Srbi i Drugi svetski rat: Spomenici falsifikata

Spomenici posvećeni Drugom svetskom ratu podizani za vreme „druge“ Jugoslavije često su nepokretna svedočanstva istorijske revizije

Koga, zapravo, uznemiri spomenik u Jasenovcu? Koga uopšte može da uznemiri? Koga brižljivo uređeni i negovani prirodni pejzaž asocira na najjezivija stradanja stotina hiljada Srba? Šta je hteo da postigne Bogdan Bogdanović „Kamenim cvetom“?

Kako sam jednom prilikom pročitao – želeo je da „prevaziđe”. Pošteno priznanje: hteo je, u skladu sa viđenjem budućnosti ideologije „druge Jugoslavije”, da isprojektuje i njenu prošlost. To je, dakako, nezamislivo u Aušvicu za Jevreje, ali je više nego poželjno u Jasenovcu za Srbe.

JASENOVAČKA „PROSLAVA“

O otkrivanju spomenika gotovo neverovatno piše Politika, 4. jula 1966. godine: „Juče je, u sklopu proslave 25. godišnjice revolucije i Dana borca… otkriven spomenik u Jasenovcu i uređeno groblje logoraša i stradalih učesnika NOB-a”. Cvet, lendskejp i proslava.

Žrtve nikada nisu prebrojane i popisane, knjige se štampaju ovakve i onakve, domaće i strane – svako može da odabere ono što mu odgovara: logor smrti ili vazdušna banja. Savremena Hrvatska razvila je svojevrsnu industriju revizije, mi Srbi se u svemu ovom ne snalazimo.

Hrvatska „revizija revizije” polazi od činjenice da je „Brozova istoriografija” neistinita. To je umnogome tačno, ali dalje hrvatske tvrdnje – a to je afirmacija NDH i ustaštva, takođe nisu istinite, ništa manje nisu netačnije od Brozovih cvetova i proslava. A mi Srbi se nalazimo u situaciji da ili branimo neistine Brozove epohe, ili da ćutke puštamo hrvatsku (albansku, bošnjačku, crnogorsku…) indstriju neistina.

Spomenik ostaje da svedoči ideologiju druge Jugoslavije, „kada se lepo živelo – dok Srbi nisu srušili Jugoslaviju”. Sećam se kada su me još kao dete vodili u Jasenovac da sam na stazi-drvenom mostu, kao i u bazenčiću unutar „cveta” video da ljudi bacaju novčiće u te vode.

Da li kao u „bunar želja“, ili da bi platili Haronu, nisam saznao, ali sam ubeđen da je ono prvo. Tek, reč je o reviziji – relativizacija konc. logora je uspela: niko nikog neće ubediti da je na tom mestu bio jedan od najužasnijih hrvatskih nacističkih logora.

Pre svega za Srbe, pa tek onda za Jevreje, Rome i antifašiste. A i to je zanimljivo, ali za neki drugi put: kad su zločini u pitanju – oni su samo srpski, kada su stradanja u pitanju, uz Srbe obavezno idu Jevreji, Romi i antifašisti.

Imajući u vidu da Srbija i Republika Srpska nameravaju da podignu memorijalni kompleks u Donjoj Gradini, nadam se da će se umesto još jednog spomenika rekonstruisati logorski objekti koji bi istinito svedočili ono što se dešavalo u Jasenovcu, kako bi duše stradalih našle svoj mir. Kako bismo i mi spasili svoje duše.

SAVA ŠUMANOVIĆ, KOMUNISTA

Možda i tragičniji primer spomen-obeležja podignut je pored Starog pravoslavnog groblja u Sremskoj Mitrovici, na mestu gde su hrvatske ustaše od kraja avgusta i u prvih nekoliko dana septembra 1942. pobile nekoliko hiljada civila: pravoslavnih Srba, među kojima i Savu Šumanovića, kom su pre toga odsečene šake da više nikada ne bi mogao da slika. Ni ovde tačan broj ubijenih Srba nikada nije utvrđen (Jevreja, Roma, antifašista…).

Posle rata, mesto stradanja bilo je obeleženo velikim krstom, a onda je 1960. godine, opet po projektu arhitekte Bogdana Bogdanovića, uređen i svečano otvoren prostor spomen-groblja.

Krst je uklonjen, Staro pravoslavno groblje je odvojeno velikim zidanim bedemom, na celom prostoru stradanja postavljene su kamene kocke, metalne konstrukcije u modernističkom stilu, a najneverovatniji deo čini centralni tekst „epitafa“, koji u jednom svom delu ovako glasi: “Bili su patrioti komunisti borci. Bili su ljudi. Bili su i jesu sloboda naroda bratstvo i naše dostojanstvo”. Umesto krsta.

Pošto su Srbi u pitanju, opet se težilo „prevazilaženju“: nije bilo moguće reći da su Hrvati ubijali Srbe samo zato što su Srbi i samo zato što im se moglo. Ne, Nemci i ustaše (interesantna određenja) su ubijali borce i komuniste. Imena žrtava nema nigde. Spomenički kompleks je kasnije dograđivan pa su, na primer, republike bivše SFRJ sadile svoje parkove na ovom prostoru.

