Sveštenik Stevan Stefanović: Jasenovac, genocid nad Srbima 1941 – 1945. (prvi deo)

Kako se našem narodu desilo tako stravično stradanje i tako jezivi zločini nad Srbima kao što se to dogodilo u Jasenovcu?

Koliko unazad moramo da se vratimo u istoriju da bismo razumeli šta se desilo, da se na teritoriji gde su Srbi drugi narod po veličini stvori najužasnija državna tvorevina ikad, fašistička NDH?

Da li koren ovog stravičnog stradanja Srba treba tražiti u samoj činjenici stvaranja zajedničke države sa Hrvatima 1918.? I ko je uopšte zaslužan za stvaranje Jugoslavije?

Da krenemo redom.

Danas su ove teme veoma aktuelne.

Videli smo da je u NATO protektoratu, državi koju su nazvali Severna Makedonija, imenom koje su čak i njeni građani odbili na referendumu, napravljena poštanska marka na kojoj stoji slika sa mapom Hitlerove fašističke Hrvatske, sa granicama današnje Hrvatske, nastale na etničkom čišćenju Srba, celokupne Bosne i Hercegovine, ali i sa Sremom i sa Raškom oblašću.

S druge strane, na društvenim mrežama među Srbima čujemo besmislene poruke da bi svako trebalo da počisti svoje dvorište, kao i da je za Jasenovac, indirektno kriv kralj Aleksandar Karađorđević, jer je umesto Velike Srbije, koja mu je ponuđena u Londonu, odlučio da napravi Jugoslaviju.

Međutim, da li je baš tako?

Velika Srbija nikada nije ponuđena Srbiji. Da bi velike sile Antante privele Bugarsku da uđe u Prvi svetski rat na njihovoj strani, kao i Rumuniju i Italiju. Engleska, Francuska i Rusija su im nudile širenje na račun teritorija koje su naseljavali isključivo Srbi.

Naime, Rumuniji je trebalo da pripadne Banat, granica bi bila na Pančevačkom mostu, možete li da zamislite to? Četvrti grad po veličini u Srpskoj Vojvodini Pančevo, bio bi u Rumuniji, kao i Vršac i Zrenjanin.

Dalje, Stara Srbija bi pripala Bugarskoj, teritorija za koju su Srbi ginuli u Prvom i Drugom balkanskom ratu, u bitkama na Kumanovu i Bregalnici, koje su najslavnije pobede srpskih ratnika bile bi poklonjene Bugarskoj koja je taj rat izgubila od nas. U periodu od 1914 – 1920 nije bilo Srbina koji bi potpisao dokument kojim predaje Staru Srbiju Bugarskoj.

Još, dobar deo Dalmacije, sa njenim zaleđem pripalo bi Italiji.

Skupština u Nišu odbacila je ovaj predlog. Nikola Pašić (koga takođe optužuju da je tvorac Jugoslavije i samim tim grobar Velike Srbije) odgovara saveznicima da prihvata ovaj predlog i potpuno se oglušava o odluke skupštine. Ovde bi bilo dobro još jednom pomenuti da bez Banata i Stare Srbije, nema reči o Velikoj Srbiji, već o teritoriji koja je tek nešto veća od kraljevine Srbije iz 1914., neposredno posle balkanskih ratova. Reč je o klasičnoj trgovini srpskim narodom, teritorijama gde su Srbi bili apsolutna većina, između velikih sila.

Zašto se ovo nije ostvarilo i ako je Pašić prihvatio ovakvo sakaćenje srpskih teritorija?

Upravo zbog činjenice jer je Bugarska odbila predloge saveznika i ušla u rat na strani sila osovina, Nemačke i Austrougarske, koje su joj ponudile mnogo, mnogo više. Dakle, nema reči o odbijanju stvaranja Velike Srbije zarad Jugoslavije. Iako je ruski poslanik u Srbiji direktno rekao kralju Aleksandru da je red da mi sada pomognemo Rusiji i odreknemo se Stare Srbije u korist Bugarske, jer  je Rusija ušla u Veliki rat zbog Srbije i sada kraljevina Srbija mora da učini nešto za uzvrat i odrekne se svojih teritorija. Međutim, već je bilo kasno. Nemačka Bugarskoj nudi Niš, Pirot, Leskovac, Prokuplje, Kosovo i Metohiju, Rašku oblast i današnju Severnu Makedoniju i Bugarska nas napada sa leđa.

