Sveti Arhanđel Mihailo

Sav si oganj i revnost, sveti Arhistrateže Mihaile,

zato te molimo učmale duše naše zapali ognjem revnosti tvoje,

da bismo budne savesti uvek radosno služili zajedničkom Gospodu našem,

svesrdno se ugledajući na tebe, bezgrešnog i svetog brata našeg,

i vrhovnog vojskoviđu sve nebeske i zemaljske vojske Hristove.

Piše: Gordana Dostanić

Od kad pamte moje dečije godine, za slavskim stolom je uvek bila samo naša porodica. Naša baba, ni kad je ostala sama, bez zaštite iz doma i roda, nije odustala od svečarskog ručka. Slavskog. A slavu njoj i njenom nestasalom sinu niko nije preneo. Znalo se nekad da se na čestitanje odlazi u rodni dom da se starešini stisne ruka i potapše rame u muškom zagrljaju, nazdravi zdravica i založi zalogajem slavskog kolača od belog brašna.

Ali, oni, ti naši, otišli su svi jednog dana bez pozdrava, bez poruke, bez amaneta, bez reči…

Nije imao ko da nastavi molitvu i prinosi darove našem svecu pod našim krovom. Mogla je samo baba i sa njom njena deca, ali daleko od ognjišta, u svetu gde su se zatekli kad su rod nadleteli vrani gavran i ptica kukumavka. Kad ga je zadesila crna nesreća.

I sada, kad su već i praunuci babini stasali i čukununuke joj rađaju, za svečarskim stolom je okupljena porodica. Ili bar oni koji su od nje ostali i opstali i novi koji su na svet došli.

Nema zdravice od svečara sa predačkog praga. Ni mi odavde nemamo kome da ispevamo zdravicu, pa da nevidljivom dugom ujedinimo naše dve proslave: ovde i tamo. Može samo ovde, a tamo tišina nad našim kućama i torovima kojih više nema, nad našim imanjem koje tuđa ruka čuva.

Uoči praznika u mojoj sobi, pod ikonom Svetog Arhanđela, lagano gori kandilo, a slavska sveća pucketa plamenom u mesinganom svećnjaku na stolu prekrivenom belim damastom sa utkanim ružama razvijenih latica. Nad glavom, kraj uha, kao da čujem šapat babine molitve za njih koje je izgubila i one koji su joj ostali i nas darovali kao neki melem za ljutu ranu, duboku i krvavu i bolnu koja ne može zaceliti.

U treptaju tankog plamena sveće kao da vidim sve nas na okupu. Vidim ispod gustih brkova osmehuje se beli niz, svetluca radost u veselim očima, dve spletene kike teško pale na laka pleća devojačka, prati me stidljiv pogled koji šara ispod bele bošče… Topli plamen sveće greje kao dedin zagrljaj… Vidim kako je i naše visoke, kamene dvore ozarila radost. Sveti Arhanđel nas obgrlio krilom čuvara, a preko polja, kao šuškavi saten, šumi pesma. Svi smo tu kao u nekom rasutom, lakom nizu. Kao mrvice slavskog kolača na belom damastu sa utkanim ružama razvijenih latica…   

A napolju sitna jesenja kiša lagano kuca po prozoru. Možda mi se to oni javljaju da zajedno proslavimo našeg sveca.  

---

Od istog autora:

Gordana Dostanić: Plansko uništenje srpskog naroda na području Livanjskog polja

Gordana Dostanić: ZAOSTAVŠTINA LIVANjSKIH SRBA

Gordana Dostanić: Pag – njihovim senima

Gordana Dostanić: Stepinac je briga Vatikana, a naša širenje istine o NDH

VELEBIT – SRPSKO SVETILIŠTE

TO JE NAMA LIKA

Za pomen žrtvama ili Ognjena Marija 1941. godine

Srpski Velebit