На предњој страни налази се коалиција, која се у комунистичкој визури на овим просторима удружена борила против тзв. НОП-а: усташе, Италијани, Немци и четници.
На почетку рата, четник, да ли из почетног сажаљења или кукавичлука, окреће главу и бежи од сукоба са партизанима.
На другој композицији, иста коалиција удара на нејач. Док отац Херцеговац, родољуб, пркоси злочинцима, мајка чува децу која су јој се свила око сукње. Али четник сада насрће први, са исуканом камом, да коље.
И то је то.
Оваква спомен обележја нисам запазио у хрватским селима, већ у српским у којима је требало конструисати симетрију у злочинима „домаћих издајица“, четника (Срба) и усташа (Хрвата), често и уз приказ ових првих као водећег зла у Југославији.
На том темељу лажи саздано је југословенско здање, које је једном морало да се сруши као кула од карата, без обзира што се понеким од наших старих и сад најежи кожа уз „Од Вардара па до Триглава“.
А читава прича оличена је и у судбини аутора споменика, хрватског вајара и песника Марјана Коцковића.
Некадашњи политички комесар, аутор бројних здања и споменика посвећених револуцији и један од омиљених Титових вајара, схватајући како се царство лажи руши – сам је себи пресудио… самоубиством у Дубровнику у мају 1991. године.
НЕМАЊА ДЕВИЋ
Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА
Од истог аутора: