СРЕБРЕНИЦА И ЈАСЕНОВАЦ: Права разлика између измишљеног и стварног геноцида

Излагање у Њујорку 19. маја 2019, на годишњој конференцији „Истраживачког института за Јасеновац“.

Наше истраживање о Сребреници омогућило је и врло значајне увиде у вези са Јасеновцем. Док је масакр у Сребреници, који се одиграо пред крај сукоба у бившој Југославији 1990-их година, био изведен да би послужио намени која је у првом реду била политичка, он је такође имао и једну важну последицу.

Сребреница данас служи да одвраћа пажњу од геноцида у Јасеновцу над Србима, Јеврејима и Ромима који су се током Другог светског рата нашли у клопци „Независне Државе Хрватске.“ Један од главних учинака Сребренице било је да умањи обим и језивост Јасеновца тако што је накнадно Србима био приписан злочин геноцидних размера, који су они наводно извршили за време недавног рата у Босни.

Ако би на примеру Јасеновца потражили тачну копију, као у огледалу, сличне врсте злоупотребе какву сам поменуо у односу на Сребреницу, лако би је нашли. Убеђен сам да је Јасеновац, а шире гледано одвратна зверства која су хрватске Усташе починили током Другог светског рата, одиграо кључну улогу у иначе необјашњивој промени политике од стране Лондона, када је напустио верног савезника генерала Михаиловића да би уместо њега на власт у послератној Југославији поставио интернационалистичког агента Јосипа Броза, особу неразјашњеног порекла и још опскурнијих веза.

Британцима, и западним Савезницима у целини, тада је било неопходно да обезбеде неометано вршење утицаја Римокатоличке цркве на послератну мобилизацију маса против Левице, а посебно против перципиране опасности која је претила од победничког и ојачаног Совјетског Савеза. За успешно извођење такве операције, Римокатоличка црква је морала остати неокаљана повезаношћу са фашизмом и геноцидним зверствима која су њени следбеници извршили у срцу Европе.

Михаиловићева победа би довела до разоткривања те срамне повезаности, чему би неизбежно уследило катастрофично раскринкавање Ватикана таквих размера у поређењу са чиме би чак и тешки скандали који га потресају данас били бачени у засенак, а његов морални ауторитет у крсташком рату против комунизма био би потпуно уништен.

Родољуб Михаиловић је према томе морао бити одгурнут, а идеолошки камелеон Тито инсталиран на његово место. Могло се с правом претпоставити да би под Титовим режимом Јасеновац био гурнут под тепих, а то се заправо и догодило.

Сребреница се агресивно промовише као симбол српске кривице за извршење геноцида, мада чињеничке околности тога догађаја, које је наша невладина организација темељно истражила и утврдила, такво становиште недвосмислено побијају.

С друге стране, мада Јасеновац у потпуности задовољава критеријуме Конвенције да би се утврдио геноцид, тај догађај се систематски пребацује у други план тако што се прећуткује или помиње бојажљиво да се не би замерало џелатима, а дужно поштовање према стотинама хиљада жртава – углавном недостаје.

Изложићу вам укратко једну упоредну анализу ова два догађаја, у настојању да покажем како је неистинити наратив о политички исфабрикованом геноциду потиснуо стварни геноцид и његове жртве лишио достојног помена.

Сребреница се уклапа у савремену матрицу операција под лажном заставом где извођач злочина одговорност спретно пребацује на унапред одређеног кривца. Овом последњем се товари кривица, чему следи свирепа кампања демонизације и на крају изрицање прописане политичке и моралне казне. То звучи познато, зар не?

До данашњег дана, ми немамо званичну и поуздану цифру људских губитака у Сребреници у јулу 1995. Као што је у свом издвојеном мишљењу у предмету Толимир истакао судија Жан-Пол Антонети, после више од двадесет година „истраживања“ хашки Трибунал још увек нема појма о томе ко је замислио и наредио злочин.

Питање Сребренице је прожето непознаницама и намерним замагљивањем. Једине тачке у сумњивом сребреничком наративу за које се каже да су наводно неупитне су „геноцид“ и „осам хиљада стрељаних мушкараца и дечака“. Моћна пропагандна машина која заступа један посебан интерес успела је, вешто и перфидно, да те две тачке усади у масовну подсвест.

Тај механизам покрећу три основна политичка циља. То је агенда која се налази иза инсценације сребреничких убистава и коришћења њихових пропагандних ефеката у ниске сврхе. Први циљ је био да се у јулу 1995 организује довољно значајан и статистички еластичан инцидент масовног убијања, који би затим могао бити приписан Србима. То се догодило уочи Операције Олуја, која је била припремана за извођење у Крајини.

