Сандра Благић: Свака хумка има једну Јелену, Стоју, Милицу, Алексу, Раду, Стојана, Милана, Јована

Киша неуморно пада а вјетар фијуче и пробија до кости. Пробија до саме душе која се смрзне чим види хумке Доње Градине. Непрегледна поља са гробницама којих има на стотине.

Киша која пада није киша већ сузе наших мученика чије су кости још увијек прекривене травом. А њихове душе са Господом стоје. Стоје и гледају потомке, поштоваоце како се односe према њима. Стотине људи и дјеце корачају стазом од туцане цигле и не знају гдје су дошли.

Не знају да ходе по костима прадједова, костима дјеце, бака и мајки. Нема више тишине…чује се смијех, врисак, цика, аплауз.

Слабо се чује молитва и пој свештеника, слабо се чују они који би требали највише да се чују. Дошла сам да запалим свијећу за оно мало чедо, отето из мајчиних груди. Подигнуто високо у зрак и набодено на нож. Свијећу за све невине жртве тог страшног Покоља, Независне Државе Хрватске.

Стид ме је што послије 74. године нисмо успјели, смогли снаге, воље и жеље саградити Храм за наше мученике.

Стид ме је кад високи представници нашег народа изађу на бину и срамота их је рећи да су наши мученици поклани само зато јер су били Срби православци.

Стид ме је што и послије 74. године нико није позвао преживјелог логораша да прича о страдању, том страшном мучењу.

Стид ме је Вас који се стидите својих прадједова, својих коријена, својих мученика.

Стид ме је што професори, наставници  нису дјецу бар у аутобусу обавијестили како треба да се понаша на парастосу.

Стид ме је што наша дјеца не уче о Покољу над православним Србима.

Стид ме је што један Јеврејин зна више о нашем страдању него ми.

Срамота је да ми поздрављамо аплаузом једног представника власти. Нисмо на митингу драга браћо и сестре, нисмо на предизборном скупу.

У Доњу Градину долазимо на парастос за убијене, свирепо убијене Србе, Јевреје, Роме.
У Јасеновцу и Доњој Градини, мјесту гдје је звијер убијала, клала и правила сапун од људи нема аплауза.

Не знам докле ћемо ми Срби да се понашамо, бахато, незаитересовано!?

Није ни чудо што нам умањују бројеве, што нам историју пишу кољачи.
Ми православни хришћани заборављамо наше страдање кроз вијекове. И онда се питамо зашто нам се све ово дешава?!

Највеће стратиште Јасеновац – Доња Градина, ми смо заборавили, запустили и долазимо годишње једном, и то нас тјерају. Дођите сами и у тишини прођите читав комплекс можда вам тад буде јасно.

Јасно, да су усташе Хрвати одвајали кости од меса и у великим казанима кували сапун. Да су правили такмичења ко ће више и брже поклати Срба. Да су нам мајке , баке, дјевојке силовали, да су очеве тјерали да убију синове. Сваки гроб, свака хумка има једну Јелену, Стоју, Милицу, Алексу, Раду, Стојана, Милана, Јована.

Безумље једног народа једва чека да понови исто. А ми смо ти који заборављамо, окрећемо главу.

Да ли ће за годину, двије или десет, никнути највећи Храм на крвавом пољу, остаје да видимо!

Да ли ће на следећем парастосу преживјели логораш испричати своју причу?

Не знам!

Знам само да нисмо достојни својих предака.

Мученици наши,  молите Господа за нас грешне!
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Аутор: Сандра Благић

Од истог аутора:

Сандра Благић: Часни крст на Динари

Сандра Благић: Како мислимо да нас неко поштује, када ми не поштујемо своје мртве?

Сандра Благић: Не дозволимо да нас опет кољу, протјерују, да нам ломе кичму!

Сандра Благић: Напокон знам гдје почивате

Сандра Благић: Дан када се Велебит тресао

Сандра Благић: Дјеца су била само број без имена и презимена

Сандра Благић: Зашто заборављамо када знамо да је заборав …

Сандра Благић: Тамо гдје ме језа не обузме од страха, већ од …

Сандра Благић: Истина нам на крају једино и остаје, зар не …

Сандра Благић: Зашто Крајишници неће организовано у …

Сандра Благић: Још једно стратиште православних Срба …

Пребиловчани су људи са највећим срцем | Јадовно 1941.

Сандра Благић: На Шушњару