SRETEN JAKOVLjEVIĆ: TALOG ISTORIJSKIH NEISTINA

U ,,Novoj Zori“, broj 73-74 (proleće-leto, 2022) objavljen je prilog Dejan Medaković (1922–2008) DANI, SJEĆANjA IV. Akademik Medaković u svojim dnevničkim zapisima 23. marta 1983. godine komentariše reakciju Batrića Jovanovića, na emisije Zagrebačke televizije (8. i 15. marta) povodom 40. godišnjice Bitke na Neretvi.

Naime, Jovanović  u Politici, 22. marta 1983. ističe svoja zapažanja o emisiji, a uredništvu zamera što su izostavili deo njegovog karaketrističnog kazivanja, u kojem je izneo autentične podatke o toj bici u dolini Neretve. Da podsetimo, priloge za te dve emisije su pripremale TV Beograd, Sarajevo i Titograd. Ali završni posao, uobličavanje emisije izvršeno je u zagrebačkoj televiziji, koja je ,,isecala“, brisala pominjanje ustaša i domobrana. ,,Iz emisije proizilazi da u Bici na Neretvi nijesu učestovale vojne jedinice Pavelićeve Nezavisne Države Hrvatske – ustaše i domobrani“, zaključuje Jovanović.

Povodom te emisije i Batrićevog komentara akademik Dejan Medaković, kaže:

,,Još jedno svedočanstvo o potrebi da se falsifikuje istorijska istina. Televizija Zagreb je želela da sakrije istinu da su u sastavu nemačkih trupa bili i Hrvati i da su se borili u nemačkim uniformama. Četnicima ne treba zaboraviti da su se borili zajedno s Italijanima. To ne treba prećutati. Treba prećutati istinu o takvim Hrvatima. Sloj po sloj, raste sramni talog istorijskih neistina, nemoćni smo da to prekinemo. Falsifikati već sad imaju snagu osvećenog stanja, teško onima koji bi se drznuli da zderu sve te lažne maske koje sakrivaju lice silovane istorije“ (podvukao S.J).[1]

Tako, naš uvaženi akademik, proročanski, pre 40 godina, u predvečerje razbijanja Jugoslavije, upozorava na masovne pojave i pogubne posledice falsifikovanja i prekrajanja  istorije. Upozorava na taj sramni talog istorijskih neistina.

Pošto se u martu navršilo osamdeset godina od Bitke na Neretvi, najkontroverznije bitke vođene na jugoslovenskom prostoru u Drugom svetskom ratu, prilika je da se nešto više kaže o tim falsifikatima i neistinama koji potvrđuju tezu akademika Medakovića. Batrić Jovanović, s pravom upozorava da se skriva istina o učešću ustaša i domobrana u Bici na Neretvi i zato se poziva na obimnu istoriografsku građu. Posebno ističe studije Petra Tomca i Đure Kladarina koji su, kako kaže, objektivno opisali bitku u dolini Neretve. Nakon dugogodišnjeg istraživanja građe o ovoj Bici. Stiče se utisak da je upitna objektivnost Petra Tomca.

Da bolje razumemo stvar, radi se o dva potpuno različita svedoka tih događaja. Na  Neretvi 1943. bili su na suprotnim stranama barikada. Kladarin, učitelj i predratni komunista, organizator ustanka na Baniji 1941. partizanski komesar Sedme banijske divizije. A, Tomac, potpukovnik bivše Jugoslovenske kraljevske vojske, načelnik štaba Vardarske divizije. U aprilskom ratu 1941. pod belom zastavom diviziju predaje Nemcima,  i prelazi u vojsku Nezavisne Države Hrvatske… Ante Pavelić ga postavlja za komandanta ustaško-domobranske divizije u Bihaću, 1944. prelazi u partizane.[2] Kod Broza zadržava čin i dobija visoke vojne funkcije. Zanimljivo, obojica u prvim posleratnim godinama postaju general-majori JNA. Kladarin u rezervi, bavi se političkim radom, a Tomac aktivni general i načelnik je katedre vojne istorije Više vojne akademije JNA. Takođe, bave se istoriografijom i pišu knjige o Bici na Neretvi.  Kladarin objektivno i argumentovano. U svojoj knjizi Bitka na Sutjesci on navodi zanimljive podatke o učešću Pavelićevih vojnih formacija u ratu i doprinosu Hrvatske  Nemačkoj. Tačnije, citira izveštaj Zigfirda Kašea, nemačkog poslanika u Zagrebu, od 31. marta 1943, upravo kad se završila Bitka na Neretvi. Tad su oružane snage NDH bile jačine 200.000 vojnika.[3] Ustaše su činile preko 30 odsto tih snaga. U sastavu nemačke vojske i policije su angažovane dve legionarske divizije, dopunska brigada, podržana u zrakoplovstvu i mornarici – svega 90.700 ljudi. Na Staljingradu uništeno 6.000 hrvatskih legionara.[4] U Nemačku je poslato 130.000 radnika. I Nemci su cenili tu odanost Pavelićeve Hrvatske. Istoričar Milorad Ekmečić, tim povodom kaže: ,,Hitler je Hrvate smatrao za nemačkog istorijskog saveznika i predviđao da će u budućnosti davati gardu nemačkog firera.[5] Međutim, o četnicima Draže Mihailovića, komandanta JVuO, imaju negativnu sliku. Hitler ih smatra protivnikom sila Osovine i opasnijim neprijateljem od Brozovih partizana. Za Dražom je dva puta raspisivao poternicu, a za Brozom jedanput.

Za razliku od Kladarina Tomac prikriva učešće ustaša i domobrana u toj Bici, jer je tada bio na suprotnoj strani partizana. Zato u svojoj knjizi Četvrta neprijateljska ofanziva, vešto sakriva mnoge činjenice: ne navodi sastav vojnih formacija NDH, ustaša i domobrana, niti njihovo brojno stanje. Činjenica je da su te formacije u operaciji ,,Vajs“ učestvovale sa 10.000 vojnika,  od 90.000 nemačko-italijanskih snaga. Međutim, u sastavu nemačke 369. legionarske ,,Vražje“ divizije, borilo se oko 90 odsto (16.000) hrvatskih legionara. Po mnogim izvorima, na Neretvi je učestvovalo preko 25.000 hrvatskih vojnika. Međutim, Batrić Jovanović, učesnik te bitke, publicista,  tvrdi da je tada bilo agažovano oko 35.000 ustaša i domobrana u jedinicma koje su bile pod komandom štabova  nemačkih divizija.[6] Više ih je bilo nego i četnika i partizana zajedno. Partizana je bilo oko 18.000 sa ranjenicima, a četnika oko 12.500.

Tomac  prikriva istinu i o nemačko-hrvatskoj, 369 ,,Vražjoj“ diviziji o kojoj piše: ,,369 divizija formirana je u Nemačkoj od ljudstva prisilno regrutovanog u NDH, (podvukao S.J.) sa nemačkim komandnim kadrom i nemačkim specijalistima“[7]. Nažalost, tu ocenu da su ,,prisilno regrutovani“ prihvata i Batrić Jovanović i tako obojica prikrivaju istinu da je to bila najelitnija legionarska i po zlu čuvena ,,Vražja divizija“ koja se borila na Staljingradu krajem 1942. Posebno se istakla u ubijanju srpskog naroda od Banije i Grmeča do Neretve za vreme ove čuvene Bitke.

Skrivanju istine mnogo je doprineo i film Veljka Bulajića, Bitka na Neretvi. Zanimljivo, u filmu, ustaše i domobrani se pojavljuju tek u 31. minuti, i to samo dve scene. U prvoj  kako lepe plakat o nemačkoj uceni na Josipa Broza – čisti falsifikat. To se dogodilo četiri meseca posle Bitke na Neretvi. Poznati plakat na kome su ucenjeni i Tito i Draža Mihailović, sa po 100.000 rajhs maraka u zlatu.  Druga scena, neka vojska u crnim uniformama strelja neke ljude, na nekoj ledini. Ni reči da su to ustaše. A, ispod drveta vise dvoje obešenih, sa okačenim plakatom, da su partizanski doušnici. Tako Bulajić u samo jednoj minuti prikaza ustaše u Bici na Neretvi. Tu priču nastavlja i posle filma. Tako u ntervjuu ,,Slobodnoj Dalmaciji“ kao i u mnogim drugim prilikama, kaže da su ustaše marginalno učestvovale u ovoj Bici, i ne pominje njihove zločine.[8]

U filmu nema stravičnih zločina 369. ,,Vražje divizije“, (hrvatskih legionara), kako u zbegovima, po ledom okovanom Grmeču u januaru 1943. masovno ubijaju srpski narod, gde je ubijeno, zarobljeno i promrzlo preko 6.500 žena, dece i staraca. Književnik Branko Ćopić, svedoči da je stradalo 9.000 ljudi.[9]  Nema ni užasnih scena kada ustaše Crne legije i pripadnici u Zlopolju kod Duvna, masakriraju 360 partizanskih ranjenika, a bolničarkama vade oči.[10] Posle oslobođenja zemlje pojedini partizanski borci u svojim ,,sećanjima“ te zločine pripisaše četnicima[11], koji u to vreme nisu ni kročili u Duvno.

Ustaše Crne legije, ,,prečešljavajući“ teren, posle odstupanja partizana, ubile su više od 200 zaostalih i ostavljenih partizanskih ranjenika i bolesnika. Samo u selu Dobrigošće, kod Jablanice, za jedan dan streljali su 50 teških ranjenika.[12] Tih scena nema u Bulajićevom filmu. Ali je zato, ocrnio četnike, svetu odaslao sliku o njima kao najvećim negativcima i zločincima.  Mećutim, činjenica je da na Neretvi četnici nisu ubijali zarobljene partizanske ranjenike, a bili su više puta u prilici da to urade.

Paradoksalno je da Petar Tomac, ustaški pukovnik i partizanski general, ne samo da je skrivao istinu, već je osmelio da svoju ,,oficirsku čast“ brani i sudskim putem.  Poznat je slučaj kad je tužio pisca Srpske trilogije Stevana Jakovljevića. Naime, autor je u novoj knjizi Velika zabuna, pisao o predaji Vardarske divizije Nemcima, u aprilskom ratu 1941. čiji je načelnik štaba  upravo bio Petar Tomac, tada potpukovnik Jugoslovenske kraljevske vojske. Iako ga pisac nije pomenuo po imenu, Tomac se prepoznao i tužio ga za ,,klevetu“. Jakovljević je četiri ratne godine proveo u nemačkom zarobljeništvu, zahvaljujući i kukavičkim i izdajničkim postupcima mnogih koji su se predali bez borbe, kao i Tomac, piše Pavle Jakšić, general-pukovnik JNA i komentariše suđenje poznatom književniku.

,,Čudne su ovde uloge! Umesto da ja tužim, a da Petar Tomac sedi na optuženičkoj klupi, nekom neobičnom igrom sudbine naše uloge su zamenjene! – govorio je na sudu, smelo, Jakovljević i time ,,suđenje“ izvrgao ruglu“.[13] Tako „usred Beograda 1956. godine Jakovljević je kažnjen uslovno, a nametnuto mu je da u sledećem izdanju knjige mora da izmeni sporne delove“.[14]

Da se bolje razumemo, falsifikovanja istorijskih činjenica počelo je već od 1941. godine. U tome je prednjačilo rukovodstvo Komunističke partije Jugoslavije. Na početku najvećeg pokolja hercegovačkih Srba, komunisti se ne oglašavaju niti osuđuju ustaške zločine. Tek krajem jula 1941. Oblasni komitet KPJ za Hercegovinu se oglasi štampanim proglasom i objavi veliku neistinu. Citiramo: ,,U Čapljini, Stocu i Mostaru, kolju se ljudi žene i djeca. U duboke jame boksitnih rudnika (na Širokom brijegu)  pobacano je na stotine pubijanih, ranjenih i zdravih ljudi, među njim ogroman broj Muslimana i srpskih radnika i seljaka“[15]. Ne pominju Korićku i druge hercegovačke jame, a Srbe staviše na drugo mesto po stradanju, iza muslimana. A, ustaše su do tada ubile preko 2.000 Srba, trojicu Hrvata i dvojicu muslimana.[16]

