће ми ово босанско чудо? Одмах је врати назад одакле си је довео!”, наредила је же­на.

Мени је у једној малој соби гдје се нала­зио само кревет, ормар и једна столица, намје­стила постељину и рекла да легнем не понудивши ми да једем. Кад сам ушла у собу, на ормару сам запазила пуно јабука. Толико сам вољела ја­буке. Прошло је двије године како нисам ни­једну јабуку појела. Узела сам столицу, попела се и узела јабуку. Нисам ни сишла са столице, а у соби се појавио Рекс. Од страха, јабука ми је испала из руке. На вратима се појавила Мицика. Грохотом се смијала што сам се препала Рекса. Рекла ми је да не смијем без питања узети ни једну јабуку.

„А сада узми ову јабуку што ти је испала из руке, и можеш је појести!”

Жена ми се није свиђала. Нисам је вољела, јер је према мени била зла, као и оне часне се­стре из Јастребарског.

Прва ноћ у Загребу протекла је у страшним сновима. Сањала сам усташу са ножем у руци који ме коље, а затим, да се жива налазим у гробу окружена мртвом дјецом, да се гушим и да никако не могу изаћи из гроба. Будим се срећна што нисам у гробу. Ујутро, кад је жена до­шла у собу, сва се избезумила кад је видјела да сам се помокрила у кревету. Пробудила је Славка да му то каже уз коментар:

„Узми ову смрдљиву Босанку!”

Ј. Михајловић

Катанац на истини логора Јастребарско

Загребачки колодвор, чини се сређенијим од осталих старе Југе но, чим ступите на њега, иста прича. Сивило испод надстрешница квари утисак дјеломичног одржавања потпомогнутог обасјајима сунчевих зрака. Чекање, лица људи напрегнута од „кад ћу стићи“, „када поћи“, одају слику свих суморних, наизглед заспалих, аутобуских чекалишта потонулих у својеврстан временски расцјеп.

Истоварени овдје, остављени и бачени, препуштени смо даљњем сналажењу. Гурајући се међу људима, вукући кофере, тражећи станицу, новце, карту за аутобус, све саме ситнице за бригу, непрестано нас прати осјећај вртложности дешавања којему не можемо побјећи, који нас баца по својој жељи, час на сигурне обале, час јаче нас вукући у своје дубине.

Дочекасмо аутобус међуградске вожње и кренусмо, не остајући у бијеломе граду. Дрвена сједала новога превоза не подржавају мисли дужега путовања, слободе и издвојености из створеног нам простора и времена, не дајући леђима задовољство опуштања и препуштања путовању. А како и би?! Зар да се путујућа радничка класа опусти? Спремност је оно што одржава на овоме свијету оне несрећнике који се морају бринути за кору хљеба свакога дана.

Излазећи на јужне капије граде хватамо утисак ужурбаности живота са Савскога моста, загребачкога Свеучилишта, хиподрома, загребачкога Велесајма, пространих тротоара, широких раскрсница велеграда. Првим хрватским аутопутом, аутопутом Ријека – Сплит кренусмо, па потом десно Вараждин – Крапина, одвајање за Лучко гдје нас чека табла, лијево Карловац, десно натраг за Загреб. Наш правац је лијево, и ту смо на путу ка нашој дестинацији.

Дочекује нас табла Ступник, Јастребарско и ево нас на старој цести Загреб – Карловац. Можда сте ишли кад тим путем?! Можда на пропутовању, на путу ка сјеверном Јадрану, а можда сте, као и неки, у младићким годинама сјели на воз ради одслужења војног рока, све убијеђени да идете у какву касарну подно планине Јастребац у Србији, а доспједосте до маленога града – све је могуће, толико је људских прича. О једној далеко тужнијој причаћемо ипак.