Изведена је у августу 1995, користећи логистичку подршку НАТО пакта теренским дејством хрватских снага. Масовно убијање и протеривање српског становништва у тој операцији било је лако предвидљиво. Као што је тадашњи амбасадор САД у Загребу, Питер Гелбрајт, 2012. године признао, „без Сребренице не би било Операције Олуја.“ То снажно сугерише да је Сребреница била замишљена и изведена као диверзија да би послужила као покриће за Олују.

Још једна важна другостепена улога Сребренице било је да послужи као симболички конструкт, алатка за изградњу и учвршћење босанско-муслиманског идентитета.

Трећи и можда најзначајнији облик „коришћења Сребренице“ – како би се изразила Дајана Џонстон – је да послужи као подлога за смртоносну интервенционистичку доктрину „права на заштиту.“ Та доктрина је формулисана наводно из хуманистичких побуда да би се обезбедило да се никада више „не понови Сребреница“.

Међутим, у пракси ова разбојничка и цинична доктрина довела је до немилосрдног уништења неколико беспомоћних земаља и до насилне смрти, за сада, око два милиона људских бића, углавном Муслимана. „Право на заштиту“ смишљено је да би учврстило хегемонистичку контролу над светом, а не да би се онемогућили покољи слични Сребреници.

Сребренички наратив је препун упадљивих аномалија које се углавном прећуткују и не подвргавају критичком испитивању.

Фото: ЕПА

1. 11. јула 1995. године Сребреница је потпала под контролу Војске Републике Српске. Холандски батаљон се налазио на територији енклаве, али је деловао највише у својству посматрача.

2. Пошто је остварила контролу над Сребреницом, српска војска је евакуисала до зоне сарајевских власти око 20,000 становника – жена, деце и остарелих лица – који су се окупили у бази УН у Поточарима. Међународни црвени крст је био присутан.

3. Истовремено, војно способни мушкарци, војници 28. дивизије АБиХ и цивили, бројности између 12,000 и 15,000, добро наоружани и буквално до неколико дана пре тога врло ратнички расположени, наједанпут и необјашњиво изгубили су вољу да ратују.

Уместо да пруже отпор у ситуацији где су имали предност 3 према 1 према српским нападачима, и где им је кршан планински терен у великој мери ишао на руку, предузели су рискантан пробој из сребреничке енклаве према Тузли, са оне стране линије фронта. Пут од око 60 километара преко српске територије који су морали прећи био је пре тога великим делом миниран, а усто колона је дуж путање пробоја наилазила на бројне заседе које јој је постављала српска војска.

Своје највеће губитке 28. дивизија је претрпела у борбама које је у том временском периоду водила са Зворничком бригадом ВРС, остављајући за собом, по исказима преживелих, између 4,000 и 5,000 погинулих.

Међутим, по међународном ратном праву 28. дивизија је била легитимна војна мета, што прихвата и тужилаштво хашког Трибунала, па зато никада ни против кога није за то подигло оптужницу нити је пред Трибуналом ико кривично одговарао за наношење губитака колони.

На крају, део колоне у пробоју погинуо је у борбеним дејствима, део је стигао до муслиманских положаја у Тузли, а део се предао. Важно је нагласити да су остаци већине наводних „жртава геноцида“ били пронађени у близини локалитета где су се одиграли борбени судари између муслиманске колоне и српских снага.

4. Од оних који су били заробљени, неки су били премештени у заробљеничке логоре а неки – нажалост по свему судећи већина – били су стрељани. Истакнуту улогу у стрељању одиграо је 10. Диверзантски одред, неуобичајена вишенационална јединица усред етничког сукоба, убачена унутар војске босанских Срба.

Та јединица била је основана 1994. године, без икакве видљиве намене и без јасног места у формацијском саставу ВРС. Једина значајна операција тог одреда било је управо стрељање сребреничких заробљеника у јулу 1995. Чувени „крунски сведок“ Дражен Ердемовић, плаћеник хрватског порекла који се борио у све три војске током рата у Босни, који се након што је постигао врло повољну нагодбу са тужилаштвом на крају појавио као једини сведок хашког Трибунала у вези са стрељањем, био је припадник те јединице.

Оно што Ердемовића чини изузетним је то да је истовремено наступао и као једини сведок стрељања и, по сопственом признању, као учесник и извршилац геноцида. За одиграну улогу, Ердемовић је био награђен изванредно благом трогодишњом казном, за тако тежак злочин.

По критичкој анализи бугарског новинара Жерминала Чивикова, Ердемовић је сведочио противречно и неубедљиво да су он и седморица колега из одреда за пет часова стрељали 1,200 заробљеника довезених аутобусима (није могао да каже ни приближно колико је возила било) на пољану у близини Брањева.

