СРАМНЕ СТРАНИЦЕ ХРВАТСКЕ ПОВЈЕСТИ: Шта повезује Косово и Метохију и Истру и какве везе са тим има и Мусолини

Прва премијерка у историји Италије Ђорђа Мелони својим изјавама и објавама на друштвеним мрежама успела је да узбурка страсти у Хрватској и Словенији.

Пише: Иван Миладиновић

Својевремено је изјавила: „Биће да сам увек била против уласка Хрватске у ЕУ док не дође до враћања имовине Јеврејима. О повратку, директно Истре и Далмације, да и не говоримо.“

Није мимоишла ни Јосипа Броза Тита. Њена странка Браћа Италије поднела је предлог закона да се одузме Орден Републике Италије некадашњем доживотном председнику СФРЈ. „Апсурдно је одати почаст некоме ко је одговоран за масакр Италијана. Жртве фојбе и њихови најмилији заслужују поштовање и правду“, објавила је на „Фејсбуку“ Мелонијева.

Фојбе су заправо назив за масовна убиства и покоље које су над припадницима италијанске етничке заједнице у Истри и на словеначком приморју починили припадници партизанских формација крајем и непосредно након Другог светског рата. А име је дато по крашким јамама у које су бацане жртве.

А шта се то догађало са Италијанима који су живели на источној обали Јадрана после 1945? Истра и словеначко приморје, Ријека и Задар, били су у саставу Краљевине Италије до те године. У тим крајевима на које је званични Рим полагао право, Италијани су били изузетно бројни, према неким проценама, било их је више од 300.000. Према последњем попису, у Хрватској живи 13.763 Италијана, а на Словеначком приморју их има нешто мање од три хиљаде.

Број мртвих и прогнаних лицитира се по формули коју су Хрвати применили на етничко чишћења Срба, од Јасеновца до „Олује“. Све минимизирају. Они тврде да је у фојбе бачено 490 несретника, а Италија пак доказује да их је било 15.000. Сви досадашњи покушаји да се дође бар до приближне бројке прогнаних су пропали јер су жестоко оспоравани. У Риму тврде да их је било 350.000, а у Загребу кажу 200.000.

ЧИЊЕНИЦЕ говоре да је овај егзодус етничких Италијана плански спровођен. Убиства и погубљења, у непосредним поратним годинама, замењена су насилним облицима застрашивања, претњама, национализацијом, експропријацијом и дискриминаторним опорезивањем. Једина могућност да преживе или да мирно живе без страха била је да беже за Италију.

Колико је ово питање болно за Италијане, најбоље сведочи пример да се у овој земљи обележавају два дана сећања. Један је 27. јануара и зове се Giornata delle Memorie, а обележава систематско убијања Јевреја, Рома, хендикепираних у време Мусолинијеве владавине. Други је 10. фебруар, Giornata del Ricordo, и односи се на убијања и протеривања Италијана из Истре. Ранијих година тај други дан сећања, иако је имао општенационални карактер, обележавао се углавном у Трсту и околини. Међутим, последњих година широм Италије одржавају се комеморативне седнице, понегде и уличне демонстрације.

И док су Италијани масовно протеривани, негде крајем 1946. Јосип Броз је изашао са предлогом да се Румунији дозволи „анексија“ влашке области у Источној Србији. Јер, објашњава, „другови Румуни, Георгију Деж и Ана Паукер, сматрају да је то њихов народ и њихова територија“. Овом Титовом предлогу оштро се супротставио Благоје Нешковић, председник Владе и први човек српске партије.

„Ти и Кардељ најурили сте из Истре и последњег Италијана, а од Србије тражите да се Власи прикључе Румунији!“, љутито је одговори Нешковић, који ће, иначе, бити први српски комуниста који ће вечитом вођи рећи НЕ.

ТИХ ГОДИНА, што је више Италијана протеривано, то је више Шиптара из Албаније насељавано на Косову и Метохији. Методе притисака који су Хрвати примењивали према Италијанима и који су дали видљиве резултате, полако се селе на Космет. Циљ је исти, остварити етнички чисту покрајину.

Сву осетљивост Хрватске и Словеније на спомен протеривања Италијана осетио је на својој кожи Добрица Ћосић, реагујући на отворену подршку северних република косовским Албанцима у њиховим настојањима да се одвоје од Србије. Тада је велики писац изјавио „да не треба причати само о границама Србије, већ и о неким другим границама“, алудирајући на Истру и словеначко приморје. У Загребу и Љубљани реаговали су сви политички форуми и културне институције брутално блатећи српског класика.

Знање о прошлости никада није коначно, како би то рекао академик Љубодраг Димић, оно је увек „селективна реконструкција“ прошлих догађаја испуњена контроверзама. Тако и ово довођење у везу Истре и Косова и Метохије има богату предисторију.

ПРЕУЗИМАЈУЋИ власт у име краља Петра Другог, кнез Павле је био дубоко свестан европске реалности тих година, да се Версајски систем распада и да је Немачка постала она полуга која ствара нови поредак. То је значило да у тој констелацији односа Југославија мора да пронађе своје место. Сви напори кнеза Павла бивају усмерени само ка једном циљу – сачувати земљу од ратних страхота. Али, ту се појавила озбиљна препрека: избећи рат, а не приступити Тројном пакту. Као једно од решења појавила се иницијатива из Рима да се мир на југоистоку одржи без уласка Југославије у тај савез, преко уговора о трајном пријатељству са Италијом. Вођа италијанских фашиста хтео је по сваку цену да успостави односе са Југославијом, бар на оном нивоу као када је Милан Стојадиновић био председник Владе.

Кнез именује специјалног тајног саветника др Владислава Стакића, који три пута путује у Италију – у новембру 1940. и два пута у фебруару 1941. године. Специјални изасланик први пут се сусрео само са грофом Ћаном, али други пут и са Мусолинијем. Сусрет се десио 4. фебруара 1941. у Барију и Дуче му је уручио крајње изненађујућу поруку за кнеза Павла:

– Нудим Југославији пријатељство. Желим да Југославија остане ван рата и зато ћу вам учинити такве пропозиције које, мислим, неће бити сметња да се италијанско-југословенски односи учврсте. Морамо радити тако и поступати тако да се то не види. Морамо пронаћи разлоге да убедимо, не толико Хитлера, што није тако тешко, колико Рибентропа, који је покварено лукав… – рекао је Мусолини.

И вођа фашиста је писмено образложио своју понуду коју др Стакић 9. фебруара лично предаје Павлу. Мусолини дословце пише кнезу намеснику:

– Нудим измену југословенског становништва у Истри за албанско становништво у Југославији. То је нарочито важно за вас Србе, јер би на тај начин посрбили ваше Косово, чије је становништво претежно албанско, а које за вас има толику историјску и националну важност. Крајем фебруара ја ћу одржати један велики говор у Риму и њему бих објавио наш нови савез и моју нову политику према Југославији…

ОВАЈ савез, како је навео Мусолини, био би довољан корак Југославије за приближење Осовини, а на тај начин би остала ван рата и не би се поставио захтев за улазак у Тројни пакт.

Реакција кнеза Павла на овај предлог Бенита Мусолинија забележена је у Стакићевој књизи „Моји разговори са Мусолинијем – Осовинске силе и Југославија“, која се појавила 1967. године у Минхену, три године после његове смрти.

– Немам права да Словенце и Хрвате премештам са њиховог националног тла на коме живе више од 1.000 година. Југославија се не може за сва времена одрећи оних крајева са изразитом југословенском већином – одмах је рекао кнез.

Следећи сусрет са Мусолинијем др Владислав Стакић је имао 24. фебруара 1941. у Риму. Дуче је био незадовољан што из Београда не стиже одговор на његову понуду. Рекао је Стакићу да жели да се састане са кнезом и да измењају мисли о свим питањима која се тичу будуће политике двеју земаља.

Кнез Павле није прихватио Мусолинијеву понуду. Одбио је и сусрет са њим. А др Стакићу ће у приватном разговору рећи да „у понудама Мусолинија нема ничег повољног за Југославију“. Неповерење према зачетнику марсељског атентата, који је у Италији држао Павелића, превагнуло је. Уместо савеза са Италијом, влада Цветковић-Мачек почела је преговоре са Немачком о приступању Тројном пакту.

Кнез Павле, одбијајући спразум са Мусолинијем, у суштини је Хрватима сачувао Истру. А да је прихватио, питање је да ли би постојала самозвана република Косово. У сваком случају, питање исељавања Италијана још једна је срамотна страница хрватске историје. А Словенија је свој излаз на море добила етничким чишћењем Италијана из приморских градова, у којима Словенци никада нису ни живели.

„РЕПУБЛИКА“: ФОЈБА ЈАСЕНОВАЦ

УДРУЖЕЊЕ прогнаника из Истре, које у Италији зову езули, иако их је све мање међу живима, и даље је врло активно јер га настављају наследници и намећу се као јак покрет, пре свега због потраживања своје имовине. О расположењу према Хрватима можда најбоље сведочи текст објављен пре извесног времена у римској „Републици“ под насловом „Сенке прошлости“, у коме новинар Гвидо Рамполдија пише о страдању Срба у Другом светском рату и зверствима Павелићеве војске. Илуструјући континуитет хрватске мржње према другим националностима наводи пример да је у рату 1991. у Истри спаљен жив човек само зато што је Србин. Уз текст иде фотографија усташа који кољу свезаног човека, испод које пише: „Фојба Јасеновац.“

Извор: НОВОСТИ

ВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

Далмација: једна заборављена истина

Дан сјећања обиљежава се у Италији: Жртве фојби и есули траже поштовање од хрватске јавности

„Друга“ истина о злочину Титових партизана над Италијанима и Србима