Шта је нама антифашизам?

Почетак маjа jе вриjеме у коjем се jавност неминовно суочава са увиjек истим питањима, од коjих jе носеће оно: Да ли jе фашизам побиjеђен?

Пише Марко Шикуљак

Одавно jе риjеч фашизам постала именица за универзално зло. У одређеним круговима то jе омиљена етикета коjа се лиjепи на сваког ко не мисли исто. А када на некога поставите такву етикету, можете са више моралне позициjе да судите и пресуђуjете.

Након Другог свjетског рата, мисао jедног диjела америчко – jевреjских филозофа заокупљена jе идеjом да се током тог сукоба десило нешто наjгоре у историjи. По њиховом виђењу, сво зло овога свиjета, исконско лоше у човjеку, оваплотило се тих година и похарало планету. Ни утисак стечен са суђења нацистичким првацима и ратним злочинцима, да нису у питању никакви гениjи зла већ „нормални људи“ коjи су кренули путем зла, ниjе промиjенио то виђење. Напротив, надограђено jе идеjом како jе свако потенциjални фашиста, па годинама након тога траjе борба да се зло препозна и означи.

Од тада jе у свакоj широj дискусиjи о Другом свjетском рату занемарен историjски и геополитички контекст, те политички интереси зараћених страна. Сва прича се поставља на борбу између добра и зла, и тражи се само одговор на питање – jеси ли са нама или си против нас. Мноштво чињеница говори да се ствари не могу гледати само кроз таj обjектив. Хитлера jе приjе рата подржавао велики броj америчких индустриjалаца. СССР и Њемачка су заjеднички напали и подиjелили Пољску. Приjе тога су западни савезници прећуали упозорења из Москве и одгађали савезништво са СССР, рачунаjући да ће Хитлер своj напад свакако усмjерити на исток. Добар дио руског становништва дочекало jе Ниjемце као ослободиоце од комунизма. Комунистичка власт jе морала износити старе ратне иконе и заставе из цркава и музеjа, промиjенити главни поклич, да би им успjела мобилизациjа. Када су воjници Црвене армиjе ушли у Берлин а Њемачка потписала капитулациjу, jедва jе сузбиjена струjа међу америчким генералима коjа jе сматрала да одмах треба ударити на „црвене“.

Има сасвим довољно чињеница коjе говоре да се на таj сукоб не може гледати црно биjело, а оне се усложњаваjу како идемо ближе локалном нивоу.

Усташама ниjе на памети био неки посебан фашистички систем, колико да истриjебе Србе. Срби се вjероватно нису ломили судбинском борбом против фашизма, него да сприjече неприjатеље да их попакуjу у jаме. Комунистима jе приоритет била пролетерска револуциjа, стога нису ни журили са „устанком“ док Њемачка ниjе напала СССР, а ни разноразне комбинациjе током рата им нису биле стране.

Данас сасвим отужно дjелуjу научене фразе о фашизму и антифашизму, коjима се утркуjемо представити jавности почетком маjа. Отужна, али више опасна jе борба за статус антифашисте, борба за симболичко присваjање тековина борбе антифашизма. Јер, циљ такве борбе jе искључивање противника и његово сврставање на страну „зла“. Образац jе исти, без обзира да ли се имена Русиjе и Естониjе пишу са два укошена нацистичка слова С, или се злочини из сукоба у бившоj Југославиjи означаваjу као „наjтежи злочини у Европи након Другог свjетског рата“.

Ствар jе отишла толико далеко да се ситуациjа лако може описати реченицом непознатог аутора: Фашизам 21. виjека зваће се антифашизам! Од борбе против оног коjи искључуjе било какву различитост од оног што сам прописуjе, оно што се данас зове антифашизмом се претвара у супротност тог поjма. Риjечи се од претjераног кориштења излижу, тако да ћемо бити у проблему када будемо користили поjам (анти)фашизма. А то тада неће бити наjвећи проблем.

Извор: ФРОНТАЛ

Везане виjести:

Жарко Јанковић: ЧУВАРИ АУШВИЦА – Jadovno 1941.

ПУТИН: ВАШИНГТОН УРГИРАО ДА СЕ НЕ ДОЛАЗИ НА ПАРАДУ …

СЛАВЕ БОРБУ ПРОТИВ ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ – Jadovno 1941.