Slična situacija je bila i u  Bosanskoj Krajini u kojoj je izvršen  masovni genocid nad srpskim narodom.  Pomenimo slučaj Banja Luke. Dr Viktor Gutić,  ustaški stožernik u tom kraju Srbe i Jevreje je stavio van zakon i masovno ih ubijao. Uhapšen  u Italiji 1946. izručen je Jugoslaviji i suđeno mu je u Banja Luci početkom februara 1947. Priznao je da se javno zaklinjao da će od Banja Luke, na stotine kilometara u krugu da očisti od srpskog življa. Na kraju dokaznog postupka izjavio je: ,,Kajem se mnogo šta sam radio. Znate da sam ubio 43.000 Srba, pa su mi kad sam došao u Veneciju, ipak neki Srbi pomoć davali i dapače za mene stan tražili. Međutim, pobio sam svega oko trista Židova, pa mi evo oni glave dođoše.“[17] Ilustrativan primer srpskog zaborava: Jevreji nisu praštali ratnim zločincima, dok mnogi Srbi svoja stradanja brzo zaboraviše zarad ,,novog vremena“, karijera, lažnog bratstva i jedinstva.

Tako, banjalučki logornik Gutić prizna da je pod njegovom komandom ubijeno 43.000 Srba. A, komunističko rukovodstvo u Bosanskoj krajini to skriva. Partizanski Operativni štab za Bosansku Krajinu, povodom zauzimanja Bihaća, u svom javnom saopštenju 7. novembra 1942. ne pominje Srbe da su stradali od ustaša nego kažu rodoljubi, ali, paradoksalno  je da kao žrtve pominju muslimane i Hrvate. Citiramo: ,,Pored mnogobrojnih zverskih mučenja iskrenih rodoljuba, pored paljevina i bacanja u jame nevinih ljudi, ustaški dželati pod vođstvom zloglasnog krvoloka Eugena Kvaternika, zatirali su i u gradu Bihaću svojim dželatskim nožem sve što je pošteno i rodoljubivo. Oni su za vrijeme svoje vladavine ubijali stotine i stotine muslimanskih i hrvatskih rodoljuba“.[18] Kakva ironija, ne pominju 12.000 Srba ubijenih na Garavicama kod Bihaća.  Prave čak, i lažnu simetriju o streljanju zločinaca. Tako Josip Broz i Vrhovni štab, tih dana u Bihaću, javno saopštavaju da su partizani u okolini Jajca streljali 130 ustaša i 130 četnika. Podjednako bratski! Istina je da je streljano više stotina ustaša. Samo na Kordunu u jednom selu javno je streljano 105 ustaša.[19] A, što se tiče četnika, postoji tvrdnja ljudi iz partizanskog štaba, da je po naređenju Moše Pijade, streljano šest seljaka (meštana ,,četnika“ lažno optuženih za ubistvo trojice komandanata i komesara 3. sandžačke partizanske brigade. Međutim ima priča da su ti rukovodioci likvidirani metodom tajnog obračuna po naređenju iz Vrhovnog štaba.[20]

Posle oslobođenja zemlje, u atmosferi navodnog bratstva jedinstva, propagirala se  lažna simetrija o podjednakom učešću svih naroda u ustanku 1941. i u borbi za oslobođenje zemlje. Ilustracije radi navodimo primer ustanka u Hercegovini, Bosanskoj krajini, istočnoj Bosni. Ustanak Srba u Herecgovini, protiv ustaških zločina podignut je u junu 1941. Istorijska je istina da nijedan musliman i Hrvat u Hercegovini, nije učestvovao u tom ustanku s puškom u ruci, zajedno sa 9.000 srpskih ustanika, i Crnogorcima koji su im pritekli u pomoć. Prvi muslimani, dolaze među ustanike tek početkom septembra 1941. godine: iz Mostara 11, Konjica dva i jedan Hrvat. Skoro svi članovi Komunističke partije Jugoslavije.[21] Dakle, 13 muslimana i jedan Hrvat se pridružilo srpskim ustanicima koji su tada organizovani kao narodna vojska, i vodili su ih ugledni narodni prvaci, oficiri i žandarmi. Komunisti su tada bili malobrojni, niti su predvodili ustanike kako je naša istriografija godinama to tvrdila. A, istoričar Milorad Ekmečić, je jasan: ,,Komunisti su bili odveć malobrojni, pa ne izgleda uputno ni objašnjavati kako bi samo jedan član te partije u nevesinjskom srezu mogao da digne na oružje tako silan narod“[22]

Slično je bilo i u Bosanskoj Krajini. Ustanak se rasplamsao od 27. jula 1941. godine  i bio je isključivo srpski. Prof. dr Goran Latinović, istoričar, u tv serijalu Istina, kaže: ,,Ustanak je bio, prevashodno, ustanak srpskog stanovništva. Ono što treba razumeti, taj ustanak nije bio ustanak, ni partizana ni četnika, Dakle, to je bio jedan spontani ustanak ljudi koji su se osećali da je njihova biološka egzistencija ugrožena. Neki istraživači pominju, recimo na području Kozare bilo je preko 8.000 ustanika u tom kraju, tokom 1941. da je bilo svega pet Hrvata i dvojica Muslimana.“[23] Prema istraživanju Branka Bokana, koji je još u drugoj polovini 80-tih godina došao do brojke, od oko 20.000 ustanika na čitavom području Bosanske krajine, od toga 17 ustanika nije bilo srpskog porekla. To su uglavnom bili ljudi koji su bili članovi KPJ.[24]

I u istočnoj Bosni je slična situacija. Rodoljub Čolaković, politički komesar Glavnog partizanskog štaba za Bosnu i Hercegovinu, u svojim Zapisima, piše da su borci u partizanskim odredima gotovo sve Srbi, uz nekoliko izuzetaka. Krajem septembra 1941. u Romanijskom  odredu formiran je vod od dvadesetak muslimana pod komandom Muje Hodžića, seljaka iz Šatorivića.[25]

Na kraju, ovih nekoliko ilustrativnih primera, potvrđuju tezu akademika Dejana Medakovića, da je na delu falsifikovanje istorijske istine iz kojih raste sramni talog istorijskih neistina. Sve je činjeno na štetu srpskog nacinalnog identiteta. Vreme je potvrdilo tezu da su komunistički lideri iz drugih republika i naroda, bivše SFRJ,  radili u korist svojih nacija, a samo srpski na štetu svog naroda. Zato ih srpski narod s pravom osuđuje da su ga izdali i osramotili. Tu ocenu među prvima je izrekao, još pre 30 godina, Tanasije Mladenović, naš poznati književnik, predratni pravnik, advokat i komunista od 1936. godine, ratni partizanski komesar i partijski radnik, posleratni savezni poslanik i književnik.  Vreme je potvrdilo da je debelo bio u pravu.

Sreten Jakovljević
Beograd, 30. mart 2023.
Tekst iz NOVE ZORE , br 77-78, proljeće-ljeto, 2023 

Prilog o autoru

SRETEN JAKOVLjEVIĆ rođen je 1950. godine u selu Bijela kod Konjica. Osnovnu školu završio je u Bijeloj, srednju u Konjicu, a Fakultet političkih nauka u Sarajevu. Novinarstvom se bavi od 1976. godine. Prvi tekst objavio je u listu mladih BiH Naši Dani u Sarajevu. Bio je saradnik i član redakcije lista Treći mart u Konjicu. Prelaskom u Beograd, od 1985. do 2000. godine bio je šef Informativne službe fabrike “21. maj“ u Rakovici, potom direktor štamparije grafičko izdavačkog preduzeća “DMB Grafika“ u Beogradu. Član Uduruženja novinara Srbije je od 1985. godine. Predsednik je SPKD ,,Prosvjeta“ u Konjicu, osnovana na Savindan 1990. Urednik je lokalnih listova Rakovičke novine i Čukarica Rakovica. Urednik je portala Stara Hercegovina. Autor je tri knjige: Otrgnuti od zaborava 1991. Godine, Od Boraka do Višegrada – Ilija Sarić, sokolaš i ravnogorac, 2014. godine i SKRIVENA ISTORIJA o stradanju SRb ana prosootur NDH 1941-1945, izdata 2021 u Beogradu. Objavio je više radova u stručnim časopisima i knjigama, kao i dva naučna rada u SANU. Saradnik je i u više dnevnih listova u Beogradu. Živi i radi u Beogradu.

[1] Nova Zora, Proleće – leto, 73-74, 2022. godina str. 15.

[2] Politika 24. novembar 1992.  Slavo Stijačić, Beograd.

[3] Đuro Kladarin, Bitka na Sutjesci, Beograd 1959, VIZ Beograd, str. 31. Izveštaj nemačkog poslanstva od 19. maj 1943. Ministarstvu vanjskih poslova. Vojni Arhiv, kutija London N-2.

[4] Đ. Kladarin, isto str. 31.

[5] Milorad Ekmečić, Dugo kretanje između klanja i oranja – Istorija Srba u Novom veku 1492 – 1992,  Beograd, 2007.

[6] Politika, 22. mart 1983. Batrić Jovanović: ,,Neprikosnovenost istorijske istine“.

[7] Petar Tomac,  Četvrta neprijateljska ofanziva, Beograd 1951. str. 18.

[8]  Veljko Bulajić, intervju Slobodna Dalmacija, Split, 6. januar 2001.

[9] Dokumetarni film Bitka na Neretvi, snimljen posle Brozova govora na proslavi u Jablnici 1978.

[10] Milan Basta, Rat je završen sedam dana kasnije,  Beograd, 1982. str. 500.

[11] Treća Krajiška proleterska brigada, Zbornik sjećanja, knjiga prva. Str. 318-319.

[12] Arhiv BiH ZKZRZ, kut. 133, in. br. 55.300.

[13] Pavle Jakšić, Nad uspomenama, knj 2, Beogard 1990, str. 266.

[14] Politika 24. novembar 1992.  Slavo Stijačić, Beograd.

[15] Arhiv SKJ BiH, tom, knj.1, str 14 i 15. Savo Skoko, Krvavo kolo hercegovačko 1942. knj 1, str. 286.

[16] Sreten Jakovljević, Skrivena istorija o stradanju srpskog naroda na prostoru NDH 1941 – 1945,  str 140.

[17] Oslobođenje, Sarajevo, 11. februar 1947. Viktor Gutić je 11. februara 1947. osuđen na smrt vešanjem. Suđenje je bilo javno u Fiskulturnom domu u Banja Luci.

[18] Zbornik Bihaćka republika, Druga knjiga Zbornik dokumenata, MCMLXV, Izdanje Muzeja AVNOJ-a i    Pounja u Bihaću, Kultura, Beograd 1965, dok. br. 32.

[19] Vladimir Dedijer, Dnevnik 1, str. 336.

[20] Stanko Ravić, Ćutanjem skrivena istina ,,Politika“ , Beograd, 27. februar 1997.

[21] Hronologija Mostarskog bataljona, Mostar, 1990.

[22]  Milorad Ekmečić ,,Dugo kretanje između klanja i oranja, – istorija Srba u novom veku 1492 – 1992,      Beograd 2007, str 438.

[23] RTRS Banja Luka, serijal ISTINA 12. mart 2023.

[24] Dr Boris Radaković, istoričar,  isto RTRS serijal ISTINA.

[25] Predrag Ostojić, Titova zloupotreba  dobrovoljačkih jedinica, Beograd, 2015

Izvor:

SLOBODNA HERCEGOVINA