О Ђурђевдану 1941. године, дошло је до првог оружаног обрачуна између обичног српског сељака и усташа. Хрвати и Mуслимани су упали у село Кијево, са намјером да прекину обиљежавање крсне Славе. Није им пошло за руком те су лажирали причу како се већа група четника окупља и спрема отпор.
Њемачки извјештаји свједоче да су Срби, наоружани примитивним ватреним али већином хладним оружјем, њих око 1000 одбили њемачко-усташки напад, убивши три њемачка војника и много више усташа.
Креће Покољ над Србима!
Кијевски заселак Сјенокосе нестао је у пламену. Ухапшено је 450 Срба, од којих је 100 задржано у затвору, а од тих је 27 стрељано у зору 9. маја. Њихова су тијела објешена у парку у центру Санског Моста.
На збору у Санском Мосту, крајем јуна 1941. године Виктор Гутић изјавио је : „Друмови ће пожељети Срба, али Срба више бити неће“.
И није их било!
Поклани, објешени, силовани, мучени, запаљени, затучени, распорени!
Покрштени!
Није било важно да ли је дијете у колијевци или старац на умору. Клали су редом.
Тих мјесеци сотона је ходио земљом.
Никада се неће утврдити тачан број невиних који су тих дана бачени у крваву ријеку Сану. Гдје год да вам стане нога, свако мјесто, насеље, село, заселак од Бања Луке ка Санском Мосту преко Приједора окрвављено је. Окрвављена усташка кама, српском крвљу.
У мјесту Оштра Лука налази се манастир Клисина, који је страдао у току Другог свјетског рата. Мјештани, знајући какво се зло спрема, сакрили су звоно у ријеку Сану, и вратили га када је рат био завршен. Ево и послије толико година чује се умилни звук манастирског звона.
Оно што сам примјетила у Санском Мосту, као и у другим градовима у ФБиХ, српски споменици су порушени, а постављени су неки други.
Наши историјски споменици нестају, а за коју годину ако наставимо овако, нећемо знати гдје су.
Јаме су нам затрпане, сакривене. И оно мало што има скоро да је заборављено.
Рат је чудо!
Људи су чудо!
Православна црква Св. Петра и Павла тешко се може уочити. Између зграда види се звоник, као да се стиди што је ту.
Одлазак на спомен подручје Шушњар, у мени буди тугу, жал, бијес, мучнину.
Те, неки би рекли давне 1941. године, у дане око Св. Илије у јамама на Шушњару вјечно је страдало 5500 Срба.
Само јер су били православци!
Водили их два по два у колони и тамо им над јамом вратове преклали. Крв је извирала из земље данима након монструозног пира.
На Шушњару леже православне кости!! Не леже кости Муслимана и Хрвата.
Срам нас било, јер смо дозволили да нам кости газе, по ко зна који пут.
Да нам над костима перу тепихе.
Да се од запуштености не виде плочице са именима покланих.
Да се од године до године коси трава.
Да се од смећа и грађе не може ни прићи.
Да у подножју Часног крста вјенци стоје сасушени.
Од Св. Илије до Св. Илије!
Испред огромне скаламерије ( за мене јесте скаламерија јер не представља оно што би требало) а која је изграђена и постављена за вријеме комунизма, налазим смеће, флаше пива, разне графите непримјереног садржаја.
Задојено мржњом.
Није ми јасно зашто се ми тако понашамо?
Еј, 5500 Срба над којима је почињен Покољ, само у пар дана.
Зар је тешко, организовати превоз за наше ученике?
Зар је тешко одржати час историје?
Кога ли се сада плашимо?
Зар паљењем свијећа могу да увриједим некога?
Само се Бога треба бојати! А ми Срби посебно, јер чинимо велики гријех заборављајући наше мученике.
Добрица Ерић
Шушњар, суза непребола ( одломак )
416
Не споменуше ни једног брата
Од десеторице Видовића
Којима побожно одајем пошту
Њих обесише уочи рата
О једно дрво у Санском Мосту.
417
Уноћ се проломи небо и прва
Муња што севну из густе таме
Расцепи оно проклето дрво
На четворо до земље саме.
418
Тако то дрво бола и плача
У бљеску страшног небеског мача
Постаде и крст и крстача
Види Бог шта раде разбраћа.
419
А, Шушњар, Сузара непребола
Где ћуте безбројне српске хумке
Оплакане и опеване
Памти тих 10 апостола
И тако је у српске јауке
Почело зло крај реке Сане.
420
Ти страшни јауци, што се разлежу
У васељени и нашој свести
Пореметили су равнотежу
Људског живота на планети.
421
А да су Серби то учинили
Згрозили би се људи по свету
И те слике би у црној свили
Обишле целу нашу планету
Од истог аутора:
Сандра Благић: Како мислимо да нас неко поштује, када ми не поштујемо своје мртве?
Сандра Благић: Не дозволимо да нас опет кољу, протјерују, да нам ломе кичму!
Сандра Благић: Дјеца су била само број без имена и презимена
Сандра Благић: Зашто заборављамо када знамо да је заборав …
Сандра Благић: Тамо гдје ме језа не обузме од страха, већ од …
Сандра Благић: Истина нам на крају једино и остаје, зар не …
Сандра Благић: Зашто Крајишници неће организовано у …