Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Прве деценије овог столећа, којег је Добрица Ћосић назвао „туђи век“, темеље се на мобилној телефонији, интернету, кабловским телевизијама, директним преносима, вестима које нас бомбардују из минута у минут.
Из ове „глобалне инфосфере“ крећу милиони, а вероватно и милијарде порука сваки дан. У обиљу информација, крајњем кориснику, просечном човеку, не преостаје ништа друго до да их прима у изворном облику и „пакује у своју подсвест“.
Чувена изјава још чувенијег нацисте, Јозефа Гебелса, да „хиљаду пута поновљена лаж постаје истина“, која је добила историјску потврду и пре него што ју је изрекао, а поготово развојем масовних комуникација, данас је добила другачије значење: Хиљаду пута поновљена порука постаје „истина“.
Ваљда понесени комуниколошким тумачењима да је категорија истине постала превазиђена, данашњи хрватски политичари, с времена на време, а нарочито поводом њихових разноразних обљетница, шаљу понеку поруку. Последња у низу стигла је из Брезовице код Сиска, из уста Андреја Пленковића, председника владе, 22. јуна, на дан обележавања антифашизма.
– Хрватска је имала најмасовнији партизански покрет у Европи због чега јој је осигурано место међу победницима Другог светског рата – поручио је Пленковић.
Две године пре њега, на свечаности поводом осме деценије од немачког напада на Пољску, ондашња хрватска председница Колинда Грабар Китаровић, даје изјаву:
– Овде смо како бисмо исказали почаст свим жртвама рата, како у Пољској, која је прва почела да се бори против нацизма, тако и у свим осталим државама које су стале у одбрану слободе и мира у Европи и свету. Хрватски народ је сразмерно броју становника највише допринео антифашистичкој борби у Европи, у којој је активно учествовало више од пола милиона хрватских грађана.
О Независној Држави Хрватској, марионетској и злочиначкој творевини у којој су одмах по формирању примењени расни закони према припадницима српске, јеврејске и ромске националне заједнице, Пленковић и Китаревићева нису рекли ни реч. Ваљда зато што је Фрањо Туђман, оснивач, „вођа и учитељ“ странке из које су и они, рекао да је НДХ заправо остварење „хрватског тисућљетњег“ сна.
Нису бивша председница и актуелни премијер први рекли да је „Хрватска током Другог светског рата имала највеће учешће у антифашистичким снагама међу становништвом у окупираној Европи“, и да је „грађана Хрватске највише било у партизанским јединицама „. Семе те тврдње потиче од „повјесничара“ и „антифашиста“ из Туђмановог окружења. Ова тврдња сама по себи можда и није спорна. Спорно је нешто друго, број Хрвата у партизанским јединицама.
У уџбеницима за историју у Хрватској нема ни речи о антифашистичкој борби у којој су учествовали Хрвати и Срби заједно. То, наравно, није случајно. „Повјесничари“ би се нашли пред нерешивим проблемом: како да објасне много мањи број Хрвата у односу на Србе у партизанским јединицама? А то потврђују сви извори, партизански документи, извештаји писани у току рата о националном саставу, говори партизанских команданата, послератни мемоари учесника рата, па чак и документи из немачких архива.
Тако је у Зборнику докумената из НОБ, том V, књига 30, објављен национални састав дивизија које су формиране на територији данашње Хрватске овим редом: Шеста личка дивизија – 96 одсто Срба; Седма банијска дивизија – 92 одсто Срба; Осма кордунашка дивизија – 95 одсто Срба; Дванаеста славонска дивизија – 85 одсто Срба. У далматинским бригадама састав је био мешовит, мада углавном са хрватском већином, осим у онима са севера Далмације које су имале већи проценат Срба.
Познати хрватски историографи, отац и син, Славко и Иво Голдштајн, а они тешко могу да буду просрпски извор, пишу: „Међу 7.000 хрватских партизана поткрај 1941. према проценама које су, чини се, доста точне, било је приближно 5.400 Срба, те по 800 Хрвата и осталих непознатих националности (по 11,5 одсто). Тијеком те године погинуло их је 1.188 – Срба 927, Хрвата 231, те осталих и непознатих националности 30. Постотак Хрвата у партизанима до коловоза 1942. расте на 32, а до рујна 1943. на 34 одсто: тада је, наводно, у партизанима у Хрватској било приближно 19.500 Срба и 10.500 Хрвата.“
По свим изворима, тек од капитулације Италије и Другог заседања Авноја у Јајцу, када ће се у хрватској делегацији наћи и представници Мачекове Хрватске сељачке странке, хрватски живаљ почиње масовније да приступа народноослободилачком покрету… И Јосип Броз, приликом сусрета са Черчилом у Казерти 1944. изнео је податке о националном саставу његових јединица: „Морамо овде подвући чињеницу да се у редовима Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, од самог почетка па до данас, налазе у огромној већини баш Срби, уместо да то буде обратно. Баш српски, црногорски, босански и лички партизани и бригаде, које су биле састављене готово искључиво од Срба, водиле су и данас воде немилосрдну борбу не само против окупатора, већ и против четника Драже Михаиловића и осталих непријатеља народа.“
Још један податак који потиче из немачких архива, доводи под озбиљну сумњу веродостојност изјава хрватских званичника о најмасовнијем антифашистичком покрету у Европи. У време пробоја Сремског фронта, који је трајао од 23. октобра 1944. до 12. априла 1945, уз немачку Групу армија Е, раме уз раме, на првој борбеној линији налазило се 16 усташких дивизија НДХ са 170.000 бораца, а по дубини фронта, који је износио 30 километара, борило се још око 200.000 припадника усташко-домобранских јединица, не рачунајући полицију и жандармерију.
Ако је пола милиона Хрвата било у партизанским јединицама зашто нису напали немачку армаду и усташе са леђа и омогућили бржи завршетак ове, вероватно најтеже војне операције коју је водила партизанска војска. Да подсетимо, у Јасеновац, који је само деведесетак километара удаљен од Загреба, 4. маја 1945. ушли су војници Првог батаљона Четврте српске бригаде, 21. српске дивизије, где су били припадници „најмасовнијег покрета у Европи“.
Позадина овог наглог буђења антифашизма међу Хрватима, више је него јасна: да се заменом теза, обманама, фалсификовањем докумената, удвориштвом и пропагандом, потисну из сећања злочини почињени над Србима у прошлом века. Да се заборави Јасеновац, дечји логори и небројена стратишта диљем Хрватске и Босне и Херцеговине. Да се забораве злочини 42. домобранске вражје дивизије, састављене искључиво од Хрвата, по Мачви и Поцерини 1914. Да се забораве деведесете, када је ћирилица проглашена ђаволским писмом, а под циничном формом „отписа књига“, од забитих школских библиотека, до водећих националних институција у Загребу, уништено готово 2,8 милиона књига. У ваздуху се осећао језиви, ледени, дах фашизма: у првом таласу избачена су ћириличка, а потом латиничка издања Црњанског, Андрића, Киша, Станковића, Капора… У Лексикографском заводу уништено је 40.000 примерака „Енциклопедије Југославије“.
Од почетка ратних чарки, потпуно је уништено или демолирано више од 3.000 партизанских споменика и других обележја из историје и традиције Срба у Хрватској. До темеља су разорени споменици који су сведочили о убијању Срба од стране усташа, затим о злочинима фашистичких окупатора над Хрватима, потом су ту спомен-обележја која говоре о убијању Јевреја, а онда су на ред стигли обелисци који су говорили о Комунистичкој партији, Титу у НОБ, братству и јединству. Рушење тих споменика најчешће је био јуриш на места памћења, покушај да се избрише из колективног сећања најважнији део из историје Другог светског рата, антифашистичка борба и страдања Срба и других нехрвата у НДХ. То је био део шире ревизије савремене историје у Туђмановој Хрватској која је кренула у стварање нових митова.
Хрватски антифашисти с поносом истичу, да се устав усвојен приликом проглашења независности, позива на „антифашистичко“ наслеђе, да се њихова сувереност темељи на одлукама Земаљског антифашистичког вијећа ослобођења Хрватске (ЗАВНОХ). Прво су Србе избацили из устава, а потом променили званични назив свог „тисућљетњег“ парламента у Хрватски државни сабор, који је тај назив носио само у време Павелићеве накарадне државе. А на том истом ЗАВНОХ, на који се позивају у уставу, Срби су проглашени конститутивним народом.
МАСАКР У ГЛИНСКОЈ ЦРКВИ
УОЧИ обележавања Дана антифашистичке борбе, дошло је до жестоког сукоба између председника Зорана Милановића и премијера Андреја Пленковића око места обележавања годишњице „Олује“. Милановић је предложио да ове године прослава уместо у Книну буде у Глини. Како схватити овај предлог првог човека суседне државе? Као цинизам, дволичност, нељудскост, неморал… Предлаже обележавање прогона 250.000 Срба, у Глини на осамдесетогодишњицу стравичног злочина који је по мотивима, монструозности и месту где је почињен, можда један од најстрашнијих у историји. Тог 29. јула 1941 усташки кољачи су у глинској цркви ликвидирали око 1.700 Срба. Славили су два дана убеђени да иза себе нису оставили ниједног сведока. Један је ипак претекао – Љубан Једнак. Без њега то ритуално клање никада не би до краја било расветљено, не би се знало како се човек у тренутку претвара у звер, како се слика пакла претвара у стварност.
Извор: НОВОСТИ
One Response
Мене увек иритира што се ми нон стоп нешто исчуђавамо и увек су ‘рвати бар 3-4 корака испред нас по дуготрајним плановима, а нас….увек нешто изненади и испаднемо насамарени.