fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Пуче кундак а не кичма

 ДУШАН НИНКОВИЋ: прошао кроз пакао јаме Бикуше
ДУШАН НИНКОВИЋ

Већ сутрадан, након првих устаничких пушака испаљених 27. jула 1941. године у Црном Лугу, из Ливна се упутила усташка казнена експедициjа да научи памети дрзнике коjи не хаjу за силу и оружjе Независне државе Хрватске, коjи не зарезуjу поглавникове наредбе о враћању оружjа и воjне опреме.

Устаници су се надали одмазди и усташама припремили лиjеп дочек. Након вишесатне борбе устаници су заплиjенили jедан аутобус коjим су се усташе довезле, а без лимузине jе остао и логорник Урумовић коjи их jе предводио. Са више рањених и без десетак коjи су заувиjек остали на боjном пољу казнена експедициjа jе побjегла натраг пут Челебића и Ливна, чврсто риjешена да одмах приступи остварењу пакленог плана предвиђеног за Илиндан.

Бjежећи са боjишта усташе су у биjесу и очаjању пуцале на све што jе српско, а успут су заробиле чобанина Душана Нинковића из Грковаца коjи jе уjедно и први ухапшени од близу сто двадесет мушкараца, поглавито из Челебића, коjе су тог дана заробили и затворили у челебићку школу и сjутрадан поподне побацали у jаму Бикушу.

Међу онима коjи су све то преживjели, коjи су дочекали да и данас, послиjе пола виjека, казуjу и свjедоче како jе било, jе и Душан Нинковић. Његово казивање jе забиљежио Никола Ивановић, новинар из Титограда:

„Рат и 6. април 1941. године дочекао сам као надничар у Београду. Приjе бомбардовања радио сам свега тридесет и четири дана при акционарском друштву ‘Швард и Тренк’. Запослио се био код неког Чеха Калине.

Шестога априла биjаше Ускрс. По зори, ето авиона. Један моj Краjишник збори да су то наши, праве маневре. Јес’ ђавола наши — засуше град бомбама. Прво некаквим малим, баш као млин кавени, па чим удари о земљу плане. Намах град постаде буктиња. Онда почеше да груваjу тешке бомбе…

Бjеж’ jа одатле пут Босне главом без обзира, без игдjе ичега. Осамнаест дана и осамнаест ноћи сам тумарао, заобилазио путеве и раскрснице, избjегавао насеља и градове, избjегавао мостове и сигурне газове док се ниjесам докопао Гламоча и планине Старетине. Све пjешке, наравно…

Кад плану устанак првога дана растjерасмо усташе из мога села Грковаца. Сjутрадан ето њих поново од Ливна у jедном аутобусу и два камиона, а пред њима злогласни Драган Урумовић у лимузини. Пресjекоше пут Ждраловац — Пржине. Отвори се борба. Грми неколико сати, па усташе нададоше да бjеже. Остадоше им изгинули, остаде аутобус и Урумовићева лимузина.

Ја био без оружjа, чувао стоку и ниjесам се много ни склањао — ниjесам никоме дужан, шта имам да бjежим. Не мисле усташе тако, но циjев међу плећке као да сам им наjвећи крвник па са мном у Челебић.

У Челебићу се више од осталих пита Филип Хрга. Бречи и приjети, све да покоље и огњем да спржи. Дотурише ме њему у руке и веле да сам опасни четник.

Право зборећи jа тада ниjесам ни знао шта jе то четник. Чуо сам, чини ми се, као диjете за четнике и четовање Косте Пећанца, али убрао да jе то нешто што ваља, да су то неки коjи се боре за правду и слободу.

Погледа ме Хрга мрко поприjеко па мигну на неке своjе да ме мало премлате. Како он оком тако они скоком. Оборише ме на под потрбушке па навалише ногама, тоjагама, кундацима — чим стижу, биjу немилице и не гледаjу кудиjе удараjу:

— Аох, пребих пушку! — завапи jедан.

— Не мари, неће пушака фалити у Независноj држави Хрватскоj, само удри гада српскога да запамти четниковање и кад jе оружjе дигао на усташку власт — тjеши га Хрга.

Пуче кундак, али ми кичма свеjедно остаде читава. Кад се уморише, испребиjана и крвава ме исправише на некакву клупу и почеше да испитуjу: колико има четника према Босанском Грахову, ко их води, како су наоружани, jесу ли све мjештани или их има и са стране…

Зборим jа да их има на хиљаде, да су до зуба наоружани, да их воде официри из Бањалуке и Србиjе… Како споменух Србиjу, а они поново кидисаше да ме туку и измишљаjу муке свакоjаке. Запомажем jа и правдам се да ниjесам ништа крив…

— Па што си онда бjежао од нас кад ниjеси ништа крив, копиле српско? — сикће jедан од оних коjи су ме хватали.

— Па рекли су да ви кољете све што jе српско — одговарам jа.

— И ниjесу слагали, кољемо него шта, да истриjебимо таj погани соj — брекну онаj.

У неко доба ме одведоше и затворише у школу. Онда почеше да догоне сељане — све мушко од петнаест-шеснаест година па до старца. И све наизмjенице улазе по неколицина да нас туку и кундаче. Острвили се посебно на Божа Петровића, jедну људину, високу и плећату — као брдо, а поносан па им запео за око.

Кад му доjади кундачење, Божо зграби за пушку и ко зна како би све било да онаj други не потегну пиштољ и згоди га право у слепоочницу. Цикну лобања као стакленица…

Сjутрадан поподне почеше да нас вежу. Прво руке на леђа па онда све по двоjицу jедног за другог. Веже нас Марко Дебељак, комшиjа коjи jе приjе рата био жандар у Грковцима, а сад се обрео џелат. Веже жицом и притеже крвнички.

