Pismo komšijama

Odmah tu do nas, opet se traži srpska krv. Жeli se srpska glava zasebno od tog Srbina. Huška se i pljuje, mrzi se i ogovara, prezire se i zatire. Puna li je bivša zemlja Srba, puna toliko da više nijedan pod zemlju ne može stati. Varali nas tuđini, varali nas bivši sapatnici, varali nas naši. Izlovljavali nas po šumama, po njivama, po kućama, u bunare i jame bacali, smejali nam se i dobacivali. Reke su bojili srpskom krvlju i radovali se svakom Srbinu koji u delovima dođe, a celog Srbina rastavljali po zamislima svojih iščašenih umova.

Krvav nam se mesec i prekrvavo sunce u tamnom nebu kupaju, a kuće izgubljene u nekakvoj magli mržnje i nebrige. Vetrovi odneše sve što nam je potrebno, a ostaviše za sobom samo jad i pustoš. Vrata već odavno na kućama nemamo, jer ulazi kako i kad ko hoće. Stolovi su nam stalno spremni za gozbe koje nisu za nas, već za onoga ko na silu u kuću nam uđe. Posle naše trpeze, pređu kod komšija, pa ih nagovaraju da nas mrze, da se svađamo i koljemo, a komšije nam nisu neko koga treba mnogo nagovarati. Lako će poslušati. A šta bi drugo i činio neko ko je pamet odavno proterao, mržnju zavoleo i mišljenje prodao?

Svaka je stena u gori krvava, svaka grana kolac zamašćeni, svaka puška očišćena, svi rovovi iskopani, svaki kamen svoju žrtvu čeka, iz svakog oblaka po pet munja za svakog čoveka, svaki vetar tera u provaliju, svaka rupa zjapi gladna, a svaki drugi mrzi do smrti.

Čim je nešto bivše, bivše je s razlogom, pa i te komšije koje su u istoj kući sa nama nekad živele, više ne žive, jer se ne slažemo. Svi su od jedinstva odustali kad para više nije bilo, a tako je i bolje. Ne znam samo zašto sad mrze više nego što su ikada voleli? Na ovim prostorima, čim neko mrzi, mrzi bez razloga. Ako neko voli, voli iz koristi. Ukoliko ima, ima jer ne radi. Ako li je besan, besan je na boljega. Okuraži li se, neko ga podržava. Naoružan li je, znaj da su mu dali.

Iz zajedničke kuće, odneo je šta je hteo. Od naših stvari ostavio je samo svoje. Od spornog dela kuće, napravio minsko polje. Sad kad svako svoju novu kuću ima, ne sviđa im se komšiluk. Ne sviđa se ni nama, ali se komšije birati ne mogu. Može se birati da li ćete ih mrzeti ili ne. Istorija kaže da se može birati da li ćete ih ubijati ili ne.

Lažni osmesi lažnih komšija kriju lažne poruke istinske mržnje. Osmeh im služi da prevare, usta da vređaju, dela da ponižavaju, a glava da smisle nove pakosti.

Iznad tih razgraničenih kuća zavijaju vukovi. Sa njima je čovek uvek načisto. Oni reže jer prete, laju jer nas ne vole, kolju jer su gladni, vijaju jer žele krv. Oni od svoje prirode ne beže. Volim vukove, jer znam šta mi misle. Volim ih jer su iskreni.

Uvek bih, pre voleo sresti vuka, nego komšiju na drumu.

Autor: Milan Ružić

Izvor: ISKRA

Vezane vijesti:

Ko će te ljude pamtiti ako mi nećemo? | Jadovno 1941.

Zašto ćutiš narode srpski? | Jadovno 1941.

Sabor novomučenika jasenovačkih | Jadovno 1941.