fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Спорни закон о Старом сајмишту

У децембру 2016. године је објављена вест да је у припреми закон којим ће простор некадашњег нацистичког логора Сајмиште у Београду бити трајно заштићен, тако што ће на њему бити изграђен спомен комплекс посвећен жртвама геноцида, окупације и ратних злочина. У питању је Закон о Установи спомен-жртве, чији је предлог Влада Републике Србије недавно поднела на разматрање и усвајање републичком парламенту. Предлог је већ подржан од стране председника Томислава Николића.

Старо сајмиште, Никола Радић Луцати, из серије Предицтабле Оутцомес, 2013.
Старо сајмиште, Никола Радић Луцати, из
серије Предицтабле Оутцомес, 2013.

У јавности је овај закон представљен као значајан догађај, као „први корак ка обележавању последњег необележеног великог логора у Европи“ и најава краја дугогодишњег немарног односа према овом историјски важном месту страдања.

Међутим, сам предлог закона који ће се ускоро наћи у парламенту оставља мало простора за оптимизам и наду да ће највећи логор у окупираној Србији заиста коначно добити достојно спомен обележје. Наиме, Установа спомен-жртве каква је замишљена овим законом представља континуитет са спорном политиком сећања на Сајмиште, оном која је обележила последњих седам деценија, а сам текст закона садржи бројне проблематичне, идеолошки обојене интерпретације историје овог места и његове симболике.

Пре него што се осврнем на спорна места у предлогу закона, указујем и на један његов позитиван аспекат. Новим републичким законом Сајмиште се проглашава за „просторно културно-историјску целину“ и „подручје посебне намене“, што треба да осујети планове оних који су последњих деценија у Сајмишту видели пре свега ексклузивну локацију, место за „стране инвестиције“ и „комерцијалне садржаје“. Међутим, проблем Сајмишта никада није био само уређење његовог физичког простора, него пре свега то шта на том месту треба да буде главни објекат сећања. У ономе „шта“ леже главне мане предлога новог закона на које зелим да укажем.

Прво, у закону се Сајмиште помиње искључиво као локалитет на коме ће се налазити Установа спомен-жртве. Сајмиште, наводи се у Члану 1, место је које због свог „значења узвишене трагике“ међу Србима, Јеврејима и Ромима представља адекватан простор за „испуњавање трајног памћења и спомена праведних и херојских жртава геноцида, окупаторског терора и ратних злочина“. Нигде у закону не пише да ће меморијална установа која се гради на аутентичном месту страдања бити посвећена пре свега историји логора који се тамо налазио и његовим жртвама, што је устаљена пракса широм Европе. Уместо тога, Сајмишту је намењено да буде меморијално место општег карактера, где ће се обележавати историјски догађаји који немају непосредне везе са логором који се тамо налазио. Индикативно је и то да се Сајмиште не спомиње у називу меморијалног комплекса, већ он носи генерични назив „спомен-жртва“.

Друго, у Члану 1 предлога закона локалитет на коме ће се налазити Установа спомен-жртве описан је као место „на којем је у Другом светском рату, на територији тадашње Независне Државе Хрватске био концентрациони логор за Србе, Јевреје и Роме“. Овај опис је непрецизан и крајње тенденциозан. Тачно је да се Сајмиште формално налазило на територији НДХ која се простирала до леве обале Саве у Београду, али је споразумом између немачке команде у Београду и Павелићеве владе у Загребу Сајмиште било стављено под контролу нацистичког безбедносног апарата. Дакле, Сајмиште је све време (чак и на самом крају рата, када су управу логора привремено преузеле усташе) било нацистички логор и део Србије под директном окупацијом Немачке. Предлогом закона, међутим, сугерише се да је то био усташки логор.

Не верујем да су аутори закона свесно пропустили да помену да је Сајмиште било нацистички логор, нити тврдим да су намерно покушали да га у потпуности „припишу“ НДХ. Сва је прилика да је у питању превид који ће, надам се, бити исправљен. Па ипак, потенцирање суштински ирелевантне чињенице да је Сајмиште било на територији НДХ (па макар и као нацистички логор) има своју историју и јасне политичке конотације. Још крајем осамдесетих, Милан Булајић, иницијатор и први директор Музеја жртава геноцида, инсистирао је на овом податку и пласирао га у јавности да би успоставио симболичку везу између логора Сајмиште и страдања Срба у НДХ и на тај начин оправдао своје настојање да баш на Сајмишту као репрезентативној локацији буде меморијални центар посвећен пре свега страдању Срба. Чињеница да се Сајмиште поново карактерише као логор „на територији тадашње Независне Државе Хрватске“ указује на то да је ова идеолошка матрица још увек актуелна, али и наговештава да ће и Установа спомен-жртве бити фокусирана пре свега на догађаје у НДХ.

Осим тога, опис Сајмишта као логора „за Србе, Јевреје и Роме“ без било какве квалификације је такође проблематичан. Иако већина жртава логора Сајмиште јесу били Срби, оваква формулација пренебрегава чињеницу да је Сајмиште успостављено као Јуденлагер, то јест да су једино Јевреји били жртве систематског уништења у гасном камиону. У нацрту закона, особеност судбине Јевреја на Сајмишту ничим није назначена, нити је указано на значај који овај логор заузима у историји Холокауста. Како тврди амерички историчар Кристофер Браунинг, убијање Јевреја на Сајмишту представљало је „зачеће“ ширег плана по коме би европски Јевреји били уништени и „наговестило ефикасност и рутинску хладнокрвност“ која ће тек наредних година бити усавршена у нацистичким логорима смрти. Према томе, закон који према својој преамбули оличава бригу српског друштва за жртве Холокауста, формулисан је на начин који управо пренебрегава статус Холокауста као посебног историјског догађаја и јединственог примера људског страдања.

Треће, у Члану 2 Предлога закона дефинишу се појмови геноцид, Холокауст и порајмос (геноцид над Ромима), и посебно „геноцид над српским народом“, који су, како се наводи, „извршили Независна Држава Хрватска, као и Немачка и њени савезници и помагачи, а посебно албански колаборационисти на Косову и Метохији за време Другог светског рата у периоду од 1941. до 1945. године на простору окупиране Краљевине Југославије“. Да је у НДХ почињен геноцид над српским народом није спорно, али јесте тврдња да се немачки злочини над српским становништвом у окупираној Србији, или злочини албанских колаборациониста, такође могу на тај начин окарактерисати. Мере одмазде које је немачки окупатор спроводио у Србији нису имале карактеристике геноцида, те се оваквом констатацијом још једном маргинализује специфицност судбине Јевреја који су у окупираној Србији били једине жртве геноцида. Истицање злочина на Косову и „посебне“ улоге албанских колаборациониста у геноциду је нарочито спорно, јер ови злочини не само да немају никакве везе са Сајмиштем, већ представљају покушај да се Косово, као вечити мотив српског националистичког дискурса, уврсти и у сећање на Други светски рат. Тиме се Сајмиште директно инструментализује за потребе актуелне политике.

Коначно, Члан 3 предлога закона дефинише структуру Установе, која ће се састојати од „постојећег Музеја жртава геноцида“, „музеја холокауста (сиц)“ и „музеја порајмоса“, с тим да ће последња два имати „одговарајућу аутономију“ у оквиру институције. Оваква структура се нигде не спомиње у делу закона посвећеног управљању музејом (чланови 9-15). Нигде није назначено како ће представници „аутономних“ музеја бити заступљени у управном одбору, ко це њима руководити или како ће им бити додељивана буџетска средства. Није прецизирано ни у чему ће се састојати „аутономија“ из Члана 3, нити зашто је она потребна, као ни то да ли ће Музеј жртава геноцида наставити да функционише у оквиру Установе спомен-жртве, или ће он оснивањем Установе престати да постоји. Чињеница да је део закона о управљању Установом спомен-жртве дословце преписан из Закона о оснивању Музеја жртава геноцида из 1992. године указује на то да нова институција није ништа друго него ново име за Музеј жртава геноцида, с додатком два делимично „аутономна“ огранка.

Узевши у обзир до сада поменуто, намеће се утисак да оснивањем Установе спомен-жртве, уместо места сећања на страдале у логору Сајмиште Србија добија „српски Јад Вашем“, онакав каквим су га крајем осамдесетих година замислили и осмислили Милан Булајић и Клара Мандић, а 1992. их здушно подржали Милошевићев режим и Војислав Шешељ. Установа спомен-жртве бавиће се, како ствари стоје, првенствено геноцидом над српским народом у НДХ, Србији и на Косову, док ће музеји посвећени јеврејским и ромским жртвама бити просторно и тематски издвојени. Тиме ће бити институционализована у Србији вишедеценијска пракса да се Холокауст маргинализује и посматра искључиво као део историје јеврејске заједнице, а не као неотуђиви део историје Србије. Србија, наравно, има право на свој Јад Вашем, али не на Сајмишту, месту које има своју јединствену историју и трагичну прошлост. Жртвама Холокауста убијеним у гасном камиону у пролеће 1942. прети изопштење из историје овог места, које ће бити уступљено српским жртвама као главном објекту сећања.

Све ово сам предвидео још пре пет година и у закључку књиге Старо сајмиште: Место сећања, заборава и спорења написао да ће они који буду одлучивали о судбини Сајмишта највероватније наставити у правцу зацртаном у прошлости, и уместо да креирају нову културу сећања, засновану на чиненицама везаним за жртве логора Сајмиште, покушати да међу постојећим, проблематичним интерпретацијама пронађу најмањи заједнички именитељ, а Холокауст оставе на маргини колективног сећања. Извесно је, дакле, да оснивањем Установе спомен-жртве Сајмиште, уместо достојног спомен обележја, добија само трајни подсетник на раније пропусте и доказ да спорна политика сећања из осамдесетих и деведесетих јос увек дефинише однос према прошлости.

Извор: Peščanik.net

Везане вијести:

Хелсиншки одбор Србије жели ставити хипотеку Србији, aмнестирати Хитлера и Павелића 

Критике на нацрт закона о меморијалном комплексу жртвама Холокауста

Извјесна изградња меморијала на Старом сајмишту у Београду

Меморијални центар свим српским жртвама

То је ствар свих нас

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: