Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Iz lista „Danas“ prenosimo polemiku o generalu Milanu Nediću i o tome da li je njegova vlast „aktivno učestvovala u rešavanju jevrejskog pitanja u Srbiji“
Radosav Tucović: Nedićeva vlada aktivno učestvovala u rešavanju „Jevrejskog pitanja“ u Srbiji
Istoričar Radosav Tucović o kolaboraciji Specijalne policije sa nacistima u Drugom svetskom ratu, za Danas
Sva petorica zloglasnih šefova Specijalne policije u vreme nacističke okupacije Jugoslavije od 1941. do 1944, Božidar Bećarević, Svetozar Vujković, Ilija Paranos, Radislav Grujičić i Nikola Gubarev, dobrovoljno su sarađivali sa nacistima, odnosno sa Gestapoom, zaključak je master rada istoričara Radosava Tucovića, pod nazivom „Kolaboracija u Drugom svetskom ratu na primeru saradnje vodećih ličnosti Specijalne policije sa Gestapoom (1941-1944)“ za koji je dobio nagradu Andrej Mitrović, koju dodeljuje Filozofski fakultet u Beogradu.
Tucović u razgovoru za Danas ističe da su oni na taj način postali jedni od „najpredanijih kolaboracionista u Srbiji“, da su verovali u „dugovečnost Trećeg rajha i potpunu pobedu nacističke Nemačke“, kao i da su „vukli konce“ i imali značajnu ulogu u rešavanju „jevrejskog pitanja“ u Srbiji.
* Šta je motivisalo tu petoricu da sarađuju s okupatorom?
– Oni su donekle nastojali da budu na čelu određene organizacije i pod okupacijom. Neki od njih su imali konkretne veze sa nacizmom i fašizmom i pre rata, ali neki od njih su bili poznati kao levičari, Grujičić na primer. Paranos je bio naklonjen nacionalsocijalizmu i pre rata, a Grujičić je bio levičar pa se priklonio nacionalsocijalizmu, jer je shvatio da će moći da zgrne novac i pribavi protivpravnu korist. Uglavnom, želja za moći i sticanjem finansijske koristi. Svaki od njih je imao posebne motive, potiču iz različitih porodica, imaju različito školovanje i razvojni put i uspon u policiji.
* Kakva je njihova veza sa Milanom Nedićem i kasnije sa četničkim pokretom?
– Veza Specijalne policije sa Nedićem bila je više formalna. Jedini pravi gospodar Specijalne policije bio je Dragomir Jovanović, koji je od početka bio na njenom čelu i organizovao je. Odgovornost Nedića je u tome što je Specijalna policija finansirana preko Ministarstva unutrašnjih poslova, Uprave Grada Beograda i samim tim preko Nedićeve vlade. Nedić nije bio konkretan nalogodavac, ali su posredno svi oni imali veze sa tzv. Nedićevom vladom, pošto nije imala ministarstvo spoljnih poslova, koja bi propisala određeni pravac politike koju će voditi. Specijalna policija se prirodno uklopila u održavanje okupacionog sistema i pružala konkretnu pomoć vladi. Nedić je na samom početku odlučio da se bori i protiv četnika i protiv partizanskog pokreta, ali pošto su svi koji su tada radili u Specijalnoj policiji bili kadrovi predratne policije, kojoj je glavni zadatak bio da se bori protiv komunizma, većina njih je bila okrenuta protiv komunizma, a dobar deo njih je sa simpatijama gledao na četnički pokret. U njemu su videli šansu u slučaju da saveznici pobede u ratu i da preko četničkog pokreta opravdaju svoje veze i dobar deo njih je pomagao taj pokret kroz obaveštajni rad davanjem informacija iz istražnog postupka i obaveštavanjem četničkih funkcionera o planiranim upadima i kada je neko ugrožen. Na kraju okupacije dobar deo ljudi iz Specijalne policije je stupio u četničke odrede, pre svega u okolini Mladenovca, koji su se u tom trenutku borili protiv partizanskog pokreta i Crvene armije. Postoje podaci i da je Dragomir Jovanović sarađivao sa četnicima, Paranos, kao i drugi niži policajci.
* Kakva je uloga Milana Nedića u rešavanju „Jevrejskog pitanja“, pošto danas ima istoričara koji tvrde da je Srpska dobrovoljačka straža samo hapsila Jevreje i izručivala ih Nemcima i da nije imala veze sa Holokaustom i njihovim masovnim ubistvima?
– Nacistička Nemačka je imala plan da se usled postizanja „životnog prostora nemačkog naroda“, Jevreji moraju ili skloniti sa teritorije Evrope ili uništiti. Tako se pojavio Madagaskar plan, za koji su se zalagali pojedini nacistički funkcioneri. Ideja je bila da se na jednom velikom ostrvu, na kojem je već živelo četiri miliona domorodaca, zatvore svi Jevreji i da se oko ostrva napravi tvrđava koju će čuvati SS i da Jevreji žive na Madagaskaru izolovani usred okeana. Taj plan je brzo napušten i pojavile su se naredbe, naročito za Istočni front, da odrede Vermahta prate odredi Gestapoa koji će rešavati „Jevrejsko pitanje“.
U Srbiji je situacija bila jako slična. Već nakon aprilskog rata slede prve mere protiv Jevreja. Morali su da se prijave, da budu popisani, nose oznake, odnosno traku na levoj ruci. Prvi zadaci Specijalne policije su bili na tom inicijalnom rešavanju „Jevrejskog pitanja“, popisivali su ih, kontrolisali da li nose oznake, hvatali su one koji nisu popisani… U tom trenutku, Nedić još nije bio na čelu vlade. Uspostavljen je Savet komesara Milana Aćimovića, neka vrsta činovničkog aparata, preteče Nedićeve vlade. Nisu imali nikakva ovlašćenja nego su samo sprovodili nemačka naređenja. U tom prvom delu Nedić ne snosi odgovornost za rešavanje „Jevrejskog pitanja“. Međutim, tokom leta, od 22. avgusta i formiranja logora na Autokomandi, muški Jevreji su mahom konfinirani u Topovske šupe. Nakon toga, oni će biti prebačeni u novoformirani prolazni logor na beogradskom Sajmištu. U međuvremenu je Nedić formirao svoju vladu. Sve što se nakon toga dogodilo sa Jevrejima pada na dušu i Nemcima koji su to izvodili, ali i Nedićevoj vladi, pošto je ona aktivno sudelovala u tome. Za to vreme, Specijalna policija, koja je sada pod Nedićevom vladom, hvata Jevreje i vrši upade na prostoru čitave okupirane Srbije, oduzima im imovinu i predaje je Nemcima… Tokom novembra i decembra 1941. godine gotovo svi muški Jevreji iz Srbije su streljani. Smatra se da je do početka rata u Srbiji bilo 17.800 Jevreja. Do kraja maja 1942. kada je „Jevrejsko pitanje“ u Srbiji bilo rešeno, streljano je 14.800 Jevreja. Nakon streljanja muškog dela Jevreja, tokom novembra 1941. dolazi odluka da se konfiniraju žene i deca jevrejskih porodica i to je usledilo vrlo brzo, već tokom decembra.
* Kakva je uloga Specijalne policije u rešavanju „Jevrejskog pitanja“?
– Specijalna policija je imala veliku ulogu u rešavanju „Jevrejskog pitanja“. Aktivno je učestvovala u hvatanju tih porodica i njihovom privođenju u logor Sajmište. Srpska dobrovoljačka straža još ne postoji, ali postoji Žandarmerija. Žandarmi su aktivno učestvovali u tome, pre svega dajući obaveštenja gde mogu da se nalaze jevrejske porodice. Nakon toga ih je Sedmi odsek Specijalne policije, zadužen za Jevreje i Cigane, kako je glasio zvaničan naziv, hvatao i predavao u logor na Sajmištu.
* Pod čijom kontrolom je bio logor na Sajmištu?
– Logor na Sajmištu je formalno bio na teritoriji NDH, ali je faktički bio izuzet iz uprave NDH i u stvari u okviru okupiranog Beograda. Bio je pod upravom nemačkog zapovednika logora. Srpskog upravnika nije bilo. Na Banjici je bilo potpuno drugačije, pošto je imala dva dela logora – srpskog upravnika i nemačkog upravnika i zajednički su delovali. Upravo zbog toga Nedić i vuče veliku odgovornost.
* Ko je davao stražu na Sajmištu?
– Straža je bila nemačka, ali su delovali i srpski policajci.
* Ima tvrdnji pojedinih istoričara da je logor Sajmište bio pod kontrolom ustaške NDH, zatim pod kontrolom Nemaca i da srpska vojska i policija nisu imali nikakvog udela u zločinima?
– Njihova najveća uloga je bila u privođenju Jevreja u logor. Sajmište je trebalo da bude najveći logor u Srbiji i zato se i zove prolazni logor, jer je trebalo da privremeno stacionira ljude koji su konfinirani iz Grčke, Srbije i čitave jugoistočne Evrope, pre nego što bi nastavili put ka nekom logoru u centralnoj Evropi. Postoje mnoge knjige kako su logoraši iz Srbije dospeli u Majdanek ili Aušvic ili u neki od logora na severu Evrope. Logor Sajmište je bio pod nemačkom upravom, ali je i uloga srpskih snaga bila velika.
* Kada u Beograd stiže poznati kamion „dušegupka“, i njegovi, sada čuvena po zlu, vozači – Gec i Majer, o kojima je David Albahari napisao knjigu?
– Krajem decembra 1941. Gec i Majer sa kamionom „dušegupkom“ dolaze u Srbiju i smatra se da su oni rešili čitavo „Jevrejsko pitanje“ u Srbiji. Gec i Majer su svakodnevno prevozili Jevreje koji su stavljani u karoseriju njihovog kamiona i vozili su ih prema Jabuci i drugim mestima streljanja. Dok bi krenuli od Sajmišta i stigli do odredišta, ljudi u karoseriji kamiona bi bili ugušeni. Tada još nije bio izmišljen Ciklon B, to je neka vrsta preteča gasne komore, pošto su neka istraživanja pokazala da su imali auspuh koji je vodio do karoserije kamiona i da je time gušeno stanovništvo. Od marta do maja 1942. su, kako kažu, uništili jevrejsko stanovništvo. Time se smatra da je Srbija među prvim zemljama u Evropi koja je rešila „Jevrejsko pitanje“. Jedan deo preživelih Jevreja je pobegao u italijansku okupacionu zonu i spasao se.
* Često ističu da je u logoru na Banjici završilo dosta četnika. Pod kojim optužbama su oni tu završavali?
– U prvim godinama okupacije delovanje četnika je bilo protivno Nediću i okupacionom sistemu. Nacistima je posle poraza na Istočnom frontu bilo jasno da će sve svoje snage morati da aktiviraju i da jedino sklapanjem neprincipijelnih saveza sa određenim formacijama na lokalnom frontu. Te 1943, a to se poklapa sa glavnim bitkama Drugom svetskom ratu u Srbiji, četnici počinju ozbiljnije da deluju za Nemce. Do tada su Nemci imali neprijateljski stav prema četnicima, iako su četnici pokušavali da postignu dogovore sa Nemcima, vezano za oružje, recimo. Nemci su vrlo negativno odgovarali na njihove ponude da se zajedno bore protiv komunizma, sve do 1943. kada legalizuju mnoge četničke odrede. Do tada, Specijalna policija deluje i protiv četnika i protiv partizana. Protiv četnika u ograničenom obliku, a protiv partizana u potpunom, tako da su mnogi četnici dospeli u logor na Banjici. To su bili, pre svega, četnički agenti, koji su radili u Beogradu na prikupljanju novca i kontakata koji bi im pomogli da organizuju četničku obaveštajnu službu. Najpoznatiji slučaj bega iz logora na Banjici je bio slučaj bega četničkih funkcionera, koji su uspeli da vrbuju tadašnje stražare i tokom jedne noći su im stražari otključali ćeliju i zajedno sa beguncima pobegli u šumu i stupili u četničke odrede. Tako da su do 1943. bili česti slučajevi hapšenja četnika i njihovo zatvaranje u logor na Banjici, a od tada se taj broj smanjuje i menja politika. Ne zna se koliki broj četnika je prošao kroz logor na Banjici, ali ni koliko komunista. U svakom slučaju, taj broj je znatno manji od broja komunističkih funkcionera.
* Pominjete u radu vezu Geringa i Himlera sa Paranosom. O čemu se radi?
– Njihove veze potiču iz međuratnog perioda. Od dolaska Hitlera na vlast 1933. Nemačka počinje da gradi ozbiljne policijske formacije. Tako je dolaskom Milana Stojadinovića na vlast u Jugoslaviji, došlo do zbližavanja Kraljevine Jugoslavije sa fašističkom Italijom i nacističkom Nemačkom. Samim tim su i policije povezane na zajedničkom radu. Pošto su Milan Aćimović, Dragi Jovanović i Ilija Paranos bili policijski funkcioneri u tom periodu, oni dolaze do policijskih kontakata u prvoj polovini tridesetih, a najviše u drugoj polovini. Smatra se da je prvi otvoreno u obaveštajnu službu za Nemce stupio Milan Aćimović, nakon njega Dragi Jovanović i da su oni u međuratnom periodu delovali kao nemački agenti u srpskoj policiji. Paranos je imao funkciju čoveka koji organizuje posete visokih funkcionera Kraljevine Jugoslavije u drugim zemljama, pa je jako često bio u društvu kneza Pavla i radio na organizaciji njegove bezbednosti u inostranstvu. Smatra se da je tako došlo i do prvih kontakata sa nacističkim funkcionerima. On je bio iz ugledne porodice i brzo je u međuratnom periodu napredovao i došao do značajnog mesta i bio pratilac kneza Pavla. Pošto je bio obrazovan i imao ulogu u sportskim savezima, Paranos je stupio u kontakt sa nemačkim policajcima, a pošto je Gering bio jedna od glavnih ličnosti za organizaciju nemačke policije došli su do jako bliskih kontakata i postoje podaci da mu je Gering čak poklonio svoj lični pištolj sa inicijalima HG. Aćimović, Paranos i Jovanović su jednostavno bili ljudi na koje su Nemci mogli da računaju, jer su pouzdano znali da će raditi u njihovom interesu. U skladu s tim, oni su zažmurili na neke finansijske malverzacije Dragomira Jovanovića.
* Kakva je bila sudbina Bećarevića, Gubarevu, Paranosa, Grujičića… Znam da je svima suđeno i da se Grujičić jedini izvukao.
– Suđeno je Bećareviću, Gubarevu i Vujkoviću. Paranos je na putu tokom transporta iz Italije iskočio iz transportnog voza i tako okončao svoj život. Grujičić je uz Bećarevića bio najsposobniji policajac u Beogradu i 4. oktobra 1944, kada su svi krenuli da beže za Beč, jer se tada već ratuje kod Mladenovca i jasno im je da moraju da beže, Bećarević je sa sobom poveo Grujičića. Svi su oni bili u blindiranom autobusu u kojem je bila gomila oružja, osim Dragog Jovanovića, koji se vozio u svom rols rojsu sa zlatnim polugama i novcem koji je pokrao.
* Prvi put čujem za blindirani autobus! Ko je sve bio u tom autobusu za Beč?
– U njemu su bili Nedićevi ministri i članovi Specijalne policije. Autobus je bio potpuno blindiran i imali su gomilu oružja na zadnjem sedištu, a u bunkerima autobusa su bile cigarete i viski, koje je tu stavio Dragi Jovanović za šverc. Nedić je tada privatnim autom napustio Beograd. Bećareviću je bilo jasno da mora da pripremi odbranu pred savezničkim snagama, pa je u dva kanistera za prenos nafte ubacio dokumente koje bi mogao da iskoristi kada se poveže sa nekom od stranih obaveštajnih službi. Smatra se da je igrao na kartu američke i britanske službe. Međutim, Bećarević biva uhapšen a Grujčić preuzima te kanistere i koristi tu dokumentaciju da se prebaci u SAD i Kanadu i proživi čitav život bez suđenja. Tek devedesetih godina kanadski sud ga je pozvao na odgovornost, ali zbog neverovatne starosti sud ga je oslobodio a on je ubrzo umro.
* Gde su uhapšeni tokom bekstva?
– Većina je uhapšena na prostoru današnje Slovenije u trenutku kad su saveznici već počeli da prodiru u centralnu Evropu. Prvo su živeli u tadašnjim logorima za ljude za koje se ne zna ko su, a sumnjivi su. Vujković je promenio pet, šest logora do trenutka kad njegov identitet nije potvrđen. Tako su saveznici izručili Bećarevića, Vujkovića i Gubareva, dok je Paranos tokom transporta ka jugoslovenskim vlastima iskočio iz voza i poginuo. Nedić je isto tako uhapšen u centralnoj Evropi i kasnije transportovan u Beograd.
* Sudilo se u jednom postupku Bećaroviću, Vujkoviću i Gubarevu?
– Da, suđenje je trajalo do početka decembra 1949. i svi su osuđeni na smrt streljanjem. Međutim, moja istraživanja u master radu dokazuju da je Bećarević poživeo još duže od zvanične priče da je streljan! Praktično, poživeo je i nakon svoje zvanične smrti. Postojala je priča da su sva trojica streljani, ali pošto su Vujković i Gubarev bili slabijih intelektualnih sposobnosti, a Bećarević je pamtio sve ličnosti i predmete na kojima je radio, mogao je da dâ značajne informacije novim vlastima. Tada je već završen sukob sa Informbiroom i dolazi do raspri u novoj komunističkoj vlasti, pa su tako komunistički funkcioneri iskoristili Bećarevića da se obračunaju sa svojim protivnicima u novoj vlasti.
* Hoćete da kažete da su završili na Golom otoku, pošto su metode prilikom prijema bile iste, pošto je Vujković, kao komandant logora Banjica su on i Peter Kriger, pomoćnik komandanta logora Banjica, fizički maltretirali zatočenike u znak „dobrodošlice“?
– Otprilike. Bećarević je u tom trenutku bio u zatvoru. Uspeo sam da dođem do njegovog ličnog dnevnika, koji je pisao 1950. godine, u trenutku kada je već trebao da bude streljan. Bećarević je jako bolestan ali je i dalje živ u zatvoru u kojem je smeštao ljude po komunističkoj delatnosti i kod njega tada dolaze komunistički funkcioneri – Mile Milatović, čuveni istražitelj OZNA, Slobodan Penezić Krcun i počinju da se informišu o različitim ličnostima i dobijaju informacije ko se kako držao pred nacističkim i islednicima Specijalne policije, da bi to mogli da iskoriste za sukobe sa svojim kolegama iz KPJ. Najznačajniji slučaj na kojem je Bećarević radio je slučaj Andrije Hebranga, čoveka koji je u vladi Tito-Šubašić bio ministar, s kraja Drugog svetskog rata i čoveka koji je misteriozno okončao svoj život. Pitanje je da li je ubijen ili umro, ali se smatra da je na neki način uklonjen. Bećarević navodi da je sa islednikom Milatovićem postigao dogovor da dâ određene informacije o Hebrangu a da će zauzvrat dobiti slobodu. Postoji mogućnost da je pušten na slobodu, a ja smatram da je to jako mala mogućnost, pošto su ga jako dobro znali u Beogradu, a prepoznali bi ga i u bilo kom drugom delu države da se pojavio. Takođe, njegovo zdravstveno stanje je bilo jako loše i u dnevniku piše da ga konstantno bole pluća i da ne prestaje da iskašljava krv. Verovatno je imao neko teško zapaljenje pluća, pa čak i u slučaju da je pušten na slobodu nije mogao da poživi dugo. Pretpostavljam da je umro u zatvoru, pošto je bio strastveni pušač i imao je problema sa plućima. Zanimljivo je da su mu mnogi komunistički funkcioneri govorili da su im on i njegova policija uzor tadašnjoj komunističkoj policiji i da su mnogo od njega naučili. To su islednici OZNA govorili Bećareviću.
Ko je ko
Božidar Bećarević bio je šef Četvrtog antikomunističkog odseka Specijalne policije. Ilija Paranos je bio na čelu Specijalne policije, dok je Radislav Grujičić bio šef islednika Antikomunističkog odseka Specijalne policije. Svetozar Vujković je bio upravnik logora Banjica, a Nikola Gubarev šef III odseka (za strance i granice).
Aleksandar Roknić
Veljko Đurić Mišina: Neistine o Milanu Nediću
Povodom intervjua sa istoričarem Radosavom Tucovićem (Danas, 9. maj)
Dobro je što u javnost „ulaze“ mladi stručnjaci. Loše je kada pokušavaju da prodaju „pamet“.
Upravo je to o određenim temama tragične prošlosti pokušao da učini mladi istoričar, master Radosav Tucović, u velikom intervjuu u ovim novinama objavljenim 9. maja pod naslovom „Nedićeva vlada je aktivno učestvovala u rešavanju ‘Jevrejskog pitanja’ u Srbiji“.
Pretpostavljam da naslov nije dao mladi istoričar već urednik. A u tim rečima nalaze se začkoljice koje navode na krive zaključke. Ne verujem u zavere, ali mogu da navedem nekoliko činjenica koje mi daju za pravo da ustvrdim da nešto postoji kad je reč o generalu Milanu Nediću: pre dve nedelje je prof. dr Ivo Goldstein (u Beogradu doktorirao iz istorije Vizantije) u intervjuu na Radiju Slobodna Evropa ustvrdio da je politika Milana Nedića bila genocidna, dok je za zbivanja u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj kazao da su bila teroristička (!) i naslov ovog intervjua mladog Tucovića. Svoje mišljenje o tvrdnjama pomenutog Goldsteina objavio sam na zvaničnom portalu Muzeja žrtava genocida. Sada bi trebalo da se osvrnem na nekolike tvrdnje mlađanog Tucovića! Pravo da to radim stekao sam pre dve godine kada sam kao direktor Muzeja žrtava genocida ponudio kolegama istoričarima da organizujemo naučnu raspravu o vremenu generala Milana Nedića. Mada je učešće potvrdilo 12 istoričara, svi sa zvanjem doktora istorijskih nauka, došlo ih je nešto manje. Kada je trebalo dostaviti radove za objavljivanje zbornika, tekstove je poslalo osam učesnika skupa „General Milan Nedić i domaća uprava u Srbiji 1941-1944. godine – Naučni pogledi“. Zbornik prispelih radova objavljen je 2017. godine pod znakom Muzeja žrtava genocida. Organizacioni odbor pomenutog skupa se trudio da pronađe pravnika stručnjaka za međunarodno ratno pravo ali nije bilo uspeha. Upravo taj nedostajući referat razjasnio bi brojne neutemeljene tvrdnje, između ostalog, i pojedine koje je izrekao mlađani Tucović: međunarodno ratno pravo je zbir opšteprihvaćenih pravila ponašanja u ratnim okolnostima koji je još 1897. i 1907. godine potpisalo dobar deo tadašnjih država, među njima i Kraljevina Srbija.
U tim pravilima jasno je naznačeno šta je okupacija, kakva su prava okupatora na okupiranim teritorijama poražene države, o represiji…
Mlađani Tucović nije kriv što od svojih mentora za vreme pisanja master rada nije čuo da bi trebalo da pronađe nešto literature o ratnom pravu. A da mu je to sugerisano, doznao bi da su Nemci kao okupatori dela Kraljevine Jugoslavije, zvanom kao „Vojno-okupaciona teritorija Srbija“, na osnovu međunarodnog ratnog prava formirali najpre Savet komesara a kasnije i Vladu pod predsednikom generalom Milanom Nedićem. Da su mentori pomenuli potrebu čitanja literature o nemačkom (nacističkom) programu rešavanja takozvanog „jevrejskog pitanja“, mladi istoričar bi došao do zapisnika sa konferencije u Vanzeji kod Berlina 20. januara 1942. godine.
Ovako je krenuo gromoglasno: Nedićeva vlada je aktivno učestvovala u rešavanju jevrejskog pitanja!
Mlađani Tucović je svojim istraživanjima doprineo razjašnjenjima određenih nedoumica oko sudbine visokih službenika u Srbiji. Mogao je još i šire da je hteo da pita one koji nešto više znaju o takvim temama ili da potraži originalnu i autentičnu arhivsku građu. Možda mu se i žurilo kako bi stekao jedno naučno zvanje. A onda mu se dogodi intervju!?
Nisam voljan da mu dajem lekcije koje je trebalo da dobije od mentora. Želim samo da mu ukažem na nekolike činjenice koje mora da ima u vidu u nastavku svojih istraživanja: nijednog pripadnika jevrejske zajednice na prostoru Vojno-okupacione teritorije Srbija nisu ubili pripadnici srpskog naroda! Pobili su ih Nemci! Učešće pripadnika kolaboracionističke vlasti u nemačkom programu rešavanja jevrejskog pitanja nije upitno ali je sporedno u procesu. Uostalom, i mlađani Tucović ponavlja da je Specijalna policija bila pod direktnom kontrolom nemačkih okupacionih vlasti.
Mlađani Tucović ne govori istinu kada tvrdi da su zatočenike iz logora Zemun (Gec i Majer, uzgred, da li je utvrdio njihova imena?) odvozili na stratište u selo Jabuku kod Pančeva. Tako nešto nije pronašao ni Milan Koljanin, najkompetentniji za nemački koncentracioni logor Zemun. Znači, izmišlja!
Mlađani Tucović tvrdi da su pripadnici Specijalne policije zarobljene pripadnike jevrejske zajednice predavali vlastima u logoru Zemun. To su činili na drugim lokacijama. Posle takve neistine, u meni se javlja otpor daljem pisanju reagovanja: Što bih ja ispravljao ono što su mu mentori prihvatili? Na kraju mi ostaje pitanje: Da li je i ovaj intervjuu klasičan primer revizije istorije?
Autor je direktor Muzeja žrtava genocida iz Beograda
Aleksandar Roknić: Odbrana zločina i zločinaca
Reagovanje na tekst Veljka Đurića Mišine „Neistine o Milanu Nediću“ (Danas, 15. maj)
Reagovanje gospodina Mišine na moj intervju sa istoričarem Radosavom Tucovićem ne mogu da shvatim drugačije nego kao odbranu neodbranjivog, odnosno kao odbranu Milana Nedića i njegovog kvislinštva i trogodišnjeg dobrovoljnog podaništva i saradnje s nacistima.
Samim tim, ovo što gospodin Mišina radi zove se odbrana zločina i zločinaca, a sve na štetu žrtava – Srba, Jevreja, Roma…
Ono što očito gospodin Mišina ne zna ili se pravi da ne zna (rezultat je isti!) jeste da je Nedićeva vlada dobrovoljno sarađivala s nacistima i dobrovoljno, sve pevajući (SIC!) ubijala sopstveni narod – srpski. Nije žandarmerija ubijala Jevreje, ona ih je samo hvatala i predavala Nemcima, koji su ih posle ubijali, logika je gospodina Mišine. I to naopaka.
To što se gospodinu Mišini istorijske činjenice ne dopadaju, tim lošije po činjenice. Prema gospodinu Mišini, Nedić je, baš kao i Draža Mihailović sa Ravne gore, intenzivno mrzeo Nemce tokom čitave okupacije, pa su oni od tolike mržnje krenuli u bežaniju iz Srbije oktobra 1944, a i on zajedno s njima, ali samo do Beča. Posle ih je napustio i priklonio se saveznicima, koji su ga, eto, vatikanski kvarnjaci, izdali i predali partizanima! Stvarno nema potrebe da polemišem o nečemu što je istorijska nauka odavno utvrdila, pogotovo što iz ovog Mišininog teksta nije baš sasvim jasno šta mu se ne dopada, osim što je ubeđen da Nedić nije sarađivao s Nemcima!
Uostalom, potpuno razumem žal gospodina Mišine (prezime otkriva karakter, rekao bi Vuk Stefanović Karadžić) što nacisti sa Nedićem, Dragoljubom Mihailovićem, Ljotićem i ostalim izdajnicima i saradnicima nacističkih okupatora srpskog naroda nisu pobedili u Drugom svetskom ratu, jer se on zalaže za drugačiju istoriju. Naknadna rekonstrukcija istorijskih činjenica gospodina Mišine svakako neće pomoći ni njemu, a ni Nediću i Mihailoviću, čija je kolaboracija s nacistima istorijska činjenica. Nepromenjiva. Ma koliko se gospodin Mišina upinjao da je promeni. Takođe, gospodin Mišina bi trebalo i dobro da razmisli šta predstavlja institucija na čijem čelu se nalazi.
Autor je urednik rubrike Društvo u listu Danas
Veljko Đurić Mišina: Politički komesari i dalje jašu
Odgovor Aleksandru Rokniću na tekst „Odbrana zločina i zločinaca“ (Danas, 17. maj)
Da razjasnimo jednu stvar: novinar Aleksandar Roknić bi trebalo da zna da, po nekom pravu, urednici daju naslove i podnaslove teksta čak i kad su autorski.
Ja sam tekst naslovio sa „Mlad i zelen u nauci, a već bi da deli lekcije“, a objavljen je pod naslovom „Neistine o Milanu Nediću“. Kao što se vidi, razlike su drastične! Moj naslov je dokazana tvrdnja a urednički je sugestivan i ne odgovara sadržaju teksta!
Novinar Roknić u svom odgovoru „Odbrana zločina i zločinaca“, u maniru boljševičkog komesara, hteo bi da presuđuje o istorijskim činjenicama i pri tom podmeće nudeći sasvim suprotnu temu. Reakcija novinara Roknića ima sugestivan naboj koji nema ama baš nikakve osnove u mom autorskom tekstu. Moj tekst nije politički obojen niti navijački kao što je Roknićeva reakcija. Da je on sklon prljavim sugestijama vidi se po njegovom shvatanju mog porodičnog prezimena. A da je posledica niskog stepena obrazovanja potvrđuje prvi deo rečenice: „Uostalom, potpuno razumem žal gospodina Mišine (prezime otkriva karakter, rekao bi Vuk Stefanović Karadžić)…“ Da pojasnim: osnova prezimena Mišina ne dolazi od reči miš kao što to smatra novinar, već od imenice „mišina“ iz ikavskog dijalekta, koji u ijekavskoj varijanti glasi „mješina“ a u ekavskoj „mešina“. Po novinarevoj logici, i prezime velikog vojskovođe Živojina Mišića bi imalo izvorište u reči miš!
Da pomenuta insinuacija nije jedina potvrđuje i poslednja rečenica: „Takođe, gospodin Mišina bi trebalo i dobro da razmisli šta predstavlja institucija na čijem čelu se nalazi.“ Mogao bih da mu odgovorim: mlad i zelen a već bi da deli lekcije! Uostalom, mogao bih da ga pitam da li je pogledao zvaničnu prezentaciju Muzeja žrtava genocida a naročito moju bibliografiju radova, ali to ne želim.
Da se vratimo sadržaju mog autorskog teksta i reakcije novinara Aleksandra Roknića koji je razgovarao sa mlađanim istoričarem Radosavom Tucovićem.
Na jednom od ročišta u sudskom postupku koji su pokrenuli naslednici generala Milana Nedića, ugledni istoričar Milan Ristović, profesor savremene istorije na beogradskom Filozofskom fakultetu rekao je da, bez obzira na sudske presude, sud istorije se neće menjati. Sud istorije, međutim, može da se menja novim tumačenjima zasnovanim na novim dokumentima, koji su iz raznih razloga bili skrivani. Da je tako potvrđuje i mlađani istoričar Tucović koji je koristio arhivsku građu u Arhivu Srbije, dopremljenu iz tajnih arhiva Bezbednosno-informativne agencije (naslednice Službe državne bezbednosti).
Jugoslovenska istoriografija je, usled ideoloških okolnosti, govorila o generalu Nediću kao o izdajniku, saradniku okupatora i slično. Srpska poratna emigracija bila je suprotnog mišljenja. Primera radi, knjigu emigranta Borivoja M. Karapandžića Građanski rat u Srbiji 1941-1945. godine (Klivlend 1958) koristili su i jugoslovenski istoričari Milan Borković (Kolaboracija u Srbiji , 1-2, Beograd 1979) i Branko Petranović (Srbija u Drugom svetskom ratu 1939-1945, Beograd 1992), ponekada je osporavali ali i prihvatali pojedine tvrdnje iz nje. Obe strane su bile na stanovištu o kolaboraciji, samo su tumačenja uzroka i forme saradnje bila različita. Korisno je ovde naglasiti da ni Borković ni Petranović ne koriste termin „zločinac“! Obojica pominju zbrinjavanje više stotina hiljada prognanih i izbeglih Srba (i više hiljada Slovenaca) iz raznih krajeva rasturene Kraljevine Jugoslavije, plaćanje ogromnih kontribucija, Nedićevo zalaganje za ratne zarobljenike, Nedićevo traženje od nemačkih okupatorskih vlasti prisajedinjenja Istočne Bosne zbog nečuvenih zločina nad srpskim stanovništvom koje čine pripadnici hrvatskih oružanih formacija, Nedićevo odbijanje slanja vojnika na Istočni front… Obojica pominju bespogovornu poslušnost okupatorskim vlastima, učešće pripadnika žandarmerije u streljanju Srba… Karapandžić sve to proširuje i određene stvari brani i opravdava, kao što je, primera radi, Zavod za prevaspitanje u Smederevskoj Palanci. Uostalom, ko hoće da zna više, neka pročita barem pomenute knjige.
Milan Nedić je saslušavan od pripadnika komunističkih vlasti ali mu nije napisana optužnica niti mu je suđeno. Sa pravnog stanovišta on ne zaslužuje kvalifikacije tipa „zločinac“, koji rado koristi novinar Roknić. Stradao je pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima: po jednoj verziji svojevoljno je skočio kroz prozor zgrade, po drugoj je bačen! Integralnu verziju dostupnih saslušanja objavio je Muzej žrtava genocida smatrajući da je objavljivanje arhivske građe koristan posao za razumevanje određenih nejasnoća iz prošlosti. Objavljivanje građe nije dokaz o pristrasnosti priređivača već doprinos istoriografiji.
U svom osvrtu na razgovor novinara Aleksandra Roknića sa mlađanim istoričarem Radosavom Tucovićem pomenuo sam potrebu o sagledavanju međunarodnog ratnog prava u naučnoistraživačkom poslu, pogotovu kad je reč o Vojnookupacionoj teritoriji Srbija. To je elemenat koji se mora imati u vidu jer on doprinosi sasvim novom pogledu u istoriografiji, pogotovu kad je reč o istorijskom kontekstu. Umesto da podrži tu potrebu, novinar Roknić u odgovoru, bogatom insinuacijama, podmetanjima i greškama, pokazuje svoju ostrašćenu ideologiju koja je svojstvena autošovinistima. A oni, kao što se vidi upravo u ovom slučaju, namerno previđaju uzroke i realizaciju velikih tragedija, naglašavaju one krivce sa manjim stepenom odgovornosti.
Roknićevo neznanje i ostrašćenost me uveravaju da nismo u istoj ravni kad je reč o prošlosti: ja sam školovani profesionalac a on površan i poluobrazovan (ne samo kad je reč o istoriji). A ja za raspravu sa nekim koji je ispod mog nivoa nemam vremena ni strpljenja. Osim u ovakvoj formi!
Autor je profesor istorije i direktor Muzeja žrtava genocida iz Beograda
Aleksandar Roknić: Budistički debatni klub na Ravnoj gori
Odgovor Veljku Đuriću Mišini na tekst „Politički komesari i dalje jašu“ (Danas, 21. maj)
Ajde, kad već gospodin doktor istorijskih nauka Mišina hoće polemiku, da mu to i omogućimo.
Moram priznati da sam se silno zabavljao čitajući njegov odgovor koji kipti od opštih mesta i prvenstveno od neznanja, ignorancije, učitavanja sadržaja, izvrtanja i prećutkivanja istorijskih činjenica, što mu kao doktoru istorije ne priliči. I da, očekivao sam više, ali svako se prostire u skladu s mogućnostima, u ovom slučaju doktorskim.
