fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Преносимо: Крвави првомајски уранак

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/edt/dusan-slike/Okucani1.jpg

Петнаест година након “Бљеска” малобројна српска популација у Окучанима и даље чека да нетко надлежан напокон покрене поступак ексхумације посмртних остатака из заједничких гробница на том подручју.

– Питамо се када ће се открити тајне заједничких гробница Врбовљани-Човац, Медари-Трнава и Окучани. Свака жртва, без обзира на чијој је страни погинула, заслужује истину и достојанствен покоп – кажу.

Велик број њих уопће не жели причати о крвавом првомајском уранку 1995. године. Кратко, готово за себе, кажу да се бјежало без размишљања.

– Жене су бјежале брашњавих руку. Све су остављале.

Никола и Милева Радмановић из Медара све су ратне године провели на самој граници између зараћених страна. Њихова кућа и окућница биле су скоро свакодневно на мети артиљеријске ватре.

– Добили смо обнову четврте категорије. Али, од свега ми је највише жао краве која је погинула у штали од гранате, свега неколико дана прије тељења. Из утробе мртве краве вирила је њушкица телета – описује Никола Радмановић један од призора које не може избрисати из сјећања.

Комшије којих више нема

У Западној Славонији све приче почињу и завршавају с “Бљеском”. Радо би људи заборавили све што се десило, али не могу.

– Сваки пут када погледамо кроз прозор сјетимо се комшија којих ту више нема. Сјетимо се трагичних судбина двију породица Вуковић из Медара. Седмеро Вуковића је сахрањено. Вуковић Милутин са супругом Цвјетом и кћери Драганом од девет година, Вуковић Ранко са супругом Анђелијом, кћери Горданом од девет година и сином Гораном од једанаест година. Шта су размишљали ти војници када су убијали ту дјецу? Коме су та дјеца била крива? И зашто за недужну дјецу и старце нитко није одговарао, а добро се зна која је јединица и под чијим заповједништвом овуда пролазила – каже Никола Радмановић.

– Иживљавали су се над недужном дјецом, женама и старцима. На нашем гробљу 29 је крстова, од тога 17 Медараца којима се зна име и презиме. Постоје и разне приче да су хумке само тако постављене, а да су сви лешеви багерима бацани у једну масовну гробницу. Испод једне хумке може бити и више лешева. Чак се прича да су лешеве возили у Сисак, у плинске пећи. Тко ће знати шта се дешавало.

Од оних који су видјели што се догађало ријетки су преживјели.

– У Медарима ни мачка није смјела остати. И тако је било. Све што је било живо, побијено је. Остали су само баба Романић и дјед Радмановић Гојко, који су се сакривали у подруму. Своје свједочанство прије неколико година однијели су у гроб – прича Никола Радмановић стојећи поред гробнице на чијим је крстачама довољно прочитати годишта страдалих: 1907, 1914, 1919, 1986…

У Медарима је некада било око 120 кућа, данас их је само 30, са становницима старије животне доби.

– И данас, послије толико година, питају ме моји пријатељи Хрвати зашто сам бјежао. Ја им одговарам: “Зар сам требао остати да и ја погинем?”

Пола Окучанаца нема домовницу

Због воље за животом и срца које воли родни крај Радмановићи су обновили кућу. Радују се доласцима дјеце која живе у БиХ, покушавају позитивно гледати на живот, мада с грчем причају о томе што виде свуда око себе.

– У Окучанима се само умире. За десет година нас на овом подручју неће бити, подмлатка нема и ми нестајемо. Иако је ово плодан и перспективан крај, Срби се не могу запослити. И оно мало младих што се вратило иде даље, гдје је боље – додаје Николина супруга Милева Радмановић, која још увијек нема држављанство, иако у Хрватској живи 40 година.

– Засновала сам овдје радни однос, удала се, родила дјецу, саградили смо кућу, шта још треба за хрватску домовницу? Истина, могла бих је купити за 1.500 куна, али откуд ми те паре? Овдје 50 посто Окучанаца нема хрватско држављанство – каже.

С неизмјерном тугом годинама у Ратковцу живе Љубан и Драгиња Дабић. Бјежећи пред ХВ-ом изгубили су сина Милорада, у доби од 35 година. Пет година послије отац је пронашао његово тијело 800 метара од куће, у сеоском потоку надомак шуме.

– Препознао сам га по сивој вести. Њега и његовог пријатеља Војина, којег смо такођер препознали по црвеној вести. Сахранили смо га. Нитко нас ништа није питао нити нам пружио помоћ – прича Љубан Дабић.

Ови старци кажу да живе за унучад која им у посјет долази из Србије, за Синишу и Дејана, Милорадове синове.

– Дјеци недостаје отац. Дејан га није ни упамтио. Био је беба у пеленама, од годину и пол. Синиша се оца добро сјећа, те је јесени кренуо у први разред. Ишли су заједно на утакмице. Када дођу овдје, сваки дан и по неколико пута одлазе на очев гроб. Не можемо им забранити – каже Драгиња.

Дабићи су од помоћи добили само пећ и два жељезна кревета. Мало за двоје стараца који су у акцији ХВ-а изгубили сина.

– Одштету нисмо тражили. Знамо да је не бисмо добили. Само бисмо осјетили још већи бол у души –  скромно ће Љубан.

Свијеће пале код куће

Ових дана пут гробља кренула би и Савка Марчинковић, која је супруга Николу изгубила 2. маја 1995, али не зна мјесто његовог посљедњег починка.

– Тог јутра отишао је нахранити марву код кћерке. Више се није вратио. Погинуо је у 54. години, неколико метара од куће, на жељезничкој рампи. Тек послије неколико дана комшиница ми је рекла да га је видјела како мртав лежи на рампи. Када сам дошла до тог мјеста, видјела сам само бицикл. Тијело су покупили и сахранили на окучанском гробљу, у заједничкој гробници. Стављен му је крст с именом и презименом, а да мене која сам само неколико метара била удаљена, нитко ништа није обавијестио. Никола је код себе имао документе и могли су ме обавијестити, да га сама закопам гдје и како желим. Бар су то могли. Сад бих знала гдје да запалим свијећу – у сузама прича Савка.

Прије двије године мјештани Окучани сазнали су за тајанствено откопавање окучанске гробнице, а да нитко од породица страдалих и несталих није добио никакву обавијест ни објашњење о томе.

– Не идемо више на гробље. Не знам више гдје да запалим свијећу јер нема више хумке ни крста на којем је било његово име. Уколико је уопће ту био сахрањен. Сада палимо свијеће код куће. Хтјела бих само знати да ли је његово тијело извађено – каже Савка Марчинковић.

И она и многи други на праву истину још ће морати чекати. Никола Радмановић с почетка приче пита се хоће ли се итко на прослави “Бљеска” сјетити недужних цивила Западне Славоније и упитати када ће се расвијетлити тај мрачни дио новије хрватске хисторије.

– Или можда чекају да ми старци помремо, тако да за неколико година више нитко неће спомињати трагичну страну 1. маја 1995. године – каже Радмановић.

Овдје нема живота

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/edt/dusan-slike/Okucani5.jpg

Осим мноштва прича и сјећања на страдале, Западна Славонија обиљежена је и суморном свакодневницом малобројног повратничког становништва. Велик број повратника годинама није успио остварити право на обнову.

Радован Добричић из Лијештана од 2003. чека одговор на своју жалбу за негативно рјешење. Без посла и примања, живи у комшијској кући преко пута властите.

– Чекам рјешење и чекам да ми газда који живи у Србији каже да не могу више ту бити јер планира кућу продати. Све ове године гледам своју кућу, која све више пропада – каже Добричић.

Десанка и Жељко Радановић у Горњим Рогаљима већ осам година живе без струје.

– Пријатељ нам је оспособио електричне инсталације, али ХЕП само за прикључак тражи осам хиљада куна. Толико новца немамо јер живим од 800 куна пензије. Обнову нисмо добили, кров нам прокишњава. Преживљавамо на сухој храни. Свако вече палимо свијеће. Пријератни водовод је прекинут, воду морамо носити с удаљеног извора – прича Десанка Радановић. Ипак, најтеже јој је што је село пусто. Горњи Рогаљи некада су бројали 600 кућа, данас је овдје сама са својим сином и неколико породица Хрвата досељених из Босне и Херцеговине.

– Погријешила сам што сам се вратила. Овдје нема живота – кратко нам на испраћају каже Десанка.

Новости: Број 541
Датум објаве: 01.05.2010. Пише: Паулина Арбутина, Фото: Јовица Дробњак

Извор:  Novosti.jpg

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: