U Višegradu je sinoć prikazana prva, još nezavršena, verzija dokumentarnog filma „Spokoj kraja“ autora Milana Nikodijevića iz Vrnjačke Banje koji govori o ustaškom zločinu nad 6.000 srpskih civila u aprilu 1942. godine u višegradskom mjestu Stari Brod na Drini. Direktor fotografije ovog dokumentarca Zoran Debeljak objasnio je da je njegova ekipa snimala i montirala film tri godine i da u njemu govori desetak staraca i starica, koji su preživjeli ustaški masovni pokolj žena, djece i staraca u Starom Brodu. Pisac Momir Krsmanović rekao je da je iz Saveznog zavoda za statistiku uzeo podatke popisa stanovništva iz 1954. godine u kojima je precizirano da je u ustaškom pokolju u selu Miloševići

Ako imate „Topničke dnevnike“ – onda imate sve. Hrvati su vrlo dobro znali šta znače, pa su ih sakrili. To je mogao da uradi samo neko moćan, što se inače pripisuje Karamarku, šefu HDZ-a i svih tajnih službi u Hrvatskoj Pravnik i dugogodišnji sudija Savo Štrbac, svojevremeno i sekretar Vlade Republike Srpske Krajine, kao dugogodišnji predsednik dokumentaciono-verifikacionog centra „Veritas“, za „Pečat“ govori o borbi za istinu o stradanju Srba u Hrvatskoj, posebno kroz prizmu hrvatsko -srpskih pravnih bitaka pred međunarodnim sudovima.   Dokumentaciono-verifikacioni centar „Veritas“ je vršnjak Haškog suda i po godinama i po borbi za istinu, izgleda različitu, a za Srbe nedostižnu. Hrvatski generali Gotovina i Markač su u

Ponižavanja srpskog naroda, koja se šire iz inostranih političkih, medijskih i pravnih centara, ne prestaju. Namera takvog odnosa prema biću srpskog naroda je ugrađivanje kolektivne krivice u svest i istorijsko pamćenje našeg naroda. Svako ko se oseća odgovornim za opšte brige nacije i države ne treba da bude naivan. Diskriminatorski odnos prema Srbima se na razne načine i raznim postupcima praktikuje u delu evropske i svetske javnosti. Ponižavanje srpskog naroda odvija se uprkos činjenici da je tokom razbijanja SFRJ višestruko upravo on tragično postradao. Više od 200.000 Srba je proterano iz Hrvatske, dejstvom hrvatske vojske i njenih inostranih pomagača. Isti broj Srba je proteran sa Kosova i Metohije zaslugom NATO

Iako je prošlo već desetak dana, još se nije slegla prašina od „pravne oluje“ koja je rezultirala oslobađajućom presudom Haškog tribunala za hrvatske generale Gotovinu i Markača. Bilo je u tim reakcijama svega i svačega. Poneko je „prao biografiju“. Poneko „zametao tragove“. Ali verujem da je većina komentatora ipak bila iskreno konsternirana, ogorčena i šokirana. Odluku žalbenog veća Teodora Merona osudili su gotovo svi u Srbiji, uključujući i one koji su za Tribunal i njegove postupke uvek nalazili neku lepu i opravdavajuću reč. E, sad. Pošteno govoreći, ne bi haška pravda bila mnogo pravednija čak ni da su ih osudili na neke manje vremenske kazne. A onda oslobodili zato što

Pokušaću da na osnovu nagomilanog vekovnog iskustva odgovorim na ovo pitanje pozivajući se na ključne događaje i dileme pred našom državom, ali i karakterologiju samog srpskog naroda. Odmah treba reći da izdaja nije samo naša specifična osobina. Pisana istorija ljudske civilizacije puna je takvih primera počev od Jude Iskariotskog i Isusa Nazarećanina, Avelja i Kaina, Bruta i Cezara . . . O izdaji su pisali mnogi, a radi podsećanja ćemo citirati samo neke: – stari mudri Rimljani su o tome rekli “Proditores etiam iis, quos antepanunt, invisi sunt” što u prevodu sa latinskog jezika znači “izdajnici su mrski i onima kojima služe” (Albin Vilhar, “Latinski citati”). – u Međunarodnom leksikonu citata (International

Možda bar neki deo vlasti oseća svoju nedostojnost, pa i ne forsira stvar oko obeležavanja previše Dani kasnog oktobra u Beogradu, kao i dani na ratištu uoči slavne Kumanovske bitke  23. i 24. oktobra, teku u nekoj vrsti „olovne magle”. S tim što je tadašnja magla bila meteorološka, fizička pojava, a današnja je duhovna. Stogodišnjica velike pobede kod Kumanova obeležava se – gde se uopšte i obeležava – po raznim tribinama, okruglim stolovima, pojedinačnim televizijskim emisijama ili u okviru raznih građanskih inicijativa. Nema svečarske atmosfere u gradu, kakvu istinski može da upriliči samo čvrsta volja koja potiče iz samog vrha države. Nema vojnih parada. Da li zato da bi članovi

Vlado Dedijer je, u stvari, prevashodno tražio saglasnost, dopuštenje da on u Beogradu organizuje veliki međunarodni skup o Jasenovcu, a na osnovu onoga što sam ja doznao i razgolitio, kako bi se konačno saznala još jedna, prava i potpuna istina o stradanju srpskog naroda za vreme Drugog svetskog rata – kazuje dalje Danko Vasović. – Kako sam bio stoprocentno ubeđen da će Dedijerov zahtev biti glatko uslišen ja sam požurio i obezbedio i dolazak Simona Vizentala u Beograd. Pristao čovek samo što sam mu kazao ko i kakav skup priprema. Dolazim, veli, neizostavno, samo ako me pozovu! PISMO RATNOM DRUGU Sve je, međutim, palo u vodu. Slobodan Milošević nije dao