Актуелно и данас: Писмо Епископу Јовану Ћулибрку

Господине Епископе, предсjедниче Одбора за Јасеновац Светог Сабора СПЦ, предсjедниче Управног одбора Музеjа жртава геноцида, предсjедниче Комисиjе града Београда за изградњу Мемориjалног комплекса на Старом саjмишту.

За разлику од првог писма коjим сам вам се обратио као оснивач и предсjедник удружења грађана Јадовно 1941. из Бања Луке, оваj пут вам се обраћам лично.

Разлог томе не лежи у чињеници да сам недавно добио писмо секретара Одбора за Јасеновац Светог Сабора СПЦ, а коjим ви предсjедавате, у коме ме се као члана Координационог одбора Сабрања обавjештава да Свети Сабор СПЦ ниjе удовољио молби да се наш изабрани члан кооптира у рад Одбора.

Подсjетићу да jе Сабрање удружења потомака и поштовалаца српских жртава ратова у ХХ виjеку, недавно формирано на легендарноj Козари и окупља тридесетак организациjа и активних поjединаца.

Ова скандалозна одлука, за чиjе сте доношење на маjском засjедању Светог Сабора СПЦ свакако били питани, за мене не представља изненађење, jер jе само jедна у низу етапа вашег односа према ангажману потомака (српских) жртава режима НДХ на пољу културе сjећања.

Обраћам вам се дакле лично, jер сте посљедњим иступом гурнули шаку у моjу личну и породичну рану, коjа не зараста ни након 74 године и коjа се преноси у моjоj породици са кољена на кољено.

Риjеч jе о изjави: „Мислим да ћемо сви ми морати да добрано одвагнемо сваку риjеч, прошлу и будућу, у погледу Степинца.[1]“

Ова пророчанска мисао, упућена свима (сви ми), дакле како стручноj тако и широкоj свесрпскоj jавности, коришћењем глагола „морати“ добиjа злослутан карактер.

За мене, потомка jадовничких, пашких, jасеновачких и грубишнопољских жртава, ово jе застрашуjућа и злослутна изjава jер jе изречена jавно, од стране предсjедника Одбора за Јасеновац Светог Сабора СПЦ, предсjедника Управног одбора Музеjа жртава геноцида, предсjедника Комисиjе града Београда за изградњу Мемориjалног комплекса на Старом саjмишту и коначно (не знам да ли сам нешто пропустио) Епископа на чиjем се владичанском простору налазе Јасеновац, Стара Градишка, Слобоштина, Дереза, Воћин, Кусоње, Торањ, Грубишно Поље и многа друга српска стратишта.

Сада више нема сумње да са тих позициjа, намjеравате ваша научна промишљања институционализовати, утемељити и спроводити као државну политику према том диjелу наше историjе.

Питам вас да ли би таква политика била у интересу српког народа?

Пита ли се ико у нашим институциjама, свjетовним и вjерским, како jе могуће да на челно мjесто готово наjважниjих институциjа у чиjоj jе компетенциjи изучавање геноцида почињеног на српским народом и чување сjећања на његово страдање, буде постављен неко ко има само магистериj и то на тему историографиjе холокауста?

Не сумњаjући у то да ћете убрзо докторирати, колико знам на тему учешћа Јевреjа у партизанским jединицама, уз ово питање постављам jош већи упитник?

Подсjећам да jе поjам холокауст везан искључиво за страдање Јевреjа.

Велика jе сила иза вас. Али jош већа jе изнад свих нас.

Здушно подржавате проjекат увођења образовања о холокаусту у наставне програме средњих школа у Србиjи и Српскоj.

То ће свакако бити корисно, али се питам зашто са позициjа коjе покривате, рода коме припадате и вjере коjоj служите, не радите на увођењу у наставу образовања о геноциду почињеног над српским народом?

Знате ли Владико, да се у уџбенику историjе за средње школе у Српскоj не помиње Доња Градина?

Нема у уџбеницима ни Пребиловаца, Јадовна, Пага, Гаравица, Старог Брода, Шушњара..

Не би ли jедан од главних задатака на позициjама на коjима се налазите, требао бити допринос изградња националне свиjести, учењем о сатирању нашег рода православног и усваjање тих наравоучениjа у наше траjно памћење као допринос биолошком опстанку?

О процесуираном и осуђеном злочинцу на чиjе неправедно суђење и испољену „храброст“ указуjете, чиjу породичну трагедиjу истичете и непримjерено поредите, нећу писати jер jе др Владимир Умељић у свом прилогу „Свети“ Алоjзиjе Степинац и Срби, jасно показао да сасвим трезвени историjски извори сами по себи вагаjу Алоjзиjа Степинца. [2].

Писаћу само о неким од злодjела учињених моjоj породици, од стране хрватских католичких свештеника коjима jе по хиjерархиjскоj љествици и систему субординациjе надређен био управо Кардинал зла, раскринкани и осуђени ратни злочинац.

У плану за хапшење и одвођење у смрт грубишнопољских Срба, већ краjем априла 1941. кључну улогу су имали локални жупник Петар Сивjановић и свештеник Јакоб Херjановић. Оваj посљедњи jе у Загребу имао рођака усташу-емигранта Ивицу Шарића коме jе однио  жупниково писмо о тобожњоj припреми Срба за ђурђевдански устанак против Хрвата. Већ сутрадан jе у Грубишно Поље стигла жељезничка композициjа са 110 усташа са Шарићем и Дидом Кватерником на челу.

Злочиначко договарање обављено jе исте вечери управо у жупном двору.

Ова акциjа жупника Сивjановића резултирала jе одвођењем и ликвидациjом на острву Пагу и на Јадовну, 487 грубишнопољских Срба.

Међу њима су била оба моjа дjеда, њихова рођена браћа и моj стриц од осамнаест година.[3]

Жупник Петар Сивjановић за оваj своj поступак ниjе био санкционисан од стране претпостављеног му бискупа и Кардинала.

Можда ћете Владико ово читати са досадом и квалификовати као патетични популизам коjи нема додирних тачака са научним приступом и методологиjом, али jа не знам другачиjе а као потомку жртава то ми jе дужност.

Услиjедило jе хапшење, ликвидациjа и исељење коjе jе извршено 4/5. августа 1941.г. У Србиjу jе тада протjерано, преко логора у Бjеловару и Цапрагу, око 600 српских породица са преко 2.600 душа. Међу њима су били и диjелови породице мога оца и моjе маjке.

Ни тада се жупник Петар Сивjановић а ни врховник му Степинац, нису ангажовали на спречавању зла.

Негдjе у прољеће 1942, породица са очеве стране jе покрштена а он уписан у усташку узданицу.

Отац jе записао:

„Покрштавање jе било масовно, заjедничко, било нас jе много у цркви. Покрштавање jе обавио жупник Перо Сивjановић, онаj што jе приjе годину дана организовао хапшење и депортациjу у смрт преко пет стотина наших мушкараца. Ниjе покрштавао сваког посебно. Знам да смо клечали.“[4]

Мислите Владико да jе локални жупник покрштавање вршио на своjу руку, без знања Кардинала?

Септембра 1942. године, усташе су масакрирале и у групама убиjале жене, старце, дjецу у граду и околини. Том приликом убиjено jе преко 550 Срба. Сви су бачени у заjедничке гробнице.

Исте године, почетком октобра, преко 500 изубиjаних стараца, жена и дjеце, марвеним вагонима jе одвежено у логор Јасеновац.

Међу њима jе био и моj отац Милан, тада дjечак од непуних jеданаест година.

О усташким кољачима у логору Јасеновац, онима из реда католичких свештеника, коjима моj отац на срећу ниjе допао ножа, доста jе написано.

Дуго би требало да пишем о посљедицама коjе jе овакво историjско искуство оставило у породици. Оне су и данас снажно присутне.

Познам много људи коjи имаjу слична или тежа породична искуства.

Готово свако од њих у породичном предању, као злотвора има свог „жупника“.

Зар ви Владико заиста мислите да мене и многе по искуству сличне, можете увjерити да ћемо: „….морати да добрано одвагнемо сваку риjеч, прошлу и будућу, у погледу Степинца“?

Зар ви Владико заиста мислите да ћемо се у „одвагивању прошлих риjечи“, морати одрећи учења Василиjа Крестића, Милорада Екмечића, Смиље Аврамов, Милана Булаjића, Ђуре Затезала, Светозара Ливаде..?

Очекуjете да прихватимо да нам буду учитељи они коjи су вас учили и овако научили?

Бог види, Бог зна!

Душан Ј. Басташић                                              У Бањалуци, 31. августа 2015.

Везане виjести:

Писмо Епископу славонском Јовану Ћулибрку поводом Дана …

Владика Јован и министар Вулин на Јадовну 29. jуна 2014. у …

ЕПИСКОП СЛАВОНСКИ ЈОВАН ЋУЛИБРК: Срби, добро вагаjте …

Реаговање Међународне комисиjе за истину о Јасеновцу на …

VLADIKA JOVAN ĆULIBRK PORUČIO SRBIMA ‘Svi ćemo …

Посета др Ефраима Зурофа, директора Центра „Симон Визентал“

Nikolić i Zurof o memorijalnom kompleksu ‘Staro sajmište …

Sećanje na žrtve Holokausta | Društvo | Novosti.rs