Жумберачки и Покупски крај

Али вани сунце и љепоте крајолика остављају утисак да се страхоте нису ни дешавале, да је то само игра свјетлости и тмине. Остављајући још мало историју, препуштамо се чарима воћњака, шумарака којима пролазимо, брежуљкастим путевима који нам наговјештавају горја којима дјелимично проходимо. Покрај пута поздрављају идиличе куће, дрвене колибе на продају, предузећа за прераду дрвне грађе подсјећајући да смо у дјеломице брдском крају богатом шумом.

Путујући Жумберачком општином, промичу њена села Доња Купчина, Писаровина, Клинча Село, Десинец, док нас сво вријеме прати хрватски дио Жумберачког горја, званог и „Алпама Хрватске“, или старијег, данас скоро неупотребљаваног, назива Горјанци, који час нам се приближавајући, час измичући нестаје у сивој измаглици.

Пролазимо покрај Самобора, поносног града Самоборске горе, те након неког времена, 30ак минута вожње аутобусом од Загреба, а како грађани града којему ходимо воле рећи, на негдје тачно пола пута између Карловца и Загреба, од једног и другог удаљеног 30ак километара, стижемо у Јастребарско или Јаску како је њени грађани називају.

Град Јастребарско

Јастребарско је коначно добило и ту титулу, титулу града, није више мјесто, варошица или котар као за вријеме Другога свјетскога рата. Јаска је проглашена градом са својих приближно 16 689 становника подручја града, прибројено са околицом, становништвом општина Клинча Села, Писаровине, Крашића и Жумберка, 30 000 становника, како је заведено у попису из 2001. јер са посљедњега податке немамо.

Ту нам је дакле, одредиште, у граду Јастребарско, како рекосмо, 30ак километара удаљеном југозападно од Загреба, подручју које обухвата површину 630км2, раздијељеног на три природне цјелине: на сјеверну, оивиченог вапненечко-доломитским масивом Жумберачког горја, на којег се наслања виногорски крај Пригорје, или јасканска Пљешивица, рај енолозима, и љубитељима добре капљице, а на југоистоку, до ријеке Купе, простире се Покупље, с орнитолошким резерватом Црне Млаке, надовезујући се, такође на југоистоку, великогоричким подручјем.

Пролазећи кроз Јаску, не можете а да са понеких димњака не видите гнијезда и у њима витке роде. Можда би чак Јасканци могли промијенити мотив јастреба као симбола града, проистеклог из дугогодишње традиције јастребарења, или макар равноправно ставити уз њега и роде јер оне су честе његове становнице, увијек враћајуће путнице.

Ипак, симбол града јесте јастреб, као ознаке храбрости, достојанства и витештва, а усљед дуге традиције јастребарења којом су се Јасканци бавили. По њему се храбри Јасканци и називају Јастребарчани и Јастребарчанке.

Знаменитости и бедеми града

У историји града стоји да су на овом подручју пронађени остаци из доба Римскога царства, док се он пак, званично спомиње у документима хрватскога бана Стјепана Гуткеледа 1249, али је тек 1257. добио статус слободног краљевог трговишта, од стране краља Беле IV, те се ова година узима као година његова постојања.

Дан града Јаска слави 13. јануара, а за оне који су можда били тамо, или су упознати са догађајима, то је дан када се, под опсадом, из оближње касарне повукла војска ЈНА са наоружањем, праћена колоном оних који су напустили тај, до тада и њихов, град.

Градске бедеме Јастребарског гради у XV вијеку бан Матија Гребенар, гради дворац с градским вратима, да би дворац свој садашњи изглед добио 1520., доградњом за вријеме краља Ивануша. Данашњи Јаскански дворац, од тада па све до 1922. био је посједу грофофа Ердедијевих (Erdödy).

Дворац окружује градски парк, проглашен хортикултурним спомеником, који својим стољетним дрвећем, хладом који пружа у љетњим мјесецима, птицама које гасе тишину, паткама које плутајући поточићима, посебно дјеци причињивају радост, шљунковитим стазама за шетање или шетањем по самом шумарку парка, те језером у којему можете уживати пецајући, или само љенчарити на његовим обалама, заиста заслужује назив хортикултурног споменика. Али шта крије парк с дворцем као своју тајну, открићемо мало даље.

