Pronašla sam mog pradedu sa bratom i sinovima na popisu žrtava logora Jadovno 1941.

Hvala udruženju Jadovno 1941. i Muzeju žrtava genocida u Beogradu što ste mi omogućili da saznam gde su i kada nastradali moj pradeda sa bratom i sinovima. Uvek me je to mučilo!

Piše: Maša Жivković

Sve što smo o njima znali do juče je da su bili odvedeni iz kuće u Šantićevoj 12 u Mostaru 1941.

Ali sada znamo gde su odvedeni i ubijeni, čak i pod kojim brojem su zavedeni bili u logoru Jadovno.

Moj pradeda Milan (Ilija) Gačić bio je uspešan građevinski preduzetnik i gradio je ogradu oko pravoslavne crkve u Mostaru, kao i vilu Gredić koja je kasnije postala Titova vila. Imao je imanje u centru Mostara koje nam je oduzeto u zadnjem ratu ali smo uspeli posle 30 godina na sudu da povratimo vlasništvo.

Njegov brat Mihajlo – radnik na železnici, brat Savo kao i Milanovi sinovi Desimir (arhitekta) i Ljubomir (geodet), odvedeni su istog dana. Po datumima smrti bi se reklo da su ubili prvo sinove, a Milana mesec dana kasnije.

---

---

Snimak ekrana – Poimenični popis žrtava rata Drugog svetskog rata – Muzej žrtava genocida Beograd

Najmlađi sin Жarko, koji je uspeo da pobegne na Neretvu kada su došli po njih, kasnije je postao arhitekta. Stradao je 1947. godine, na putu ka otvaranju mosta u Čitluku, na kojem je radio kao tehničar. Zvanično je navedeno da je dresina, na kojoj je putovao, iskočila iz šina jer su se deca igrala kamenjem na pruzi, usled čega je odletela u vazduh. Ipak, ja sumnjam da je u pitanju bila ustaška diverzija.

Umro je par dana kasnije u bolnici u Mostaru dana 12. januara 1947. Njegova majka Filomena Barzut Gačić bila je uz njega na samrti i rekla “zbogom moj poslednji sine”. Tako je ubijen i poslednji muški član naše porodice Gačić!

Milan i Filomena su imali još troje dece: Nikolu i Nadu, koji su preminuli u najranijem detinjstvu, kao i ćerku Saru, koja je kao mlada devojka umrla od tuberkuloze, neposredno pre rata.

Jedini član porodice Gačić koji je preživeo bila je moja baka Slavija. Rat ju je zatekao u Beogradu, gde je živela u braku sa mojim dedom Жivotom Жivkovićem i gde su već imali malu ćerku Ljubicu.

Posle bombardovanja Beograda, deda Жika je pobegao u Čačak sa porodicom gde je radio na železnici. Prilikom napada Nemaca 1942 u Čačku, nemački oficiri su mitraljezom iz aviona pucali po ljudima na polju, među kojima se našla i moja trudna baka. Tako su počeli trudovi u šestom mesecu trudnoće. Uspela je da se sakrije u kuću i tu rodila mog oca Darka 21.02.1942. Bio je mali kao vekna hleba, a preživeo je zahvaljujući bocama tople vode koje su postavili oko njega.

Tokom istraživanja otkrila sam ko je bio najodgovorniji za kampanju zločina u Mostaru 1941. Na linku https://hr.wikipedia.org/wiki/Kronologija_ustaških_zločina_1941. pod „19. jula 1941.” piše: „Početak masovnih hapšenja i represalija nad stanovništvom Mostara. Hapšenja su trajala do početka avgusta i procenjuje se da je kroz ustaški zatvor u Mostaru u tom periodu prošlo oko 750 Mostaraca srpske, bošnjačke, hrvatske i jevrejske nacionalnosti. Većina uhapšenika deportovana je u logore Gospić i Jadovno, gde je ubijena. Najodgovorniji za ovu kampanju zločina bio je ustaški poverenik u Mostaru, Ivo Herenčić.” On je umro u Argentini nekažnjen. Mislim da nije fer, ali tu se zaustavlja ta potraga. Međutim, i dalje tražim potomke Mile Janjića, prabakinog sestrića koji je preživeo logor (ne znam koji). Bio je poznati violinista i pevač narodne muzike u Mostaru i Sarajevu.

Ako iko zna za njegove potomke, značilo bi mi da se povežem sa njima. Više o njemu: https://new.federalna.ba/zivot-i-rad-mile-janjica-vrsnog-bosanskohercegovackog-narodnog-umjetnika-ufsc5 Možete mi pisati na [email protected] .

Moja prabaka Filomena, koja je sve to preživela, učila je moju baku i mog oca da ne treba nikoga da mrze. Uprkos svemu, u duhu svoje pravoslavne vere ostala je u prijateljskim odnosima sa svojim komšijama. Zahvalna sam joj na tome. I ja danas nikoga ne mrzim i ovim tekstom ne želim da podstičem na mržnju – želim samo da se istina zna i da ne odu u zaborav oni koji su tako tragično napustili ovaj svet. Svake žrtve mi je žao, bez obzira na naciju i religiju.

Hvala vašem udruženju Jadovno 1941. i Muzeju žrtava genocida u Beogradu što ste mi omogućili da saznam gde su i kada nastradali moj pradeda sa bratom i sinovima.

Uvek me je to mučilo!

Zanimljiv podatak je da je moj brat Tibor Жivković (https://en.wikipedia.org/wiki/Tibor_Živković), rođen u Mostaru 1966, po nekima naš najbolji istoričar, tokom svog nažalost kratkog života, uspeo da sačuva istoriju srpskog naroda kao stručnjak za rani srednji vek i istoriju Srba, uprkos svim naporima da se naš narod, istorija i kultura sasvim izbriše! Prvi je govorio da smo starosedeoci Balkana i da slavenizacije nije bilo u pravom smislu te reči. To se danas potvrđuje DNK analizama. Dnk analiza mog oca pokazuje autohtoni gen, što mi govori zašto Gačići nisu hteli da beže sa svojih viševekovnih ognjišta. (https://www.glassrpske.com/lat/magazin/istorija/genom-nam-je-podjednako-i-autohtoni-i-slovenski-razlike-medju-balkanskim-narodima-ne-postoje/418229). Hvala svakome ko našu istoriju istražuje, zna, poštuje i čuva!