Kao i obično, Mišina beži od suštine, baveći se uglavnom beznačajnim detaljima. Ali, to je ta nova, revizionistička istoriografija za koju se Mišina svim srcem zalaže. Nije bitna Nedićeva kolaboracija s nacistima, nego je neko Nedića gurnuo kroz prozor da bi ga sprečio da iznese odbranu (zašto bi to bilo ko uradio kad je Nedićeva saradnja sa nacistima neupitna i nadasve dobrovoljna?!), nije Nedić izdajnik, saradnik okupatora, jer srpska poratna emigracija ima drugačije mišljenje (?!), zatim, Nediću nije suđeno, pa ne zaslužuje kvalifikacije da je zločinac… (nije ni Hitleru i Paveliću, pa su zlikovci). I tako dalje.
Tačno je da je Nedić skončao svoj život pod nerazjašnjenim okolnostima i da se ne zna da li ga je neko gurnuo ili je sam skočio, ali fascinantno je da Mišina ne uzima u obzir najobičniji psihološki momenat, Nedićevu svest o sasvim sigurnom nepovoljnom ishodu suđenja zbog saradnje sa Hitlerom i svog velikog doprinosa Holokaustu – zločinu ubistva oko 14.800 potpuno nedužnih ljudi, Jevreja, od 17.800, koliko je do okupacije živelo u Srbiji. Uostalom, sad je skroz jasno zašto se Mišina divi Nedićevom antisemitizmu!
Mogao bi doktor istorije Mišina da pročita bar jedan naučni rad profesorke Filozofskog fakulteta, istoričarke Olivere Milosavljević o Nedićevom i Mihailovićevom kolaboracionizmu sa nacistima tokom okupacije Srbije – Potisnuta istina – Kolaboracija u Srbiji 1941-1944. (http://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/Ogledi07.pdf), kao i bilo koji Nedićev govor o Jevrejima, čistoj rasi ili njegovo divljenje Hitleru i Musoliniju. Ovako, Mišina može mirne duše da se priključi redu sledbenika Eriha fon Danikena (ne znam da li mu se već priviđaju leteći tanjiri), ali bi svakako mogao da da svoj doprinos za Koulijevu knjigu o tome šta bi bilo da je nacizam u Srbiji, zajedno sa Nedićem, Mihailovićem, Ljotićem i Pećancem… zaista pobedio 1945. i opstao do 2018. godine. Ovako, pošto je fašizam pomenutih do nogu potučen, Mišina može samo da teoretiše i izvrće istorijske činjenice, koje njegovim pulenima, koje bi da rehabilituje od saradnje sa okupatorima Srbije, što je samo po sebi šokantno, nimalo ne može pomoći.
Mada, tu više nije samo ni pitanje saradnje sa okupatorom, već je tu i dosta otežavajućih okolnosti – Holokaust u Srbiji, u kojem je Nedićeva vlast zdušno učestvovala (nismo mi pobili Jevreje, oni su sami išli po našem pozivu u logore i nismo mi (Nedićevi žandarmi) streljali, samo smo hapsili Jevreje, jurili ih, obeležavali kao stoku u torovima i onda isporučivali Nemcima! Plašim se da Mišina živi u obrnutom, u najboljem slučaju – iskrivljenom ogledalu. Ali to je njegov problem.
Pošto se Nedićeva kolaboracija ne može posmatrati izolovano od kolaboracije Dragoljuba Mihailovića sa nacistima, mogao bi gospodin doktor istorije da pročita i knjige „Ožiljci i opomene“, savremenika i učesnika pomenutih događaja, istoričara i akademika SANU – Dimitrija Mite Đorđevića, koji je bio od početka okupacije 1941. pripadnik Jugoslovenske vojske u otadžbini i vrlo blizak prijatelj brojnih glavnih aktera iz Mihailovićeve Vrhovne komande, pošto je i sam bio u jedinici JURAO štaba 501 na Ravnoj gori – Vrmdža i Kosjerić, Rtanj, hapšen, isleđivan na Banjici, u Mauthauzenu, potom u komunističkim zatvorima… Dakle, lični svedok nepružanja otpora okupatorima Srbije i neko ko nije ispalio nijedan metak za tri godine ravnogorskog „otpora“ nacistima, po sopstvenom priznanju. Za to vreme nacisti su po brojnim logorima u Srbiji ubijali Srbe, Jevreje, Rome i to uz pomoć Nedićeve Specijalne policije koja ih je hapsila, a da Mihailovićev pokret „otpora“, iako dobro upoznat s tim, ni prstom nikad nije mrdnuo da to spreči.
Ono što akademik i istoričar Dimitrije Đorđević, koji je bio svedok četničkog „otpora“ okupatoru u svojim knjigama, navodi jeste da su jedini protivnici Mihailovićevih četnika bili jedino ljotićevci i partizani, dok su se od 1943. trudili da se sa Nemcima ne sukobljavaju da ne bi izginuo narod (to su zvali „pasivna rezistencija“), pa su sa Ravne gore čekali da saveznici (Englezi i Amerikanci) oslobode Srbiju od nacista s kojima su zajedno odbijali napade partizanskih jedinica iz Bosne. U prevodu na srpski, baš kako to Đorđević svedoči, Mihailovićevi četnici su se zajedno sa nacistima u stvari borili samo protiv partizana (kasnije i Sovjeta), sprečavajući oslobađanje Srbije od nacističke okupacije, pošto je srpskom narodu pod nemačkom okupacijom bilo odlično!
O Nedićevoj kolaboraciji s nacistima i o tome kako su Mihailovićeve četničke jedinice zajedno sa Nemcima odbacivale napade partizana u Zapadnu Srbiju lepo piše u svojim sećanjima i Mihailovićeva desna ruka, Zvonimir Vučković Feliks. Dakle, imamo pokret otpora nacističkom okupatoru koji se zasniva na nepružanju otpora! Zapravo, jedan budistički debatni klub na Ravnoj gori o mogućem ishodu Drugog svetskog rata i o tome kako će uskoro da dođu saveznici.
Na veliku žalost gospodina Mišine, kao i u novinarskom radu, moja „ostrašćena ideologija“ je istina, filovana proverenim istorijskim činjenicama, što se za profesionalnog ignoranta Mišinu i njegovog „nivoa“ tipa Žikine dinastije ne bi moglo reći. Preporučujem g. Mišini da malo zađe po srpskim selima i da popriča sa meštanima tih sela o tome šta i danas misle o Ravnogorskom pokretu i četnicima Draže Mihailovića.
„Jedan Kalabićev oficir pisao je Mihailoviću novembra 1943. da se narod više plaši kada čuje da dolaze četnici u selo nego Nemci, Bugari, „Arnauti“ i druge „vere“… Prebijaju do smrti, pale, pijanče, nateruju selo na kuluk, seku šumu, na Rudniku – državnu, manastirsku, opštinsku. Kalabićev rad je najbolja propaganda za partizane. Četnici bekrijaju i bludniče; gotovo svaki vojnik „Gorske garde“ vodi „švalerku“. Kolju narod i to predstavljaju kao gubitak nanet partizanima. Narod psuje majku Vama (Draži Mihailoviću)“, navodi u svojoj knjizi „Srbija u Drugom svetskom ratu“ čuveni istoričar Branko Petranović.
Pošto Dragoljub Mihailović nije sudski rehabilitovan, već mu je suđenje poništeno, bilo bi dobro kada bi Mišina, sa mesta direktora Muzeja žrtava genocida, inicirao jedno novo suđenje Mihailoviću, ali da pozove i strane istoričare, nemačke i britanske recimo. Ali on to naravno neće učiniti, jer zna kakva bi na kraju bila presuda.
Tačno je da nemam doktorat iz istorije, ali za razliku od školovanog istoričara Mišine, istoriju naroda kojem pripadam jako dobro znam i razumem, pogotovo što su Roknići u stvaranju antifašističke istorije Srbije i Jugoslavije lično učestvovali, žrtvujući svoje živote, upravo da bi sad Mišina iz udobne fotelje u muzeju mogao da drži doktorske kvazilekcije o istoriji, patriotizmu i autošovinizmu. Podatke o tome Mišina može da potraži i u muzeju u kojem prima platu.
Autor je novinar i urednik u listu Danas
Veljko Đurić Mišina: Otkud Mihailović u tekstu o Nediću
Reagovanje na tekst Aleksandra Roknića „Budistički debatni klub na Ravnoj gori“ (Danas, 23. maj)
Kada su krajem avgusta 1941. godine nemački oficiri u štabu vojno-upravnog komandanta Srbije odlučili da treba Savet komesara zameniti nečim korisnijim, odlučili su se za generala Milana Nedića i formiranje vlade koja bi trebalo da predupredi opštenarodni ustanak protiv okupatora.
U razgovoru s Nedićem, Nemci su naglasili da će, u slučaju njegovog odbijanja da prihvati ponuđenu dužnost, podeliti Srbiju između Mađarske, Bugarske i Nezavisne Države Hrvatske, to jest da će se Hrvatska i Bugarska graničiti na Velikoj Moravi! Potom je usledilo ono što je istorija… O kojoj možemo da se sporimo!
U svom osvrtu na intervju novinara Aleksandra Roknića sa mlađanim istoričarem Radosavom Tucovićem nisam pomenuo Dragoljuba Dražu Mihailovića. Kako je u tekstu „Budistički debatni klub na Ravnoj gori“ mnogo prostora posvećeno upravo Mihailoviću, moram za zaključim da je njegov autor skrenuo sa teme. A u tom poslu poslužio se rečnikom obogaćenim ispraznim kvalifikacijama, nedokazanim tvrdnjama…
Ja bih, ipak, da se držim onoga što sam napisao u prvom osvrtu. Pre toga, međutim, moram da naglasim da se novinar Roknić u svom tekstu koristio prljavim kvalifikacijama, s nipodaštavanjem pominjao moja naučna zvanja i funkciju koju obavljam: „Ajde, kad već gospodin doktor istorijskih nauka Mišina hoće polemiku, da mu to i omogućimo. Moram priznati da sam se silno zabavljao čitajući njegov odgovor koji kipti od opštih mesta i prvenstveno od neznanja, ignorancije, učitavanja sadržaja, izvrtanje i prećutkivanje istorijskih činjenica, što mu kao doktoru istorije ne priliči. I da, očekivao sam više, ali svako se prostire u skladu s mogućnostima, u ovom slučaju doktorskim.“
Posle ovih rečenica mogu samo da se zapitam: Šta je pisac hteo da kaže? Osim da pokaže svoj (boljševički) primitivizam, koji je svojstven prvenstveno žutoj štampi a ne ozbiljnim novinama u kojima je, čak, i urednik! Ili je tekst dokaz da se autoru, srpskim rečnikom kazano, misli mrse u glavi?
Preostaje mi samo da mu poređam određene nesporne istorijske činjenice:
Nemci se nisu držali odredbi međunarodnog ratnog prava u slučaju Kraljevine Jugoslavije jer su, pored ostalog, aprila 1941. godine rasparčali njenu teritoriju i tom prilikom stvorili druge suverenitete na okupiranom području (kao što je NDH). Ono što su imenovali kao Vojno-okupaciona teritorija Srbije nije imalo suverenitet. Ta razlika, primera radi, bila je vlastima posleratne Zapadne Nemačke osnova da odbiju saglasnost da Jasenovac bude uvršten u kategoriju koncentracionih logora već u kategoriju geta (Ghettohaftangesehen wird).
Prema izvesnim dokumentima, zbog svoje izražene srbofobije Adolf Hitler je Srbima priredio posebnu strategiju koju su sprovodili nekadašnji oficiri austrougarske vojske (koji su bili na visokim položajima u oficirskom kadru u Beogradu), na primer general Franc Beme, koji je ostao upamćen po odluci o broja Srba koje treba streljati kao odmazdu zbog ubijenog ili ranjenog Nemca, podsećajući vojnike Vermahta na 1914. godinu u Srbiji!
Nemci su kao okupatori u Srbiji imali sve pod svojom kontrolom a to znači i Specijalnu policiju. Oni su bili i nalogodavci formiranja logora (osim onog u Smederevskoj Palanci) i nad njima imali kontrolu, a to znači i izvršenje kazni nad zatočenicima.
Nemci (Gestapo) su s dozvolom visoke vlasti Nezavisne Države Hrvatske, na nekadašnjem prostoru poznatog kao Sajmište organizovali „Koncentracioni logor Zemun“ u sklopu svojih planova o rešavanju takozvanog jevrejskog pitanja. Pravljenje spiskova Jevreja započela je vlast Kraljevine Jugoslavije a ne vlada Milana Nedića.
Popisivanje Jevreja vršili su saradnici jevrejskog referata pri komandi Gestapoa već od 17. aprila 1941, i tom prilikom je upisano 9.145 Jevreja od oko 12.000 koliko je bilo procenjeno da ih ima. Ne znam koliko bi bilo od koristi da napomenem da su evidencioni kartoni bili štampani na nemačkom jeziku. U tom poslu sporednu ulogu imali su pripadnici kolaboracionističkih organa. Kasnije, posle deportovanja Jevreja na Sajmište, organi vlasti Opštine grada Beograda su bili zaduženi za nabavku hrane i lekova, o čemu postoji dovoljno dostupne arhivske građe (na primer, u Jevrejskom istorijskom muzeju), i tu se njihova uloga završavala. Uzgred, nema tragova da je ijedan pripadnik jevrejske zajednice stradao od srpske ruke.
Kada je u avgustu 1942. general Aleksandar Ler postavljen za Vermahtovog komandanta za Jugoistok, 29. avgusta referisao mu je načelnik vojne uprave u Srbiji, SS-general Harold Turner: „Srbija je jedina zemlja u kojoj je rešeno jevrejsko pitanje i cigansko pitanje.“
Danas možemo da se sporimo oko uloge generala Milana Nedića, da raspravljamo o gaženju zakletve koju je položio kralju Petru II Karađorđeviću, o okolnostima da je armija kojom je on komandovao u Aprilskom ratu prva podbacila, o uticaju kompletne elite na njegovo prihvatanje kolaboracije i sijaset drugih tema. Znam, međutim, da nećemo nikada postići saglasnosti jer istorijska nauka može samo da potvrđuje ili osporava određene tvrdnje…
P.S. Olivera Milosavljević je predavala Opštenarodnu odbranu, mada je završila studije istorije. Nisam čitao od stranice do stranice njen rad koji mi je preporučio novinar Roknić. Više mi je koristio rad Valtera Manošeka „Holokaust u Srbiji. Vojno okupaciona politika i uništavanje Jevreja 1941-1942“ (Beograd 2007), jer njen naslov mnogo toga govori!
Autor je direktor Muzeja žrtava genocida
Aleksandar Roknić: Šta sve o Nediću prećutkuje Mišina
Odgovor Veljku Đuriću na tekst „Otkud Mihailović u tekstu o Nediću“ (Danas, 25. maj)
Eto, Mišina je uspeo neverovatno – sam je sebe isterao iz rupe!
Kaže Mišina da su „u razgovoru s Nedićem, Nemci naglasili da će, u slučaju njegovog odbijanja da prihvati ponuđenu dužnost, podeliti Srbiju između Mađarske, Bugarske i Nezavisne Države Hrvatske, to jest da će se Hrvatska i Bugarska graničiti na Velikoj Moravi! Potom je usledilo ono što je istorija… O kojoj možemo da se sporimo!“
U ovoj Mišininoj tvrdnji ima par problema, ali je najproblematičnija ta da je ucena razlog zašto je Nedić prihvatio da bude izdajnik i saradnik okupatora Srbije, stavljajući se na čelo „Vlade narodnog spasa“. Sam Nedić u zapisniku sa saslušanja u OZNA, februara 1946. priča potpuno drugu priču i opisuje sastanak dok je bio u kućnom pritvoru sa Milanom Aćimovićem i dr Karlom Krausom, šefom nemačke obaveštajne službe u Beogradu. Aćimović je od njega tražio da preuzme vladu, ali sam Nedić priča da je „ovo kategorički odbio, izgovarajući se time da sam bolestan“ i da je „teško pogođen pogibijom sina, snaje i unuka od bombardovanja u Smederevu“.
– Na ovo se umešao dr Kraus, govoreći, ako se srpski narod ne umiri, da će platiti teškim žrtvama, savetujući mi da treba da uzmem situaciju u svoje ruke i da se stavim na čelo srpskog naroda. Odbio sam i njegov predlog sa istom motivacijom kao i Aćimovićev, tvrdio je Nedić u istrazi pred islednikom.
Nedić je ipak pristao da oformi vladu (28. avgusta 1941) i ostao je na njenom čelu do paničnog bega za Beč zajedno sa Nemcima, 4. oktobra 1944.
Na prijemu povodom postavljenja vlade, Nedić 29. avgusta 1941. drži govor pred glavnim zapovednikom u Srbiji, vazduhoplovnim generalom Hajnrihom Dankelmanom, u kojem je, osim zahvalnosti „u ime srpskog naroda i u svoje ime, što ste omogućili da srpski narod dobije svoju vladu, koja će autonomno voditi njegove poslove i brinuti se o njegovoj sudbini“, navodi i da „srpski narod neće zaboraviti da se nemački vojnik, iako pobedilac, po svršenim ratnim operacijama, nikome nije svetio i korektno se ponašao prema srpskom narodu…“
Nedić je dakle svojevoljno sarađivao s nacistima, baš kao što je i bio jedini komandant Treće grupe armija na frontu kojim se Makedonija branila od nemačkog napada iz Bugarske, koji nije želeo da brani svoju zemlju, Kraljevinu Jugoslaviju, od napada nacističke Nemačke 6. aprila 1941. Predao se bez borbe. Iako nismo podržavali Slobodana Miloševića i njegovu zlikovačku politiku tokom devedesetih, moja generacija je 1999. otišla u Vojsku Jugoslavije na poziv za mobilizaciju zbog NATO agresije na SRJ. Armijski đeneral Milan Nedić, školovani oficir i heroj Prvog svetskog rata, eto, nije smatrao za shodno da brani sopstvenu domovinu od nemačke agresije.
Odlično je što Mišina pominje „generala Franca Bemea (glavnokomandujući general u Srbiji), koji je ostao upamćen po odluci o broju Srba koje treba streljati kao odmazdu zbog ubijenog ili ranjenog Nemca“. Za informaciju Mišini, Nedić je bio na čelu srpske vlade u vreme masakra u Šapcu – poznatijeg kao „Krvavi marš“, kada su krajem septembra 1941. Nemci streljali oko 1.000 ljudi, zatim u vreme nemačkog masakra civila u selu Draginac 14. oktobra 1941 – 2.950 osoba, u Kraljevu 15. i 16. oktobra 1941 – 2.190 staraca, žena i dece, kao i 21. oktobra 1941. kada je streljano 7.000 Kragujevčana. Prema izveštaju nemačkog poverenika Ministarstva inostranih poslova u Beogradu, poslanika Feliksa Benclera, broj žrtvovanih talaca u toku 1941. godine iznosio je oko 20.000. U svom izveštaju general-pukovniku Aleksandru Leru od 29. 12. 1942. sam Milan Nedić govori o otprilike 17.000 izvršenih streljanja u istom periodu. (Venceslav Glišić, Teror i zlodela fašističke Nemačke u Srbiji od 1941. do 1944.) Upravo je o tome i reč, jer da je Nediću bilo stalo do srpskog naroda, pa zar ne bi pokušao da spreči masovna streljanja? Međutim, Nedić nije osećao odgovornost i nikad nije podneo ostavku.
Mišina odbacuje tvrdnje o Nedićevoj odgovornosti za sprovođenje Holokausta u Srbiji i osporava da je u Srbiji ubijeno 14.800 Jevreja. Kaže, „samo“ 9.000 je ubijeno. „Ako se uporede podaci o predratnom jevrejskom stanovništvu, koje je, zajedno sa 1.200 izbeglica, brojalo 17.800 ljudi, i ako imamo u vidu da je od njih ubijeno 14.800, dolazi se do zaključka da je svega petina Jevreja iz okupirane Srbije uspela da preživi“. (Milan Koljanin, Nemački logor na beogradskom sajmištu 1941-1944.) Feliks Bencler (poverenik nemačkog Ministarstva inostranih poslova u Beogradu) je već 2. septembra 1941. imao duži razgovor lično sa Nedićem, pa tako u izveštaju svom ministarstvu, odnosno šefu Ribentropu, navodi da mu je Nedić „u tom razgovoru ponovo spontano naglasio (svoju) punu lojalnost prema naređenjima nemačkih okupacionih vlasti“, zatim „da pored glavnog zadatka suzbijanja komunističkog ustanka ima nameru da smesta najoštrije postupi protiv Jevreja, kao i što je moguće pre protiv slobodnih zidara, koji treba da budu uklonjeni iz svih javnih službi i sakupljeni u koncentracione logore“, kao i „spektakularni proces protiv krivaca za 27. mart“… (Dr Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji; kvislinška uprava 1941 – 1944.)
I na kraju, osvrt na prozivanje istoričara Tucovića za to što je „mlađani“, pa samim tim, po Mišini, nema pojma o onome o čemu priča, iako je master istorije, a uskoro i doktor istorijskih nauka. Mišini ne bih ni odgovarao da nije bilo tih pritupih komentara i iskrivljavanja istorijskih činjenica, koje potiču, očito iz neznanja ili ignorancije, svejedno, a biće i da Mišina nije baš potpuno ni pročitao ili shvatio pomenuti intervju. Uostalom, izreka da čovek stiče mudrost sa godinama u Mišininom slučaju naprosto ne stoji.
P. S.
Profesorka Olivera Milosavljević nije predavala odbranu i zaštitu, kako netačno tvrdi Mišina, nego je u okviru Odeljenja za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu predavala studentima marksizam i društvenu istoriju.
Autor je novinar i urednik u listu „Danas“
Izvor: Stanje stvari
Vezane vijesti:
Nikola Milovančev: Za Sajmište kriv Pavelić, a ne Nedić …
Jevrejska opština protiv Nedića | Jadovno 1941.
