Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

PREŽIVEO USTAŠKU KAMU I BOJ ZA SRPSKU: Ispovest Lazara Kosanovića, pukovnika JNA, predsednika Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912-1918.

Datum objave: nedelja, 31 januara, 2021
Veličina slova: A- A+

Kultura sećanja na slavne pretke i strašnu sudbinu našeg naroda u svim bivšim državama najmanje je što nove generacije Srba treba da baštine. Ako se zaborave Prvi i Drugi svetski rat i ako pristanemo na istoriju 90-ih koju nam pišu neprijatelji, uskoro nas neće biti.

Kosanović u prostorijama Udruženja ratnih dobrovoljaca u Beogradu / Foto D. Milovanović

Piše: Dragan Vujičić

Ovako ratovanja u “svom veku” opisuje Lazar Kosanović (84), potomak loze Nikole Tesle, koja vodi poreklo od najmlađe Nikoline sestre Marice. Lazar je od 2017. predsednik Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912-1918, njihovih potomaka i poštovalaca. Pukovnik je JNA u penziji, dobrovoljac u VRS od 1993. i osnivač Centra vojnih škola u Banjaluci.

– Teslinih rođaka u Drugom svetskom ratu ubijeno je 91, a ja sam bio najbliži da budem 92. – govori pukovnik, u ispovesti za “Novosti”. – Tada sam imao osam godina, a kamu pod moj vrat stavio je ustaški dopukovnik Josip Braco Tomljenović. Srećom, tada je u Srpskim Moravicama sa mojom majkom bila izvesna Olga, Hrvatica koja je sa krvnikom išla u školu u Ogulinu. Valjda zbog toga, sklonio je nož sa mog vrata i samo me je bacio o kameni zid. Tada sam bio najbliže smrti.

Govori pukovnik da je to bila 1944. kada je Tomljenović sa ustašama preobučenim u uniforme partizana, upao na slobodnu teritoriju u rejonu sela Drežnice i Jasenak. Tu su zaklali 157 srpske nejači, uglavnom dece (spisak je u Muzeju genocida), a potom se probili do pozadinskog štaba 13. partizanske divizije u Srpskim Moravicama. Lazar veli da mu je ustaša tada oprostio život “zbog drugarice iz razreda”, uz rečenicu: “Danas sam dobre volje, neću klati decu nego samo šlapare (partizane)”.

Dopukovnik Tomljenović je 1944. bio zapovednik Ustaškog trupa (ustaško-nemačke diverzantske formacije). Godine 1945. pobegao je u Austriju “križnim putem”. U FNRJ se vratio sa diverzantskom grupom pukovnika Božidara Kavrana 1947. a Udba ih je pohvatala u operaciji “Gvardijan” i streljan je zajedno sa koljačima Ljubom Milošem, Antom Vrbanom….

IZLOŽBA O SRPSKIM DOBROVOLjCIMA

Priču o susretu sa ustaškom kamom Lazar je podelio jula ove godine u Kragujevcu na Stručnom skupu o logoru Jasenovac koji organizovao Gideon Grajf. Mesec ranije u Domu vojske Srbije je ugostio američkog ambasadora Entonija Godfrija na otvaranju izložbe “Srpski dobrovoljci iz Amerike 1915-1918.” Za Ameriku je preko ambasade, njegovo udruženje uputilo knjige i monografije o događajima iz srpske istorije.

– Stradanje moje porodice u Drugom svetskom ratu počelo je na Ognjenu Mariju 1941. – seća se Kosanović ranog detinjstva. – Otac se upravo vratio iz poražene kraljeve vojske u naše selo Jasenak, kraj Ogulina. On, deda, stric, tetak, svi Kosanovići, poklani su u drugom ustaškom piru u našem selu 30. jula.

