Стрaдaлници Jeврeји и Срби 1941. у Бањoj Луци и рушење храма Христа Спаситеља

Aприлa 1941. године  створена је, под заштитом нацистичке војне силе, геноцидна Независна  држава Хрватска, успостава које је значила погром над Србима, Јеврејима и Ромима. Што се спрема било је многима познато годинама раније, али је политичко сљепило већине српских политичара учинило да наш народ у Хрватској, Далмацији, Срему, Босни и Херцеговини дочека неспреман усташко преузимања власти на том простору.

Пише: Никола Милованчев

Све се могло предвидјети, као и геноцид до којег је дошло у Независној држави Хрватској. Хрвоје Магазиновић, Хрват монархистичке и југословенске оријентације, описао је у својим мемоарима („Кроз једно мучно стољеће“, Друштво Хиландар, Ваљево 2010. г.) свој разговор из новембра 1940. са Виктором Гутићем, који је пола године касније постао усташки повјереник за дотадашњу Врбаску бановину:

„Ти, Викторе, говориш о клању свих Срба у Бањалуци?“ „Не, не само у Бањалуци, у цијелој Врбаској бановини, па и осталој Босни и Херцеговини. Босна ће бити чиста, без Срба; граница НДХ бити ће на Дрини.“

Затим ми је пришао посве близу, лице насупрот лицу на удаљености од 10 цм, очи црне и ледене, па ће шапћући развлачећи ријечи: „А онда ће идеја југославенства бити закопана за сва времена!“…
„Све то што си ми испричао, све је то за нормални мозак неприхватљиво. Ипак вјерујем да је то нека твоја шала, или плод халуцинација. Да би ти тако нешто само и покушао, претходно би Југославија требала пропасти.“ – рекох.

„Тако је, слажемо се. Најприје ће Југославија пропасти и раскомадати се. Тада ће се успоставити НДХ, ја ћу постати сва власт у Врбаској бановини и
одмах отпочети покољ.“ „Како, Викторе, т и полазиш од пропасти Југославије, као да се то већ догодило, или ће се преко ноћи догодити?“

„Па да, за који дан Југославија ће изазвати Њемачку, а ова ће је прегазити и раскомадати. Срби су тотални луђаци, они сматрају да морају учествовати у сваком рату, па и у овоме. Не смије бити рата без њих. Ја сам пријатељ с њемачким конзулом у Бањалуци. Он прима обавјештења из њемачког посланства у Београду, али прима и она посебна строго повјерљива из Берлина. Недавно ми је дао да их читам. У Берлину су сигурни да ће Срби увући државу у рат. А онда – рекао сам ти што ћу учинити.“

„Чуј ме, Викторе, хоће ли Југославија ући у рат или не, ја то не знам. Али нека се то и догоди, нека се Југославија разбије и ти постанеш врховна усташка власт у Врбаској бановини, па све и да почнеш с убијањем Срба, физички и временски то је немогуће у потпуности извршити.“
„Имат ћеш прилике да то видиш. Кад сам се вратио с робије из Сремске Митровице, отишао сам тајно у Италију и састао се с Павелићем. Изнио сам му план чишћења Босне и Херцеговине и он га је прихватио. Дао ми је потпуно одријешене руке. И, тако ће бити.“

„За Бога милога, Викторе, што ти то говориш, зар цијели један народ, стотине хиљада људи да се стави под нож?“

Рушење храма Христа Спаситеља, трагичан догађај у историји Бања Луке, остао је забиљежен у једној страној публикацији из доба II свјетског рата али је тај податак непознат нашој широј јавности. Разлог је чињеница да антинацистичку књигу „Истребљење Јевреја“ („Lo sterminio degli Ebrei“, Краљевска штампарија, Лондон 1943.) не посједује нити једна библиотека на простору бивше Југославије.

Та књига је штампана за вријеме рата, прво на енглеском језику, а затим је у сврху обавјештавања свјетске јавности о нацистичким злочинима у Европи преведена и у Лондону. Штампана је и на италијанском и још на неколико других језика. Стицајем околности, 2017. г. успјело ми је да у једном страном антикваријату откупим примјерак на италијанском језику, па могу да нашој јавности цитирам свједочанство које је из Бања Луке послато у Лондон након рушења српске православне цркве у овом граду 1941. године.

Опис рушења православног храма Христа Спаситеља у Бањој Луци се налази у пасусу при крају поглавља о стању и злочинима у Југославији, на 24. страни споменуте књиге.

Цитирам:

„…свјесне тијесних пријатељских односа, који су спајали Јевреје и православне Србе у Босни и Херцеговини, усташке власти су се у вароши Бањалука у Босни препустиле својој садистичкој машти и домислиле се да сазову Србе да присуствују рушењу управо довршене православне (у тексту се наводи старински назив „грчко-православне“ – оп. Н. М.) цркве, коју су, под пријетњом митраљеза, били приморани да уништавају Јевреји. Али усташе никако нису успјеле да компромитују моралну солидарност која је спајала босанске грађане, Србе и Јевреје, па су, за освету, против ових посљедњих отворили митраљеску паљбу. На прсте једне руке се може пребројати ко је успио да побјегне“.

Најодговорнији за овај злочин, Виктор Гутић, се у поступку пред Удбом 9. 9. 1946. бранио у погледу рушења бањалучке и других православних цркви и одговорност пребацивао на усташког министра „богоштовља“ Милу Будака: „За рушење српских православних цркви ја сам добио налог из Загреба од др Будака да се све православне цркве униште“ (Х. Магазиновић, Кроз једно мучно стољеће).

Вјерујем да српски и јеврејски народ треба да се сјећају трагичних бањалучких догађаја из августа 1941.године, мученика пострадалих у злочинима усташких бојовника предвођених Виктором Гутићем и да да се усмјеримо у то да заборав не прекрије наше невине жртве пострадале од злочинаца којих су се чак и нацисти гадили.

Аутор: НИКОЛА МИЛОВАНЧЕВ