Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Како да опишем сусрет? Драгица је из Загреба у мој стан у новобеоградском блоку 70 дошла као Вјеруша. Мати Боја је 44 године веровала да је њено нестало дете живо и имала је највећу трему. С врата, када се она појавила, сви смо плакали.
Онда је отац Никола стиснуо зубе, устао са столице, дигао чашу ракије и рекао: „Она је наше дете! Примамо је назад у породицу.“ Сестра из Загреба је одмах схватила да је заиста Панић, јер је личила као јаје сестрама Зорки и Добрили – овако укратко изгледа највећа породична победа у животним борбама генерала Миодрага Панића, легендарног команданта Гардијске бригаде.
Сећа се генерал те 1986. и сусрета са сестром гледајући књигу историчара Антуна Милетића „Концентарциони логор Јасеновац“. На њеним странама је попис више од 50 Панића из села Горњи Подградци са обода Козаре који нису преживели НДХ. Његова породица имала је срећу у несрећи.
– Мати је све до 1986. при сваком окупљању причала причу како нас усташе умало нису затрле у Другом светском рату – прича генерал. – Лета ’42. целом селу Доњи Подградци усташе су наредиле да крену ка Градини, да се склоне од офанзиве на партизане. Срби су били наивни. Неколико усташа спроводило је хиљаде људи, а тамо их је чекао Јасеновац, односно пут у смрт.
Кроз Стару Градишку колоне козарачких сељака су чекали шпалири мржње. Из муслиманских кућа у главној улици поливали су их врелом водом. Отац Панића, Никола, је одвојен као дрвни стручњак и упућен касније за Аушвиц, а остали су упућени до Млаке, низводно од логора, јер у Јасеновцу више није било места. Мајци су у Млаки отели децу – Богдана, Владу, Зорку и Драгицу.
Према причи генерала Панића, сестра Зорка која је тада имала осам година, није могла да сачува осамнаестомесечну сестрицу Драгицу. Узеле су је часне сестре у Млаки. Мајка Боја, која је отерана да ради на пољима Славоније, вратила се крајем 1942. са ропског рада и нашла је Богдана и Зорку и десетогодишњег Владу на самрти.
– У Сиску је лежао у болници католичких редовница више мртав него жив. Те редовнице су јој дете дале без речи, ваљда да га не сахрањују саме. Нека жена је подучила мајку да изгладнело чедо храни само мрвицама хлеба и то данима, да јој не умре „од хране“. Влада је преживео – сведочи генерал.
Потрага за Драгицом, несталом у НДХ, никад није стала. Миодраг приповеда да се отац вратио из Аушвица пешке, побегавши два дана пред ослобађање логора. Мајка је после рата родила још Миленка, њега, Миодрага, и Добрилу. Траг о изгубљеном женском чељадету нађен је 1985. у трећој књизи Драгоја Лукића о покрштеној деци Козаре.
– Стриц, партизан Рајко је нашао и колегу Драгоја Лукића и још једног ратног друга у Загребу. Установили су да се досије моје нестале сестре води у заосталој документацији редовница као „Случај Перла“. Писало је да је удомљена у породици Стипетић, у Прерадовићевој 12 у Загребу – прича даље генерал.
На крају, као и на почетку разговора, Миодраг показује списак убијених Панића, покојних стричева, њихових жена, деце. Каже уз уздах да су његови имали среће.
– Ти Хрвати, Марија и Стјепан, били су добри родитељи Драгици – додаје.
Сећа се даље првог сусрета када је Драгица дошла код њега у дом са својом породицом, супругом и децом Хрвојем и Маријаном. Сестра Драгица, преминула је пре четири године у Загребу. До њене смрти су били блиски, мада се током рата 1991. и неку године касније нису чули.
– Ја сам командовао на Вуковару а она је била у Загребу. Није било згодно да се дозивамо у тим ратним временима, да јој направим проблем – завршава Миодраг Панић.
МРКОМ ОЦУ ВРАТИЛА ОСМЕХ
– ОТАЦ је био ћутљив и мрк човек, све до те 1986. када је сестра нађена. Тада сам га видео да се смеје. Када је Драгица опет „осванула“ и њему је свануло. О Аушвицу није причао, сем да су његову групу када су побегли из жица јурили Немци са псима а да су они просто натрчали на Русе показвши им пут ка логору. Када сам кретао на Вуковар са бригадом, отац је знао зашто морам да идем – каже Миодраг Панић.
„ДОСИЈЕ ПЕРЛА“ И НА ФИЛМУ
КАКО сведочи генерал, сестра Вјеруша или Драгица, најлепше је причала о родитељима Стипетићима у Загребу. У њеним документима писало је да је рођена 10. априла 1941. – на дан рађања НДХ, као и свој другој деци одузетој од српских мајки. Сведочила је породици да је само једанпут чула да је усвојена и то од дечака, њеног вршњака док су се играли као мали у дворишту зграде у Загребу. Тај малишан јој је открио и да је он усвојено дете и да их има таквих много… „Досије Перла“ нађен је захваљујући Драгоју Лукићу и снимљен је и докумантарни филм о судбини Драгице, под истим насловом.
Извор: НОВОСТИ
One Response
Ovo je samo jedna tužna priča ali na sreću sa srećnim završetkom. Mnogo je Srpske dece danas deo hrvatskog naroda koji ne shvata ko su i šta su i šta su nam sve radili. Generala znam lično i dobri smo prijatelji i kolege, ali nisam znao za ovaj događaj. Dobro je da se dobro završilo