Ране Боје Лалић

Село Губер jе jедно од наjљепших у Ливањском пољу. На самоj перифериjи Ливна, са лиjепим новим кућама, широким авлиjама, шталама, помоћним зградама и богатом маханизациjом, подсjећа на шумадиjска села.

У jедноj од тих нових кућа, уз саму магистралу, нашао сам у љето 1990. године Божану – Боjу Радету, родом од Лалића из Руjана. Мало приjе тога jоj ненадно умро муж и остала сама да се виjе у пространоj кући. Навикла jе Боjа да губи и трпи ударце, цио живот jоj губљење, али године учиниле своjе и више нема снаге као некад да стисне срце, да претрпи и сакриjе сузу.
Поготову кад говори о паклу jаме Равни долац, коjи jе и она преживjела и чиjе су посљедице, грдни ожиљци на челу и доњоj вилици и грба на леђима од повреда кичме, и данас врло упадљиви. Збори, а сузе jоj само кипе из ситних очиjу као да се све то десило jуче и као да то казуjе први пут:
„Било нас, залуду, пуна кућа. Отац ми и маjка, Марко и Љубица, нас четири сестре и два брата. Кад се заратило, jа била у дванаестоj години.
На неколико дана уочи Светога Илиjе, чини ми се на два дана уочи Огњене Мариjе, поведоше оца. Ко се jаду нада, дођоше комшиjе за њега, ди ће комшиjа зло учинит.
Затворило га у Гредарову кућу. Мати уjутро иде да му носи шта jести, ма jес врага, не даjу jоj га ни видит. Друге ноћи, послим сам дознала, повезало иг жицом бодавицом па под Пролог. Рано моjа, све мушкиња што jе било, четири села су ту сложили…
На Огњену Мариjу, изjутра, некако око девет сати, оно кад се благо у лад гони, заредише по селу и нас купити и гонити, jедне у школу, jедне у кућу Глигића.
Нас у школу. Гони нас Миjо Плазанић. Приjатељ нам тобож, Дара Пере Лалића удата за његовог брата Стипу, али заборавио приjатељство. Вели, морате ићи, само да вас попишу, све оставите ди jе, ни кућу закључават не треба…
Тамо веле идете у Србиjу, али нам не даjу да се приповратимо и спремимо. Мили боже, искупили се сви Рвати колико иг има у селу. Све наши, рано моjа, ниjедног нема у воjничком – цивили. Коjи нема пушку, има лопату или киjак. Брече, прите, ки да нису они људи од jуче. Веле: ко на страну и корак мрдне, метак му jе у леђа…
Жене, оне стариjе, и дивоjке стасале опазиле шта ће бити па почеше пиват и псоват чим нас обрнуше пут планине. Иђемо, а куд год погледаш около по оним косама гамижу усташе, побjећи не мореш да мореш летит. Душо моjа мила, вируj тако jе било, то ти jе цила истина.
Догнаше нас и утираше у ону пећину на дно Равног доца, ди нам jе благо пландовало. Вели ту Живко покоjнога Луке Лалића, мало jе био стариjи од мене:
— Јадан jа, нас ће у jаму безданку…
Јес вала тако рече. Рекоше и други. Галка се онесвисти. Мртва, мртва…
Чула сам послим да су jедни ћели бомбама да нас побиjу ту у пећини, али други не дали: ко ће купити комаде и вући мртве лешине у jаму.
Почеше да прозиваjу по фамилиjама. Прозваше и нас. Маjка носи несритну Досту у нарамку, ниjе jоj ни по године било, а Зорку води за руку. Брат ми, црни Богољуб, сестра Јања и jа прид њом.
Кад избисмо на косу према jаме, имамо шта чути и видити: лелек и вриска до неба се чуjе, а они крвници алачу и дозиваjу се. Наjгрлатиjи Баћо Одак и Мате – Маћан Ћенан: нагнаj, Мате, дочекаj, Баћо, удри тога тамо, у jаму га маjку му српску…
Душо моjа мила, ово ти jе цила истина и ако ниjе вако било дабогда jа опет у jаму. И нису туђи но све наши сељаци, комшиjе — они нас побише и побацаше у jаму. Ја да знам, ниjе само Јозо Шибеник. Он ниjе ћео: пуцаjте, удрите, рекао, jа то гледати не могу и нећу дизати руку на комшиjе…

Никако не знам шта jе и како са мном било, како см пала и колико сам у несвисти била. Прво сам чула Галкин глас. Запомаже: положите ми зекану…

Учини ми се да сам у Галкиноj штали. Ма шта ћу у Галкиноj штали?! Тргнем се и мало исправим, али ме жестоки болови оборише и у глави ми се разбистри.
Десно око не могу отворити. Гледам на лиjево: мрак мркли. Галка одиста поред мене, чуjем jоj глас, и даље виче да мора кући зекану положит. Чуjем и друге гласове, jечање и запомагање:
— Аjме мени, црноj, ди смо ово ми? – вриснуг.
— Е, у кукавици, у jами! — збори неко.
— У каквоj jами, црна срићо!?
— У безданки, у Равном доцу…
Почнем jа запомагати. Не могу никуд мрднути, све боли: разбиjено чело, раскрижена доња вилица, поломљена ребра, повриђена кичма, сто другиг убоjа и рана и не опажам.
Жеђ тежа од свега…
Сунце ме мало огриjа кад ми се jавише Богољуб и Јања. И они живи, Богољуб, несритник скоро здрав.
Виђог онда и маjку мртву, бог да jоj душу прости, а Зорку и Досту мученицу не никако. Притисло иг и притрпало у оноj гомили, и данас ми jе жаља што иг више ни мртве не виђог.
Данима лежим непомична и претрнула онако на оним лешевима и чекам да ми црњо Богољуб или ко други дотури влажну крпу да исциjедим кап воде. Један дан обрете ми се коноп поред главе. Мислим сниjевам па и не погледуjем према отвору горе. Опазише и други па завикаше: ко jе бацио коноп.
Одозго збори муши глас: Миле Маљковић из Чапразлиjа.
— Е, Миле, мили ти бог дао, оћеш ли нас извадити и спасити мука, заваписмо ми у глас.
Обећава онаj одозго и липоречи, пита ко има жив и збори да покупимо паре и злато од мртвиг да не иђе крвницима у руке.
Неки посумњаше: ди би Срби мислили о парама и злату код оволико мртвиг душа.
Бране и зборе да се нико не веже.
Живко покоjнога Луке не послуша, дом му се црнио. Оде. За њим и цура Биланова, Сава, била липа, кукавица, у колу jе jа гледала, у стотину да ти jе око уграби.
Свезаше онда и мога Богољуба, кукавица jа, да оста можда би ми претекао. Био здрав, по цио дан он и и Живко и jош неки покушавали да се веру уз стину и изађу без конопа.
Зборише и jа да идем, ране да видам, али мени све нешто збори: не, не!
Кад се горе гласну пушка разабрасмо да оно ниjе Миле Маљковић…
Вратише ми, оjађена jа, Богољуба и Живка поново у jаму па за њима и Саву, али не дадоше ни да иг придржимо да им душа испане но засуше камењем, великим гредама те побише све ко се добро ниjе склонио у краj. А џаба и склањање, греда прсне па камење удара на све стране.
Наjпослим бомбе! Мили боже, разносе месо, одлићу главе, руке, ноге. Запомажу поред мене Јово Бачковић и Ђоко покоjнога Павла Лалића. Мене погоди у десну ногу. Пљушти крв, рано моjа, ки да си вола заклао, а jа мислила да у мени више нема капи ни под грлом. Вриштим, нема никога да помогне. Ја онда сама, скини мараму са главе и некако замотаj. Гелер ми jе и данас ту и са њим ћу ево и у гроб.
Ђоко, кукавац, издану брзо, има га Бог на уму да се не мучи. За њим наскоро и Јово Бачковић и многи други – преполовисмо се.
Ја не могу да се мрднем ни колико сам могла приђе, а навалише црви, боже драги ко те jаде да преживи. Нема више Богољуба да ми додаjе и кваси крпе. Умриjе и Јања, жалосна jа, и све се погуби, нико ником помоћи не море.
Свеjедно, жеђ ми наjтежа. Пробала и jа мокраћу да пиjем, али не могог. На jедно мисто при стини, ди jе вода капала, ископали jедну малу каменицу, али jа, тужна, не могу до ње доћи па онда на кољенима и лактовима некако премилим преко ониг трупла. Тамо нема ни jезик да сквасим. Пуно црва, гмижу, али ко то гледа…
Кад нас извадише, мене сниjели све до Воденог доца, ниjесам могла ни на магаре. Послим у болницу у Ливно.
Једног дана, ето jедног болничара, не знам му име, весела му маjка и Бог му мjесто у раjу дао, памтим само да jе имао фес на глави. Пита: имаш ли ти кога овдинак у Ливну.
Зборим jа: имам стрину Боjу, долазила она и у болницу да ме види.
Онаj ти болничар мене у наручjе па право стрини — видио, зар, да ми живота ниjе, а и усташе изгледа приђе негда поклале неке Србе коjи су се личили ту у болници.
Стрика Илиjу већ било убило и стрини остало четворо о врату на голоj улици, али ме она узе за наjближе дите и за годину остадог код ње, Бог jоj дао и од мога здравља и сваку срићу и на овом и на оном свиту.
Све мени приђе но своjоj дици. А jа чукетник и богаљ, њена дица не могу ни jест кад ме виде. Чуjем jа како стрини зборе да нећу остати свит о мени да зависи, али она не да проговорит.
И, аj, аj, тако неђе до иза Божића. Ја почег помало да се опирем на ноге. Све ме Благоjе стринин, вазда му благо у дом, узме па ме води, ко мало дите…
И ето, за муку моjу, jа претеког, а и данас не знам како. Некаква сила пресудила да ми буде вика, а коме jе вика томе jе и лика…“

*   *   *

Боjа Лалић – Радета jош се виjе у свом дому у Губеру. Сама и чемерна, одатле ниjе хтjела ни кад  су  насљедници оних коjи су њу мучили и бацали у jаму приjе петнаестак година почели да jоj звецкаjу оружjем око врата, кад су почела поновна убиства недужних и неjаких, само зато што су Срби и што су се дрзнули да остану на свом огњишту. За велико чудо, ниjесу поново дигли руку на њу – оставили су jе да ту чами и дотраjава, сама и далеко од свакога свога…

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци