Симбол пркоса сили и смрти (1): Џелати су пред њима дрхтали

Вест да ће на Тргу слободе у Никшићу овог лета коначно бити постављен достојан споменик народном хероју Чедомиру – Љубу Чупићу, несумљиво је обрадовала све добромислеће и слободомислеће људе, не само у Никшићу и Црној Гори.

Фирми Механизација и програмат која је стала иза тог подухвата и њеном челном човеку Душану Ђуровићу, који ће, према незваничним подацима, лично финансирати подизање споменика, то ће бити за част и понос, а Никшићу и држави Црној Гори за вечну срамоту и стид што се тога нису сетили за 76 минулих година откад је Чупић својим предсмртним осмехом и држањем на стрелишту задивио цео слободољубиви, антифашистички свет.

Породица бунтовника

Прича која следи посвећена је Љубу Чупићу и Стјепану Филиповићу, неумрлим витезовима који су за минулих седамдесет и шест година били и остали симболи патриотизма, антифашизма и слободољубља, хероји који су својим предсмртним држањем потврдили громовиту, свевремњу песникову поруку: „Ко искрено и страсно љуби истину, слободу и отаџбину, неустрашив је као бог.“

Чупићи потичу из Загарча, са средокраће пута Подгорица-Даниловград, и крак су познате загарачке породице Ћупић (тамо и данас живе њихови блиски, крвни сродници). Током њиховог готово дводеценијског странствовања и потуцања по белом свету прекрштени су, изгледа, у Чупиће, тако што им је у документима и личним исправама уписано презиме Чупић, јер тамо очигледно нису знали за глас „ћ“ и тако им остало и касније, до дана данашњег.

Саво Томељин Чупић, отац Чедомира – Љуба Чупића, пркосни Загарчанин, бунџија и непокорник, као бјелаш, односно отворени противник самовлашћа и тираније краља Николе Првог Петровића, са супругом Станом, родом од Бурића из Загреде код Даниловграда, и двоје деце, морао је још далеке 1907. године да бежи из Црне Горе и спас потражи у белом свету.

Станили су се у Аргентини, до које се, изгледа, тада најлакше стизало. Што у Јужној, што у Северној Америци, остали су готово двадесет година и изродили још осморо деце, тако да су имали седам синова и три ћерке. У отаџбину су се вратили тек 1926. године (Чедомир, који се родио у Аргентини и којег је мајка из милоште „прекрстила“ у Љуба, тада је имао тринаест година).

Повратак Сава Чупића са тако бројном породицом, није протекао незапажено. Велики родољуб и патриота, присталица уједињења јужнословенских народа на Балкану, у которској луци је дочекан са свим почастима које приличе таквом човеку. У име југословенског краља Александра Првог Карађорђевића дочекао га је командант ратне морнарице, адмирал Драгутин Прица.

Слепа улица за хероја

У Никшићу, у неку руку завичају Љуба Чупића, у месту у којем се прославио херојством и задивио свет тим својим предсмртним осмехом, сетили су га се тек после 75 година. Млади опозиционог Грађанског покрета УРА су прошлог лета обелоданили бруку никшићке власти која је одабрала једну слепу уличицу у периферном насељу Хумци и дала јој име Љуба Чупића:

– Позивамо надлежне у Никшићу да слепу улицу у Хумцима преименују у Улицу владајуће Демократске партије социјалиста, јер би симболично одговарала најдеструктивнијој организацији у Црној Гори, која је за готово три деценије успела да уништи све што ваља у Никшићу и Црној Гори – предложили су тада из овог опозиционог блока.

Саво је проглашен за доживотног почасног ађутанта краља Александра, који му је потом и кумовао на крштењу деце. Чупићи су се кратко задржали у Никшићу, а онда од краља и државе добили и лепо имање у Метохији, у селу Верић код Истока. А свакако захваљујући свесрдној бризи кума-краља, и готово сва деца Сава и Стане Чупић су збринута, које на службу, које на даље школовање, тек осетила су милост и захвалност краљевске куће за заслуге и патриотизам који је испољио њихов отац.

Као студент права у Београду, Чупић се већ неколико година пре Другог светског рата определио и активно укључио у рад и деловање напредног, револуционарног покрета, а 1940. године постао и члан комунистичке партије Југославије.

Браћа по идеји

Разлога за стид имају власти и Хрватске и Србије због Чупићевог брата по идеји и духу Стјепана – Стевана – Стева Филиповића, човека готово истоветне биографије и коначне судбине, човека који је као и Чупић искористио тренутак умирања да задиви и џелате и покаже како ваља „с бесмртношћу зборит“.

Филиповићу је, додуше, још 1960. године у Ваљеву, где је, као и Чупић у Никшићу, погубљен у мају 1942. године, подигнут монументални споменик, касније и спомен-биста испред зграде тамошњег Дома културе, а 1978. му се величанственим спомеником одужио и родни Опузен.

У ратном лудилу и националистичко-антифашистичкој хистерији деведесетих година прошлог века, прво је срушен Филиповићев споменик у Опузену, а 2009. године, из истих побуда је и његова биста у Ваљеву „украшена“ кукастим крстовима и сумрачним, безумним порукама следбеника идеологије против које се борио и тако херојски живот положио овај млади Хрват у срцу Србије.

Терор Албанаца

Кад је плануо Други светски рат, одмах по капитулацији Југославије априлских дана 1941, и Чупићи су, као и толики други, морали да беже са Космета пред плимом великоалбанског национализма и балистичке помаме, пред немилосрдним, крвавим терором Албанаца, који су се окуражили под скутом окупатора и угледали прилику да етнички очисте тај простор, протерају Србе и Црногорце са њихових огњишта и запоседну њихова имања и богатства.

Стигли су до Бјерлухе подно Чакора, али је глава породице, отац Саво, ту одлучио да се врати на своје имање у Верићу, где је био подигао велику и лепу кућу и започео изградњу фабрике за прераду воћа. Није, међутим, стигао у Верић, неко га је на том путу мучки, с леђа, убио.

Аутор: Б. Симовић

Сутра – Симбол пркоса сили и смрти (2): Последњи осмех на снимку

Извор: Вести онлине

Везане вијести:

Симбол пркоса сили и смрти (2): Последњи осмех на снимку

Симбол пркоса сили и смрти (3): Фотографије крију убице

Симбол пркоса сили и смрти (4): Мој стриц је био Југословен

Симбол пркоса сили и смрти (5): Кућа са шест споменица

Симбол пркоса сили и смрти (6): Намакао себи омчу на врат

Симбол пркоса сили и смрти (7): Вешање на годишњицу отпора

Симбол пркоса сили и смрти (8): Сликом уписан у вечност

Симбол пркоса сили и смрти (9): Нехру клекнуо пред Стеваном