Кад нас повезаше, построjише нас по двоjицу у четири групе и онда нам испод повезаних мишица са jедне и друге стране провукоше дебеле конопе како би сигурно могли контролисати да ко не побjегне.

Около се окупила велика маса усташа и цивила Хрвата, наших комшиjа. Сви под оружjем, сеире и смиjу нам се у лице. Кренуше нас уз брдо према планини. Двоjица наприjед узели и заметнули краjеве конопа преко рамена, звоне клепкама и пjеваjу:

‘Високо jе Требевић,

на њем сjеди Павелић,

пиjе вино, пече jањце,

коље Србиjанце…’

Ја сам био у другоj групи. Испред мене корача везан Љубо Бесара, угледни трговац и кафанџиjа из Челебића. Био богат и имућен човjек, али вазда спреман да помогне човjеку у невољи и неприлици, нарочито сиротињи. И ниjе људе диjелио по капама нити гледао ко jе Србин а ко Хрват, па га стога вољели и jедни и други. Сад, међутим, наљегао други вакат и заборавило се доброчинство а зацарило поганство.

Филип Хрга се примаче Љуби и пакосно просикта:

— Нема, Љубо, више србовања.

— Доста сам вала и србовао – одговори му Љубо смирено, а на њега се истог часа сручи киша удараца и крв га обли до опанака…

Нико, наравно, више не вjеруjе у усташка лажуњања и приче да нас воде у Србиjу — свима као дан jасно да ће нас у jаму Бикушу. Већина се предала и jедва чека да се све то jедном заврши и муке прекрате. Неколицина Челебићана некако успjели да раскину жице и нададоше да бjеже. Неке стигоше и убише, а двоjица-троjица умакоше кроз шибље…

Над jамом ипак поче очаjничка борба за живот спућених људи. Наприjед нас за краjеве конопа неколицина навлаче над црно гротло jаме а други нас са леђа тискаjу у бездан. Мени се одjедном све смркло и пожелио сам само да што приjе скончам. Ниjесам чекао да ме они гурну него сам трупачке сам скочио у jаму. Повукао сам за собом jош неколицину. Ниjесам дуго летио, треснуо сам и зауставио се на некаквоj полици. Док ми се од страшних болова и убоjа мутило у глави, сjећам се само да ми jе неко шапнуо да ћутим и повукао ме у страну у некакво удубљење у коjему jе већ било неколико оних коjи су имали срећу да се зауставе на тоj полици.

Испод нас, доље у дну jаме, чуjу се jауци и запомагање. Не знам колико jе бацање траjало и колико их се jош задржало на полици на коjоj смо ми остали. Из полусвиjести ме тргао тутањ камења и прасак бомби коjе су крвници почели да убацуjу за нама. Траjало jе то све док у jами ниjе престао и посљедњи jаук…

Никада ниjесам сазнао ко се и како први извукао из jаме и ко jе горе на ивици jаме за jедан граб свезао коноп уз коjи смо се сви касниjе извукли и спасили…”

Послиjе рата Душан Нинковић jе jедно вриjеме радио у Босанском Грахову на издавању личних карата и других личних докумената:

„Једног дана дође човjек на шалтер. Ја га и не загледам, али чим видjех слике препознах Анту Гризеља, jедног од кољача коjи су нас гонили и бацали у jаму. Прибрах се, ипак, и не реаговах одмах. Узех му слике и остала документа међу коjима jе био и картон са биографиjом, и кажем му да дође дан касниjе.

Ево њега по зори, први на шалтеру. Питам га гдjе jе био за вриjеме рата. Он као из буквара казуjе онако како jе написао у картону да jе рат провео у селу Уништу на граници према Далмациjи и да ниjе припадао неприjатељским формациjама.

Е ту више ниjесам могао издржати. Брекнем му да не лаже и саспем у лице да jе био усташа и да jе учествовао у масовном убиjању Срба у ливањском краjу. Подсjетим га и на jаму Бикушу…

Одмах jе ухапшен и спроведен у Бањалуку. Тамо било суђење. Свjедоци били jа и jош неколико Челебићана. Испоставило се да jе Анте Гризељ рат започео као усташа од повjерења, а завршио га као партизан од повjерења, да се пред краj рата некако прешалтовао из усташа у партизане и чак догурао до неког нижег официрског чина!

Због тога што jе био ‘млад и заведен’ а понаjвише зато што су на суду неки Срби, његове комшиjе, посвjедочили да jе Гризељ наjбољи омладинац у селу, добио jе само десет година затвора…“

 

Захваљуjући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Мариjа Ливањска“

ognjena_marija_livanjska.jpg

 Књига jе посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у наjновиjим ратним сукобима на том подручjу, посебно током 1992. и 1993. године. То jе прича о 1587 жртава, претежно дjеце и неjачи, мучених и на наjзверскиjи начин побиjених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживjели са тих губилишта, посебно преживjели из неколико jама, чиjе jе казивање своjевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своjу гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и броjни иновjерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи коjи у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог виjека, нису гледали ко се како крсти и шта jе коме на глави. Књига jе стога страшно свjедочанство о злу, оптужба за сва времена, али и траjни документ о величаjним примjерима добротворства и жртвовања човjека за човjека. Издавач књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) jе компаниjа „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, наjтиражниjа дневна новина у диjаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски jезик и jугословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназиjи „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романиjи, а онда се посветио новинарству (почео у сараjевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованоj Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада обjављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане виjести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци

 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: