Прва књига о злочинима у логору смрти Јасеновац, објављена 1942. године: Искази одбеглих заточеника

Прва књига о злочинима у логору у Јасеновцу објављена је 1942. године у издању Пропагандног одсјека Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије.

Пише:  АНТИФАШИСТИЧКО ВИЈЕЋЕ НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ

У предговору издања пише: „У овој књижици објављујемо заједничке и појединачне исказе седморице заточеника који су успјели да се бјекством на Козару, партизанима, спасу крвавог логора у Јасеновцу. Њихови искази нијесу плод неке болесне маште, него само једноставна слика јасеновачке стварности у којој није унијето никакво додавање ни претјеривање, јер је проста и једноставна истина грознија од свачег што би ма чија – па и болесна и лудачка – машта могла измислити.“ Ову књигу објављујемо у целости, у облику у коме је објављена 1942. године.

САДРЖАЈ

Предговор

Нота Совјетске владе о одговорности хитлеровских злочинаца и њихових помагача.

ДОКУМЕНТИ О ЗЛОЧИНИМА: 

1. „Међународна комисија“ у Јасеновачком логору.

2. Рад на насипу.

3. Исказ Габријела Винтера.

4. „Крематориј“

5. Покретно складиште усташке одбране.

6. Исказ Душана Ћулума који је побјегао из логора у данима офанзиве на Козару.

7. Логорске „радионице“

8. Лик једног џелата.

Напомена:

Осим трећег и шестог исказа сви остали су заједнички искази седморице одбјеглих заточеника: Габријела Винтера, Душана Ћулума, Јосипа Хиршбергера, Мирка Унтербергера, Антона Дајча и двојице сељака.

ПРЕДГОВОР

Овом књижицом почињемо објављивање докумената о звјерствима фашистичких окупатора и њихових усташких и четничких слугу.

У овој књижици објављујемо заједничке и појединачне исказе седморице заточеника који су успјели да се бјекством на Козару, партизанима, спасу крвавог логора у Јасеновцу. Њихови искази нијесу плод неке болесне маште, него само једноставна слика јасеновачке стварности у којој није унијето никакво додавање ни претјеривање, јер је проста и једноставна истина грознија од свачег што би ма чија – па и болесна и лудачка – машта могла измислити.

Народно-ослободилачка војска и партизански одреди Југославије у својим свакодневним побједоносним борбама врше улогу народног осветника над том бандом најгаднијих зликоваца које је икада свијет запамтио. Хиљаде и хиљаде фашистичких бандита и њихових помагача добили су већ заслужену казну од осветничке руке народних бораца. Сваким даном бива све већи број тих зликоваца који падају под ударцима праведне народне освете. Али многи зликовци још шетају нашом земљом, многи још продужују свој џелатски посао. Они неће умаћи и не смију умаћи од сурове казне за своје језовите злочине.

Али да би се осигурало да ниједан зликовац не умакне заслуженој казни, треба уложити све напоре у прикупљање података о свима звјерствима извршеним од стране окупатора и њихових помагача у свима земљама Југославије. То траже од нас гробови стотина хиљада убијених и измрцварених људи, жена, дјеце и стараца, згаришта небројених села и градова, читаве опустошене области. Забиљежити сваки злочин, са што је могуће подробнијим подацима о мјесту, времену и осталим околностима злочина као и нарочито о наредбодавцима и извршиоцима злочина – то је света дужност сваког родољуба. Наше позадинске војне власти и Народно-ослободилачки одбори, организације Комунистичке партије Југославије и СКОЈ-а, Антифашистички фронт жена и народне омладинске организације, као и сваки поједини родољуб треба да сматрају својом највећом дужношћу да помогну у прикупљању исцрпних, детаљних и провјерених података о звјерствима извршеним над народима Југославије од стране фашистичких крволока. Не треба то да буду никакви литерарни описи и причања, него најједноставније изношење голих чињеница, ређајући имена и податке о жртвама, злочинима, и нарочито о починитељима тих злочина, па били они подстрекачи и наредбодавци, или прости извршиоци.

Такав материјал неће послужити само томе да и народ у неослобођеним дјеловима Југославије сазна истину о злочинима фашистичких паса, нити само томе да о њима сазна и читава слободољубљива свјетска јавност, него је прави смисао прикупљања тих података осигурање сурове казне за сваког појединог злочинца. Осигурати да ће зликовца стићи заслужена казна па ма гдје се он склонио и скрио, ма што употријебио да своје злочине прикрије.

Све податке треба слати на Пропагандни одсјек Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије.

На челу ове брошуре доносимо ноту Совјетске владе о одговорности за злочине хитлеровских бандита и њихових помагача.

ПРОПАГАНДНИ ОДСЈЕК АНТИФАШИСТИЧКОГ ВИЈЕЋА Н.О. ЈУГОСЛАВИЈЕ

Хитлер, Павелић и Геринг

НОТА СОВЈЕТСКЕ ВЛАДЕ
о одговорности хитлеровских освајача и њихових помагача за злочине које су извршили у окупираним државама Европе

Председник Савета народних комесара СССР, Ј. В. Стаљин, упознавши се са апелом који су му упутиле земље привремено окупиране од хитлеровске Немачке да изврши свечано упозорење на одговорности за злочине које врше хитлеровци на територијама које су окупирали, наредио је Народном комесару иностраних дела да стави до знања владама Чехословачке, Пољске, Југославије, Норвешке, Грчке, Белгије, Холандије и Луксенбурга и Француском националном комитету следећу изјаву совјетске владе:

Совјетска влада и сав совјетски народ односе се са осећањем братске солидарности и дубоком симпатијом према страдањима и ослободилачкој борби народа европских земаља, окупираних од стране хитлеровске Немачке. Беда, понижења и мучења, које тим народима причињава хитлеровска тиранија, тим су више разумљиви народима Совјетског Савеза, што хитлеровски освајачи у привремено окупираним совјетским реонима извршују у чудовишним размерама своја злочиначка дела – масовна убиства мирних грађана, рушење градова и села, пљачкање и уништавање становништва, зверска насиља над женама, децом и старцима, одвођење у ропство стотина хиљада људи.

Подаци који су о зверствима хитлеровских окупатора и њихових помагача саопштени Совјетској влади поново потврђују свеопшти предумишљајни карактер њихових крвавих злочина. Ти подаци сведоче о томе, да су немачка фашистичка влада и њени помагачи, који желе да поробе народе окупираних земаља, да разруше њихову културу и понизе њихово национално достојанство, поставили себи за циљ и непосредно садистичко истребљивање знатног дела становништва на освојеној територији.

Совјетска влада констатује у исто време да фашистима није пошло за руком, ни методама застрашивања и подмићивања, ни распаљивањем расне мржње, ни пљачком, ни глађу, ни крвавим насиљем да сломију вољу европских народа за борбу против окупатора ради ослобођења и успостављања независности својих земаља. Не бојећи се неизбежних жртава које са собом носи ова праведна ослободилачка борба, не познајући самилости према непријатељу, нити компромиса са њим и његовим помагачима, патриоти земаља угњетених од хитлероваца примењују сва њима приступачна средства за борбу са освајачима, од саботаже до развијања народног партизанског покрета.

Мужевни борци за част, слободу и независност народа које хитлеровци тлаче не заустављају се ни пред чим, само да би хитлеровским окупаторима и немачкој војној машини могли нанети највећу могућу штету. Они поткопавају војно-индустријску производњу на окупираним територијама, дејствујући на различите начине, почев од смањивања темпа и квалитета рада, до штрајкова, масовног напуштања предузећа, кварења машина и производње, диверзионих аката у фабрикама, електричним централама и рудницима; они организују бојкот привредних лиферација немачким угњетачима; они сметају хитлеровцима да предузимају мере за врбовање и слање у Немачку иностраних радника одређених на ропски рад ради производње оружја намењеног против савезника угњетених народа Европе, они, борци против угњетавања од стране немачких разбојника – империјалиста, уништавају или кваре војне резерве сировина окупатора, руше непријатељске комуникације, скидајући шине, рушећи мостове, избацујући возове из шина, изазивајући кварове на трговинским лађама и војним бродовима, кидајући телеграфску и телефонску везу: они пружају практичну помоћ акцијама савезничке авијације над територијом окупираном од хитлероваца; они кажњавају смрћу кривце, организаторе и извршиоце хитлеровских насиља и терора, као и издајнике који помажу окупаторима. Најосетљивија штета нанета је непријатељу у оним земљама у којима су, по узору великог покрета народних осветника – партизана – који се боре против окупатора у привремено окупираним деловима совјетске територије, одани патриоти неустрашиво ступили на исти пут оружане борбе са освајачима, како се то нарочито ради у Југославији. Ван сваке је сумње да ће успешни развитак те славне ослободилачке борбе у свим њеним облицима постати један од најважнијих услова коначног слома општег непријатеља и приближиће час одмазде, на који са потпуним правом позивају представници земаља окупираних од хитлеровске Немачке.

У нотама Народног комесара иностраних дела В. М. Молотова, од 25. новембра 1941. о одвратним зверствима немачких власти према совјетским војним заробљеницима од 6. јануара ове године, о пљачкама на свима местима, о убијању становништва и чудовишним зверствима немачких власти на освојеној совјетској територији, и од 27. априла ове године о чудовишним злочинима, зверствима и насиљима немачких фашистичких освајача у деловима совјетске територије које држе под својом окупацијом, као и о одговорности за све ово немачке владе и војне команде, – које су биле упућене свим владама са којима Совјетски Савез одржава дипломатске односе, Совјетска влада је пренела „сву одговорност за нечовечанске и разбојничке акције немачких трупа на злочиначку немачку хитлеровску владу“ и изјавила да „хитлеровска влада и њени помагачи неће избећи сурову одговорност и заслужену казну за све њихове нечувене злочине извршене против народа СССР и против свих слободољубљивих народа“. Совјетска влада исто је тако саопштила да њени органи „воде детаљни списак свих тих злочина хитлеровске војске за које совјетски народ са негодовањем правично тражи и одмазду коју ће и добити“.

Упознавши се сада са добијеним обавештењима о страховитим злочинима које су хитлеровци по наредби владе и војних и грађанских власти Немачке извршили и сада врше на територији Француске, Чехословачке, Пољске, Југославије, Норвешке, Грчке, Белгије, Холандије и Луксенбурга, и предајући широј јавности обавештење примљено од представника тих земаља. Совјетска влада овим поново изјављује гласно, са свом одлучношћу и несаломљивошћу, да злочиначка хитлеровска влада и сви њени помагачи морају поднети и да ће поднети заслужену сурову казну за злочине извршене против народа Совјетског Савеза и против свих слободољубљивих народа на територији привремено окупираној од немачких трупа и њихових сарадника.

Совјетска влада одобрава и дели закониту тежњу, изражену у добијеној колективној ноти, да се обезбеди предаја у руке правосуђа и позив на одговорност криваца наведених злочина, као и извршење донетих пресуда. Совјетска влада спремна је да подржи практичне мере савезничких и пријатељских влада предвиђене у том циљу и рачуна, да ће све заинтересоване државе пружити једне другима узајамну помоћ у тражењу, издавању и предавању суду и суровом кажњавању криваца и њихових саучесника који су криви за организацију, подбадање или извршење злочина и на окупираној територији.

Совјетска влада саглашава се са изјавом председника Сједињених Америчких Држава г. Рузвелта у његовом говору од 12. октобра по питању казне „нацистичких лидера“, конкретно одговорних за безбројна акта зверстава, наиме, да „клика вођа и њихових ватрених сарадника мора бити набројана поименце, ухапшена и суђена саобразно кривичном закону“. Целом човечанству већ су позната имена и крвави злочини главара злочиначке хитлеровске клике Хитлера, Геринга, Хеса, Гебелса, Химлера, Рибентропа, Розенберга и других организатора немачких зверстава из редова руководилаца фашистичке Немачке. Совјетска влада сматра да она, као год и владе свих држава које бране своју независност од хитлеровских хорди, мора да сматра сурову казну над овим већ изобличеним главарима злочиначке хитлеровске банде као неодложни дуг према безбројним удовицама и сирочади, рођацима оних невиних људи који су на зверски начин мучени и убијани по упутствима наведених злочинаца. Совјетска влада сматра неопходном и неодложном предају суду специјалног међународног трибунала и кажњавање са свом строгошћу кривичног закона сваког од главара фашистичке Немачке, који су се већ у процесу рата нашли у рукама власти држава које се боре против хитлеровске Немачке.

Понављајући у даном моменту своје упозорење о свој тежини одговорности којој се морају подвргнути злочиначки хитлеровски управљачи и сви њихови помагачи за извршене чудовишне злочине, Совјетска влада сматра да је време да потврди убеђење, изражено у њеним ранијим званичним изјавама, да хитлеровска влада која признаје само грубу силу „мора бити сломљена неодољивом снагом слободољубивих народа“, јер, „интереси целокупног човечанства траже да се што пре и једном за увек сврши са бандом разузданих убица“ која се зове владом хитлеровске Немачке. 

Убијање заточеника у Јасеновцу 1942.

„МЕЂУНАРОДНА КОМИСИЈА“ У ЈАСЕНОВАЧКОМ ЛОГОРУ

На три дана раније чули смо да ће „Међународна комисија“ обићи наш логор да утврди како се у њему живи, ради и поступа. 

Љуба Милош, заповједник свих сабирних логора, усташки надпоручник, сазвао је на три дана прије доласка „комисије“ све заточенике у круг логора. То се у логору зове „наступ“. Казао је:

– Долази комисија која ће разгледати наш логор. У ова три дана има све да се уреди, да се изграде трпезарија, кухиња, болница, да логор буде чист, да све буде на своме мјесту. Кроз та три дана до доласка комисије сваки чаркар има право да убије сваког заточеника за кога мисли да не ради довољно брзо или да не ради како треба! 

Тада нас је било у логору око 1.500.

Радило се дан и ноћ.

Усташе су биле тотално пијане. Љуба Милош и неки Модрић јашили су пијани на коњу, обилазили радове по логору и ко им се није свиђао тога су на мјесту убијали. Тако је тај Модрић, усташки заставник и надзорник ланчаре у логору, без икаквог разлога пуцао у заточеника Енгела, алатичара, и ранио га у ногу. Покушали смо да рањеног друга криомице донесемо до амбуланте. Када смо били на крају тунела, гдје се врши утовар цријепова, наишао је Љуба Милош и заклао пред свима нама рањеног Енгела. Видјели смо тада како је тај исти Љуба Милош тукао исто тако без икаква разлога три Србина штапом и онда их заклао.

Кроз три дана прије доласка „комисије“ добили смо храну какву никад до тад ни послије нисмо имали: ујутро, у подне и навече имали смо граха и пуре са свињетином, густо начињено, са више меса него осталог и могло се узимати додатак два до три пута. Прије тога имали смо очајну исхрану: на 100 литара воде која је узимана из локве, гдје су се сви купали, бацали би 1 килограм кукурузна брашна и то је био доручак. За ручак мјесто кукурузног брашна узимано је 1-2 килограма граха. Тако исто за вечеру. Хљеба тада уопште нисмо добивали око четири мјесеца.

Посљедица добијања густе и масне хране била је та да су се сви заточеници разболили и добили прољев. Није ни чудо. Прије тога људи су толико били ослабили да ни оно мало зрна граха што би кога запало нису могли проварити. Глад је била толика да се видјело заточенике како из измета купе и једу зрна граха.

У три дана изграђене су бараке за трпезарију, за кухињу, за болницу. Стигла је готова грађа за бараке коју је само требало склопити.

У току припрема за долазак „комисије“ побијено је бар 500 заточеника.

Дан пред долазак „комисије“ пробрали су и затворили све старце, изнемогле и слабе у Јасеновац IV, тј. у обртни одсјек, да их склоне од очију „комисије“.

На челу сваке радне групе налазио се групник који је тих дана имао задатак да објасни заточеницима како ни један на питање „комисије“ не смије ништа друго одговарати осим: Ја сам број тај и тај. Само на питања каква је храна и поступак могло се казати: прилично је добра. Ко не поступи тако, да ће бити убијен!

Љуба Милош је казао:

– Ваш логор зависи о томе како ће испасти комисија! То је сада најважније и за нас и за вас!

Заточеницима су раздјељене траке са бројевима, онако од ока, тако да се заточеника није могло пронаћи у логорској канцеларији под оним бројем који је носио на руци.

Жидови су добили жуте траке, Срби плаве са бијелим, Хрвати (комунисти) црвене са бијелим.

„Чишћење“ логора извршено је како треба: чаркари су за та три дана убијали како год им се прохтјело, они који својим изгледом нису улијевали повјерење да је у логору добро – уклоњени су. Ипак, остало је неколико болесних, које су смјестили у бараку за болницу, јер да нема болесних чему онда та барака. Ти су добили и чај, и све око њих било је лијепо уређено.

Оно заточеника што је остало у логору да их види „комисија“ било је обучено одијелом убијених.

Пред долазак „комисије“ Вјекослав Лубурић, Павелићев повјереник свију логора у НДХ, извршио је генералну пробу: да ли заточеници на свако постављено питање одговарају да су број тај и тај. Оне који се нису досјетили и нису одговарали како треба ударао је немилице свукуд, чиме год је стигао, највише ногама.

Сви стројеви у логору који су припадали ранијим творницама, у којима је сада логор смјештен, стављени су у погон.

Лубурић је казао да све што се види у логору да је и направљено у њему и то ни од ког другог него од самих заточеника, који су под његовим водством претворени од нерадника у раднике.

Дошла је најзад и та „комисија“…

„Међународна комисија“ у Јасеновачком логору

Било је то 11. фебруара 1942. „Комисију“ је предводио Еуген Кватерник, равнатељ Равнатељства за јавни ред и сигурност у НДХ, Вјекослав Лубурић, десна рука и Павелићева и Кватерникова. С њима су ишли: један њемачки официр, један талијански, један мађарски, неколико хрватских официра, један поп из Француске, неколико цивила, укупно до двадесет њих са агентима.

„Комисија“ је облазила логор.

Позвала ме је на страну:

Како се зовеш?

– Ја сам број тај и тај!…

„Комисија“ се насмијала… Лубурић ми је главом дао знак да могу говорити, а погледао ме је тако да сам одмах знао како треба говорити.

На поновно питање казао сам како се зовем.

– Како је у логору?

– Прилично добро!

– Храна?

– Прилично добра!

– Шта имате за храну?

 – Свега! Граха, кромпира, круха (мада круха нисмо добијали скоро 4 мјесеца ни мрве!), меса скоро сваки дан!

– Због чега си овдје?

На то питање одговорио је мјесто мене сам Лубурић. Казао је:

– Био је члан ционистичке организације!

Ја то у свом животу никад нисам био.

„Комисија“ је продужила обилазак. Видио сам како су зовнули „црвену пантљику“. Био је то комуниста Аца Хаук.

На питање колико је осуђен, казао је по Лубурићевом одобрењу:

– Годину дана.

Послије неколико дана Аца Хаук је убијен. Усташе су казали да „иде у Градишку“! Који тамо иду – зна се куда иду!

Ја сам „оштрио“ кљешта која су произведена у фабрици прије него је у њу смјештен логор.

„Комисија“ у пролазу запитала је:

– Је л’ ви то сами радите?

–  Ја сам број тај и тај!… Обратите се мојим претпостављенима.

–  Да, то се све ту ради! – одговорио је мјесто мене „претпостављени“ Лубурић.

„Комисија“ се задржала у логору око два сата.

И отишла на банкет са џелатима.

Од 200 стараца и изнемоглих који су бити склоњени вратило се у логор само њих четворо, петоро.

Павелићева штампа донијела је вијести и слике о доласка те „комисије“. Писало је како је у логору све успјешно и умјешно уређено.

Једном ријечју – дивота!

„Комисија“ је, дакле, „испала“ добро… Сви џелати су унапријеђени.

Око мјесец дана послије проласка „комисије“ није било масовног убијања старих заточеника.

Храна је била нешто боља, гушћа. И даље без хљеба…

А сви нови који су долазили у логор били су и даље клани, убијани, спаљивани.

Два дана послије „комисије“ дошао је у логор инг. Љубомир Пићили, заповједник радне службе, усташки сатник.

Он је у логор увео крематориј. Зато су га заточеници звали: инг. Пећели!

У згради старе циглане сазидао је у великој фуруни двије специјалне пећи за „керамику“.

Пећи су радиле на смјену. Умјесто малих фигурица од глине ту су печени људи, жене, дјеца… Бацани су у пећи живи и полуживи…

Пећи инг. Пећелија радиле су дан и ноћ, непрестано. Кроз три до четири мјесеца! Све до априла мјесеца када је циглана морала да производи циглу за потребе логора.

За доба „керамике“ израђена су у логорској столарији три до четири велика дрвена сандука, цинком окована, у које је могло стати до 12 и више љешева.

Ти су сандуци неколико пута вожени пуни у Загреб, а празни враћани назад.

У њима су вожени љешеви људи, жена и дјеце. Уморени различитом смрћу: стрељани, клани, дављени, чекићем по глави, свакако! Вожен је и пепео спаљиваних.

Зашто?

Не знамо! Ако не за какав крвнички фашистички анатомски институт.

Касније је обустављено вожење тих сандука. Стајали су празни у дворишту.

Послије „комисије“ стизали су транспорти народа из околине Пакраца, Липика, Сиска, одсвакуда, из читаве НДХ…

Све је то побијено!

Сви преостали стари заточеници добро памте еру Пакрац-Липик.

Касније је обишао логор и сам стари „витез“ Кватерник. Он ништа није питао заточенике. По породичној линији сигурно је сасвим добро био информисан о стању и поступању у логору.

У ланчари су му казали да сами правимо и – рефлекторе!

Не знамо да ли је о обиласку логора од стране „старог маршала“ писала Павелићева штампа. 

Усташе спроводе козарачке Србе у Јасеновац

* * *

Логор је обишла и нека њемачка комисија која је филмовала сав „рад“ у њему.

Пред долазак те филмске трупе инг. Пићили летио је из радионице у радионицу и викао нека се само лупа било чиме и било по чему, опет је све стављено „у погон“. Било је важно да се лупа, јер радило се о тонском снимању.

Поводом тога писало је у новинама најљепше о логору и устврђено како су у њему од бивших народних паразита створени радници који користе хрватском народу и на тај му се начин одужују. 

*

7. октобра биле су опет велике приправе.

Све зграде су окречене, путеви оправљени.

Извршено је „чишћење“ заточеника тј. њихово редуцирање на мањи број, убијањем.

Усташе су ишле од заточеника до заточеника. Једнога од нас вукла су двојица за капут: један је од усташа казао – овај је добар! Онда су га оставили.

Добијена су боља одијела од побијених.

Дошла је „комисија“: један цивил, један морнарски официр и двојица усташа из УНС-а (Усташке надзорне службе).

Логор су „прегледали“ за пола сата. Послије тога приређен је по обичају банкет на коме је било печено прасе.

Опет се морало одговарати: ја сам број тај и тај…

– Зашто си у логору?

–  Ја сам број тај и тај! Изволите се обратити претпостављенима.

Није „комисија“ била луда да трага за бројевима! Далеко више јој је било стало до печеног прасета него до истине. Уосталом као и свима осталим њој је био задатак да проконтролише с колико умјешности џелати прикривају злочине, да ли је довољно дотјерана фасада јасеновачке клаонице.

Овог пута заточеницима није побољшана исхрана. 

*

Октобра мјесеца ове године требало је да обиђе логор и нека регрутна комисија која би прегледала Муслимане и Хрвате заточенике, јер да ће их наводно слати на Источни фронт. Тако се говорило. Да ли је та комисија дошла и шта је радила није нам познато. Ми смо пред њен долазак успјели побјећи из тога пакла. 

*

На овогодишњем ЗЗ – Загребачком збору – и ми смо излагали: „година дана рада сабирног логора у Јасеновцу!“

Изложено је и оно што логор никад није радио!

Кажу да је ту био изложен и модел будућег Јасеновца.

„Наша“ изложба била је у знаку пароле:

– Пријашњи њихов рад била је политика, а садашња наша политика је рад!

Новине о тој изложби ишле су потајно од руке до руке међу заточеницима. Ми смо најбоље могли да осјетимо сав крвави цинизам који се крије у тој пароли.

Знамо да заточеници инжињери стално нешто цртају и израђују план будућег Јасеновца који треба да буде први и најмодернији град у НДХ!

Први дио тога плана, рушење Јасеновца већ је отпочело!

Тачно је да је Јасеновац град у Павелићевој НДХ, подигнут буквално на костима и љешевима народа и да није завриједио да у њему остане и камен на камену.

Јасеновац – Логор III, крајем 1941.

РАД НА НАСИПУ

Мали један насип ишао је од економије покрај жељезничке настамбе, изван жице, уз њу до жељезничке пруге. Тај су насип саградили заточеници у јесен да сачувају логор од поплаве Саве.

Насип је стајао најмање десет хиљада живота…

Градили су га Срби и Јевреји из логора II, који се налазио иза жељезничке пруге у шуми према Новској.

Дневно је радило до двије хиљаде људи.

Устајало се у пет сати изјутра, у 6 сати пила се „чиста“ кувана вода и онда се трчећим кораком преваљивао пут од три километра до насипа под ударцима и кундацима усташа. Вријеме је било ужасно. Киша, блато… И на самом насипу рад се обављао трчећим кораком. Радило се само са лопатама, с лопатама се копала земља, с њима носила до насипа, с њима се правио насип који је грађен само од земље. Трчало се и преко уских дасака пребачених преко јарака блата. Свагдје је стајао усташа и тукао. Батинање, туча и убијање било је свакодневна масовна појава. Послом је управљао један инжињер заточеник. Под њим су били „стотници“ са по сто до двјеста људи, педесетари и десетари. Сваки је држао у руци колац и тјерао један другог на све бржи рад под којим су падали људи. А све су надзирали и тукли и убијали усташе. Како на путу за насип тако и на самом насипу, ко би застао на раду или пао, њега би претукли и утукли, у насипу затрпали или негдје другдје покопали. Љешеви су остајали на путу за логор и на насипу, свакога дана по педесет, шездесет и више. Све то радила је чувена 17 усташка сатнија јасеновачка.

Иде тако усташки поручник насипом и како му се прохтије убија поједине заточенике доље подно насипа на раду. Неки заточеник падне од умора и терета у јарак блата, мора сам да се извуче, усташа га пребија лопатом и онако изубијаног и блатњавог тјера да ради. Сваког секунда заточеник стрепи за живот.

Једном је долетјело на насип пет усташких официра на челу са Љубом Милошем, викали су: „Брже, бржеее“, и ударали немилице заточенике плетеном жицом и тољагама

Једног новембарског дана наредио је Љуба Милош неком Вуковарчанину коме се поклизнула нога и није му посао ишао онако брзо од руке како је то Милош тражио и мислио да мора ићи – да десет минута лежи на леђима у води. Послије десет минута заточеници су га онесвјешћена извукли, послије чега је дотучен.

Једног старца, свега мокрог, који је падао, повукли су горе на насип и давали му по „двадесетпет“ и слали га доље и онда поново звали горе и тукли ногама док није коначно пао дотучен. Викао је само: Језус, о Језус! Био је то неки њемачки емигрант. То су поједини случајеви, а било је и страшнијих. Ужасних! На насип ручак је стизао и није стизао: како када. Сваки је добијао највише три кувана кромпира, често трула, и тај кромпир назван је по заточеницима „кромпир у мондури“ – без круха. Одмора је било за ручак тек толико да се поједе. Радило се онда и даље трчећим кораком све док се видјело и онда трчећим кораком назад у логор гдје се за вечеру дијелило нешто ријетког, некуваног, неосољеног и посног граха. Многи су остајали без вечере. Затим се одмах ишло на спавање – у двије бараке за Жидове и једну за Србе. Бараке су биле одјељене жицом. Бараке су биле очајне. Спавало се свагдје: вани на голој земљи, по таванима циглане. Ко би освануо изнемогао, усташе би га дотукли тољагама као и здраве који би покушали да се сакрију да не иду на рад. Тада се и у логору рад обављао трчећим кораком. Такав рад значио је и за здраве сигурну смрт. Сви у логору морали су тако да раде. Један дио заточеника радио је за то вријеме у логору на изградњи барака.

Тако је тај насип рађен мјесецима, висине око 2 и по метра, ширине на круни 1-1,2 метар и у дну 4 метра.

Неки убијени на раду закопани су и на јасеновачко гробље код циглане. Иначе неко званично логорско гробље не постоји.

Тих јесењих дана било је у логору и на насипу дванаест Хрвата комуниста из Загреба (Фрањо Шавор, ципелар, Никола Јурић, ципелар, Јосип Томић, градски чиновник, неки Хаџи и други).

За градњу барака морали су заточеници да извлаче грађу из поплављеног терена. И кад су ишли по грађу и кад су се враћали са теретом пролазили су кроз ређи шпалир усташа који су тукли батинама, свачим. До појаса мокри, људи су морали у касну јесен да леже на голој земљи.

Насип није могао да задржи воду. Три недеље је задржавао, а онда се расквасио. Вода је надолазила, прелазила. Заточеници су морали да појачавају насип. Био је то још убрзанији, још страшнији посао под кундацима и батинама.

Најзад, морали су евакуирати бараке и прелазити у рупе у ланчари, циглани. Наређено је да се опет поврате у своје настамбе, јер да је опасност прошла. Спавало се ту опет два до три дана. Било је то мјесеца марта. Недјеља. Поновна опасност. Сви су заточеници морали на рад на нови насип пред баракама. Радили су цијели дан. До 10 сати ноћи. Радило је до 1500 људи. Тада су дошли и јасеновачки цивили на рад, требало је заштитити бившу циглану – сада клаоницу народа. У 3 сата ноћи вода је продрла преко једног и другог насипа. Прије тога по наређењу усташа напуштене су настамбе. Те ноћи било је заточеника свагдје: по циглани, канцеларији и др. Болница се доселила на „ринг“ циглане.

Сутрадан извршено је „чишћење“ да се смањи логор. Болесници, старци, изнемогли, све је то побијено. Три до четири стотине послано је у Стару Градишку. Логор је спао на око 300 људи.

„Очишћени“ су заклани у тунелу који води за циглану и у „керамици“ спаљени.

Тако је поплава очистила логор. Трајала је око 14 дана. За то вријеме храна је била нешто боља. Сљедовање је, наиме, било исто по количини као прије „чишћења“.

Ствари и роба побијених жртава у складиштима биле су поплављене. Милијунске вриједности лежале су и пропадале под водом. Касније су све то извукли сами заточеници.

Када је вода отекла заточеници су се поновно вратили у своје настамбе, водом очишћене.

Нове и нове поплаве заточеника пуниле су логор на путу у смрт.

Логораши на јасеновачком насипу

ИСКАЗ ГАБРИЈЕЛА ВИНТЕРА

Ево шта прича побјегли заточеник Габријел Винтер, приватни чиновник из Загреба, који је у јасеновачком логору обављао посао кочијаша:

„Од 200-300 хиљада људи који су отприлике у толиком броју прошли кроз Јасеновац, на слободу је пуштено једва 20-30 људи. То су већином Јевреји са женама аријевкама. И то је било раније, када се пуштало на „ријешење“ из Загреба под претњом смртне казне за причање о страхотама јасеновачког пакла.

Сада се више не пушта ни на „ријешење“. Напротив, ријешење умјесто напоље води дотичног – за кога је неко рукама и ногама копао да га спаси – равно у смрт. Таквога, чим стигне „ријешење“ одмах позову у канцеларију, отправе на онај свијет, а „горе“ извјесте да је подлегао овој или оној епидемији, мада епидемија нема у логору, пошто су усташе брже од сваке епидемије.

Ја сам имао ту срећу и несрећу да сам два пут био у том паклу у два разна времена, да сам први пут пуштен на молбу моје жене аријевке, а други пут сам био један од оних ријетких сретника којима је успјело побјећи.

Први пут био сам свега два дана. Било је то 27. или 28. октобра, послије три мјесеца проведених по загребачким затворима.

Нас тридесетак допратиле су усташе у Јасеновац и прво су нас затворили у православну цркву у Јасеновцу, гдје се већ налазило око двјесто љјуди, страшно испребијаних.

У мојој групи налазио се Др. Ото Гавранчић, предсједник Жупе Сокола у Загребу, Фрањо Хаџи и Фрањо Шавор, Хрвати, постоларски компањони из Загреба, Никола Јуричић, такођер Хрват и постолар из Загреба, Мориц Гринвалд, ногометаш, Јевреј из Загреба, и други чијих се имена не сјећам. Међу њима и три југословенска официра пуштена из Хитлеровог заробљеништва.

Усташки натпоручник Парац, који нас је довео, предао нас је логорском усташком натпоручнику Матковићу. Матковић је одмах ту у цркви почео са нарочитим уживањем тући Гавранчића који се истицао својом дугом бијелом брадом. Усташе су се залијетали и ударали нарочито бивше официре. Један од њих обратио се Матковићу: „Молим вас, кажите усташама да ми нисмо никакви четници, него да смо као официри управо пуштени из заробљеништва!“ Матковић је на то опсовао и почео и сам тући.

Сарајлије су одвели у јасеновачки усташки табор. Сат и по послије одвели су и нас у табор гдје смо у дворишту нашли Сарајлије крваве, испребијане. Видјели смо и брдо ствари: ципеле, торбе, све што су најбоље имали и са собом понијели да им се нађе у логору. Све су им то усташе одузели и сваком редовно одузимају све прије ступања у логор.

Усташа је било много у дворишту. Почели су одмах и нас тући и визитирати. Усташки часници подјаривали су своје чаркаре на тучу. Ту на лицу мјеста пред нашим очима убили су двоје из наше групе, браћу Прегер, јер су били сакрили нешто новца у чарапе.

Матковић нас је уписивао у књигу. Свако је добио батине. Др. Гавранчића су одвели у канцеларију. Кад се вратио био је без браде, сав крвав, а дуги црни капут био му је сав бијел од сиједих власи као од снијега. Изашао је ћутећи.

Онда су нас два по два, скупа са Сарајлијама, отјерали трчећим кораком у логор, јурили су нас кундацима и викали: „Брже, брже, нагари, нагари…“

Наш логор налазио се у шуми (логор II) према Новској, више села Брочића. Биле су ту двије бараке: за Јевреје и једна за Србе.

Други дан извршен је упис у логорске књиге.

Гавранчића су одмах метнули у жицу, заправо у кавез од бодљикаве жице висине мање од 75 цм, тако да је непрестано морао чучати.

Други дан по доласку у логор морао сам са свима осталима на страшни насип… У логору сам био свега два дана, а онда сам пуштен кући. За оног чичу коме су крвнички истргли сиједу браду чуо сам да је послије три дана подлегао у мукама ударцима џелата.

Код пуштања из логора били су са мном љубезни, али су ми ипак запријетили да ни ријечи не смијем причати о оном што сам видио, мада сам свега два дана провео у логору.

На загребачком равнатељству питао ме је чиновник: „Како је у логору?“ Казао сам: „Добро је!“ „Нама можете отворено да кажете“, одговорио је чиновник. Остао сам код своје изјаве: „Ма кажем вам, што је – је.“ „Добро, тако и вани говорите“, одвратио ми је чиновник, „чувајте се! Ако вас за кога упитају ко је с вама отишао у логор, кажите да је жив и здрав!“

Други пут дошао сам у групи десеторице. Са мном је био и Загрепчанин Хрват др. Звонко Ткалец. Њих девет је одмах задржано у табору. Мене су јединог отпремили у логор. Изгледа да на одлукама којима се заточенике упућује у логор стоје неки знакови по којима се одмах у табору знаде кога треба смјеста ликвидирати, а кога се може упутити у логор на постепену ликвидацију. Сви кажу да постоје ти знакови, у  табору не читају име доведеног него окрену хартију и на полеђини одлуке прочитају шта с дотичним треба радити.

Свих девет били су Хрвати. Прије доласка Матковића један је усташа говорио: „Ти се не бој, ти си Јевреј комуниста, ти си дошао по закону, али ова наша браћа Хрвати, они ће платити!“ У логору сам постао кочијаш. Возикао сам около. Видио сам како у колонама спроводе Цигане за село Уштице, гдје су их у масама убијали. Усташе их тјерају да пјевају пјесме. Цигани послије пјесме настоје да се додворе џелатима. Говоре: „Ја сам добро пјевао!“ Други: „Ја сам гласно пјевао!“ Пред њима је ишао Дудо Барарон, тузлак Јевреј, раскопчаног капута да му се види револвер. Он је поред Данона био најистакнутији члан тзв. „Д“ групе која је копала јаме за мртве, а и сама убијала заједно са усташама и снимала жртве. „Д“ групу сачињавали су сами заточеници.

Цигане су водили у колонама, двојици по двојици биле су везане руке, кроз читаву колону протезао се дугачак ланац, а посебно четворица по четворица били су везани још жицом и то кроз уши и сваки је морао још да слободну руку стави своме претходнику на раме. Први који није имао претходника држао је слободну руку на фашистички поздрав. Тако су изгледале колоне Цигана нанизаних на жицу, осуђених на скору страшну масовну смрт. Једнога дана отјерале су усташе групу од око 55 Хрвата радника, сељака и грађана, овако повезаних, исто у смрт у Уштице. Била је то група хрватског сељака и књижевника Павлека Мишкине, кога су одвојили и наводно отјерали у логор у Градишку. Кад сам једног дана ишао са колима по шодер на гробљу у Уштицама видио сам гомилу прекланих људи, једних на другима. Не знам ко су били ти људи.

Цигана је долазило све више и више, у Уштицама било је све мање мјеста и онда су почели да Цигане пребацују лађом за село Градину, преко у Босни, и да их тамо убијају.

У Градину под обалом постоји као нека тераса гдје искрцавају људе, жене, дјецу. Онда их у мањим групама одводе нешто даље од ископаних јама. Један усташа држи жртву а други удара маљем по глави. Тројица чувају позади да ко не би побјегао. Усташа код клања буде више или мање, већ према томе ради ли се о „ликвидацији“ људи или жена и дјеце.

Тако је то ишло из дана у дан, из ноћи у ноћ. Јаме за усмрћене копали су све даље.

Све то гледао сам са јасеновачке обале.

Као кочијаш долазио сам са колима до над саме те рупе. Видио сам напола пуне рупе у којима су љешеви били уредно сложени као на катове. Гдје стане цијели човјек метали су и по двоје дјеце. Љешеви сложени као цјепанице.

Око рупа налазиле су се хрпе одјеће са до гола скинутих жртава, често у предсмртном страху упрљаних изметом. Жртве су се морале саме скидати. Крпе смо ми кочијаши купили и вукли у складиште крпа, гдје су пране и сортиране. Испрва су их ту прале заточенице, а старци заточеници сортирали. Отуда су крпе вожене до колосјека, до вагона, па даље за текстилну творницу Прпић у Забоку.

Понекад сам морао чекати са колима да скела превезе кандидате смрти. По двјесто до двјесто тридесет могла је превести одједанпут. Жртве ни не знају куда их воде. Немоћни буду заклани одмах на другој обали. Усташе кажу: „Овако ће проћи сваки ко покуша бјежати“, мада је очигледно да ти нису покушали бјежати него су због немоћи били заостали.

Кољу старце, а они моле, преклињу: „Шта сам ти ја крив!“ Дешава се да понеки на кога су усташе пуцали пред „наступом“, то јест пред свима заточеницима, и не буде до краја убијен и ми кочијаши морамо да га возимо до гробара на ливади с ову страну Саве гдје је логор, а он узалудно преклиње: „Куда ме возите, зар не видите да сам жив, водите ме у болницу!“ Таквог, усташе над јамом неколико пута кресну лопатом по глави – крај. 

„Србосјек“ из Јасеновца

„КРЕМАТОРИЈ“

На јасеновачкој станици стају возови и истоварују робље осуђено да умре у јасеновачкој клаоници. Истоварују возови људе који ће ускоро бити мртви, а утоварују опљачкане ствари, робу оних који су већ мртви.

И јасеновачки логор има „Црну Марицу“ чија сирена увијек наговјештава покољ и смрт. Велики је то ауто који је некад представљао покретну аеропланску радионицу.

Црна Марица служила је раније, када су транспорти за клање били мањи, за њихов довоз, у току офанзиве на Козару за потребе њиховог Црвеног крста, послије офанзиве за превоз опљачканог кнежопољског жита.

Раније је та „Црна Марица” дању и ноћу довозила људе, жене и дјецу из околних села и са станице. Кад је она стизала дању, онда се морало у логору, по радионама, извести „замрачење.“ У ту сврху стављен је на прозоре плави папир да заточеници не виде шта се вани дешава. У „Црну Марицу“ стајало је до 40 лица. Сви довежени завршавали су у „керамици“. И људи, и жене, и дјеца.

Често се видјело у рано јутро пред тунелом циглане локве људске крви поливене кречом.

Пећи инг. Пићилија биле су сазидане у великој фуруни циглане. У тунелу, жртве су задржаване живе до часа када треба да се отпреме у пећи.

Пећи су радиле на смјену. У сваку стајало је одједанпут по 40 људи. Људе су убијали маљем, гвозденом шипком, клали, некад живе и полуживе бацали у пећ. Два транспорта дневно. Густ дим ишао је кроз велики фабрички димњак и пробијао кроз кров. Смрад паљеног људског меса допирао је до Јасеновца. Сви су знали шта се ради у циглани. И околна села.

Лубурић је одржао у Јасеновцу јавни говор у коме је казао да му Јасеновчани пребацују да у логору пеку људе. „Нека се неко усуди, казао је Лубурић, па нека дође да нам покаже гдје ми то радимо, гдје ми то људе бацамо у оџак.“

Усташке звијери кољу дјецу пред мајкама, врше мучења, каква ниједна машта не може да замисли.

Силовање жена врши се навелико на првом спрату у згради циглане гдје се налази цивилна управа логора. Та управа мора тих дана да изађе напоље док се „истрага“ не спроведе. Усташе изведу неколико љепших жена и тада трају оргијања с њима по неколико дана. Те исте жене усташке звијери по задовољењу убијају.

Тако су мјесеца септембра ове године довели групу из Феричанаца. У тој групи било је и шест женских. 3 жене ошишали су на нулерицу и послали их у село Међеђу на брање воћа (Хелену Шварц, Аделу, шогорицу Игнаца Сломовића и Булатовићеву из Винковаца).

Остале три: двије сестре Херцогове, кћери Жака Херцога и Злату Шварц, кћер трговачког путника Јернеја Шварца – задржали су. Старију Херцогову која је била болешљива одмах су убили. Остале двије одвели су у бараку број 4. По дану чувао их је заточеник криминалац Илија Париповић, а сваке вечери предводили су их усташама на оргије. Злата Шварц била је стара свега 14 година, дивна дјевојка. Казала је: „Раде од нас све што хоће.“ Убили су их након непуне недеље. Казали су да су одведене у село Међеђу а тамо нису дошле.

Крематориј у циглани радио је цијеле зиме до маја. Онда је циглана морала да ради за потребе логора.

Капацитет пећи на 24 сата – око 160 жртава.

Пепео је бацан у глиб код циглане. У њему су се могле познати и коске.

„Крематориј“ Доминика Пићилија у згради циглане

ПОКРЕТНО СКЛАДИШТЕ УСТАШКЕ ОДБРАНЕ

Спада под опскрбни уред коме је заповједник Миливој Влахо, усташки натпоручник, стар око 50 година, ожењен, 2 дјеце, из Мостара, раније шеф станице у Срнетици, логорник у Кључу и Саници, пљачкаш.

Покретно складиште основано је по „испражњењу“ Јасеновца, кад су дигнути Срби из њега. У тој групи складиштара било је у први мах око 25 заточеника. Њихов је задатак да с колима и са усташким заставником иду од куће до куће, којима су станари уклоњени и да узимају из куће све до голих зидова. Намјештај, робу и слично – возе у магазине покретног складишта, а животне намирнице у усташки табор.

Складиште је названо „покретним“ ваљда због тога што се и усташка пљачка кретала од села до села. Раније се звало текстилно складиште.

На испражњена српска кућишта доводили су усташке породице из Херцеговине и оне су из тога складишта добивале што им је потребно. У то складиште долазила је и роба из логора у Ђакову и др, оних који су били ликвидирани, са мјеста масовних убијања као што је нпр. то било у Дубици послије велике офанзиве на Козару, из опљачканих села за вријеме те офанзиве. Тако је дошла роба из неког дјечјег логора за коју су казали да се не дира јер да је заражена од дифтерије.

Од те опљачкане робе, оно што је боље узимали су усташе за себе, нарочито новац, злато, сатове, накит, наливпера, и сл. Дрвенарију су ложили на логорској економији, свагдје. Пљачкају сви одреда. За пљачку се кажњава, кад чин пљачке свакоме постане познат. Или кад неко пљачка а не да и другом да пљачка. Често су свађе међу усташама око тога. Пљачкају сви од Миливоја Влахе па наниже. Оно што остаје прерађује се. Све је то власништво НДХ.

Усташе у Јасеновцу поред опљачканих ствари логораша

ИСКАЗ ДУШАНА ЋУЛУМА, КОЈИ ЈЕ ПОБЈЕГАО ИЗ ЛОГОРА У ДАНЕ ВЕЛИКЕ ОФАНЗИВЕ НА КОЗАРУ

У логор сам доведен у дане „керамике“. „Црна Марица“ возила је Јеврејке и њихову дјецу из логора у Градишкој на убијање у Јасеновац. И Србе из околних села.

Око Јасеновачког логора подигнута су два села односно српско становништво тих села и све њихово приграбљено и опљачкано.

Најприје су усташе тјерале сељаке са сусједних ораница, које су већ биле засијане. Тако је проширена „економија“ логора.

Прво су дигнута села Млака и Јабланац. Нешто Јабланчана избјегло је у Босну пред терором усташа и то њихово бјекство узето је као повод да се дигне Млака. Оне који су давали отпор или покушали бјекство убијали су на лицу мјеста. Било их је који су скакали у Саву. Убијени су старци и бабе. Жене и дјеца потоварени су у вагоне за Градишку. Мушкарци на рад у Њемачку – у ствари доведени су у Земунски логор, под бичеве и глад, одакле послије неколико мјесеци враћени натраг у Јасеновац, одатле преко Саве у село Градину и тамо побијени. Неки нису ни ишли за Земун, него су одмах били ликвидирани у „керамици“.

Стока је сва опљачкана и отјерана већим дјелом за Њемачку. Женска усташка радна служба обилазила је куће, пљачкала живад и остало и све то одвозила колима. Послије Млаке и Јабланца дигнута су села Јасеновац и Уштице. Она су прошла исто онако као и прва села. Као повод за то узели су један инсценирани напад на усташки ауто. На то су усташе разнијели бомбом породицу једног Србина сељака и те исте вечери испразнили оба села.

„Керамика“ примила је Јасеновчане и Уштичане, оне од њих који нису одведени у Земун и Градишку. Онда је престала да ради. Било је то некако концем априла.

Дигнута су и села Крапље и Градина.

Отпочело је масовно довођење Цигана. Дневно је стизало по 6-12 вагона. Искрцавани су пред логором и ту су морали да сједе на земљи. Усташе су одвајале најприје мушкарце и одводили их тобоже „на рад за Њемачку“. Цигани су морали да пјевају: „Павелићу, живјела ти рука, што ти уби српскога хајдука“ и кличу Поглавнику и НДХ. Усташе су им говориле како су их довели да населе српске, партизанске земље. У прво вријеме водили су их у Уштице, смјештали у куће, убијали маљевима, закапали у јаме по баштама. У прво вријеме водили су Цигане са малом стражом. Касније када су Цигани увидјели о чему се ради и када су настала масовна бјежања, стража је појачана. Увијек су се чула пушкарања. Послије мушкараца убијали су Циганке и њихову дјецу.

Свакога дана растао је број дотјераних Цигана. У Уштицама више није било мјеста. Масовно клање прешло је у село Градину, мало босанско село уздуж Саве, раштркано, увијек поплављено, пуно каљужа, комараца. У Градини срушили су православну цркву, одвозили сјено, сламу и курзовину, сјекли врбе испред села, уз Саву, по ливадама, нарочито до Босне. Посјечено је 2-3 хиљаде врба. Све то због заштите од партизана. Послије тога инг. Пичили почео је да ради на зидању аутомата за убијање и спаљивање људи у самој Градини.

Логор и Градину веже дереглија на жици којом је управљала група Циганина Мите, скитнице и криминалца. Та дереглија може да превози по 6 кола или по 70-80 људи. Жртве су превозили у Градину и шлепом.

Циганке, двије по двије, укрцавају се у шлеп. Вуку дјецу и ситније ствари, (крупније су им одмах одузели). У шлеп их стаје по 100-150. Пјевају севдалинке и усташке пјесме. Тјерају их низ Саву, у Коштарички бок или у Градину. „Д“ група ископала је већ јаме разних димензија. Највеће су дугачке по 70 метара, широке 4-6 метара, дубоке 2-3 метра.

„Д“ група која је бројала и до 40 људи, сада, са навалом Цигана, повећала се за 100 Цигана, који су осталим Циганима копали јаме да и сами у њих легну. Дешавало се у почетку да таква партија од 100 Цигана ископа јаме за двије партије убијених, а онда нова партија Цигана копа рупе и за ове Цигане–гробаре.

„Д“ група иде и враћа се са пјесмом. Доводе Цигане одређене за убијање на 20 метара близу јаме, онда их по десетинама изводе, туку маљевима и кољу. Жртве јуре и туку до јаме гдје добију коначни ударац. Неке падају у несвјест, прије тога. Неке Циганке уједају џелате. Усташама је стало до тога да жртве муњевито ликвидирају, прије него дођу себи од препасти. Усташе се враћају са тих клања крвавих руку и одјеће. Кад напуне рупе, онда их загрћу.

Тако ноћ и дан. Шлеп је стално довозио жртве. Рачуна се да је побијено 80-100.000 Цигана.

Један усташа је причао: „Усташки официри заврну рукаве и предњаче у клању. Они су најистрајнији. Њих клање раздражује, опија!“

Други усташа је причао да се надиже покров земље над полуживим затрпаним жртвама. И да је усташки официр на лицу мјеста убио једног усташу који је отказао послушност.

Гомиле Цигана пред јасеновачким логором нестајале су замијењене увијек новим транспортима. Било је то масовно, незапамћено истребљење циганског народа. Нестајали су чергари, власуљари, свирачи, боље стојећи сремски Цигани. На пољани на брзину ограђен је за њих жичани тор.

Одвајали су Цигане од Циганки с дјецом. Изнемогле и старце прво су убијали. Остале остављали на киши, на ледини, без хране, да смалаксају и лакше иду под маљеве и ножеве. Касније је логор за Цигане премјештен у Градину. Испред тога логора (ограђеног жицом), био је ров дугачак у који су сваљивали изнемогле и сакате и затрпавали само испуњени дио откривеног рова. Кад читав ров заспу, ископају нови.

У том циганском логору људи су изгладњивани и премлаћивани и тако онеспособљавани за масовно бјежање.

Могло би се рећи да су Цигани убијани због самих крпа. „Д“ група марљиво је сакупљала све те женске кошуље и дјечје, и одијела и ципеле, све. Жене су потпуно голе убијали.

Некако у половини ере ликвидације Цигана отпочело је упославање Цигана у циглани, пилани, економији, нарочито на насипу. Ти су били смјештени у жици у самом Јасеновачком логору. Био је то логор III Ц, назван тако по Циганима, у том логору умирало се масовно од глади, туче, преморености.

Јасеновац остао је уистину гробницом циганског народа у НДХ. Данас у њему скоро нема уопће Цигана. У Градини имаде још некојих петнаестак личких Цигана, католика, који врше заједно са усташама убијања и који су у ствари, замијенили групу „Д“.

Циганске паре и пљачка Цигана повукла је с Циганима у гроб и усташе Матковића млађег и Бадела који нису схватили да крвници ортаци треба да дијеле крварину, а с њима и читаву групу „Д“ која је учествовала у томе ортаклуку и која је превише знала.

У исто вријеме кад су навелико убијани Цигани и Циганке ликвидиран је и ђаковачки логор: 3-4.000 Жидовки побијене су, а у усташким списима стајало је да се у логору појавила епидемија тифуса. Њихове ствари такођер су сложене у бале и са осталим крпама отишле у Прпићеву творницу. 

У усташкој штампи писало је како је Поглавник успјешно ријешио циганско питање, питање њиховог запосљења на корист друштва и заједнице.

Ромски логор Уштица

ЛОГОРСКЕ „РАДИОНИЦЕ“

Јасеновачки логор смјештен је у циглани, пилани и ланчари у Јасеновцу, бивше власништво браће Бачић. Логор се стално проширивао на рачун сусједних сељачких имања.

Лежи уз Саву према Коштарици, оплетен жицом високом 3 метра, а широком 5 метара. Једна партија заточеника цијело љето радила је на подебљавању те жичне ограде.

Од града је удаљен 1 километар.

Браћа Бачић имали су раније свој посебни колосјек који је водио од Јасеновачке станице до логора. До прије пар мјесеци транспорти народа ишли су кроз сам Јасеновац за логор.

На улазу логора пише: Радна служба – Усташка одбрана. Сабирни логор III.

На плочи мало ниже: Све за Поглавника – Усташка одбрана.

Чим се уђе у логор с десне стране је стражара, а с лијеве звонара названа по томе што су ту раније довожена и слупана звона са православних цркава. Данас је ту затвор и мучиона са 6 ћелија за посебне случајеве.

Звона са православних цркава у логору у Јасеновцу

Усташко заповједништво има преко себе неки Мајсторовић, кажу бивши католички поп, стар око 30 година. То заповједништво има преко себе дисциплинско водство логора. Постоји и заповједништво радне службе на челу с инг. Пићилијем, усташким сатником, бившим наставником цигларске школе у Загребу, који има преко себе надзор и управу свих радова. Поред тога постоји цивилна управа логора на челу са неким Винером који је раније био намјештен код Нашичке, доведен у логор као заточеник, сада слободњак и намјештеник са платом и опскрбом, и стварни организатор посла у Јасеновцу.

У току свога развоја мало по мало стављају се у погон бивше Бачићеве творнице и радионе, организује се посао, ствара се тако фасада радног логора покрај кога даномице и даље и све више пролазе колоне народа, хиљаде и десетине хиљада које заувијек нестају под маљевима усташких злочинаца, затрпане у безбројним јамама по Градини.

Заточеници у самом Јасеновачком логору разврстани су сада по групама и свака таква група има свога групника. Постоје групе: грађевинска, циглана, ланчара, погон, економија, обртна, керамика, фина механика, монтажа, пилана, аутомеханика и тзв. Слободанова група.

Грађевинска група сазидала је све бункере и извиднице око логора, столарију, млин, пекару, складиште, обртну радионицу, нову електричну централу са 4 парна строја, усташку болницу у самом Јасеновцу, усташке настамбе, пећ у Градини, аутоматску, све дрвене ствари за казнионе по НДХ, сандуке за опљачкану робу итд. У тој групи ради око 500 људи, а групник је неки инг. Коперман. Ради ту око 50 инг. заточеника, већином Јевреја. Заточени инжињери разрађују будући план Јасеновца. Кажу: биће изграђен у Јасеновцу Поглавников трг, часнички дом, усташки табор, нова црква, купаона, ногометно игралиште, усташка школа итд.

Инжињере не убијају као раније, јер су им сада више потребни. Раднике из групе „чисте“. Кад је много посла посуђују раднике из логора III Ц (логор из кога се иде на сваки посао, а за кратко вријеме у смрт у Градину).

Комуниста доказаних у логору нема: њих убијају одмах или отјерају у III Д гдје не остану ни два дана, без разлике на професију и нацију.

У столарији која спада у ову групу праве се маљеви којима се убијају жртве.

У дане када је „Међународна“ комисија обилазила логор није ова група радила скоро ништа. Рад је заправо отпочео нешто прије изложбе за Загребачки збор. Послије те изложбе стигле су велике наруџбе – нарочито за канцеларијске уређаје. Тако се експлоатише бесплатан рад заточеника који ће бити за то страшном смрћу награђени.

Групници имају нешто бољу храну. Они добивају цијели хљеб, док остали четвртину хљеба на дан, ујутро каву, док остали воду с нешто кукурузна брашна. Групничку храну имају и мајстори зидари из града и сви бивши агенти УНС-а који су бачени у логор као заточеници и имају широко поље за своју крваву батинашку и убојичку праксу. Групничку храну добива и понеки заточеник који се истакао на тешким пословима. Тако од неких 300 радника на циглани, само 4 таква заточеника једу читав хљеб на дан.

На циглани групник је неки Флајшак Марко, Јевреј из Дарувара. Од априла мјесеца, када је завршено печење људи, циглана прави цријепове свих врста. Као и на другим радовима и ту врше надзор усташе. Болесни и изнемогли у свим групама морају смјеста нестати јер Јасеновац није никакав убошки дом.

Групник има на расположењу читав избор казни које може да примјени на заточенике како би убрзао посао: одузимање хране или само хљеба, бацање у бајир на копање земље. Казну бацања заточеника у III Ц изричу усташе. Ко тамо оде, тај се не враћа. Раднике циглане „чисте“. Радно вријеме 10 сати.

У ланчари групник је неки Блаухорн из Загреба. Радника има око 130. Разна одјељења. Највише се производе велики и мали усташки ножеви. У дане „међународне“ комисије није се скоро ништа ту радило. Сад се посао прилично развија. Огромне количине старог жељеза довучене су у Јасеновац. Ту се налази роба из опљачканих жидовских и српских дућана, огромне залихе ексера, гомиле старих шиваћих машина из сељачких кућа, плугова, каса, аутоматских билијара, фирми са ћирилским натписима, са јеврејских трговина, море покупљеног жељеза по читавој НДХ.

У плану је изградња велике љеваонице и дреераја, гдје би радило око 3.000 радника.

Ту се производе жељезна врата и прозори са жељезним решеткама и ланци за Павелићеве казнионе и полиције по НДХ. Ради се ту и по посебним наруџбама. Неки усташки часник Мујица наручио је сабљу за сјечење глава. Мујица је вршио убијања и у циглани, предводио сатније против партизана. Ногама је претукао пословођу у ланчари јер му сабља није била на вријеме готова. Тај Мујица пао је код Дубице од партизанске руке.

У погону групник је инг. Шенауер из Дарувара. Радника око 50. У дане „комисије“ није та група ништа радила. Касније су постављали сијалице по Јасеновцу и телефон.

У економији групник је др. Рафо Маестро, адвокат из Загреба. Запослено око 400 заточеника. Ту су коњушнице, штале за краве, свињари, говедари, живинарство, месница, мљекара, пчелињак, пољски рад, вртљарија.

У дане „комисије“ економија је имала свега 2 коња.

Пљачком околних села и за вријеме офанзиве на Козару богатог Кнежпоља разрадила се Јасеновачка економија.

Боља стока отјерана је у Њемачку или у творнице за конзерве, а свиње су продаване на дражби, велики број је и поклан.

И прије пљачке Кнежпоља било је ту свакаке пљачке. Тако су нпр. усташе опљачкали Градину и онда опљачкану стоку у Градини продали за багателу Србима у Млаци. Након 8 дана опљачкали Млаку и продали Јасеновцу и Јабланцу слабије коње. Све врсте цркнутог меса давали су за храну заточеницима. У Јасеновачкој економији ништа није смјело да пропадне, осим оног што су пљачкале усташе за себе.

Сада Јасеновачка економија имаде масу коња, волова за вучу, музара крава, и свиња, које се тове, а маст шаље за Њемачку.

Преко Јасеновачког логора организована је пљачка оног истог Кнежпоља чије је становништво истријебљено над огромним јамама у Дубици и у Градини. Хиљаде опљачканих говеда за конзерве, за фашистичке разбојнике. Јасеновац је централа мањих економија које су смјештене у околини. Отуда иду пљачкашке колоне у пратњи чаркара и заточене жене и радне бојне од православаца да пљачкају напуштена српска огњишта по Кнежпољу, да прекапају и траже склоништа жита и робе, да одвлаче и последње подивљало живинче. Јасеновачка економија испоручује маст и месо за Павелићеву војску, она је данас клаоница и народа и стоке опљачкане од народа.

У обртној групи групник је неки Хрват из Брода. Ту су на раду бријачи, кројачи, постолари и други, њих од прилике око 100. Ту су и дезинфектори. Једне ноћи свукли су читав логор III Ц до гола због дезинфекције одијела, а другог дана половина тих дезинфекованих је побијена! Све заточенике шишају, сада и оне у III Ц, изузев оних који одмах иду у Градину под усташке маљеве.

У керамичкој групи има свега 5-6 људи, међу њима и неки сликар Валтер Краус коме су као умјетнику дозволили да може носити дугачку косу, који израђује којекакве поглавникове кипове и фантазије о усташким навалама, а сада моментално у томе јасеновачком паклу претвара у глину Бетовенову неку симфонију и ваљда ће му кад је тако продуктиван усташе дозволити да носи и главу када су дозволили да носи дугачку косу.

Иначе је много познатија она ранија керамичка група која је претварала у пећима циглане људска бића у пепео.

У финој механици групник је неки инг. Розенберг. Основана је тек пред мјесец дана. Има на раду 5-6 људи.

У монтажи групник је тај исти Розенберг, а на раду има око 200 људи. Поправљају разне опљачкане машине дотјеране са свих страна. Ту леже гомиле бодљикаве жице остале од старе Југославије, а полупана православна црквена звона отишла су за Њемачку.

У пилани је групник Розенберг (који није инжињер). На послу око 100 људи. Вуку пањеве из Саве, имају гатере, циркулар, праве сандуке, паркете и томе слично.

У аутомеханици групник је неки Шомеџи из Осијека. Људи око 50 врше оправке аута и мотора.

Слободанова група, то је група на челу са неким Слободаном Јовановићем из Бијељине. Има око 200 људи, тај је број врло променљив, врши свакаке послове, има преко себе чишћење логора, а и њу од свих група највише „чисте“.

Групници су обично животиње. Нађе се по неки да и није претјерано лош.

Јасеновачке жртве

ЛИК ЈЕДНОГ ЏЕЛАТА

Пудић, име му знамо. Висок, сув, мршав, живчано болестан, у усташком радном одијелу од цајга, без икаквих ознака, са револвером под капутом.

Шеф масовних убијања.

Заточеници који су га знали кажу да је ликвидирао логор у Јадовном у Лици (око 30.000 људи). Живе бацао у провалије. Био је у логору Крапље. Тамо је приредио масовно клање једне ноћи.

Било је то овако: у ноћи дао је „наступ“ и наредио заточеницима да крену према капији. Одједном заштектао је митраљез по људима. Пудић је викао како су Срби и Жидови покушали да му побјегну. Митраљез је затајио. Но било је већ око 150 побијених.

Око 1.000 преосталих заточеника спроведени су послије 2-3 дана пјешке у Јасеновачки логор. Спавали су у циглани. Подерани, блатњави, изгладњели, многи разбијених глава. Ту су их поновно тукли. Страховито. Око 200 остало их је мртвих.

Ујутро морали су остали напоље из логора пред усташки шпалир кроз унакрсне тољаге џелата који су – по 50 њих – ногама скакали на онога који би пао.

То су страшни дани логора, дани његовог стварања.

Те биједнике поновно су дотјерали у логор. Касније су ликвидирали измрцварене људе. На камионе су их побацали једне на друге и прекрили церадама. Усташе су скакали по њима и боли их. Одвежени су за Крапље, тамо побијени.

Тако је ликвидирано Крапље, у децембру прошле године.

Тако је испричао један који је случајно остао жив из те групе.

Пудић се тада изгубио некуда, ваљда да ликвидира друге логоре.

Када су почели масовно пристизати Цигани дошао је поново и Пудић. Његов долазак изазвао је огроман страх у логору. Шаптало се: дошао је Пудић. Та вијест муњевито се проширила кроз логор. Пудић је водио колоне Цигана у смрт.

С њим је ишао Дудо Баранон из „Д“ групе.

Пудић је навраћао и у логорске радионе, ишао од једне до друге, изводио људе и убијао их из револвера.

Људи из Јастребарског, из Крапља, из тих логора у којима је раније дивљао Пудић скривали су се испред његових очију.

Једнога дана бацио је једног кочијаша у жицу III Б, у жицу смрти само за то што су се коњи поплашили када је Пудић наишао са мотором.

На скели која води за Градину два кочијаша Хрвата из Загорја нешто су се сашаптавали. Пудић их је обадвојицу одмах спровео за Градину.

Један кочијаш прича: нас 5 кочијаша кренуло је за Градину по крпе и Пудић с нама. Викао је непрестано да брзо радимо и много натоваримо. Неки Рајх из Пакраца, младић од 18 година, радио је по Пудићевом мишљењу споро. „Ради брже!“ – продерао се Пудић. Рајх му је одговорио мирно: „Па радим ја брзо!“ и окренуо се колима. Пудић је извадио револвер и убио га пред нама.

Неколико минута послије тога хтио је да пуца и на мене. Зато што ми је женска кошуља запела за грану. Бјежао сам, а моја кола с крпама дотјерао је неки Циганин.

Убио је тако двојицу кочијаша, који су возили сијено а нису му се брзо макли с пута.

Хвалио се да га чују заточеници – како највише воли клати. Показивао је нож крвав. Говорио је: никад га не бришем, многе сам с њиме поклао!

Циганке је силовао. Живу циганску дјецу је закопавао у земљу, убијао је као нико Цигане.

Онда је некуда отишао.

Једнога дана искрснуо је опет у економији, у цивилу, са брадом. Позвао је усташког надзорника и тукао га због неког новца. Тада је говорио да не вјерује у Бога, али да вјерује у Поглавника.

Онда га је опет нестало. Казали су да је полудио. А можда су га и сами убили, јер луд је био и раније.

Тек дошла је група покретног складишта, која је испразнила толике српске станове и испразнила и Пудићев стан у кући неког протјераног лицитара у Јасеновцу.

У стану тога џелата нађено је одијела, рубља постељине, неколико перзијских ћилима, око 30 килограма меда, врећа шећера, много сапуна и много разноврсног новца.

У стану џелата осјећали су се трагови пљачке, крви и злочина. 

Вјекослав Лубурић са немачким официром у логору Стара Градишка.

ЛИКВИДАЦИЈА „ТРОГОДИШЊАКА“

У логор се ријетко долази са судским одлукама. Или, тачније, велика мањина долази у логор са судским одлукама. А судбина је иста и оних са одлукама и оних без одлука!

У мјесецу јуну управа логора тражила је пред „наступ“ да се јаве сви они који су суђени на три године заточења. Били су то углавном Хрвати и Муслимани, јер остали долазе без одлука. Речено им је да ће у градишки логор и да ће им тамо бити боље. Било их је око стотину. Искупили су их све пред канцеларијом управе и са њиховим мршавим пртљагом отпремили до колосјека, до вагона. Ствари су им потоварили, руке повезали и заточеници су стрпани у вагоне. Онда је локомотива отјерала те вагоне до станице.

– Ујутро смо ми кочијаши – прича Габријел Винтер – морали поновно да истоварујемо њихове ствари из вагона који су враћени. По томе смо закључили да  „трогодишњаци“ нису отпремљени за Градишку, него криомице за Градину.

Свега неколико „трогодишњака“, њих око 14, враћено је натраг у логор. Било им је наређено да ништа не смију говорити о судбини осталих својих другова. Ипак су неки казали: другови наши одведени су за Градину…

Било да Павелићеви пријеки и покретни судови осуђују на смрт или на једну, двије, три године заточења, било да пуштају на „слободу“, УНС-а дочекује пред вратима и сви путеви воде из Павелићевих судница и полиција за Јасеновац.

А из Јасеновца зна се само један пут – за Градину!

Масовно убијање – то је свакодневна и сваконоћна појава у јасеновачком логору. Стотине и хиљаде иду у смрт без престанка. А постоје и нарочита убијања из нарочитих побуда. Усташки крволоци посебно кољу, да тако кажемо, за свој рачун; кољу на своје и поглавникове крваве имендане и рођендане, на поједине свеце, на Божиће и Ђурђевдане. Или убијају из освете за неког убијеног усташког пса, по двадесет до сто заточеника одједанпут. Убијају због клипа кукуруза који је неки изгладњели устргао, убијају због једног крумпира, убијају због тога што заточеник није поздравио или зато што је поздравио неког усташу, убијају јер им се убија, јер могу и имају кога убијати. Све то иде онако успут, изван редовних масовних убојстава. Убијају људе јер су стари, јер су слаби, јер су болесни, јер не могу бити дебели и здрави у логору. Убијају их јер је превелико бројно стање у логору. Када логорска управа затражи да у логору мора бити, на примјер, 500 људи мање, тај се број мора намирити одређеним бројем из сваке радне групе. Таква су „чишћења“ честа.

Убијају и муче на све могуће и немогуће начине. Не само револвером, ножем, маљем, усијаним гвожђем, глађу, него се дешавало да ископају јаму, натјерају у њу живе људе, жене и дјецу и онда разнесу бомбама.

Једном су дали да се у ковачији изради жељезна шипка метар и по дугачка, а двадесет милиметара дебела – и с тим жељезним копљем вјежбали су се у гађању живих људи из даљине.

У прве дане нису се трудили да сакрију злочине. Ни пред заточеницима ни пред околним селима. Хтјели су да тако сваком живом затјерају страх у кости.

Касније су настојали да прикрију истребљивање околних села. Такве и сличне злочине било је немогуће сакрити. Није их се више ни сакривало осим пред транспортима који непосредно иду за клаоницу. Само се о злочинима и покољима не смије говорити. Не смију говорити ни усташе ни заточеници. Мада је свако знао за „керамику“, о томе није се смјело ни писнути.

Гледали смо како тјерају колоне само у гаћама и кошуљи, повезане жицом, према Уштицама или за Градину. Виђали смо с наше обале како преко у Градини глуво падају људи под ударцима маљева. Свакога часа чујемо пуцњаве и јауке жртава…

Једном кад смо се враћали са вањског рада у логор, видјели смо – прича Антон Дајч – како пријеко гори неки човјек на дрвима. Ломача. Није се чуло запомагање. Ватра се онда нагло утрнула. Мора да су дрва били полили бензином. Тристо до четирсто нас нијемо смо посматрали тај језиви призор. Касније смо сазнали: на ломачи је изгорело њих троје, два мушкарца и једна лијепа жена; били су из Загреба, комунисти. Сјећам се као данас: пламен је надалеко обасјавао. Ми смо се јежили. А усташе су само шутјеле.

У почетку нисам вјеровао да убијају и дјецу. Једног јутра морали смо замрачити окна радионице плавим папиром. Чули су се вагонети од тунела гдје се убијало према пећи циглане. Тога јутра на врху вагонета видио сам једну малу цурицу пробијених груди, сву крваву. Колико су, отада, убили таквих малих, невиних створења.

Крвници су увјек пијани од крви и ракије. Пијани иду у покоље, пијани се враћају са покоља, крвавих руку и одјеће. Оргијања трају из ноћи у ноћ. Док у Градини над јамама падају невини људи, жене и дјеца као муве, дотле усташке официрске животиње напијају се и госте у табору, у шумарији, уз свирку заточеничког оркестра који је створен само зато да свира на њиховим оргијама.

Најстрашнија звјерства вршена су у подруму чиновничке кухиње. Усташе су се картале, а крај њих на столу била је разапета једна несрећна жена. Њој су раскречене ноге и руке везали за строп и усташке звијери истресали су пепео својих цигарета и гасили их у њеном полном органу.

Једнога дана показао ми је неки заточеник фотографије нађене у стварима покланих жена и дјеце из бившег ђаковачког логора. Међу тим сликама била је и слика моје жене и мене са нашег вјенчања. Биле су и слике наше дјеце. Било ми је страшно. Колико сам био желио да бар они остану живи кад је већ мене снашла судбина да сваког часа висим о концу.

Тада сам писао рођацима да ми је жена и да су ми дјеца с овим или оним у роду који је већ давно умро, тако да знају шта је с њима и да од оно мало сиротиње што им још остаде не шаљу узалуд у логор пакете. На такав начин саопштавали су и остали логораши онима вани умирања међу нама. Управа логора забранила је такво писање. Смјело се само јавити да си жив и здрав и да ти је добро.

О несрећној судбини својих најмилијих морао сам у логору ћутати. Логорског кочијаша Хермана Атијаса, који је раније био електричар, убили су само зато што је негдје рекао да су му двије сестре убијене у Јабланцу. Он их као јучер видео у жици, а данас их је узалуд тражио очима.

Убио га је крвник Маричић, а нама је објаснио, умјесто опомене, да је Херман Атијас убијен „због ширења алармантних вијести!“

Хиљаде и десетине хиљада Срба, Српкиња и њихове дјеце издахнуло је под ножевима и маљевима јасеновачких звјери.

Хиљаде хрватских и муслиманских родољуба пало је од плаћене крвничке руке.

Гдје су гробнице толиког народа?

У самом јасеновачком логору између језера, централне кухиње и барака.

Ниже логора према Коштарици.

По шуми око ранијег логора II.

У Крапју. У Млаци. У Уштицама, по сељачким баштама, на православном гробљу.

По Градини. Највише по Градини.

Свукуда . . .

Рачуна се да су у Крапју и Ушицама затрпане десетине хиљада љешева. А у Градини, црној Градини, и до двјеста хиљада.

Подивљала Сава подривала је земљу и подизала љешеве, а када се смиривала у своје корито, остављала је иза себе улегнућа над јамама-гробницама, одакле су вириле људске цјеванице и лубање.

Над таквим братским гробницама наших народа, на безбројним љешевима, костима и ломачама невиних, подигнута је и одржава се Павелићева крвава лудница, чији је паклени смисао потпуно истребљење свих наших народа за рачун туђинских поробљивача.  

Јасеновачке жртве

ПРЕКО БОДЉИКАВИХ ЖИЦА – У СЛОБОДУ ИЛИ СМРТ!

Заиста, у јасеновачком логору заточеник није сигуран за свој живот. Тако је са онима у логору. А колике хиљаде народа пролазе крај логора равно за Градину, а да нису у потпуности ни свјесне камо их воде и шта их тамо чека.

Жртве ипак слуте, осјећају шта их чека. И често се дешава да кандидати смрти скачу са скеле у Саву. Скачу жене с дјецом у наручју. А усташе дуж обале гађају дављенике и очајнике.

Бјеже људи под плотунима и ријетко коме успјева побјећи. Тада убијају не само ухваћеног него и све остале из његовог мјеста, који се налазе у логору.

Иду ли жртве тупо, беспомоћно у смрт? Шта се све дешава над јамама гробницама, гдје раде усташки маљеви и ножеви? То знају само џелати!

Усташе су саме причале да је једна Циганка зубима заклала једног њиховог друга и његовим ножем убила другога.

Козара је била страх и трепет за јасеновачке џелате. Усташе су увијек очекивали напад. Читаве сатније бацали су ноћу поред стража око логора. По сву ноћ се патролирало. Ноћу су замрачивали логор. Свака пушка из Босне значила је припремно стање у логору.

Никакво чудо што су се ти крвожедни пси и људождери са највећим бјесом окомили на козарску позадину доведену у логор послије велике офанзиве. Послије циганских транспорта то су били највећи транспорти народа за Јасеновац и Градину. Неколико дана долазило је козарско робље из Млаке и Уштица, возом, пјешке и колима. Већином жене, дјеца и старци. Нешто мало од тих транспорта за Јасеновац отпремили су за Њемачку, нешто одредили за пољске радове, а остало уништавали.

Голоруким сељацима који су раније избјегли из Градине а који су сада заробљени на Козари, казали су крвници: „Ајте овамо! Ви ћете у своје село!“.

Усташе су на сва уста говорили да је Козара пала, да је Козара гроб партизана! И сами су вјеровали у ту своју лаж! А кад су ускоро поново запуцале козарске партизанске пушке и митраљези на домак Дубице, Приједора и Новога, још већи страх и бијес спопао је џелате.

Када су козарски партизани, послије офанзиве на Козару, побили једанаест усташких бандита из Дубице, у јасеновачком логору за све заточенике био је одређен „наступ“. Усташки заставник Маричић ишао је од групе до групе и сваког је заточеника питао одакле је. Сви који су били из новског, дубичког и градишког среза, остатак козарске позадине, добили су по комад хљеба и речено им је да иду „за Њемачку“. У ствари отпремили су их равно за Градину!

Ево шта о томе случају причају преживјели сељаци Ђорђе Продановић из Горњоселаца, Стојан Арбутина из Горичке, Симо Котур из Котурова, сви из села Поткозарја, и Бранко Пљевалчић, општина Батовска, срез Чајнички, који је такођер био с њима:

– У Јасеновац смо долазили у партијама по 400 људи. Смјестили су нас у жицу III Ц гдје може да стане густо набијено до пет хиљада људи. Усташе су нас опљачкали. Водили су нас на нови насип. Нису давали хљеба ни воде. Људи су падали на раду и били су на мјесту убијани. Свакога дана по пет до шест. Свако вече пролазило је за Градину по петсто до хиљаду људи, жена и дјеце, на клаоницу. Иза жртава остајало је само рубље.

Када су и нас превели за Градину знали смо колико је сати. Знали смо да идемо у смрт.

Није нам било жао умријети, јер тамо ни онако нема живота. Само нисмо хтјели да нас закољу или маљем утуку као хајване. Ишли смо пријеко у нашу Босну чврста корака, уздигнуте главе.

У Градини се живи један дан, највише неколико дана. Тамо се не добива никакова храна. Сваког тко откине лист са гране, или пође на латрину без дозволе, или се приближи жици, убијају на мјесту. Људи морају чучнути или лећи. Заиште неко воде, убију га. Зато људи шуте.

Убијање није занат само оне шесторице одређених за тај посао. Убијање је спорт свих усташких официра и подофицира. Људе, жене и дјецу у Градини убијају као што се убијају змије: кољем, маљевима, и још жртва није ни издахнула а Цигани гробари је одвуку.

Разгласили смо између се да се нећемо дати мирно дотући. Или на слободу преко жице, или нека изгинемо на трку.

Када су нас извели, почели смо се отимати. Нисмо били везани. Плотуни из пушака и митраљески рафали загарили су по нама. Ја сам – прича Бранко – ударен по глави. Фрцио сам на жицу. Густу, високу два метра. Изгребао сам све руке. Нисам тада ни осјетио ни крв ни бол. А кад сам се нашао на слободи, нисам вјеровао.

Тако се слично збило и са Ђорђем и са Стојаном и Симом и са неким малим Драгашем.

Да ли је још тко избјегао, не знају.

Остали су остали изрешетани и искасапљени у жици и на жици.

Пуцало је око четрдесет усташа. Било је ту и око четрдесет личких Цигана, остаци циганског народа, Цигана џелата са брадваљима у рукама, који су наставили гробарски и џелатски посао Д-групе.

Била је то славна партија осуђених на смрт! Народ који је мјесецима крвљу бранио своје животе и слободу, није дозволио да га кољу као овце!

И џелатима је тада морало бити студено око срца…

Временом, у Јасеновачки логор све чешће пристижу и транспорти из чисто хрватских крајева. Павелић баца у овај пакао и читаве породице многих Хрвата и Муслимана који су отишли у шуму да се боре за слободу свога народа. Неке од тих породица иду за Градишку, неке за Градину.

Пристижу хрватски сељаци, дотјерани већином због неодазивања у Павелићеву војску, због прикривања људи и везе са партизанима. Стижу сељаци из Хрватског Загорја у вези с нападом на Павелићеве жандаре у Стубици. Стижу радници, ђаци, родољуби из читаве НДХ.

Стижу све чешће и домобрани и домобрански официри који су отказали послушност у братоубилачком рату. Многе бацају у букаргије. Страшно их муче прије коначног пута за Градину.

Тако су довели и Антона Межнарића, домобранског надпоручника који је, како причају, био послан као курир од стране домобранског министарства на Источни фронт. Вјероватно је причао истину о стању на Источном фронту. Њега су превели из Јасеновца за Градишку.

Крајем маја дотјерали су у логор групу од око 150 домобрана. Држали су их под јаком стражом. Онда су их некуда одвели. Педесет њих поново су вратили, обукли у усташка одијела и бацили у офанзиву на Козару.

Број Хрвата у логору попео се на двије петине укупног броја заточеника. Усташки џелати поступају с њима крвавије него с преосталим Циганима и Јеврејима. У дане пред саму офанзиву на Козару успјело је неколицини заточених хрватских сељака, кроз кишу куршума, побјећи из логора. Били су то Рујајчевић Иво и Ђуро из села Вурота, котар Сисак, Чипор Ђуро из Вурда, котар Сисак, Поздријан Јурај из Дубраве, котар Чазма. Они су били одлучили да рађе погину на бјегу него да и даље остану у јасеновачком логору. С њима је избјегао и Радошевић Јосип, жељезнички чиновник из Загреба. „Само пола сата слободе и не жалимо да погинемо!“ С тим узвиком прикључили су се они партизанима. Јосип Радошевић није преживио офанзиву. Нестао је у таласима Уне, погођен од усташког куршума, у часу кад је хтио да се пребаци и да у своме крају настави борбу за слободу своје домовине.

---

Документарни филм из 1946.

КО СУ СВЕ ЈАСЕНОВАЧКИ ЏЕЛАТИ

Усташки крвници постали су крвавији од својих фашистичких учитеља из Рима и Берлина.

Анте Павелић и Еуген Кватерник окупили су у јасеновачком логору прокушане џелате и криминалце којима су могли повјерити извршење својих незапамћених масовних злочина.

– Онај који не може да из живе мајке вади дјецу, томе нема мјеста међу нама, рекао је поглавник – тако причају саме усташе међу собом у логору.

Вјекослав Лубурић, стар око 30 година, усташки бојник, Херцеговац, био је са Павелићем у Италији, сада повјереник свих „сабирних“ логора у НДХ и сам мучи и убија поједине заточенике, нарочито комунисте. А сви покољи и злочини по логорима врше се непосредно по његовом наређењу.

Ивица Матковић, стар око 30 година, из Шибеника, натпоручник, замјеник Лубурићев, ожењен, без дјеце. Прима дошљаке и распоређује ко ће у логор а ко одмах за Градину. И сам убица. Страх и трепет и логора усташа. Његовог млађег брата „Дулфу“ који је исто тако био крвник у Јасеновцу и једно вријеме шеф „керамике“ убио је сам Лубурић, јер Дулфо није хтио да са осталима дијели опљачкане циганске паре.

Љубомир Милош, стар 22 године, усташки натпоручник, заповједник свих „сабирних“ логора, Херцеговац, Лубурићев рођак. Предњачи у свим мучењима и убојствима. Нарочито звјерски мучио је Љубо Милош неког Пајташа, који је као заточеник једно вријеме био логорник економије у Окучанима. Пошто су томе Пајташу у мучионици отсјекли уши, Љубо Милош му је онда ножем парао кожу са прсију и леђа. Послије тога мучења, послао му је у затвор лијечника. Пајташа су превили, добио је најбољу усташку официрску храну и по Љубином наређењу нико га није смио дирати. Два дана касније Љубо је наставио са мучењем. Палио је Пајташа усијаним жељезом, отсјекао му нос и најзад су га, послије 14 дана мучења, свега у завоју (вирио му је само полни орган) извели пред „наступ“ на стријељање. Том приликом стријељали су још неколико заточеника и то Хермана Шпилера, цивилног логорника у Градишци, бившег чиновника осигуравајућег друштва „Уједињење“ из Винковаца; Бруну Диамантштајна, опскрбника свих логора, бившег чиновника Меркурове задруге у Загребу; неког Сохра, замјеника логорника у Градишци, сина неког трговца из околине Винковаца; неког Кертнера, званог „Чаруга“, економа у логору у Феричанцима код Осијека. Све су то били заточеници који су уживали највеће поверење усташа и служили им, а онда су изведени на стријељање, наводно због крађе новаца, у ствари јер су сувише знали. Заточеници су се најприје свукли, а онда су један по један у клечећем ставу, с леђа побијени пред генералним „наступом“. У Шпилера су трипут пуцали и он је још увијек живио. Тада га је један усташа окренуо на леђа, зарио му нож у срце, ухватио у шаку вруће крви и испио је, облизао прсте и крвав нож турио у корице. Чуло се само усташко крвожедно: Ааах! Онда је Љубо Милош наредио „отступ“. – У дане прије „комисије“ заточеници су видјели слиједећи призор: пред десетак усташа Љубо Милош наредио је једном несретнику да клекне и да се подбочи на лактове, да дигне главу горе и онда га је заклао као свињче. Затим му је распорио трбух и скакао по њему. То је била зорна обука у усташком клању. Такав је Љубомир Милош. Такви су и његови помагачи.

Неки Мајсторовић, стар око 30 година, кажу бивши поп, сада заповједник јасеновачког логора, крвник попут свих осталих.

Ивица Матијевић, стар око 22 године, усташки поручник, замјеник Мајсторовићев, заповједник и ликвидатор заточеничког логора у Ђакову, раније пропалица, био већ једном полудио, сада шеф џелата.

Инжињер Љубомир Пићили, стар око 40 година, усташки сатник, заповједник радне службе свих логора, ожењен, с двоје дјеце, раније наставник цигларске школе у Загребу. Инжињер Пићили, са жилом у руци, обилази III Ц и пребија глађу измучене заточенике. С нарочитом страшћу убија на бијегу ухваћене, оне који су покушали да измакну Пићилијевим пећима. – Што си бјежао? – дере се Пићили и туче ухваћеног по глави, по очима, свукуда. – Хтио сам да видим кућу! Бојао сам се смрти! – одвраћа ухваћени. – Ево с овом жилом, а не с пиштољем убићемо те. – И док остали заточеници посматрају тај призор поиздаље, Пићили премлаћује жилом своју жртву до бесвјести, онда је полијева водом и поновно бије, док је остале усташе колцем, гвозденим штапом, ма чиме не дотуку. И тај Пићили, који се специјализовао у грађењу пећи за спаљивање људи, послије „керамике“ отпочео је грађење новог и усавршенијег „крематорија“ у Градини. Убијање се имало вршити у кући неког Пере Вукића и љеш је преко некакве металне плоче кроз ходник требало аутоматски пребацити у сусједне пећи. Тај Пићилијев аутоматски „крематориј“ не служи намијењеној сврси. Показало се да је вентилација слаба. И, што је важније, да је тај Пићилијев механизам преспор и недовољан да прими читаве поворке људи осуђених да у Градини умру.

Неки Маричић, стар око 23 године из Шибеника, бивши агент УНС-а, раније џепар. Крвник који убија у логору III Ц, у „наступу“, свагдје. „Кога Маричић изабере, тога је и Бог изабрао!“ – кажу заточеници.

Мирко Којић, стар око 35 година, шепав, усташки поручник, раније скитница, сада заповједник Дубице. У дане када су, над великим јамама, ископаним у дубичком гробљу, клане и убијане стотине и стотине голоруких сељака, који су заробљени за вријеме велике офанзиве на Козару, разбојник Којић оптужио је дубичког лијечника, доктора Милана Сохра да је стајао у вези са партизанима и слао им љекове. Доктора Сохра, његову жену и дјевојчицу од 9 година спровели су у Јасеновац. Бацили су их у мучионицу, у руке злогласног Цивидинија, бившег агента загребачке полиције који је некад био десна рука крвавог Шопрека и који је и сада као „заточеник“ наставио звјерства и злочине за рачун својих нових господара. На очи доктора Сохра и његове жене вадили су њиховом дјетету очи и мучили га док није умрло у најгрознијим мукама. Онда су пред доктором Сохром мучили његову жену, силовали је, пекли и резали. На крају дошао је ред и на њега. Пекли су га, сјекли, на најзвјерскије начине присиљавали да призна измишљене везе са партизанима. И кад није признао, онако полумртва пребацили су га у Градину и тамо уништили. А „покретно складиште“ испразнило је потом приватни стан и ординацију доктора Милана Сохра. Ординација је требала новој усташкој болници у Јасеновцу. Остале ствари разнијели су усташки официри, углавном шеф тога складишта Миливој Влахо.

„Брко“ Лубурић управитељ циглане, стар око 45 година, Херцеговац, братић Вјекослава Лубурића, раније шверцер, сада усташки заставник, ожењен, разбојник, учесник у многим покољима.

Бранко Цвјетиновић, стар око 35 година, заточеник, Србин из Бијељине, кројач, у логору надзорник на насипу и градњи барака, денунцирао и сам убијао на стотине заточеника.

Шимун Бунтић, стар око 40 година, раније крчмар из Мостара, сада усташки надпоручник, такозвани „теренски повјереник“, Павелићева шпијунчина, организатор многих масовних покоља и злочина.

Илија Сабљић, стар око 50 година, усташки џелат. Млати гдје кога стигне. Његова је узречица: „Лежи да те ждерем“.

Арон Атарац, стар око 30 година. Усташки заставник. Раније радио код Шипада. Ожењен, двоје дјеце, једанпут већ био у лудници, крвник.

Шест усташа, сталних џелата у самој Градини, Херцеговци. Један се зове Шошић, један Ђуро Чуљак. Када Павелић иде у Босну, кажу да га ови пси прате. Једино тада Градина мирује. Павелић ријетко иде у Босну, и ријетко Градина мирује.

Нису ово имена свих јасеновачких џелата и нису овдје ни издалека побројени сви њихови злочини. Ово су подаци неколицине избјеглих заточеника само о неким јасеновачким џелатима.

„Њихова имена позната су десетцима хиљада измучених људи. Нека знају ти подлаци да неће побјећи од одговорности за своје злочине, да их неће мимоићи осветничка рука народа“. (Стаљин)

Ни усташки маљеви, ни сва остала усташка звјерства нису у стању да зачепе уста јасеновачких жртава. Знаће се пуна истина о јасеновачким злочинима и ниједан злочинац, ниједан крвник неће моћи избјећи освети народа.

Извор: РТС – ОКО