Nakon Prvog svetskog rata, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Jugoslavija), nastaje kao odluka velikih sila.

Mi se više nismo pitali.

Stvorena je država sa ograničenim rokom trajanja. Kraljevina SHS je imala ulogu Austrougarske, da spreči izlaz Rusije na topla mora. Rusija posle Prvog svetskog rata nije više bila slovenska imperija, vekovni saveznik kraljevine Srbije, već boljševički Sovjetski Savez.

Kada je Nikola Pašić upitao, da li mi u novoj državi možemo da tačno odredimo šta je naše, srpsko, odgovoreno mu je negativno.

Južnoslovenski narodi ušli su u kraljevinu SHS iz različitih pobuda. Dok smo mi u Jugoslaviji videli konačno državu koja će ujediniti sve Srbe u jednoj državi, finalno rešenje srpskog pitanja, Hrvati i Slovenci su Jugoslaviju videli kao sredstvo, kao neophodan put ka stvaranju sopstvenih nezavisnih država.

Onda na Evropsku scenu stupa fašizam i kao prva žrtva Musolinija pada kralj Aleksandar. Naš suveren je tako poslednja žrtva Prvog svetskog rata i prva žrtva Drugog svetskog rata. Bez njega koji bi sprečio takvo razvijanje stvari, uskoro u okviru Jugoslavije biva stvorena banovina Hrvatska. I samo nekoliko godina kasnije u toku drugog svetskog rata NDH.

Dok za fašističke režime u Italiji i Nemačkoj možemo reći da su napravili zgrade, bolnice, podigli industriju, mostove, puteve, fabrike automobila, fašistički režim Ante Pavelića u Hrvatskoj napravio je dva logora za decu. Jedine logore za decu u istoriji čovečanstva.

NDH je, kao što sam i napisao na početku, najužasnija državna tvorevina koja je ikada postojala. Srbi nisu stradali od redovne fašističke vojske, već su stradali od običnih ljudi, svojih komšija i dojučerašnjih prijatelja, koji su zatim krali njihovo pokućstvo, stoku, useljavali se u njihove kuće…

Prvi logori napravljeni u Evropi, napravljeni su za Srbe u Prvom svetskom ratu. Austrougarski, bečki đaci, i u Drugom svetskom ratu, intenzivno rade na potpunom uništenju Srba i Srbije: Hitler, Pavelić, Broz i Ante Starčević, koga današnja evropska Hrvatska smatra ocem nacije, govorio je da su Srbi „nakot zreo za sjekiru“.

Prvi logor je napravljen u Koprivnici.

Nedugo zatim, napravljen je logor u okolini Gospića, koji je od naroda nazvan Jadovno. Ovo nije bio logor u klasičnom smislu reči, već stratište, pošto Srbi u njemu nisu bili zatvarani, već su odmah izvršavane egzekucije. Za nekoliko meseci, u Jadovnu je ubijeno 40.000 Srba, po kratkom postupku. Ovde je nestao čitav jedan grad veličine Jagodine. Među njima i protojerej  Milan Božić, sveštenik Jovan Zečević, sveštenik Damjan Štrbac, koji je živ odran i bačen takav u jame Jadovna, i mnogo drugih sveštenika i bogoslova, čija imena ne znamo.

Jula meseca u NDH dolaze italijanski vojnici, njihova komanda biva zgrožena zločinima u Jadovnu i odmah raspuštaju ovaj logor. Tako nastaje logor u Jasenovcu. Tek oko hiljadu i po preživelih Srba iz Jadovna ustaše sele u Jasenovac.

Jasenovac je u stvari sistem od osam logora, poređanih u obliku krsta, u čijoj sredini, na mestu gde se seku linije krsta, nalazi selo Jasenovac, na levoj obali Save u blizini mesta gde se Una uliva u Savu. Danas auto-put prelazi baš preko mesta gde su u najstrašnijim mukama umirala naša braća i preci. Kao što je komunistička vlast uništila manastir Osmak ispod Rtnja, da bi magistralni put tu prošao, pravo kroz oltar, tako je bezbožnoj vlasti verovatno, bilo neophodno da auto-put prođe baš kroz delove logora i potpuno uništi mogućnost ekshumacije. Tako se danas ispod auto-puta „bratstva i jedinstva“ Srba i Hrvata, nalazi najveći podzemni grad mrtvih na svetu, gotovo milionski.

Jasenovac je bio čitavo vojno utvrđenje, na preko dve stotine kilometara kvadratnih, opasan zidovima i odlično branjen, sa četiri linije straže. Bilo je gotovo nemoguće opkoliti ga ili osvojiti. Zaplenjena je stara ciglana, od srpske porodice koja je izbegla, i u njenoj peći za cigle napravljen je krematorijum, gde su Srbi, Romi i Jevreji spaljivani.

Srbi su bacani u jame u okolini Velebita. Bili su vođeni, vezani bodljikavom žicom jedan za drugog, zatim bi prvom u koloni bila razmrskana lobanja velikim maljem, žrtva bi tako upala u jamu povukavši unutra i sve ostale Srbe iz kolone, koji bi još uvek živi upadali u jamu, i tamo umirali danima, nedeljama.

Prvog juna ustaše su pobile 820 Srba, od ukupno oko hiljadu stanovnika sela Prebilovca, među njima su 600 bili žene i deca. U jamama u okolini Prebilovaca je bačeno nekoliko hiljada ljudi. Tek 1990. godine mošti ovih svetitelja su izvađene iz jame i sahranjena u Crkvi sabora Srpskih Svetitelja i mučenika Prebilovačkih u Prebilovcima. Povampireni fašizam i ustaštvo, 1992. godine ponovo napada ovo selo i spaljuje ga, Crkva je uništena do temelja, a kripta sa moštima mučenika bombardovana.

U logoru Jasenovac dovoženi su ljudi vozovima iz prostora čitave NDH, neki su i vođeni pešice, gonjeni kao životinje na klanje ispred ustaških noževa. Tako je mučenički stradao i sveti Vukašin Jasenovački, novomučenik, starac iz sela Klepci u dolini Neretve u Hercegovini. Neobični mir i jevanđeljski spokoj na licu starca Vukašina, privukao je jednog od vođa logora, koljača Žila Friganovića, kako nam svedoči preživeli, dr Nedo Zec.

Friganović je prišao starcu Vukašinu, odsekao mu je jedno uvo i zatražio mu da uzvikne: „živeo Pavelić“. Kako je Vukašin mirno ćutao, Friganović mu je odsekao i drugo uvo, a zatim i nos. Tada mu je zapretio da će mu izvaditi srce iz grudi, ako ne uzvikne: živeo Pavelić, na šta mu je starac Vukašin mirno odgovorio: „Radi ti, dijete, svoj posao.“ Na šta mu je mučitelj izvadio oči, srce i zaklavši ga bacio u jamu.

Kod nas još uvek nema monografije, koja bi jasno pobrojala žrtve ovog logora smrti. Prof. Dr Gideon Grajf, istoričar koji se bavio holokaustom i nacističkim koncentracionim logorima zapisao je da je Jasenovac bio daleko brutalniji od Aušvica.

Od avgusta 1941. kada su prvi zarobljenici pravili same zgrade u logoru, osmatračnice i mitraljeska gnezda, do proleća 1945. Kada je Jasenovac oslobođen, poslednji u ovom delu Evrope, Srbi su ubijani specijalno napravljenim noževima, sekirama, velikim čekićima, streljani smo, vešani na drveće, čak i na bandere, davljeni u Savi. Čak su sami nemački nacisti bili zgroženi zverstvima u Jasenovcu. Srbima su užarenim iglama kopane oči, ljudi su živi drani, kćeri su silovane dok su očevi bili primorani da gledaju. Da bi nekako prigušili krike dece, Ustaše bi iscenirale napade na logor, da bi podigli buku…

Upravnik logora, Maks Luburić na prvoj godišnjici od formiranja logora u Jasenovcu izjavio je da su za godinu dana likvidirali više ljudi, nego Turski osvajači tokom pet vekova prisustva u Evropi.

