Špijuni Ozne na svakom koraku

Oficiri, povratnici iz nemačkih logora, izazivali su veliko podozrenje novih vlasti, mnogi su bili uhapšeni i optuženi za špijunažu ili kolaboraciju u logoru, a potom streljani

ZANIMLjIVO i autentično svedočenje o metodama rada Ozne po oslobođenju Beograda ostavio je bivši oficir kraljevske vojske Kosta Aćin. On je objasnio kako su krajem 1944. godine oficiri kraljevskog vazduhoplovstva pozvani su da se jave na dužnost u Komandu vazduhoplovstva u Zemunu. Veliki broj pilota se odazvao ovom pozivu. Međutim, oni će iz Zemuna biti prebačeni na pomoćni aerodrom „Lisičji jarak“ gde su najpre saslušavani, a potom streljani u blizini sela Jabuke (kod Pančeva).

Na sličan način završio je major jutoslovenske vojske J. Hudina koji se kao profesionalni vojnik i pravnik zaposlio u Nedićevoj žandarmeriji. Čiste savesti sačekao je oficire Ozne 21. oktobra 1944. u svom stanu na Čuburi, uveren u svoju ispravnost i moralno držanje. Porodica ga nikad više nije videla.

DRAGOLjUB Đurić i Milan Šumonja, sanitetski potporučnici četvrte klase, sa još 15 vojnih lica, koji su rat proveli u Prvom unutrašnjem odeljenju Vojne bolnice (kod Treće gimnazije) kao nemački zarobljenici, po oslobođenju 22. oktobra 1944, pod izgovorom da nisu predali uniformu, privedeni su u IV kvart (Vojvode Milenka 40) na ispitivanje odakle su posle tri dana odvedeni u nepoznatom pravcu.

BOŠKO Jokić, pravnik po struci, na službi u Ministarstvu unutrašnjih poslova Kraljevine Jugoslavije u Beogradu, sin Koste, ađutanta kralja Petra Prvog Karađorđevića (čijoj je sahrani kralj lično prisustvovao), poslednji se put javio kući za slavu 24. novembra 1944. posle čega je uhapšen i nestao. Isto se desilo i žandarmu sa Dorćola (Đura Đakovića 7) Radomiru Vasoviću kojeg je porodica poslednji put videla na dan oslobođenja Beograda kada su ga odveli pripadnici NOV. Aleksandar Radulović, pukovnik i komandant SDS-a u gradu Beogradu tokom okupacije, predratni žandarmerijski oficir, pred oslobođenje stupio je u kontakt s Kočom Popovićem i prešao sa svojom grupom na stranu antifašista, dobivši garancije za život svojih ljudi. Međutim, svi su ubrzo po oslobođenju bili uhapšeni, a on, kada je podsetio na Kočino obećanje, iako je pušten, odbio je da izađe na slobodu želeći da podeli sudbinu sa svojim podređenima.

METOD RADA PO SOVJETSKOM UZORU JEDAN od najznačajnijih metoda, preuzetih od sovjetskih službi,bilo je pokrivanje terena – na 10 građana dolazio je po jedan poverenik. U svakom odeljenju ministarstava i ustanova ili pogonu preduzeća trebalo je ugraditi po jednog agenta. Članovi KPJ dobili su ulogu denuncijanata, a u velikim gradovima sistem špijunaže i kontrole išao je i do stanara svake zgrade. Nastojnici zgrada imali su zadatak da za Oznu kontrolišu stanare i posetioce. Oni koji nisu bili pouzdani nisu mogli dobiti zaposlenje. Svaka ulica, shodno veličini, imala je svoje poverenike ili sekretare koji su vršili kontrolu za službu bezbednosti. O sumnjivim licima vođeni su dosijei, pri čemu je primenjen sovjetski model kategorizacije lica protivnih vlasti (A, B, C, D i E). Ozna je vodila istražni postupak, a priznanja data u istrazi (često uz primenu brutalne psihofizičke torture) korišćena su kao dokaz na sudu. U prvo vreme često su narodni neprijatelji streljani bez suda.

KRALjEVSKI oficiri, povratnici iz nemačkih logora, izazivali su takođe veliko podozrenje novih vlasti, mnogi su bili uhapšeni i optuženi za špijunažu ili kolaboraciju u logoru, a potom i streljani. Pavle Milošević, član JURAO, sa još 11 logoraša iz Mathauzena, mahom oficira JVO, uhapšen je polovinom jula 1945. prilikom repatrijacije u Kranjskoj Gori, a isleđivao ga je major Simo Dubajić. Poslati su u Beograd, držani i mučeni u zatvoru Ozne na Kosančićevom vencu pod optužbom koja je bila zasnovana na iskazima Ljube Zečevića (kasnije direktora Radio-televizije Beograd) i još dvojice robijaša-komunista da su u logoru denuncirali i ubijali logoraše komuniste u tamošnjoj bolnici – benzin-injekcijama. Većina njih osuđena je na znatne vremenske kazne dok je Sava Božović, pripadnik pokreta Draže Mihailovića i logoraš iz Mathauzena, izveden pred Okružni sud u Šapcu i streljan zbog izdaje 1945. godine.

NIĆIFORA Stojanovića, iz Lozovika, kao konjičkog poručnika Jugoslovenske vojske, 1941. godine zarobljavaju Nemci u Aprilskom ratu i odvode u logor Osnabrik odakle je pušten krajem 1942. Vraća se iz zarobljeništva u Beograd i neko vreme je aktivan u SDS odredima Nedića i SDK Ljotića, da bi nakratko, 1944. pristupio Kolašinskom odredu Jugoslovenske vojske u otadžbini. Polovinom 1944. dolazi u Beograd gde će u miru sačekati oslobođenje. Uhapšen je u svom stanu (Zrinska, tj. Frankopanova 4) odmah po oslobođenju 20. oktobra i streljan početkom novembra 1944. na Banjici. Njegov sin Dimitrije, od svega desetak godina, odlazio je svakog dana od 9. do 15. novembra na Banjicu da sluša prozivke onih koji su streljani kao kolaboracionisti. Dnevno je čitano između pedeset i sto lica. Posle nekoliko dana pročitano je i ime njegovog oca. Ove prozivke su intenzivno potrajale do polovine decembra 1944. godine.

PREMA nekim svedocima, tu, gde je danas kafić na uglu Francuske i Strahinjića Bana, streljana su četvorica žandarma iz IV kvarta, koji je bio u Francuskoj ulici, na mestu sadašnje Osnovne škole „Skadarlija“. Ispred tadašnje štamparije „Gregorić“ streljana su trojica mladića, koji su dovedeni goli samo u gaćama. I žandari i ovi mladići zakopani su na mestu tadašnjih travnjaka, a sami su sebi kopali rake.

BOŽU Ivanovića, vlasnika kafane „Durmitor“ na Karaburmi, po hapšenju 23. oktobra 1944. Ozna je vodila, tukla i primoravala da zajedno s ostalima viče: „Mi smo koljači!“, sve do zatvora u IV kvartu (Palilulska pijaca). Posle toga mu se gubi svaki trag. U kuću bivšeg konzula, Ljubomira Bojovića, u Ulici Đure Daničića, čiji je sin Dragan poginuo kao oficir JVO ostavivši ženu i dete, upala je posle 20. oktobra 1944. naoružana grupa, ubila ga i njegovo telo bacila na ulicu. Tek u toku noći građani su sklonili njegove posmrtne ostatke. Čeda Milošević, kapetan JVO, uhapšen je polovinom maja 1945. danima do besvesti mučen u jednoj privatnoj vili na Dedinju (Bulevar mira 20) gde mu je iznuđivano priznanje da bi na kraju bio osuđen na 15 godina robije. Čak je i kućepazitelj Belog dvora na Dedinju, još iz vremena kad su tamo boravili srpski kraljevi, Nikola Đorđević, iako star i iznemogao uhapšen već prvih dana oslobođenja. Držan je u različitim apsanama u Beogradu i ubrzo streljan kao narodni neprijatelj.

PREMA kazivanju Zorana Markovića i Radisava Poledice iz Beograda, Josif Vulović, M. Vojinović, Joksić i učitelj Jerotijević odvedeni su iz Železničke kolonije u Košutnjak sa grupom od 19 ljudi. Sprovedeni su u sedište XII kvarta na uglu današnjih ulica Bulevar mira i Mladena Stojanovića na Senjaku. Egzekuciju su vršili likvidatori iz 8. crnogorske brigade. Većina ljudi koji su u to vreme uhapšeni odvođeni su u Banjički logor i streljani u Jajincima, gde su u vreme rata Nemci streljali taoce. Druge grupe odvođene su u pravcu Lisičjeg potoka gde su takođe likvidirane.

U TOKU jedne racije na Senjaku uhapšeni su, krajem oktobra 1944, dr Milorad Ivanić, novinar i direktor Centrale za humor, Slavko Popadić, vlasnik fabrike čokolade, Mile Petrović Oplenac, vlasnik kafane sa roštiljem, i Mika Veselinović, industrijalac, vlasnik metalske fabrike. Sa Senjaka je odvedeno u to vreme još 30-40 ljudi. Svi su likvidirani i pokopani između današnje kafane „Grafičar“ i manastira Vavedenje.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (1)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (2)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (3)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (4)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (6)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (7)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (8)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (9)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (10)