Ердемовић је тврдио да су заробљенике стрељали у групама од по 10, што чини укупно 120 група и, с обзиром на динамику коју је навео, оставља невероватних 2,5 минута по групи. За то време, везани заробљеници су одвођени 100 до 200 метара од аутобуса до стратишта, тамо су претресени и њихова лична документа и ствари од вредности одузети, извршено је стрељање, па је на крају обављена провера има ли преживелих, који су затим били убијани пуцњем у потиљак.

И све то за само 2,5 минута. Чивиков тврди да је то невероватан сценарио, међутим хашки Трибунал са тим сценаријем није имао никакав проблем па га је у целини уградио у све своје сребреничке пресуде.

Додатна чудноватост ове приче је још и то да су 1996. године форензички стручњаци Трибунала, приликом претраживања стратишта на које је указао Ердемовић, уместо 1,200 пронашли остатке 127 жртава, од који су 70 имали повезе на рукама. То је око 90 одсто мање од броја који наводи Ердемовић.

Још једна чудноватост – ако се тако може назвати – је чињеница да хашки Трибунал никада није расписао потерницу нити је оптужио икога од колега које је Ердемовић именовао као саучеснике у злочину, Франца Коса, Станка Којића, Властимира Голијана, Марка Бошкића (да поменемо само неке од њих).

Ердемовић је све њих идентификовао приликом првог појављивања пред Трибуналом у Хагу, још 1996. године, а њихова места боравка уопште нису били тајна. Ердемовић никада није био упитан ко је издао наређење за стрељање. Тренутно, он живи као заштићени сведок хашког Трибунала, у непознатој земљи и са промењеним идентитетом.

5. Услед свега тога – и ово је још једна изнимна чудноватост Сребренице која је углавном непозната широј јавности – током четврт века од како је почео да се бави Сребреницом, Трибуналу је пошло за руком да приведе и осуди на безначајну казну само једног извршиоца наводног геноцида – Дражена Ердемовића.

Сви остали сребренички оптуженици – до последњег – били су осуђени не за непосредно убијање ратних заробљеника него по линији „командне одговорности“ или „удруженог злочиначког подухвата“. Питање, ко је наредио физичко смакнуће заробљеника, остаје упадљиво без одговора до данашњег дана.

6. Не мање важно, у већини пресуда хашког Трибунала помињу се различите цифре, од 4,970 до 8,000, као наводни број „жртава геноцида“. Али кључне чињенице систематски бивају скрајнуте, као на пример то да све те цифре укључују и борбене губитке колоне 28. дивизије, као што је напред поменуто, као и појединце који су умрли или су изгубили живот на други начин и у неком другом периоду током претходне три године сукоба. Према томе, ни Трибунал ни било ко други, до данашњег дана, није установио ни приближан број „жртава геноцида“.

7. Форензичка слика Сребренице побуђује на додатну скепсу према званичном сребреничком наративу. Ми смо прегледали сваки од 3,568 аутопсијских извештаја и утврдили смо да се односе на 1,923 појединца. То смо учинили на основу најпоузданијег показатеља, а то је број упарених бедрених костију.

Полазећи од аутопсијских извештаја самога Тужилаштва, утврдили смо да је 650 од ових појединаца страдало од шрапнела, мине, гранате и сличних средстава која се не користе за стрељање, али су неспорно у складу са погибијом у борбеним дејствима. Међутим, најважније од свега је то да тих 1,923 откопаних појединаца представљају све ексхумиране људске губитке у сребреничкој енклави, од свих узрока, и за све време сукоба, од 1992. до 1995. године.

8. Када је реч о Сребреници, важно је подвући да без наводно почињеног „геноцида“ и лицемерно истакнуте обавезе да се „спречи нова Сребреница“ не би било доктрине права на заштиту, која служи као покриће империјалистичким силама за противзаконите међународне интервенције.

У све већој мери, та доктрина постаје разлог за постојање НАТО пакта и његов изговор за уништавање суверених држава у разним деловима света, под плаштом добротворности. Па и поред тога – а ово је још једна чудноватост Сребренице која завређује највиши степен пажње – на мировној конференцији у Дејтону у новембру 1995, четири месеца после догађаја, није било ни речи о „сребреничком геноциду“ или о масовном погубљењу заробљеника.

Има ли иког ко озбиљно сматра да би се Алија Изетбеговић уздржао од коришћења сребреничке карте да извуче максималну корист у преговорима, да је располагао доказима о геноциду?

На против, поприлично доказа упућује на сумњу да је Сребреница импровизована као операција под лажном заставом да би пружила медијско и политичко покриће за огромне злочине Хрватске и њених НАТО савезника против српског становништва у Крајини за време Операције Олуја, која је отпочела већ следећег месеца.

Потенцијал Сребренице да послужи као оруђе погодно и за друге сврхе схваћен је постепено, и то тек касније. Рефрен „геноцида“ био је озваничен тек 1997. на међународном скупу у Сарајеву, укључујући и помињање „8,000 мушкараца и дечака“. А коришћење Сребренице у смислу „права на заштиту“ добило је данашњи облик тек неколико година после тога, у време рата на Косову и Метохији.

Толико за општи поглед на Сребреницу. Сада се враћамо на Јасеновац.

Контраст између Сребренице и Јасеновца је неизмеран. Јасеновац није био операција под лажном заставом већ отворено вођена акција и идеолошки конципирано место истребљења. Радио је јавно и у складу са законима и политичким циљевима сателитске, пронацистичке хрватске ратне државе.

Сва средства хрватске државе била су циљано усмерена и усредсређена да би Јасеновац постао могућ као најистакнутије место убијања и људска касапница те земље. Тиме се не жели занемарити на хиљаде српских села и других мање познатих места где је немилосрдни програм истребљења такође био спровођен.

У закључку, морам поставити једно питање у вези са Јасеновцем на које ми до сада нико није могао дати сувисли одговор. Зато ћу га поставити овде. Током минулих двадесетак година, огромне суме су утрошене на откопавање масовних гробница у Сребреници да би се форензички документовале надуване цифре стрељаних ратних заробљеника.

Као што сам већ изнео, упркос најприљежнијим напорима и неограниченом доступу сребреничке ексхумације су се показале као мучан фијаско. Тек нешто више од хиљаду људских остатака било је откопано са обрасцем повреда које би биле у складу са погубљењем, далеко испод зацртаног броја од 8,000.

Што се тиче Јасеновца, располажемо многобројним независним извештајима, многи од њих од стране ужаснутих немачких посматрача који су по својој функцији у окупаторском систему били настројени против жртава а у прилог извршиоцима, о масовности и посувраћености почињених хрватских злочина. Жртве се не броје у хиљадама, него у стотинама хиљада. Ево мога питања.

Током три године, док је трајао сукоб деведестих, локалитет на хрватској страни где се налазио главни јасеновачки логор било је под контролом српских снага. За то време, локални Срби нису уложили ни најмањи напор да ексхумирају било које од јасеновачких места убијања и да форензички задокументују шта је све булдожерима срушено и сакривено испод површине земље. Зашто?

Ако би претпоставили да су их ратне прилике спречиле да у то време предузму разумне мере у овом правцу, онда имам додатно питање. Рат се завршио пре четврт века. Међутим, логор Јасеновац се протезао и на другу обалу реке Сава, која је и данас под пуном контролом Републике Српске.

Логор Градина у склопу јасеновачког комплекса налази се ван домашаја хрватских власти и оне не могу да ометају прикупљање доказа испод површине земље нити да их лажно представљају. То је од посебног значаја и зато што су историчари и преживели једногласни да је највећи део масовних убистава везано за Јасеновац био извршен на обали Саве где се налази Градина.

Надам се да власти у Републици Српској прате моје излагање. Током две деценије трпели су тенденциозне ексхумације на подручју Сребренице, на својој територији, чија је сврха било да се поткрепи лажни геноцид и да они и њихов народ буду оптерећени одговорношћу за њега.

Сваке године, уз велике фанфаре званичници Републике Српске се окупљају у Градини ради згртања политичких поена на комеморацији грозота Јасеновца. Али они то чине не ризикујући ништа, јер остају на површини земље. Када ће се одважити да пошаљу екипу форензичких стручњака са лопатама, да почну да копају да би проверили и задокументовали шта се налази – испод површине?

Знам да у данашњем бруталном, неофашистичком свету није реално од политичара очекивати рискантно понашање. Али имам моралну обавезу да поставим питање: зашто влада Републике Српске није учинила оно што би било природно да задокументује обим правог геноцида који је релативно недавно претрпео њен народ, на њеној територији?

Зашто је пропустила да учини макар минимум да прикупи доказе који су јој на дохвату руке и да, једном за свагда, стави тачку на понижавајуће и циничне хрватске игре бројевима у вези са жртвама Јасеновца?

Ја сам спреман да се латим лопате и да почнем да копам. Могу ли рачунати на вас да ми се придружите?

Aутор: СТЕФАН КАРГАНОВИЋ

Извор: КМНОВИНЕ