Na nejač su nasrnuli 1942. negde u isto vreme kada su krenuli na Kozaru, zajedno sa 38.000 Italijana:

– To je bilo strašnije od ustaške kame pod vratom.Italijani su žene i decu transportovali vozom u logore Bakar i Kraljevicu, a moja porodica se našla u vagonima za Split koji nikad nisu otišli iz Srpskih Moravica jer su partizani minirali most. Oko šest meseci živeli smo u tim vagonima pod italijanskom stražom.

Seća se Kosanović da je u vagonima bilo i po 60 ljudi, a u jednom od njih i njegova majka Marija, sestra Milica, brat Božidar. Priča da kada bi na straži bio neki “dobar Italijan”, puštao je decu da se igraju ispred vagona.Italijani su se sve vreme grozili ovih zatočenika jer su ljudi bili vašljivi i prljavi. Ipak, nisu mnogo marili što su imali samo kiblu za nuždu na jednom kraju vagona i posudu za vodu u drugom. Srećom, Lazarov brat Božidar sa 12 godina je uspeo da iz vagona pobegne u partizane…

Kosanović je posle rata otišao u vojnu školu i postao oficir, a sukobe u Hrvatskoj dočekao je kao aktivni pukovnik u Banjaluci. Bio je jedan od trojice oficira koji su Peti korpus JNA iz rezervnog sastava preveli u ratnu jedinicu i našli se u Zapadnoj Slavoniji. Korpus je nečijom voljom rasformiran kada je tamo bio najpotrebniji, juna 1991, a Kosanović je oboleo od hepatitisa B i upućen na lečenje u Beograd.

– Penzionisan sam 31. decembra 1992. a u dobrovoljce VRS otišao sam 14. maja 1993. godine – nastavlja priču Kosanović.

– Noć pre, na Palama su “pekli vola” čekajući bombardovanje NATO. Predsednik Milošević je tada bio ljut na Karadžića i Mladića i rekao da se Srbija neće mešati dok RS izaziva Alijansu.

Jula 1993. pukovnik je imenovan za zamenika generala Slavka Lisice sa zadatkom da formiraju vojno školstvo. Prvih 250 pitomaca podofocira i oficira krenulo je na školovanje već 1. septembra u Centru oklopnih jedinica nekadašnje JNA u Banjaluci. Kosanović dalje pojašnjava i kako je stekao privilegiju da sa Mladićem i Talićem bude na “ti”. Otkriva da je učestvovao u sprečavanju pokušaja vojnog puča u RS septembra 1993. kada je u Banjaluku “banuo” oklopni bataljon nezadovoljnih srpskih vojnika iz Doboja. Oni su tada zauzeli TV i radio-stanicu i tražili ostavke predsednika RS i prvog komandanta “zbog izdaje”:

– Oko četiri ujutro su banuli u moj centar. Taj oficir i njegov poručnik su bahato ušli galameći “izdaja, izdaja”. Rekao sam kapetanu da sedne, a kada je ovaj, valjda i zbog mojih godina, snizio ton, pobrojao sam mu sva krivična dela koja je učinio napuštajući položaj i dovozeći tenkove u centar grada, razoružavajući starešine RS… Tu se i on zamislio.

Lično je kasnije došao i general Mladić da razgovara sa kapetanom i sve je završeno bez srpske krvi, a to je najvažnije, zaključuje pukovnik Kosanović.

BORCI NA DRUŠTVENIM MREŽAMA

Nikola Filipović, student i Milan Mirković, potomak srpskog dobrovoljca iz Toplice, alfa i omega su Udruženja dobrovoljaca zaduženi za portal, “Fejsbuk”, “Tviter”… Filipović svedoči da je Udruženje poslednjih godina objavilo 85 knjiga i bilo kopruducent RTS-a za 14 filmova o Prvom svetskom ratu. Mirković dodaje da su odali zahvalnost i napisali knjige i o 57 poginulih ruskih dobrovoljaca u ratovima 90-ih, a upravo izdaju glasnik u znak sećanja na Ruski belogardejski korpus koji je završio kod nas posle Oktobarske revolucije.

Izvor: NOVOSTI

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top