Rezolucija o genocidu u NDH u najavi

Dvadeseti vek sa mnogo istorijskih opravdanja možemo nazvati vekom ratova. Pored dva svetska, vođeno je i bezbroj regionalnih, lokalnih, dugih i iscrpljujućih sukoba.

Srbi su jedan od retkih naroda koji je preživeo bar pet ratova i u njima teško stradao. Pretrpeli su masovna civilna stradanja, posebno tokom Drugog svetskog rata, kada su po osnovu rasnih zakona u NDH masovno stradali obični ljudi.

U sistemu koncentracionih logora ustaške države ubijeno je na stotine hiljada ljudi, žena i dece. Istoriografija i naša i strana, decenijama gotovo da se nije ni bavila zločinima nad Srbima.

Od propasti Jugoslavije, srpska javnost pokušava da predoči istinu o zločinima u NDH, ali još uvek o tome nemamo pravu predstavu, niti jasan i nepodeljen društveni i politički odnos.

Ovog vikenda krajiška udruženja počinju prikupljanje potpisa za Rezoluciju o genocidu nad Srbima, vernicima SPC u NDH, koja bi trebalo da bude podneta novoj Skupštini R. Srbije na usvajanje. Na početku emisije o tome su govorili istoričar, akademik Vasilije Krestić i Slaven Stevelić potpredsednik Pokreta Srba Krajišnika.

Vasilije Krestić: Rezolucija nije napisana zato da bi sejala zlo, nego da bi se duše i živih i mrtvih smirile

Nama treba takva jedna rezolucija i ja smatram da se ovom rezolucijom reklo sve što je neophodno i bio bih srećan kada bi ona bila prihvaćena.

Ana Tomašević:

20. vek, sa mnogo istorijskih opravdanja možemo nazvati vekom ratova. Pored dva svetska, vođeno je i bezbroj regionalnih, lokalnih, dugih i iscrpljujućih sukoba. Srbi su jedan od retkih naroda koji je preživeo bar pet ratova i u njima teško stradao. Pretrpeli su masovna civilna stradanja, posebno tokom drugog svetskog rata, kada su po osnovu rasnih zakona u NDH masovno stradali obični ljudi. U sistemu koncentracionih logora Ustaške države ubijeno je na stotine hiljada ljudi, žena i dece. Istoriografija, i naša i strana, decenijama gotovo da se nije ni bavila zločinima nadc Srbima.

Od propasti Jugoslavije, srpska javnost pokušava da predoči istinu o zločinima u NDH, ali još uvek o tome nemamo pravu predstavu niti jasan i nepodeljen društveni i politički odnos. Ovog vikenda krajiška udruženja počinju prikupljanje potpisa za Rezoluciju o genocidu na Srbima  u NDH, koja bi trebalo da bude podneta Skupštini Srbije  na usvajanje. Na početku emisije o tome govore istoričar, akademik Vasilije Krestić i Slaven Stevelić, potpredsednik Pokreta Srba Krajišnjika.

O inicijativi, sadržaju predloga i motivima, na početku Magazina govori Slaven Stevelić, podpredsednik Pokreta Srba Krajišnjika.

Slaven Stevelić:

Pozdrav svim slušaocima Radio Beograda. Kao što ste i sami rekli, Pokret Srba Krajišnjika je pokrenuo narodnu inicijativu povodom potpisivanja peticije za Rezoluciju od genocidu na srpskim  narodom u NDH u periodu od 1941. do 1945. godine. Mi sada 7. aprila u nedelju organizujemo skup ispred Crkve Svetog Marka u Beogradu sa početkom u 11.00. I ovu priliku koristim da pozovem vaše slušaoce i srpski narod u cijelini da dođu da daju svoj potpis za sve naše stradalnike i da na takav jedan način pokažu saosjećanje prema našim žrtvama. Svi znamo da, osim tog jednog potpisa   dugujemo mnogo više  našim svetim mučenicima. Sa ovim skupom ne želimo nikog da pozivamo na mržnju, na sukobe ili revanšizam. Ovo je jednostavno poziv na svijest i na savjest da se genocid dogodio. Da ne dozvolimo da se to više nikome dogodi na ovim prostorima. Isto tako želimo i da odamo dužno poštovanje prema svim nevinim žrtvama da njihovo mučeničko stradanje ne predamo zaboravu. Inicijativa koju je pokrenuo naš pokret predstavlja narodnu inicijativu iza koje stoji samo jedno ime i prezme- srpski narod. Posebnu pažnju usmjerili smo na jedno zajedničko sveopšto d‌jelovanje u smislu čuvanja inicijative da ne bude uprljana nijednim političkim stavom ili političkom manipulacijom za sticanje raznih benefita ili popularnosti. I mi smatramo to svojim pravom, smatramo to svojom obavezom i moranjem da vratimo duh prema srpskim mučenicima za sve ove godine našeg kolektivnog nečinjenja i šutnje.

Ovom prilikom želim da kažem i to javno obećavamo srpskom narodu u cijelini da nećemo prihvatiti ni jednu vrstu političkog đelovanja po ovom pitanju i da ćemo u slučaju podmetanja naše stavove braniti svim dozvoljenim demokratskim sredstvima. Oni koji smatraju da su kosti srpske đece na prodaju sami će sebe svrstati na stranu protivnika čitave ideje i one koji ne poštuju žrtve srpskih mučenika i spremni su da s tim nečasno manipulišu. Po pitanju samog genocida nad pravoslavnim narodom u nezavisnoj državi Hrvatskoj možemo da kažemo da je bio sistematski planiran. Takođe možemo da kažemo da do tada na zemaljskoj kugli ili u istoriji zemaljske kugle nisu se desila takva monstruozna pogubljenja i na najsvirepije načine . Možemo da kažemo i da  su oni koji su umrli od metka doslovno  bili srećnici jer našem narodu su kidane uši, vađene oči, u najvećem broju slučajeva oni su zaklani, bacani su u jame. Danas nam je poznato da je mjesta na kojima se to dešavalo u nezavisnoj državi Hrvatskoj bilo oko 2600.  Što se tiče same Rezolucije, ona je zasnovana na devet tačaka.

Naše želje su da Narodna Skupština Republike Srbije utvrdi taj zločin na Srbima, da se zna da je to bilo zatiranje, istrebljenje, pogrom, pokolj itd. Ne mogu da ne spomenem i zadnji rat koji se dešavao od 90. godine do 95. godine gd‌je je izvršeno etničko čišćenje Srpskog naroda iz Republike Hrvatske i tu se uvijek spominje jedna brojka od 250.000 stanovnika ali to je samo pola istine, morate znati da je još toliko ako ne i više Srpskog naroda otišlo pred samu oluju iz Republike Hrvatske.

Također moramo da spomenemo i ova najnovija dešavanja u regionu kada muslimanski političari žele da osude Republiku Srpsku da je ona genocidna tvorevina na osnovu zločina koji se desio u Srebrenici.  Na osnovu  istraživanja koje je sproveo Gideon Grajf tu je ubijeno oko 3000 i nešto ljudi, a morate da znate da je u toj brojci mnogo Srba, a da ne govorimo o Srbima koji su ubijeni u opštinama oko Srebrenice do 1993. godine gd‌je je ubijeno preko 3500 Srba. Tako da možemo da kažemo da su u pitanju dvostruki aršini, da je ovo jedno svjetsko zlo koje se nadvilo nad našim narodom. Također imate najnovija dešavanja kao što vidite u Vojvodini, znači samo je pitanje kada će se omča stegnuti oko vrata Republici Srpskoj pa da onda sve počne da se dešava po već do sad viđenom načinu pritiska i doslovno uništavanja pravoslavnog naroda na ovim prostorima kao isturene tačke pravoslavljata. Pozivam naš narod, naš srpski narod, pozivam sve slušaoce koji ovo sada slušaju da nam se priključe 7. aprila ispred crkve Svetog Marka u Beogradu sa početkom u 11 sati i da sa svojim dolaskom i potpisom  peticije  pomognu da se izglasa jedna takva rezolucija.

Ana Tomašević:

 U nastavku emisije o inicijativi njenoj prirodi, suštini i važnosti, ali pre svega o istorijskom kontekstu zločina u NDH, sada ćemo razgovarati sa akademikom, istoričarem Vasilijem Krestićem.

Gospodine Krestiću, dobar vam dan i neizmjerno vam hvala što ste došli i što ste izdvojili vreme za slušaoce Radio Beograda.  Zločine u NDH, jedno je od najtamnijih mesta naše istorije. Pokrenuta je inicijativa o donošenju rezolucije o ustaškim zločinima od 1941. do 1945. Ali na početku ipak moram da iskoristim vaše gostovanje, budući da ste se vi dugo bavili srpsko-hrvatskim odnosima i možda dugo vremena ste bili jedini koji ste ih proučavali. I u tim srpsko-hrvatskim odnosima, blago rečeno, animozitet između dva naroda kulminirao je u prvoj polovini 20. veka.

Pa evo na početku, kako je on u stvari nastao, kako se on i kada pojavio?

Vasilije Krestić:

Ja sam kao mlad asistent dobio zadatak od mog profesora Vase Čubrilovića da obavezno doktoriram sa tezom iz hrvatske istorije. I prvi sam profesor koji je na Beogradskom univerzitetu, kasnije kada sam doktorirao, predavao istoriju Hrvatske. U tom periodu dok sam se bavio izučavanjem istorije Hrvatske, ja sam nalazio na brojne podatke koji se i tiču potonjeg genocida. Drugim rečima, trebalo je  više od decenije, možda i više od toga, da ja shvatim gde su osnovni problemi između Srba i Hrvata, zbog čega je došlo do njihovih nesporazuma, zbog čega dolazi do sukoba. I na koncu, zbog čega je, kako je, zašto je i kada je nastala ideologija u ništenju srpskog naroda kao načina rešenja srpskog pitanja u Hrvatskoj. Moji zaključci su saopšteni na jednom skupu u Akademiji pred odborom koji je u to vreme predvodio pokojni Vladimir Dedijer. Taj tekst sam ja posle objavio u kliževnim novinama i on je izazao buru nezadovoljstva, zato što sam ja na osnovu neporecivih, prvorazrednih izvora pokazao tačno kada nastaje genocid, ko se zalaže za način rešenja srpskog pitanja u Hrvatskoj putem genocida, koji je smisao, koji je zadatak tog i takvog načina rešenja hrvatskog pitanja. Dakle, mene nisu interesovali, drugim rečima, nisam time bavio način kako je sprovođen genocid, nego zašto je nastao, kada je nastao, ko ga stvara i zbog čega ga stvara. Suština ideologije o genocidu je “hrvatsko državno i istorijsko pravo”.

Politika Hrvatske koja se zasniva na “hrvatskom državnom i povijesnom pravu” je baza za čitavu politiku Hrvatske tokom 19. veka, pa dobrim delom i 20. veka do naših dana do Tuđmana. Šta ona podrazumeva? Ta politika podrazumeva pre svega stvaranje velike etničke i čiste i koliko god moguće više rimokatoličke Hrvatske. Zašto? Zato što Hrvatska ima jedan vrlo nezgodan geopolitički polažaj. Ona se u 19. veku protezala od Zemuna prema Sisku, na Karlovac i Rijeku, a dole ka jugu prema Dubrovniku. Ta država prema oceni hrvatskih geopolitičara, naročito prema oceni jednog od tvoraca  njihove geopolitike, Ivana Pilara, je nesrećna. Ona predstavlja neki polumesec, mlad mesec, neku  kobasicu, neku bananu, neki hleb bez sredine, bez utrobe ili kako je Tuđman govorio predstavlja perecu. Ona drugim rečima nema stratešku dubinu. Nijedan grad u toj takvoj Hrvatskoj nije udaljen od granica državnih 60 km. Takva Hrvatska nema budućnosti. Oni su toga svesni, a da bi takva Hrvatska imala budućnost, trebala bi ta strateška dubina, a strateška dubina su Bosna i Hercegovina. Da bi došli do Bosne i Hercegovine, treba da imaju otvoren prostor, treba da imaju mogućnosti, a oni nemaju mogućnosti jer to u dobrim delom nastanjuje Srbi koji su protiv toga. Šta znači to? Treba ih od tuda oterati, počistiti na bilo koji način. To je čitava politika Hrvatske koja se zasniva na tom državnom i povijesnom pravu. Znači, stvoriti tu veliku Hrvatsku, a to državno istorijsko pravo je apokrifno, često se poziva na one granice koja je prošla Hrvatska dok je ona bila u sastavu Austrije i Jugoslavije. Prima tome, to su velikohrvatske  težnje.  Dok su s jedne strane neprestano, sve do naših dana, pa i danas, napadali i napadaju Srbe zbog velikosrpske politike, u isto vreme su vodili veliko-hrvatsku politiku. O tome sam napisao i posebnu knjižicu, gde sam pokazao da je veliko-hrvatska politika standardni deo celokupne njihove politike. Da nema nijednog značajnijeg hrvatskog političara koji nije zasnivao politiku na hrvatskom državnom pravu i da nije težio stvaranju velike, etničke i čiste Hrvatske. Kako to traje ne desetinama godina, nego čitav vek i više, ideologija o takvom načinu rešenja srpskog pitanja u Hrvatskoj stvorena je u okvirima habsburške monarhije. Nije trebalo da dođe do stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Nije trebalo da dođe, po tumačenju Hrvata, do veliko-srpske politike, do Karađorđevićeve politike, do one politike koja je vođena između dva rata, kada su navodno Hrvati bili ugrožavani i fizički i materijalno, pa i njihov opstanak je bio upitan. Sve je oblikovano u 19. veku. Imamo dokaze za to.

Ana Tomašević:

Gospodine Krestiću, da se vratimo u dvadeseti vek.  Ispostavilo se da je 6. aprila, napad Nemačke na Jugoslaviju, ustaštvu dao krila. Neshvatljivom brzinom je stvorena NDH, samo par dana posle bombardovanja.

Da li je iko mogao pretpostaviti u šta će se ona pretvoriti i da li su zapadni Srbi bili svesni šta će se događati u narednim godinama?

Vasilije Krestić:

Znate, kada je stvarana zajednička država Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, bila je i naša srpska politička elita zaneta idejom jugoslovenstva. Da li su tu ideju delili i Hrvati i Slovenci? Oni su stvorili tu ideju. Prvo su stvorili ilirski  pokret, pa onda jugoslovenstvo štrosmajerovskog  tipa, koje i nije bilo pravo već lažno jugoslovenstvo. To je bilo jugoslovenstvo samo po imenu. Ali, nažalost, naši srpski političari i ta vrhuška srpske politike i vrhuška srpske inteligencije, najozbiljniji i  najznačajniji, istinski najznačajniji srpski intelektualci, nisu prozreli Štosmajera- da je on stvarao tu politiku samo zato da bi ostvario hrvatsko državno istorijsko pravo. Znate, on je jedno pričao, a drugo je radio. A Srbi su se zaklinjali u njegovo jugoslovenstvo jer su bili zaneti jednom istinski velikom idejom, ali ta ideja nije bila dosledno složena, ona je nastajala iz svega ovoga o čemu danas govorimo. Prema tome da vam kažem ovo, malo ko je očekivao da će se desiti genocid, ali da su malo bolje gledali,  videli bi da je Hrvatska u 19. i početkom 20. veka izvodila probe  genocida.

1895. godine desio se jedan strašan napad na Srbe u Hrvatskoj, posebno u Zagrebu,  kada ga je posetio  car Franja Josip.

1899. godine ponovo dolazi do antisrpskih demonstracija. Septembra 1902. godine došlo je do pravih vartolomejskih noći u Zagrebu.

U vreme aneksione krize, imamo podatke autentične, postojali su planovi da oko 800.000 Srba ubiju. O tome se je raspravljalo u Hrvatskom saboru. Ivan Ribar, potonji političar u komunističkoj Jugoslaviji, je napisao u svojim memoarima da je genocid trebao da bude ostvaren još u vreme izbijanja Prvog svetskog rata. Prema tome,  ko je znao istoriju srpsko-hrvatskih odnosa, ko nije bio zanet jugoslovenskom ideologijom, a takvih je malo bilo među Srbima,  mogao je da pretpostavi  zašto su Hrvati dočekali onako svečano i sa ljubavlju i sa vencima Nemačke jedinice koje su ulazile u Hrvatsku.

Ana Tomašević;

Gospodine Krestiću, Nezavisna Država Hrvatska je brzo donela set rasnih zakona po ugledu na Nemačku i krenula u etničko čišćenje svih prostora naseljenih Srbima. To su bile sve srpske oblasti zapadno od  Drine i severno od Save. Teško je objasniti, a još teže razumeti takvu, kako bih rekla, zločinačku prilježnost. Kako vi kao istoričar to sagledavate?

Vasilije Krestić:

Znate, ja moram da priznam da sam kao istoričar time okrenuo istoriju srpsko-hrvatskih odnosa.

Jer za sve su u predatnoj Jugoslaviji i za vreme stare Jugoslavije i posle rata u Hrvatskoj optuživani Srbi. Za sve što god se događalo bili su Srbi krivi, s jedne strane što ne poštuju hrvatsku politiku pa se dogovaraju sa Mađarima, a s druge strane dogovaraju se sa Italijanima. Dakle svugde su krivi Srbi i njih treba skloniti sa puta. I moram vam reći, hrvatska politika postala je genocidna u svojoj osnovi. Imam jedno 10-15 dokaza eksplicitnih gde istaknuti hrvatski političari govore o tome na koji brutalan način fizičkim obračunima treba rešiti srpsko pitanje. Prema tome kad se to zna onda to uopšte nije iznenađenje, ali nije iznenađenje za one koji to znaju. Ali Srbi to nisu znali i nisu hteli da znaju. Kralj Aleksandar kojeg optužuje za mnogo što šta i kojeg su ubili trebao je da vodi zaista istinsku jugoslovensku politiku. Prema tome srpski narod je bio  zablud‌jen u Hrvatskoj, a Hrvati su bili spremni za genocidnu politiku. A kako se može objasniti to što su Srbi ostali potpuno nezaštićeni u tim oblastima i tako reći prepušteni na milost i nemilost? Zato što nisu očekivali uopšte to šta će ih snaći. Nisu mogli da pretpostave da će takvih zločina  da bude, a to zaista opet pripisujemo srpskim političarima. Pa čak i srpskim istoričarima koji su pristali da zaborave jugoslovenske ideje, falsifikuju istorijske činjenice, da beže od istorijskih činjenica.

Kad je reč o tome, postojala je liberalna struja u Srbiji, građanska struja, ona najnaprednija koju je predvodio Jovan Skerlić i čitav niz tih njemu sličnih, vrlo istaknutih srpskih poznatih ličnosti. I postojala je konzervativno-klerikalna struja. Ova prva struja, liberalna, je slepo verovala jugoslovenstvu. Ova druga se tome suprotstavljala. Tako je došlo do sukoba čak unutar srpskog nacionalnog korpusa.

Ana Tomašević:

Tu se u tom periodu dešava  da  Srbi masovno odlaze u partizane i istovremeno masovno stradaju u logorima pa  je možda, utoliko pre, zbunjujuća kasnija indolentnost srpskih komunista u celom periodu SFRI-a?

Vasilije Krestić:

Nije zbunjujuća ko poznaje ideologiju Komunističke partije. Srpski komunisti su kao komunisti pristali da budu kosmopoliti i da budu internacionalisti. Za razliku od hrvatskih komunista koji su figurativno bili  kosmopoliti i internacionalisti, ali su zapravo ostali veliki Hrvati. I nije slučajno da je moglo da dođe do sporazuma u vreme rata između komunista i ustaša.  A za to što su Srbi bežali u partizane i što su činili ogromnu većinu,  su krive ustaše koji su ih skidali glave, koji su ih ubijali. Srbi su  u šumama tražili spas. Ali, nažalost,  bar kad je reč o NDH, tj. Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, tu su se nametali kao komesari, kao komandiri, kao komandanti hrvatski rukovodioci. I oni su polako potiskivali u vreme rata sve srpske političare, da bi jedna grupacija srpskih komunista, intelektualaca, otvorenih očiju, ustala i digla glas protiv toga i svi su pobijani u procesu Budačkom, gde su, nažalost, tužioci bili Srbi. Dakle, Srbi su Srbima skidali glave. Meni je, u  vreme, kad sam uzimao memoare od Ćanice, od čuvenog srpskog komuniste iz Hrvatske, on  pružio ruke  i rekao- vidi, profo, moje ruke su krvave, krvave srpskom krvlju. Pitao sam ga zašto.

Zato što sam, kaže, vjerovao slepo Josipu Brozu, Titi, vjerovao sam mu više nego o rođenoj majci. A sada vidim i video sam kakav sam ja bio zločinac, pa sam Srbe ubijao.

Zbog toga je otišao na Goli otok, proglašen za izdajicu. Eto, to vam je ta neobaveštenost srpska, to njihovo učešće u partizanima, to njihovo slepilo.

Ana Tomašević:

Gospodine Krestiću, nikada se o genocidu nad Srbima u NDH nije do kraja otvoreno govorilo. Međutim, zločin nije dobio nikada ni odgovarajuću kodifikaciju. Možete li nam reći zašto?

Vasilije Krestić:

Za vreme Josipa Broza, težili smo stvaranju bratstva i jedinstva. Po toj filozofiji, sve što je bilo ružno međusobno treba zatrti. A  najružniji je bilo genocid, počinjen na Srbima u NDH. Tada je stvorena jedna šema na koji način se može tumačiti genocid. Tada je bila krivica podeljena. Oni su kazali ovako, genocid su zaista izvršili Hrvati, ali to je jedna grupa vrlo loših, rđavih Hrvata. To je ona koja, kako je Krleža rekao, došla u 2-3 kamiona iz Italije. Međutim, tu nisu  bila u pitanju 2-3 kamiona. S druge strane govorilo se  i da su Srbi  svojom politikom velikosrpskom, svojim progonjenjem Hrvata, time što im nisu dali da Hrvatska bude posebna država u okvirima Jugoslavije, dakle da bude federacija ili konfederacija, i svojim ponašanjem antihrvatskim zaslužili da budu kažnjeni. Prema tome, ko tu šemu nije poštovao u tumačenju genocida, ko nije pristao da se krivica deli na pola, taj nije mogao da piše o genocidu. Zato sam ja izvukao deblji kraj, jer sam, da izvinete, kukuriknuo prevremena, u vreme Josipa Broza. Kad sam napisao onaj tekst o genezi genocida, onda su na mene prvo buknuli upravo komunisti iz Beograda, pa onda se na to nastavila Hrvatska i to je traje do današnjeg dana. Proglašen sam za nacionalistu, šovinistu, za tvorca genocidnosti čitavog hrvatskog naroda, za onoga koji remeti bratstvo i jedinstvo i tako dalje.

O tome nije se moglo  govoriti ni za vreme “žutih”, koji su kod nas vladali, takođe se išlo na to da to treba prećutkivati, da mi moramo da prihvatimo i određenu krivicu. A moram vam reći, nažalost, da  i današnja politika nastavlja sa tom, ja bih čak nazvao kratkovidnom (to biram reči da ne budem grub) politikom koja opet pokušava da umanji broj zločina, da ne govori o tome i da čak izbegava i javne manifestacije koje će to osuditi.

A jedna od tih javnih manifestacija mogla bi da bude upravo neka deklaracija. U svakom slučaju, ova politika, naša današnja, ona potire istorijske činjenice. Ona se ne zasniva na istorijskim proverama, ona beži od istorijskih, od naučnih dokaza. Beži da bi nas ponovo podvukla pod pokrov jedne politike koje bi nas odvela u neku zajednicu sa Hrvatima. Nema toga šta mi možemo učiniti da se dodvorimo Hrvatima, da steknemo njihovu ljubav, da nas oni zavole, da možemo zajednički da živimo. To se neće dogoditi ako je pameti u ovoj državi i onima koji je vode za stotinu godina unazad.

Postoji jedna knjiga – Povijest hrvatskog naroda koju je napisao doktor Pero Gavranić.  Taj doktor Pero Gavranić je krajem 19. vijeka napisao da nema veće mržnje u svijetu osim mržnje koje imaju Hrvati prema Srbima. I kad bi se, kako on kaže, dozvolilo, najkrvaviji bi obračun bio između Hrvata i Srba. Ali mi ne možemo to da činimo jer nam ne daju oni koji nama vladaju, ne da nam Austrija, pisao je Gavranić.

Onog trenutka, kada nisu imali tu kočnicu, kada nije bilo Austrije, kada su došli Nemci, njima se  pružila prilika da ostvare ono što su vekovima želeli, da etnički očiste Hrvatsku i da budu na putu stvaranja velike Hrvatske. To je politika koja je usađena u duše ogromnog dela Hrvata  i hrvatskih političara i neće se iskoreniti i mi je ne možemo našom dobrotom, našim bežanjem od dokazivanja da se genocid strašan dogodio, promeniti. Mi ne smemo da bežimo od dokaza koje su nam pružili sami nemački generali o broju ubijenih. Ako od toga bežimo, kao što činimo recimo preko ovog našeg Muzeja žrtava genocida, mi idemo jednom teškom stranputicom koje će nas dovesti ponovo u neku katastrofu koju smo već doživjeli.

Ana Tomašević :

Prošlo je više od tri decenije od raspada Jugoslavije, a još nijedan srpski parlament se nije izjasnio o zločinima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Bilo je nekoliko inicijativa za donošenje rezolucije, ja mislim do sada tri, a mislim da ste i vi u jednoj, vjerovatno prvoj, i učestvovali kao stručni  konsultant. Šta nam govori podatak da nijedna Skupština nije osvojila  dokument kojim bi definisala i osudila zločine u NDH?

Vasilije Krestić:

Pa to upravo govori o tome da bežimo od činjenica. Mi nećemo da kažemo popu-popu-bopu-bob. Mi bežimo od toga da se to desilo, da ne bismo povredili neke interese Hrvatske. Pre dve godine se stvorila jedna ekipa koja je trebala da održi jedan skup o Jasenovcu. Taj skup nije održan samo zato što je  u Beograd došao Efraim Zurof, koji je na našoj televiziji na prvom kanalu rekao da taj skup treba odložiti jer ako se održi skup o Jasenovcu, on će poremetiti odnose sa Hrvatskom. Nama su zapušena usta i nama se zapušavaju usta kad govorimo o činjenicama o genocidu. Mi bežimo od toga da bismo kupili ljubav Hrvata. A ponavljam, nema tog blaga koji može kupiti tu ljubav i koja može zatrti tu mržnju koja odande izbija i koja se ispoljava. To je tužno, ali to je nažalost činjenica. Hrišćanski je praštati, ali ne sme se zaboraviti i na praštanju graditi politiku. Mora se graditi politika na osnovu saznanja o tome šta nam se desilo i šta nam se može desiti ako ne poštujemo činjenice.  Tzv. Smiljina  deklaracija odbijena je tako što  je veliki broj naših poslanika i to onih iz vladajuće stranke bio protiv te deklaracije. Najveći  broj glasova za deklaraciju dali su socijalisti, ali to nije bilo dovoljno da se ta rezolucija izglasa.

Poslanici moraju da glasaju onako kako im se diriguje, a diriguje im se onako kako traži vrh politike. A taj vrh naše politike stvorio je Muzej žrtava genocida koji radi protiv istorijskih činjenica, protiv istine. Nažalost, u to je uvučena i naša crkva s  tim što je postavila tamo svog čoveka koji takođe vrši falsifikovanje istorije i sprovodi politiku države. Iza tog muzeja koji radi nakaradno, koji radi protiv logike istorijske, protiv dokaza prvorazrednih,  stoji u prvom redu  država i to svojim finansijskim sredstvima.

Ana Tomašević:

Da ostavimo gospodine Krestiću tu polemiku za trenautak kada  ljudi koje  sada navodite budu u prilici da zajedno sa vama sede u studiju i da se otvori jedna javna polemika. Predlažem i pozivam da se to i dogodi. Ukoliko je to moguće. To bi zaista bilo korisno i za društvo, za narod u celini. Ali vratila bih vas na Rezoluciju. Pošto ste vi u toj prvoj,  kako ste rekli  smiljinoj, učestvovali, da li ste imali prilike da pogledate sadržaj ove poslednje, da li je njihov sadržaj u suštini isti i da li on dovoljno dobro definiše ovo o čemu mi sada govorimo.

Vasilije Krestić:

Dobro definiše. Naravno da je uvek moguće izmeniti ili nadograditi ili nešto izostaviti, ali u svakom slučaju, ova Rezolucija  ide onim putem kuda srpski narod treba da ide. Nama treba takva jedna rezolucija i ja smatram da se ovom rezolucijom reklo sve što je neophodno i bio bih srećan kada bi ona bila prihvaćena. Ali bojim se da ona politika koja je dovela i do uskraćivanja podrške prethodnim  rezolucijama, nije promenjena.

Ana Tomašević:

I evo za kraj, imate sumnju  da će  rezolucija proći, ali šta bi ona značila i kakvu bi težinu mogla da ima i u istorijskom i u političkom smislu?

Vasilije Krestić:

Ona bi potvrdila u istorijskom smislu činjenice, da se genocid velikih razmera dogodio, da ne može niko da sumnja u to da nije bilo zločina i da nije bilo na stotine hiljade žrtava. To je jedno. Drugo, ona bi pružila satisfakciju stradajućem narodu. Ona bi služila kao odavanje pošte našim žrtvama, nedužnim žrtvama, a to je već samo po sebi sve skupa i više nego dovoljno. Nije ona napisana zato da bi sejala mržnju, da bi sejala zlo, nego da bi se duše i živih i mrtvih smirile.

Izvor: RTS