Подсећање на страшна зла у хрватском усташком логору Јасеновац: При клању кољач Којић је пио крв заточеника

(Одломци из књиге „У мучилишти-паклу ЈАСЕНОВАЦ“ Ђорђа Милише, властито фототипско издање, Загреб, 1945, репринт: НИП Политика, Београд, 1991.)

Услијед сталног придоласка, у паклу Јасеновцу сакупио се големи број заточеника. О подне, сви заточеници пред казанима чекали су поредани по двоје у дугим низовима („реповима“). Одједном дојурио до пред саме казане аутомобил и из њега изашао Љубо Милош. Дозвао главног кухара и упитао, колико има заточеника. Одговоривши да ће одмах извидити и јавити му број, Милош једва спомене: „Није потребно, вас је“… настави свом шоферу, да му из аута преда његову „шмајсерицу“, с којом простреља неколико стотина заточеника. Сви остали разбјежани заточеници морали су се вратити и преко мртвих другова примати јадну храну. Такво је било наређење Милоша, који је све то мирно проматрао, смијао се и удаљио аутомобилом…

Једно отпоподне дотјерали четири усташе у заточеничку кухињу пакла Јасеновца велику крмачу и до 70 кг тешку. Пронашли је у оближњој шуми вани жице. Без икаква увода, нареде кухару, да је испече за један сат. Кухар одговори, да то временски није никако могуће, нашто су дохватили цјепанице, те с њима млатили и усмртили кухара с тројицом још заточеника, који су као помоћно особље били запослени у самој кухињи. Сваки од четворице убица имао је своју жртву…

Између 24.-30. децембра 1941. године допремљено је 160–170 Жидова из Пакраца, Славонске Пожеге, Нове Градишке и Бектежа. Већи дио, око три четвртине њих, ликвидиран је при самом доласку у пакао Јасеновац пред управном писарном. Међу њима Милана Бауера распорио је Љубо Милош, да су му изашла цријева. Затим му је извадио је срце и бацио исто мало подаље. Још га је кецнуо мртва ногом по глави. Надаље се зауставио код браће Шенхајт из Нове Градишке. Млађег је пробо ножем и дао га натакнути на ступ између управне писарне и ланчаре. Висио је о куку, стално с ножем у себи, гдје је стењао и завијао још око два сата на животу. Брата му старијег заклао пред њим. На то је посебним ужитком заклан Јакоб Ротерштајн, гостионичар из Нове Градишке, који се још на путу закачио с усташом из пратње, изјављујући му, да ће се потужити заповједништву због лошег поступка с њим. И потужио се. Како се новац није смио имати у паклу, Љубо Милош је пронашао, можда и подметнуо два динара, код Крауса из Церника крај Нове Градишке, и зато га заклао. При клању те групе, кољач Којић је пио крв заточеника. Преосталу четвртину, с још новом већом групом допремљених Срба тих дана, дотукли су маљевима на самом гробљу под водством кољача поручника Мујице…

29. новембра 1941. године блокирала је усташка стража цијелу бараку Срба у логору III. б. – такозвану групу Слободана. У саму бараку ушло је је 10-12 посебних усташа. Заточенике су тјерали вани, гдје су пред вратима чекали маљевима: Матковић, Љубо Милош и Модрић. Излазећи, једног по једног би дотукли. Уколико би један „фулао“, други би довршио. Тим злочином пало је 113 Срба. Исте маљеве су касније кухари морали прати у великим казанима од хране…

На сам Бадњак 1942. године, Љубо Милош је пијанчевао с кољачима. Том згодом дао налог да се пред зграду сврстају сви заточеници интелектуалци. Налог је одмах извршен. Скупило се око седамдесет заточеника, број већи, јер су многи помишљали на неко признање и божићницу за њихов рад и труд. Пред њих је изишао сам Милош и одржао говор, истичући: да су вриједни и заслужни својим радом, да су се у логору поправили… Једва заврши говор, појавише се кољачи (јасно, при пићу тако договорено), и Милош нареди, да се сви заточеници смјеста свуку до гола… Такви, морали су се спустити потрбушке на снијег, гдје су их кољачи боли ножевима… Милош, удовољен и засићен мучењем и крвљу тог свог звјерства, пред нагли одлазак, само још изрече: „Доста, бјежте“… Који су могли, разбјежаше се голи… Многи су ту остали до доласка гробара по њих…

Кад је 1943. године побјегло из пакла Старе Градишке пет заточеника Муслимана, међу којима и Исад Капетановић, још исте вечери заповједник Босак с поручником Стојчићем и осталим убицама-кољачима кружили су паклом и зашли у пекару. Понајприје су упитали, има ли ту који Муслиман, и кад се јавио један, почели су га млатити оближњим цјепаницама, док га нису убили. Отуда су наставили и одводили Муслимане из настамба у самице, у којима су поклали све Муслимане…

Десетак дана пред Божић 1943. године бачено је у „Кулу“ стотину Срба са женама и дјецом. Били су затворени без хране и воде. Зором, кад су се дизале заточенице из покрајних настамба због обављања нужде, чуле би тужне и болне гласове тих биједника… „Носите мртве… Спашавајте дјецу… Дајте воде“… Након 14 дана отворена је та „ћелија смрти“. Многи су били мртви. Преостали на животу били су нахрањени, али, отрованим јелом… Нађени су одмах затим сви мртви, згрчени тако да им се брада ко слијепила с кољенима… Гробари их разнесоше и зато добили испечени одојак, бијелог круха, ракије, вина и цигарета. И, кад су се најели, били су и они заклани…

У „Кули“ је лежало 60 протворених заточеника Срба, јер је нетко споменуо да се договарају о бјегству. Дошла је Маја с водником Станком Бевандом, заставником Антом Врбаном и осталим крвницима. Везали им жицом руке на леђа и одвели их у дугом низу, један по један, у мушки логор. Ту их и пострељали. Многи још живи заједно с мртвима побацани су на платовска кола, с којих је цурила крв све до гробља… Чуо се глас живих испод мртвих заточеника: „Убиј ме до краја“…

Једном згодом код сабирања ситне дјеце дошао Макс Лубурић. Хтио је ући у једну настамбу. Улаз му пречило нејако умируће дијете. Лубурић га захватио на чизму и ногом бацио далеко до зида, на ком се уз крв разабирао и сам мозак дјетета…

У „Кули“, под степеницама у мрачном углу нека заточеница родила мртво дијете. Растужена и здвојна, ту и оста. Прљава и замазана с мноштвом муха на себи. Видећи то крвници, однијели су је, бацили у јаму и закопали живу…

Приредио И. Брезац за Интермагазин

Извор: srbski.weebly.com

Везане вијести:

Душан Бурсаћ: Анђели у паклу

Најгори усташки кољачи — „фра Сотона“ и Лубурић

„Шишали су нас до коже, крв је текла“, са 9 година одведена је у Јасеновац, њена сећања на плач, деце, глад, страх, мртве не бледе