Pre izvesnog vremena bio sam na tom „kompleksu“ i osobu koja je vodila našu grupu pitao gde mogu da se upale sveće, gde se drže pomeni? Odgovor je glasio da je kapela preko puta, na groblju (video se crkveni toranj iznad visokog ozidanog bedema), „pa to tamo“. Ovde su ubijani ljudi i komunisti, a ne pravoslavni Srbi – poručuje nam ovaj spomenik i Sava Šumanović, komunista.

REVIZIJA U KAMENU

„Mesto na kom je Srbija rekla sloboda“ predstavlja trijumf komunističke ideologije i vrhunac srpskog poniženja: proglasiti za Dan ustanka protiv fašizma (tu odluku donela je Narodna skupština Srbije još 1945.) događaj kada je jedan Srbin ubio dva Srbina, i potom to decenijama proslavljati, u ravni je praznovanja „vodanja opanaka” ili danka u krvi.

Naravno, u Beloj Crkvi je podignuto čitavo mnoštvo spomeničkih obeležja kojima se veliča ovakav „ustanak”, a da li je potrebno reći da je ceo kompleks utvrđen za spomenik kulture od izuzetnog (nacionalnog) značaja?

Datum „ustanka“ je zvanično ukinut kao praznik 2001, ali se i dalje pominje, „kao praznik nekadašnje države” (uz obaveznu naznaku: kada smo svi lepo živeli – dok Srbi nisu…).

Spomenička obeležja su ostala. Godine 1952, povodom desetogodišnjice ubistva dvojice žandarma, ispred kafane – gde se desilo ubistvo – postavljene su biste Žikice Jovanovića Španca, Miše Pantića i Čede Milosavljevića, rad vajara Stevana Bodnarova. To je bio početak spomeničkog obeležavanja „početka ustanka protiv fašizma“.

U kafani ispred koje su ubijeni žandarmi postavljena je muzejska postavka „Revolucionarne tradicije zapadne Srbije 1804-1941“. Karađorđe, Miloš i Josip Broz. Godine 1971, Bogdan Bogdanović postavio je antropomorfni granitni kompleks (devet komada) „Simbolika u kamenu“, a unutar crkvene porte postavljena je partizanska grobnica?!

Tako smo na ova tri pomenuta mesta dobili spomenike gde su Nemci i ustaše ubijali komuniste, ili ljude, odnosno gde su Srbi podigli ustanak protiv, naravno srpskog, fašizma. Revizija u društvu – revizija u kamenu.

Pre desetak godina sudski su rehabilitovani žandarmi koje je Španac ubio, u porti tamošnje Crkve Svetog Đorđa im je podignut spomenik. Kako je „praznik“ ukinut, ispada da je ovo mesto zločina, odnosno mesto gde je počeo građanski rat – od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju.

POSLEDNjA ŠANSA

Navedena su samo tri primera, moglo bi ih se navesti mnogo više. I sam se u svakodnevnom radu suočavam sa problemima ove vrste, jer ih ima i na području Novog Sada, a viđao sam ih po celoj Srbiji, kao i na prostoru nekada zajedničke države. Šta sa svim ovim umetnIčkim delima nastalim na neistinitom tumačenju događaja kojima su posvećeni?

Ili je primerenije reći da su posvećeni ideologiji druge Jugoslavije? Nisu svi takvi – jer da jesu, problem bi bio lako rešiv. Zatim: nisu svi ni dostupni, nalaze se u novim državama, nastalim raspadom SFRJ. Predlog mogućih rešenja bio bi sledeći:

Prvo, popisati ih i vrednovati u odnosu na događaj kome su posvećeni.

Drugo: najlakše bi bilo trajno uništiti sve što je nastalo kao rezultat falsifikovanja činjenica, uz zakonsku zabranu rekonstrukcije, a na ta mesta postaviti spomenička obeležja koja će osim umetničke imati i činjeničnu, istorijsku vrednost, i koja neće moći biti osporena nikakvom ideologijom, ni za pet, ni za petsto godina. To je, međutim, potpuno pogrešno rešenje. Jer, ne sme se smetnuti s uma ni to da je često reč o umetničkim delima koja su vredna sama po sebi. Šta sa njima?

Postoji mogućnost da se postojeća dela zadrže, uz odgovarajuće informativne table koje bi govorile o njima, a da se pored njih podignu novi spomenici koji će zadovoljavati primarni uslov: da govore o događaju, a ne o ideologiji vladajuće partije.

Ne bih uopšte odbacio ideju da se oni spomenici za koje ne postoji razlog da budu tu gde su sada premeste na prostor Muzeja istorije Jugoslavije, koji se prostire na desetinama hektara i u okviru koga se nalazi i Kuća cveća, pa je to idealno mesto za njih. A može se, naravno, napraviti i svojevrsni „Muzej spomenika socijalističke Jugoslavije” na otvorenom prostoru, i na taj prostor preneti sve ove spomenike.

Naravno, na mestima na kojima su bili: Mitrovica, Bela Crkva, Novi Sad… trebalo bi podići spomenike koji će govoriti o događaju koji se tu desio, bez ambicije da „prevazilaze“ „proslavljaju“, „nivelišu“…

Srušiti i reviziju istorije Brozove epohe i „reviziju revizije” koja je aktuelna, popularna, isto tako neistinita i isto ili još više antisrpska od Brozove. Prva i najvažnija prilika za povratak istini je Donja Gradina. Želim da verujem da nećemo propustiti ovu šansu. Više ih nećemo imati.

Autor:ĐORĐE SRBULOVIĆ

Izvor: NOVI STANDARD