Peti deo feljtona: Francuzi ništa nisu preduzeli da spreče ubistvo kralja Aleksandra

Ustaška organizacija posle neuspešnog atentata na kralja Aleksandra Karađorđevića u Zagrebu 1933. godine pratila je sada svaki njegov korak i čekala pogodan trenutak za popravni ispit. Kada je u štampi objavljeno da će kralj Aleksandar posetiti Bugarsku i Francusku, za njih dileme nije bilo, to je bio odličan trenutak za novi pokušaj atentata.

Koliko su ustaše želele smrt kralja Aleksandra, možda najbolje svedoči izjava Vladete Milićevića: Kada su u štampi bile objavljene vesti o predstojećim posetama kralja Aleksandra Sofiji i Parizu, iz različitih izvora sam dobio brojne informacije da je ustaški centralni komitet u Bolonji započeo grozničave pripreme atentata na kralja Aleksandra.

Međutim postoji još jedna tvrdnja da su ustaše imale informaciju o putu kralja Aleksandra u Marselj i pre nego što je ta vest objavljena u štampi. Navodno je doktor Džafer-beg Kulenović, koji je u to vreme radio na dvoru, bio ustaški špijun koji je dostavljao informacije Anti Paveliću. Te mu je tako poslao i informacije o planovima puta kralja u Sofiju i Pariz.

Nakon što su dobili informacije, u hotelu „Kontinental“ sastali su se Ivan Vančo Mihajlov, vođa VMRO, Ante Pavelić, vođa ustaša, i ono što je vrlo interesantno, tom sastanku prisustvovao je i generalni inspektor tajne službe Italije Erikole Konti. Ova činjenica je još jedna u nizu onih koja dokazuje da je Italija znala da se sprema atentat, i da su to tolerisali.

Međutim, neizvesno je u kolikoj meri je Italija bila umešana u izvršenje i pripremu atentata, a ako jeste, kolika je bila njena uloga. Kod određivanja mesta za izvršenje atentata (Bugarska ili Francuska) Ivan Mihajlov se usprotivio da se atentat izvede u Sofiji, jer bi prilikom atentata mogao biti ubijen i bugarski kralj Boris ili bi to dovelo do rata sa Bugarskom. Poštujući Mihajlovljevu želju, grupa je odlučila da se atentat izvrši na drugom putovanju koje je bilo u planu, u Francuskoj.

Kako su imali detaljne informacije o kraljevom putu i protokolu na tom putu, mogli su lako da izrade plan atentata na kralja. Tim planom je bilo predviđeno da se u Francusku pošalju dve grupe atentatora, predvođeni Eugenom Didom Kvaternikom.

Prva grupa koju su činili Mijo Kralj i Veličko Kerin, alijas Černozemski, trebalo je da izvrši atentat odmah po kraljevom dolasku u Marselj.

Druga grupa koju su činili Zvonimir Pospišil i Ivan Rajić bila je pripremljena za delovanje u Parizu u slučaju neuspeha prve grupe. Ako nijedna od ove dve grupe ne uspe da ubije kralja, bila je pripremljena i treća grupa, i to za delovanje u Engleskoj, koju je kralj Aleksandar Prvi, posle zvaničnog boravka u Francuskoj, nameravao da poseti kako bi se susreo sa svojim sinom, prestolonaslednikom Petrom II, koji je pohađao školu u Saseksu.

Plan atentata je bio odlično razrađen, akcenat je stavljen na tajnovitost operacije, ovaj put su za razliku od „zagrebačkog atentata“ postojale dve rezervne varijante, odabir atentatora bio je studiozniji…

Podsetimo da je većina atentata izvršena na masovnim skupovima ili prilikom prolaska u koloni, i to ručnim vatrenim oružjem sa manje od deset metara rastojanja. Atentatori se odlučuju za ovakvu vrstu ubistva jer smatraju da je tada osoba najranjivija kao i da javni atentat izaziva veliku medijsku pažnju, što uz ubistvo i jeste jedan od ciljeva atentatora. Ubistvom se šalje nedvosmislena poruka o spremnosti grupe da istraje u svojoj borbi ili zahtevima. Mediji koji izveštavaju o javnom skupu odmah će preneti stravičnu terorističku poruku.

Upravo je atentat na kralja Aleksandra bio prvi ikada snimljeni atentat u svetskoj istoriji i bio je udarna vest svih medijskih kuća u svetu.

Prilikom pripreme za knjigu „Atentat 1934“ u Arhivu Jugoslavije pronašao sam šest prepunih kutija sa isečcima novinskih članaka na gotovo svim svetskim jezicima koji su se bavili atentatom na kralja Aleksandra. Isto tako, šalju se i poruke pre samog atentata kako bi se javnost pripremila i kako bi barem deo naroda opravdao takav čin.

Svoju odluku da ubije kralja Aleksandra, Pavelić je propratio snažnom propagandom u emigrantskoj štampi, napadajući kralja i njegovu politiku prema Hrvatima. Regrutovao je veliki broj ljudi i uputio ih u logore koji su već postojali u Italiji i Mađarskoj, a osnovao je i nove gde god je to bilo moguće. Vođa ustaša izdaje deklaraciju kojom osuđuje kralja Aleksandra na smrt. Pavelić šalje deklaraciju svojim poverljivim ljudima u Belgiji, s tim da mu je vrate kada je prihvati celokupno članstvo Hrvatskog sabora. Deklaracija je pročitana na Skupštini ali za nju nije glasano, niti je potpisivana. Nepotpisana deklaracija se vraća Paveliću kao da ju je usvojilo celokupno članstvo Hrvatskog sabora i odmah je objavljena u listu „Nezavisna država Hrvatska“. Mađarska, zanesena starim idejama i željom da se osveti za poraz u Velikom ratu, postaje pored Italije važno utočište svim opozicionim protivnicima beogradskog režima.

Tako su upravo u logoru Janka Pusta vršene najintenzivnije pripreme ustaša za atentat. Nakon obimne pripreme, između petnaest najuspešnijih kandidata, čija je odanost ustaškom pokretu prethodno dobro proverena, kockom su izabrana trojica atentatora.

Kako je izgledao odabir terorista? U jednu vreću ubacili su bele i crne kocke, onaj ko bi izvukao belu kocku bio bi eliminisan, dalje su išli oni koji su izvlačilicrne pločice. I tako dok nisu ostali njih trojica. To su bile proverene ustaše Mijo Kralj, Ivan Rajić i Zvonimir Pospišil. Četvrtog atentatora „Černozemskog“ Pavelić je sam odabrao na predlog Ivana Vanče Mihajlova.

Pored ove četvorice atentatora u Francusku kreće i Eugen Dido Kvaternik, tutor i, kako će se ispostaviti, vođa ove grupe.

Eugen Dido Kvaternik je imao genetske predispozicije za ustašku organizaciju. Njegov deda po majčinoj liniji bio je sam Josip Frank, koji je sa svojim političkim prethodnikom Antom Starčevićem pripadao velikohrvatskoj političkoj struji iz koje će se kasnije izroditi ustaški pokret Ante Pavelića. Osnovao je frankovačke legije koje su bile preteče kasnijih ustaških vojnih jedinica. Njegov otac Slavko Kvaternik bio je sin osnivača partije Hrvatskog prava Eugena Kvaternika, koji je poginuo 1871. prilikom pokušaja da podigne ustanak protiv Habzburgovaca. Dok je stari Eugen bio nepomirljivi protivnik Habzburgovaca, dotle je Slavko Kvaternik verom i čašću služio crno-žutom prestolu i u vreme njegovog kraha dobio čin pukovnika austrougarske armije. Tugujući za prošlim vremenima, postao je ljuti protivnik Jugoslavije. Mladi Eugen Kvaternik je upio sve poroke svojstvene sredini svoga oca: fanatični nacionalizam, poniznost pred nemačkom kulturom, mržnju prema novoj Jugoslaviji. Bio je dobro obrazovan, studirao je prava na Zagrebačkom univerzitetu. Posebno je dolazilo do izražaja njegovo lingvističko obrazovanje. Mladi Kvaternik je odlično govorio nekoliko jezika. Da bi ih usavršavao, on je kao student putovao u Francusku, Englesku, boravio i u Nemačkoj, gde mu je živela sestra. Poznavanje stranih jezika i apsolutno poverenje koje su u njega imali očevi prijatelji Ante Pavelić i Ivo Perčević, preporučili su Didu Kvaternika za složenu ulogu u organizaciji atentata na kralja Aleksandra koju je on bez sumnje odigrao odlično.

Ustaše se dele na dve grupe, jedna grupa dolazi iz Mađarske, druga iz Italije. Prelaze granice na različitim mestima sa različitim pasošima, kreću sa mađarskim, pa onda u Ženevi uzimaju falsifikovane čehoslovačke pasoše jer za njih nije bila potrebna viza prilikom ulaska u Francusku. Oružje i eksploziv nisu kod njih, tako da ih policija čak i u slučaju legitimisanja i provere ne može okriviti za bilo kakav prestup. Čuvena „plava dama“  je imala funkciju kurira, ona je sve do 8. oktobra (dan pred atentat) nosila i skrivala oružje atentatora.U Francuskoj menjaju često hotele, ne odsedaju u Marselju već u Eks an Provansu.Slobodno mogu reći da je nakon detaljne analize ovo bio zaista dobro isplaniran atentat, ništa se nije prepustilo slučaju. Sam Eugen Dido Kvaternik se do svoje smrti hvalio da je atentat na kralja Aleksandra bio njegovo remek delo.

Ruku na srce, mnogo im je pomogla i francuska policija, koja nije gotovo ništa preduzela da se spreči atentat na kralja Aleksandra.

Posebno je značajno svedočanstvo našeg obaveštajca Vladete Milićevića koji je otišao ranije u Francusku da pripremi teren za dolazak kralja: „Svima sam redom ponavljao opasnost koja je nad našim glavama i molio da se preduzimaju najstrože mere kontrole, kako na granici, po hotelima, tako i po našim kolonijama. Dao sam i spisak i slike sumnjivih osoba, koje sam imao kod sebe, a čim mi je doneo nove slike g. Nikolić iz Ministarstva, i to im je predano. Stvarno su sva ova imena pretraživali po hotelskim listama i u prijavnom odeljenju, ali nisu preduzimali nikakve stroge mere po hotelima za praćenje stranaca, niti na granici, što smo se i mi, jugoslovenski policajci, uverili. Tražio sam i stalno insistirao da se svi ovi ljudi sa liste sumnjivih, koje je predalo poslanstvo, pronađu, pritvore, a zatim po odlasku kralja proteraju. Čak sam, kada policija nije mogla izaći na susret, jer se to kosilo sa njihovim zakonima, otišao sa dozvolom kraljevog poslanstva direktoru političkog odeljenja Ministarstva spoljnih poslova Blaseta, a sa mnom su bili Nikolić, glavni inspektor Rufijak, sekretar dvora general Dimitrijević, g. Botorić, pa sam kod njega insistirao na hapšenju po listi poslanstva. On mi je odgovorio da je ovu listu ostavio Ministarstvu unutrašnjih poslova, ali da se ove osobe ne mogu tako hapsiti jer u Francuskoj postoji zakon, a ovi nisu ništa protiv zakona učinili, ali da će ih staviti pod strogu kontrolu“.

Da francuska policija zaista nije mnogo marila za pretnje na koje su ukazivale jugoslovenske kolege govori i dr Milan Stojadinović u svojim memoarima „Ni rat ni pakt“.

U jednom delu svoje biografije on opisuje jedan vrlo interesantan razgovor koji je vodio nekoliko godina nakon atentata sa Levisom Geraldom, britanskim inspektorom-obaveštajcem koji je baš tih dana kada je izvršen atentat boravio u Parizu.

On je Milanu Stojadinoviću ispričao sledeću situaciju. Samo neki dan pre 9. oktobra sa kolegom iz pariske policije on je bio u poseti Luvru. Tom prilikom je na ulazu primetio jednu sumnjivu grupu ljudi koji pričaju nekim stranim jezikom, a kada su im se malo približili, oni su se naglo udaljili. Iskusnom engleskom obaveštajcu to je zapalo za oko i oni mu se učiniše veoma sumnjivi, pa on predloži francuskom kolegi da ih eventualno legitimišu. „Taman posla, pa Pariz je pun turista. Kada bi svakoga legitimisali…“ „Da li vi znate da za koji dan dolazi jugoslovenski kralj, ovi ljudi mi se čine sumnjivim?“ No, Francuz više nije hteo ni da sluša svog kolegu iz Londona a Gerald je sve do svoje smrti ostao uveren da su upravo ti ljudi bili atentatori na kralja Aleksandra.

Milan Bogojević, Nedeljnik

Vezane vijesti:

Prvi deo feljtona:  Umalo zet ruskog cara

Drugi deo feljtona: Nadmašio i cara Dušana

Treći deo feljtona: Kako su komunisti hteli da ubiju kralja

Četvrti deo feljtona: Koliko košta krv sa Kajmakčalana

Poslednji čin: Analiza propusta u obezbeđenju kralja Aleksandra