Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Samo ovako može se opisati prava istina svega što se dešavalo u logorima NDH, a što sada biskupi iz Zagreba relativizuju i negiraju.
O patnjama u fabrici dečje smrti u Sisku za „Novosti“ je, 2018, dve godine pred smrt, svedočio logoraš Božo Vidačković iz Gradiške. To je bila njegova rana ceo život.
Rođen je 1933. u potkozarskom selu Cimiroti, odakle je sa ocem, maćehom, te četvoro braće i sestara u novembru 1941. godine izbegao žestoku ustašku ofanzivu. U junu 1942. počeo je stravičan pokolj Srba na Kozari. Zarobljeni su i oterani u logor Stara Gradiška. Tu su ih ustaše tukle 15 dana, zatim su ih prebacili u Jasenovac. Na putu do Jasenovca, odvojili su decu od majki i poslali ih u Sisak. Božo je tada imao devet godina.
– U Sisak smo stigli iz Jasenovca, vagonima za stoku koja su imali četiri mala prozora sa rešetkama – pričao nam je Božo Vidačković.
– Nije bilo dovoljno vazduha, pa su se mala deca udavila. Voz se zaustavio pred zoru, ustaše su otvorile vagone, pobacali nas u zaprežna kola i dovezli na poljanu ograđenu žicom. Tu su nas dočekale katoličke časne sestre i saznali smo da se to mesto zove Sisak.
Tokom dana su, seća se, bile velike vrućine, a noći su bile hladne. Bio je zajedno sa sestrom Brankom (6), te braćom Savom (5) i Jovom (4), koji nisu preživeli strahote sisačkog logora.
BOGDAN NE MOŽE, BOŽO MOŽE
DOK me je Đuro Altić vozio na biciklu u Novo Selo kod svog brata, pitao me je kako se zovem. Bogdan, odgovorio sam mu, to je bilo moje kršteno ime, a da prezime ne znam. Znao sam, ali sam se plašio da to neće odgovarati njihovoj veri. Đuro mi je tad rekao: „Ne možeš biti Bogdan, jer kod Hrvata ne postoji to ime. Ti ćeš biti Božo, jer se tako zovu i katolici i pravoslavci“. I tako sam ceo život, u svim dokumentima, ostao Božo – pričao je naš sagovornik.
– Bili smo mali, ali smo shvatili da časne sestre počinju da uništavaju nas, decu sa Kozare. Vode skoro da uopšte nije bilo. A hrana… Davali su deci po krišku hleba iz kojeg je sijalo sitno istucano staklo! Znao sam koliko je to opasno i nisam jeo, ali moji braća i sestra jesu. Bili su gladni i iznemogli. Od časnih sestara smo dobijali po kutlaču nekakve čorbe, koja je bila zatrovana kiselinom. Mi mališani smo toliko bili gladni da smo pojeli svu travu sa te ograđene livade na kojoj smo bili, posle smo kopali zemlju i vadili korenje. Deca su masovno umirala.
Da građani Siska ne bi videli šta se dešava na toj livadi, ustaše i časne sestre prebacili su decu u obližnju zgradu, „Sokolanu“, gde su mališani ležali na slami.
– Svakog dana, rano ujutro, pred taj objekat dolazila su zaprežna kola sa velikim sandukom. Tada časne sestre krenu među decu, udaraju nas nogama da „provere“ jesmo li živi ili mrtvi. One koji se nisu pomerali tovarili su u kolica, zatim u zaprežna kola. Među tom decom je bilo i teško bolesne, ali još žive dece, što njima nije bilo važno. Kada napune zapregu malim telima, prekriju je i odvezu u nepoznato. Te potresne scene su mi se duboko urezale u sećanje i taj užas me prati ceo život. Često su te katoličke sestre govorile da idemo kod „svete Marije“. Kasnije smo saznali da su to masovne grobnice dece koja su umrla u „Sokolani“. Sveta Marija bilo je ime crkve u Novom Sisku, preko reke Kupe.
Božu Vidačkovića je iz logora u Sisku uzeo Hrvat Đuro Altić i odveo ga svom bratu Ivanu u Novo Selo, da mu pomaže oko konja i kuće, jer on nije imao dece. Božo je tu dočekao kraj rata. Preminuo je 8. jula 2020. godine u Gradišci.
Izvor: NOVOSTI