Није дворац једина знаменитост која краси овај град, јер он обилује, као и његова околица, барокним црквама, међу којма требамо споменути макар двије, ону у ужем центру града, цркву св.Николе, заштитника Јастребарског, изграђену у другој половини XVIII вијека, рестаурирану 1922. у којој се налази надгробна плоча бана Петра Ердедија.

Друга знаменитост јесте ранобарокни, првобитно фрањевачки, а потом цистерцитски самостан, уз којег се налази црква св.Марије, док се на градскоме гробљу налази и звоник који потиче из 1732. године. Јаска обилује и мноштвом, за католички свијет карактеристичним, капела, посвећенима Марији дјеви или Исусу Христу, поред којих пролазећи примјећујете запаљене лампионе, одсликавајући тиме хришћанска настројења и молитву.

Спорне личности града

У улици Владка Мачека, иако се на неким зградама још налазе старе, непромијењене плочице, заједничке нам државе, са називом Браће Радић, што у Јаски и није неуобичајена појава, јер изгледа да се новом добу није могло у свему препустити, дакле, у овој улици налази се споменик биста дотичноме др. Владку Мачеку, сада већ славном хрватском сину, иако по поријеклу словеначко – чешке крви, предводнику Хрватске сељачке странке након смрти Стјепана Радића, заступнику хрватских националистичких тежњи, а нама познатијем по издајничкој влади Цветковић – Мачек и по споразуму којим је 1939. створена Бановина Хрватска. Дилеме, спорови и око ове личности, наравно, постоје.

Да ли је Мачек и у којој мјери, учествовао у стварању НДХ? Каква је његова улога у том процесу? Да ли се може доказати његова улога у злочиначким плановима НДХ државе у истребљењу и унијаћењу српског народа? Да ли је знао за такве планове и прије постављања Алојзија Степинца за кардинала? Да ли је он имао какву улогу у том одабиру? Иако га је Павелић 1941. послао у логор Јасеновац, одакле је потом пуштен, те потом интерниран у родно село Купинец код Јастребарског, питања остају.

Ипак, оно што не би смјело бити спорно, јесте његова изјава, дата приликом проглашења Независне државе Хрватске, 10.IV1941., проглас којим је упутио позив хрватскоме народу да сарађује са новом влашћу, а тиме и да подржи њене савезнике, Тројни пакт.

Каква је данас оцјена његових идеја којих се држао све до краја смрти у Вашингтону, гдје је избјегао 1945., да је Југославију требало уредити одредницама и духом споразума из 1939., избјећи централизовање власти, а заједницу уредити на конфедерацијском принципу, остаје да историчари и теоретичари државе просуђују. Остаје ипак да је становништво овога краја прозрело Мачекову квислиншку политику “чекања”, те упркос обећањима националног суверенитета, прикључило се борби за ослобођење.

Срамни дио историје Јастребарског

Оно што је ипак био повод ове репортаже, не знајући заправо у који новинарски жанр би је сврстали, јесте она тамнија страна града Јастребарског, она коју много више спомињу историчари, сами свједоци ове занемариване стране у историји овога града, њихови потомци, или пак они који осјећају да се такве истине не смију затомити, заборавити, да интензитет страхота таквих догађаја не смије отупјети под зубом времена.

У НДХ држави постојало је више концентрационих логора, логора смрти, а неки од њих су у својим комплексима садржавали и одјељења за дјецу, попут оних у Старој Градишци, Јасеновцу, Уштици, Јабланцу; Горњој Ријеци код Крижеваца и Лобограду у којима су, по непотпуним истраживањима страдавала дјеца, бројем 42 791 српске, 5 737 ромске и 3 710 јеврејске народности.

Јединственост логора Јастребарско, чак и за тадашњи фашистички свијет, за формирање њихових логора смрти, јесте у томе што је овај логор формиран искључиво за дјецу, одраслих заточеника овдје није било.

Овакав феномен свирепости изгледа да се очитовао управо као посљедица полтронства и издајништва НДХ државе, које је тежила, како нам историја показује на примјерима оснивања оваквих и сличних логора смрти, унијаћења, прогона, уништавања имовине, уопште, ускраћивања свих људских слобода онима који се нису показали као добри грађани државе, бескрупулозном дјеловању на свим пољима како би уништила сваку могућу клицу која би могла изродити слободу и ослобођење.

Дјеца овога логора су, до једнога тренутка када се хуманост неких људи упустила у борбу за спасавање оних који су имали мало више животне снаге или среће да преживе терор, у потпуности била препуштена себи, тачније на милост и немилост часних сестара које су водиле бригу о њиховом (пре)одгоју. Али кренимо редом, путем неких доступних и познатих чињеница.

„Усташки логор за дjецу у Јастребарском, основан jе по налогу Анте Павелића, поглавника НДХ за дjецу Козаре.“ Тако стоjи у чланку о страдањима дjеце са Козаре обjављенима на интернет страницама саjта Удружења за истину о логорима.
То jесте тачно, међутим, не смиjе се никако испустити да у овом логору нису била само дjеца страдалнице Козаре, већ су ту своjе кости оставили и мали Личани, Баниjци и Кордунаши, како и стоjи уклесано на споменику у Јастребарском подигнутом жртвама у част. Не смиjу се заборавити ова дjеца храбре Книнске, стариjе нам Воjне, краjине, бранитељице и бедема очувања српства jош за вриjеме Турске владавине, поготово из разлога њезиног, надамо се само данашњега привиднога, заборава.

Свjедочанства стариjих нам, бака и дjедова, ових подручjа казуjу, поред погрома коjи се за вриjеме неславне независности ове државе дешавао, о потпуном уништавању и затирању српских села, коjе су њихови бивши житељи као мjеста своjега дjетињства, касниjе jедва препознавали. Не смиjу се, управо из ових разлога, када дjелуjе да Краjина своjих бранилаца више нема, заборавити дjеца ових краjева, мали страдалници коjи су осjетили страшан терет униjаћења од стране католичког свештенства и НДХ државе.

Усташки логор за дjецу Јастребарско

Основан 12.jула 1942. године концентрациjски логор Јастребарско постоjао jе непуних мjесец и пол дана, тачниjе до 26.августа 1942. Недоумице, недоречености, непотпуна jасност – такво jе стање доступних података. Разумљиво наравно, усљед непостоjања систематских збирки података. Покушаћемо макар дjеломице систематизовати оне податке на коjе смо наилазили.
Тачно jе да jе логор основан тада, тачан jе и датум његова расформирања, међутим, требамо колико jе то у нашоj могућности, посложити неке податке. Дакле, логор Јастребарско био jе смjештен на три локациjе у граду, скоро па у самоj градскоj jезгри, на некадашњим имањима грофофа Ердедиjевих. Међутим, треба споменути постоjање jош jедног логора, логора смjештеног у селу Река удаљеном 3км од града.

Прва локациjа jесте она, гдjе се данас налази споменик страдања дjеце на градском гробљу Јастребарско, тачниjе, на пољани смjештеноj покраj пруге ка жељезничкоj станици, уз данашње гробље, а приjе цистерцитског, раниjе фрањевачког, самостана и цркве Св. Мариjе.
Стариjа дjеца узраста од око 10 до 14 година, била су смjештена у зградама црквених економата, раниjе напуштених италиjанских барака. То jе било мjесто преваспитавања дjеце у усташку младеж, мjесто учења усташких пjесама, присилнога рада на црквеним економиjама, мjесто мучења и свирепог кажњавања. Дjечаци коjи су боравили овдjе, обучени у црна одиjела са капама на главама, са пришивеним словом У, одређени су били да постану нови усташки „jањичари“.

Остала стариjа дjеца, углавном дjевоjчице биле су смjештене у тадашњи фрањевачки самостан, само пар стотина метара удаљеном од данас непостоjећих зграда економата, гдjе jе била друга локациjа логора. Дjевоjчице су овдjе тjеране на рад али и на редовну молитву као и одласке у цркву, jер се преваспитавање и овдjе подразумиjевало.

Записи о постоjању логора – гдjе су?

Оваj самостан касниjе jе напуштен од стране фрањеваца 1982. када у њега долазе цистерцити, тачниjе од њих га закупљуjу, а из коjих разлога ниjе нам познато. На данашњоj спомен табли испред самостана и цркве, коjе се налазе jедно покраj другога у истоме посjеду, стоjи табла кратког историjата и знаменитости овога самостана, његових историjских, културних и умjетнички неоспоривих вриjедности, међутим, не стоjи ни jедна цртица, нити jедно слово историjе самостана коjи jе пресуђивао судбину дjеце припадника друге конфесиjе.
Оно што се пак, може сазнати о историjи самостана и његовом утицаjу на оваj град jесте да jе, дjеловањем фрањеваца овога самостана, утицаj на барокни изглед неких диjелова града осjетан, на музичку културу такође, Јасканска музичка школа jе доказ за то.

У посjеду самостана док jе био под вођством фрањеваца, био jе већи броj умjетнина, кипова, слика, постоjала jе библиотека са вриjедним књигама и списима, чак врло риjетких и вриjедних примjерака инкунабула. Самостан jе такође посjедовао оргуље jош далеке 1690. Одласком фрањеваца дио тога блага jе однешен, али данас постоjи инициjатива да се благо врати и да фрањевци овдjе поново покрену своjе дjеловање.

Постоjе ли унутар самостана икакви записани подаци о дjеловању фрањеваца у овом преваспитавању дjеце, постоjе ли икакви документи о постоjању логора, нисмо били у могућности провjерити. У покушаjу да ипак нешто сазнамо ушли смо у двориште капиjа широм отворених, дворишта одишућег миром и тишином све до jеднога тренутка.
Успjели смо само снимити пар фотографиjа приjе неголи смо били немило изненађени лавежом, потом и jуришем два црна пса. У страху су велике очи, те су пси дjеловали као, пригодно овоме случаjу, двоглави Кербер при вечерњем сумраку. Сналажљивости ниjе недостаjало, бицикл jе послужио као савршена одступница и таман кад jе срце почело силазити у пете, стали су, прекинули jуриш, да ли на позив човjека кога смо тек касниjе примjетили, jер од страха ништа нисмо ни чули, а можда се ниjе ни имало шта чути, нисмо сигурни. Ипак, дjеловало jе да су пси истренирани само да заплаше, не и да науде. Поткрепљуjемо то и чињеницом да jе капиjа била отворена, а они вани нису излазили, но ипак са покушаjима поновног уласка, устремљено су чекали.

Истина и пропаганда о логору.

Клерофашистичка пропаганда тадашње државе НДХ у новинама jе пак наводила да су на овим мjестима града смjештена дjеца ради опоравка од партизанског ропства, те да су се о дjеци бринуле часне сестре. На улазу у логору, ограђеном жицом стаjао jе безазлени назив – Сабиралиште за дjецу.

Истину су међутим знали, поред страдалника и остали хумани људи, жене коjе су прихватале дjецу на пружном путу коjи jе пролазио кроз Сисак, Самобор, Јаску и остала мjеста, извлачећи их из усташких канџи, док им ни то ниjе било онемогућено директним забранама, личним терором над породицама коjе су се дрзнуле прихватити какво српско диjете, или страхом од прича коjе су кружиле о кажњавању таквих „лоших“ Хрвата.
По подацима стоjи да jе у овом логору, тачниjе на ове две локациjе укупно страдало око 700 дjеце. Тачан броj наравно, остаjе упитан.

Слобода за дjецу. Потпуна или само дjеломична?

Ослобођење за оне издржљивиjе стигло jе 26. августа 1942. када jе IV Кордунашка бригада на челу са командантом Николом Видовићем у 5 часова уjутро започела напад на Јастребарско.

Партизани су уништили усташко упориште, жандармериjу, но уништење jедне друге локациjе показало се далеко значаjниjом. Уништење жељезничке станице, тада наjефикасниjег средства транспорта оружjа, мунициjе а у овом случаjу дjеце, коjа су своjу смрт налазила и у току самог допремања у логор, у загушљивим вагонима, показало се као jедан од значаjниjих момената за расформирање логора.

IV Кордунашка бригада jе заузела Јастребарско, ослободила мале логораше, при томе налазећи у њима и своjу дjецу или дjецу своjих ближњих, те jе расформирала локациjе логора на подручjу града. Стариjе дjечаке, њих 727 партизани су повели са собом, док су мању дjецу морали оставити.

Дjеца коjа нису имала снаге за дуги повратак кућама, остављана су по околним селима, а неке jе, по постоjећим подацима, њих око 500тињак збринуо католички Каритас или су их преузимали грађани Јаске и околних села, или су дjеца слана возовима до других мjеста гдjе су преузимана и смjештана у хрватске породице.

Међутим, нека дjеца су, касниjе у хрватским офанзивама, поново враћана, али ни овакви подаци осим свjедочанстава и непотврђених извора нису у потпуности jасни и верификовани.

Можда су ипак најгоре прошла у комплексу логора Јастребарско, ако се то уопште може и смије тако рећи, дјеца смјештена у логор у селу Река, јер партизани за ову локацију, удаљену 3км од града, нису знали, те у храбром, ослободилачком подухвату IV Кордунашке бригаде која је расформирала логор 26.августа 1942, слободе и наде за дјецу овога логора није било.

Логор у Реци формиран је као својеврсно растерећење ономе у граду, толико је дјеце било, те стоји да је у њему страдало око 2000 дјеце која су била смјештена по шталама, дакле, далеко већи број него на локацијама логора смјештеноме у граду Јастребарско.

Заборав или систематско затирање истине?

Локацију овога логора нисмо били у могућности посјетити, истражити постоје ли икакви материјални остаци, каква спомен обиљежја, а мора се рећи да се ни старија генерација Јасканаца, оних упознатих са истином о постојању логора, чији су ближњи чак и судјеловали у ослобађању логора, уопште не сјећа логора у Реци.

Да ли је и то резултат раније спомињане пропаганде, потпуног затомљивања догађаја, спутавања ширења истине међу људима, можемо само да претпостављамо и нагађамо, јер сјећања ових грађана о томе ипак постоје, питање је шта властодршци чине да она у потпуности не нестану. Једно је сигурно, генерације са живим сјећањима тих догађаја нестају, а ко ће, на који начин, и из каквих разлога преузети дешавања тога доба, то питање остаје да виси у зраку.

Фотографије, свједочанства, документи о овим страхотама, о страдању дјеце ипак постоје, те можда они баце више свјетлости на размјере овог злочинства. Можда они стравичношћу својих приказа, описа и доживљеношћу злочина, донесу више свијести, бриге и одговорности за друге, не само појединце, оне наше, „одговарајуће“, онима који иоле, макар и површно, буду са њима упознати.

Логор за најмању дјецу

Трећа локација логора у граду Јастребарско, логора за оне малене, најмање, неке скоро па отргнуте од мајчиних груди, била је смјештена у историјском споменику овога града (споменутог на почетку репортаже), у градским бедемима подигнутима у XV вијеку, красном, али данас потпуно трошном здању дворца Ердеди (Erdödy).

У старе, влажне и мемљиве камене просторије било је смјештено, по доступним подацима, око 200 дјеце, која су усљед таквих околности, али и изложена немару, слабој, ако уопште и икаквој, исхрани, злостављању, батинама и болестима, дизентерији која се ширила, умирала на десетине скоро сваки дан.

Логоре у Јастребарском су водиле часне сестре самостана св.Павла, док је надстојница, управитељица логора била часна сестра Барта Пулхерија из реда св.Винка Паулскога, оснивача Дружбе милосрдних сестара, који би да је знао да ће се под кринком милосрђа за дјецу, одигравати такав злочин вјероватно поновио своју изјаву, дату након пар година свештеничкога искуства, о свештенству као страшноме сталежу.

Све локације логора су обезбјеђивале усташе, а резултате тог обезбјеђивања, чувања и преваспитавања броје се хиљадама, тачније, наводи се, да је 3 336 дјеце страдало у логору Јастребарско, укупно на свим локацијама.

Данас ни на овој локацији, на плочи постављеној поред трошног дворца не пише ништа о овим догађајима, његовом срамном коришћењу.

Новаца за ревитализацију дворца град није имао те је аплицирао за средства из фондова ЕУ, тачније за пројекат “Пробуђене повијесне баштине” гдје је као један од услова финансирања наведена израда комплетне документације дворца. Да ли ће се и истина можда ревитализирати у обновљеном дворцу, хоће ли неко “пробудити повијест” ради трајнога памћења истине о овом злочину, остаје да се види.

Морбидно свједочанство о смрти

Једно свједочанство о броју умрлих, које запањује и дан данас својом морбидношћу, јесу исјечци, факсимили листова из дневника, Фрање Иловара, градскога гробара који је биљежио свако умрло дјете, цифрама, а често само рецкама, из једнога разлога.

Педантност овога човјека приказују брижљиво вођене записе о свакој смрти, тачније о приходу које је остваривао од њих. Био је задужен да свакога дана обилази локације логора и преузима тијела умрле или убијене дјеце, те да их, превозећи их својим колима, специјално по упутствима часних сестра, покопава што даље од ограде градскога гробља, јер по њиховим ријечима „бандитска дјеца нису достојна сахране близу осталога католичког свијета“.

Иловар је сабирао сваку смрт, јер за тијело сваког дјетета је био плаћен. У његовим дневницима стоји: „Примио предујам на рачун копања гробова 10 000 куна за сто комада дјеце покопане“. Даље, на другим странама стоји: „Рачун за укоп дјеце – 243 комада дјеце а 150 куна – 36 440куна“. Водио је рачуницу од 22.јула 1942., по чијим наводима је само тог дана страдало 107моро дјеце, па све до октобра 1942. када стоји забиљешка, „укупно 768 комада дјеце, 26.октобар 1942.“.

Подаци, стравично свједочанство дневника овога човјека говори да, по његовим подацима логор није расформиран, да његово трајање није било, како смо раније навели и како се по изворима навјештава, само мјесец и пол дана, да логор није распуштен 26.августа 1942., већ оно говори да су даљња страдања у некаком виду, организацији ипак постојала.

Да ли су то онда, била страдања дјеце логора у селу Река за којег партизани нису знали, те из тог разлога дјеца овога логора и нису ослобођена, тако да је њих 2 000 препуштено сигурној смрти? Да ли је ипак ово село било сувише удаљено за запрежна кола гробара Иловара те свакодневни пут за преузимање тијела, понекад чак више пута у једноме дану као и њихов покоп на гробљу? Да ли су дјеца онда сахрањивана на још неким локацијама? Ни ове бројке о укопима и свим страдалницима се не поклапају.

Ко је онда још покапао дјецу, и на који начин? Да ли је логор можда у некаквом другом облику поново оформљен или су дјеца нетрагом нестајала под брзим потезима усташких “србосјека” усљед страха од наговјештаја снажења отпора режиму? Питања остају…

Страшна страдања дјеце. Методе (пре)одгоја, али и покушај помоћи

Страхоте свирепог кажњавања дјеце казнама попут “тавана и слане воде”, “крампуса”, “клечања на пијеску”, “влачане тешког камена”, од којих су дјеца масовно умирала или бивала доведена до границе лудила, оставиле су неизбрисив траг у памћењу преживјелих. Најтежа казна, ипак, по њиховим свједочанствима била је сахрањивање безимене дјеце, својих другова.

Открити макар приближно тачан број умрле дјеце овог свирепог злочинства, завирити у унутрашњост дворца и његову тајну, у којему данас осим змија, гуштера и раслиња изгледа ничега нема, не само кроз жељезне решетке (као у нашем случају) кроз које су дјеца могла пружати само погледе и руке ка слободи и животу, дуг је невиним страдалницима.

Још једну чињеницу битно је споменути, а то је да је покушај помоћи дјеци овога логора ипак постојао. Хуманошћу и изузетном храброшћу одређеног броја жена, њих око 26 сестара Црвеног крста на челу са Татјаном Маринић, спашен је одређен број дјеце. У борбу за живот дјеце укључили су се и тадашњи становници Јаске, као и неки истакнутији људи јавног живота. Неки од тих храбрих људи и жена касније су стрељани од стране усташа ради таквих активности.

Мнења и истина

Некакав сигурнији суд јавног мнења овога подручја данас о овим злочинима немамо. За какав иоле озбиљан закључак требало би провести више времена, промишљања и истраживања, но оно што ипак оставља некакав трајнији утисак при поновним доласцима у овај град, за неке можда сасвим тривијална ствар, но факат који стоји и траје, јесте назив улице која на већини кућних таблица са натписима, одолијева званичној промјени већ 10-ак година.

Ни партизан, нити усташа, ни припадник ХСС-а, нити домобран, Фрањо Брезар, обични грађанин Јаске, сељак и истински родољуб своје земље који је несебично помагао у њеном ослобођењу, дајући јој и свој живот (стријељан 4. августа 1942. у Максимиру крај Загреба), и дан данас поносно краси својим именом, намјесто државно одређеног Фрање Туђмана, плочице Јасканских кућа, остављајући тиме још увијек отворен прозор ка истини и слободи.

Којим путем поћи остављамо вољи других да одлуче, надајући се да ће се, по жељама оних који су оваква страдања прошли, њихова надања тумачити на начин који су то они жељели.

Из тог разлога преносимо само једно свједочанство, поред многих других који су важнији од свих наших покушаја тумачења података. Ово свједочанство, надање и жеља онога који, како се наводи, није био већи од своје пушке када је слободу од страхота логора добио, казује:

„Овдје леже дјеца из Шпановаца и Турјака, Војнића и Совјака, Грђевца и Војскове, Гудовца и Јабланице, Вргин-Моста и Милошева Брда; овдје леже наша дјеца, наша браћа и сестре. Убили су их, јер су њихове животе прогласили за злочин. Због ових хумки у којима леже трогодишњи Милорад Шврака и двогодишњи Љубо Турудија; петогодишњи Лазо Шокчевић и четворогодишњи Радован Станић, гдје леже Бранко, Милорад, Перса и Славко Бабић, који су сви заједно имали 12 година; због свих оних плочица са бројевима око врата што су покопане заједно са њиховим сломљеним крилима; због чудесних записа Фрање Иловара и сузе у оку Татјане Маринић и свих мајки којима су отети најмилији; због оног тек сада завршеног списка од 11.000 убијене дјеце са Козаре, ја вас молим, у име њих и у име мојих другова, чији су снови дјетињства овдје искидани, да то никад не заборавите. Немојте никад престати, драги моји мали другови, да градите мостове пријатељства, мостове братства и јединства, мостове уграђене у вријеме у којем никад више неће бити малих гробова, обиљежених и оних које нико није могао да обиљежи.

Будите тумачи жеља нас малих ратника и логораша: сви људи нека се воле, а дјеца у тој љубави нека граде свој весели свијет под звјезданим небом“.
Колико овакве намјере и дјела, одбијање државног имена улица, те жеља судионика, жртве злочина, у свијести људи остављају траг да држава често, или скоро никад, није исто што и њени грађани, да су њене интенције далеко од оних којима она „припада“, остављамо „учитељици“ историји да нас поучи.

Извор:Фронтал

---

Извор: СВЕШТЕНА ЕПИСКОПИЈА ГОРЊОКАРЛОВАЧКА