Nemac general Fon Horstenau, lični Hitlerov izaslanik, u svom dnevniku je pisao o Jasenovcu, gde nedvosmisleno kaže da je Jasenovac suština užasa, a Artur Hefner, oficir zadužen za transport zarobljenika iz Jugoslavije u Nemačku, koji su tamo korišćeni kao radna snaga, zapisao je da je Jasenovac strašniji od Danteovog pakla.

Kako bismo mi danas iz udobnosti svojih soba mogli tačno opisati stravične zločine u Jasenovcu? Kada bismo mogli da Dostojevskog ubacimo u Jasenovac, da poput ratnog izveštača načini priču o najvećem stradanju jednog naroda u istoriji čovečanstva, možda bi onda on mogao da nam na pravi način prikaže sva ta stradanja.

Ovako, danas znamo da je u Jasenovcu ubijeno najmanje 700.000 ljudi, Srba. Izraelski Jad – Vašem centar navodi upravo 700.000 žrtava u Jasenovcu, a Herman Nojbaher da je ubijeno i preko 750.000 Srba. Dedijer, komunistički funkcioner i  Brozov lični biograf je zapisao da je u Jasenovcu stradalo između 750.000 i 1,2 miliona ljudi. Međunarodna komisija o Jasenovcu dolazi do brojke od preko 800.000 ljudi, među kojima je 110.000 dece.

Potresna je i priča našeg čuvenog publiciste i reditelja Dragoslava Bokana, čiji su deda i pradeda stradali u ovom logoru, kao i većina Srba iz Vojne krajine. Naime, dok je vođen u logor Dragoslavljev đed Đuro, video je svog dobrog prijatelja, Hrvata iz susednog sela u Baniji i zamolio ga da mu dopuste da još jednom vidi svoju dvogodišnju kćer.

Đuro, je naime znao gde ga vode i bio je potpuno svestan da svoju devojčicu vidi poslednji put. Ustaše su dovele devojčicu i kada je Đuro hteo da je pomazi, njegov prijatelj Hrvat mu je rekao: „A ne, Đuro, ne može tako“ i između svog prijatelja Srbina i njegove devojčice postavio je bajonet, tako da bi je Đuro pomazio, morao je svojom golom šakom da probije dugačak i tanan nož, što je Đuro i učinio, i tako krvavom rukom, poslednji put pomazio svoju kćer Milku, majku Dragoslava Bokana.

I da još jednom ponovimo, ovo nije bio profesionalni fašistički vojnik, obučen u ustaškim kampovima u Italiji i Mađarskoj, već običan hrvatski seljak, komšija i prijatelj ubijenih.

Posle savezničkog bombardovanja logora Jasenovac u martu i aprilu 1945. Maks Luburić je naredio da preostali zatvorenici spale leševe svih ubijenih tokom četiri godine funkcionisanja logora, kao i da se, po drugi put, pristupi uništavanju celokupne arhive. Naređena je likvidacija poslednjih hiljadu zatvorenika, od kojih 470 pokušava proboj, znajući da neće dočekati sledeću noć. Iz logora je uspelo da pobegne tek 76 Srba, na osnovu čijih svedočanstava i znamo šta se dogodilo.

Ako danas zaboravimo zločine počinjene u Jasenovcu, ako licitiramo sa brojem žrtava, ili ih se odreknemo, postajemo saučesnici u ovom zločinu. Tek 1961. godine je dopušteno porodicama Jasenovačkih mučenika da dođu i posete mesto gde su stradali njihovi najmiliji, tek petnaest godina kasnije.

Kraj prvog dela

Autor: Sveštenik Stevan Stefanović

Izvor:

VIDOVDAN