Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Poslednji čin: Analiza propusta u obezbeđenju kralja Aleksandra

Datum objave: ponedeljak, 11 aprila, 2016
Veličina slova: A- A+

BogojevićKralj Aleksandar I Karađorđević u pratnji ministra Bartua i generala Žozefa Žorža nedugo nakon iskrcavanja u marseljsku luku seda u crni otvoreni automobil delaž D-8.

Ovakav izbor automobila je bio apsolutno neprihvatljiv za prevoz ličnosti tog ranga i u tako nesigurnom trenutku. Francuska policija, ali i čitava javnost bila je upoznata sa operativnim saznanjima jugoslovenske policije da se planira atentat na kralja. Francuska štampa je na dan kraljevog dočeka pisala o pretnjama i čak navodila umešanost ustaša.Nešto posle 16 sati svečana kolona je krenula.

U samom startu kolona je kasnila zbog novinara i kamermana koji nisu želeli da se sklone od automobila u kome se prevozio kralj Aleksandar dok ne naprave video snimke već u prvim momentima videla se totalna neorganizovanost domaćina.  Na čelu formirane procesija nalazio se konjički vod Republikanske mobilne garde. U kolima iza konjice nalazili su se pripadnici Nacionalne bezbednosti, u sledećim generalni direktor i glavni kontrolor bezbednosti, Bertoa i Sistron, a iza njih se kretao crni delaž, gde se na zadnjem desnom sedištu nalazio kralj Aleksandar, a do njega ministar inostranih poslova Francuske Bartu. Nasuprot njima sedeo je general Žorž. Kolima je upravljao Foasak, do koga je sedeo član obezbeđenja Bertemi.

Francuzima je parada definitivno bila u prvom a vrlo moguće i u jedinom planu dočeka kralja Aleksandra. O bezbednosti se nije mnogo marilo.

Brzina kojom je trebao da se kreće automobil iznosila je 20 km na sat, sa konjanicima ispred vozila i vojnicima to nikako nije bilo moguće. Automobil se kretao prosečnom brzinom pešaka oko 5 km na sat.

Prilikom organizacije prevoza zanemaren je bezbednosni protokol da se dežurni ađutant mora voziti na bočnoj ili na zadnjoj papučici vozila. Delimično opravdanje za to leži u činjenici da je kralju za pratnju bio dodeljen francuski general Žozef Žorž, koji je trebao da obavlja tu ulogu. Međutim veliki prijatelj kraljev još iz Prvog svetskog rata i sa Solunskog fronta vozio se u automobilu zajedno sa kraljem i ministrom, bio je njihov prijatelj i član delegacije. Nije bio naoružan. On je bio okrenut licem ka ministru Bartuu i nalazio se u pokrivenom delu automobila čime mu je dodatno smanjena njegova vidljivost i pregled okoline. Konjanici su zamenili motocikliste i jahali su s jedne i druge strane automobila, ustvari samo dva konjanika. S desne strane delaža jahao je potpukovnik 141. alpinskog puka, potpukovnik Piole, a s leve zapovednik mobilne garde, potpukovnik Vigoru.

Prvobitnim planom o obezbeđenju francuske policije bilo je predviđeno da automobil u kome se vozio kralj Aleksandar prate po trojica motociklista s jedne i druge strane ali je na zahtev predsednika opštine Marselj Žorža Ribota to izmenjeno i vozilo su pratila dva potpukovnika na konjima sa isukanim sabljama, što je dodatno oslabilo bezbednosnu poziciju kralja zbog vožnje u automobilu sa otvorenim krovom.

Tokom višegodišnjeg istraživanjao uspeo sam da dođem do skica francuske policije o pravilima prilikom obezbeđenja visokih državnika kada se prevoze automobilima sa otvorenim krovom. Iz tih pravila se lako da zaključiti da ništa od navedenih pravila i preporuka nije sprovedeno te da je od samog starta bezbednost kralja Aleksandra bila ugrožena.

Jednostavno rečeno nije ispoštovan ni peti deo obaveznih bezbednosnih procedura.

Jedan deo tih bezbednosnih procedura zanemario je i izmenio gradonačelnik Marselja Žorž Ribot. U svom obrazloženju on navodi: „…pratnja motocikala izazvala bi protest celokupnog marseljskog stanovništva, kao mera nedemokratskog karaktera. A on kao politička ličnost mora da brine o građanima Marselja i zato nalaže uklanjanje istih…“

Ovakvo obrazloženje prvenstveno je bilo politički trik u ime izborne kampanje jer su se za koji mesec održavali lokalni izbori u Marselju i ovo je bio odličan trenutak da se iskoristi za dodvoravanje građanima. Novi izbori za gradonačelnika Ribota i ministra Bartua bili su prioritet u odnosu na posetu kralja Aleksandra i državne interese koje je trebalo da donese njegova poseta. Gradonačelnik Marselja Žorž Ribot pored svih političkih trikova izgubio je na izborima koji su se desili 18. maja 1935. godine, upravo zbog loše organizacije dočeka kralja a ubistvo su mu građani najviše zamerili.

Ipak, ovo je samo jedna greška i promena sistema obezbeđenja.

Najveća greška nije bila do gradonačelnika Marselja već do države koja je prenela nadležnosti organizacije zvanične posete jednog vladara na lokalnu policiju i lokalnu gradsku upravu.

Kordoni policije koji su trebali da osiguraju nesmetan i bezbedan prolaz automobilu  u kom se prevozila visoka delegacija gotovo da nije postojao, policajci su bili razmaknuti na oko desetak metara jedan od drugoga, okrenuti leđima okupljenom narodu. Propuštali su čak civile da nesmetano prolaze i šetaju se ispred automobila. Građani nisu bili pomereni na bezbedno rastojanje već su ivičnjak odredili za granicu na kojoj će biti pomeren okupljen narod. Kako se put u nekim delovima sužavao, tako je i masa bila bliže automobilu i kralju. U nekim delovima to rastojanje je iznosilo manje od dva metra. Sve je ovo slutilo na moguću nesreću i ona se nažalost desila vrlo brzo.

Posle samo sedamdeset metara automobil dolazi do jednog takvog suženjea i upravo tu nastaje tragedija. Kada su kraljeva kola stigla na skver ispred palate Berze, začula se nekoliko puta pištaljka kakvu koriste saobraćajci i policajci, ostalo je neutvrđeno da li je i ko dao znak atentatoru, svakako jedan čovek je iskočio iz gomile na trotoaru. Kliče na francuskom „Živeo kralj“ i kreće ka kraljevom automobilu, noseći u desnoj ruci buket cveća.

Niko ga ne zaustavlja jer je policija razmaknuta na velikom rastojanju, on upravo to i koristi, prolazi bez ikakvih problema između policije. Iznenada je ubrzao hod, skočio na papučicu automobila, odbacio buket cveća izvukao automatski pištolj Mauzer sa okvirom od deset metaka, četiri hica ispalio je u pravcu kralja i četiri u pravcu generala Žorža a dva metka je ispalio u policajca Galija koji je pojurio ka njemu.

Vozač Foasak umesto da pokuša manevar vozilom on je jednostavno zaustavio vozilo i desnom rukom pokušao da odgurne atentatora a žandarm Rinjo da ga zaustavi i otme mu oružje.U tom trenutku Černozemski je već ispraznio okvir i pokušao da napuni oružje drugim okvirom od dvadeset metaka, međutim potpukovnik Piole ga udara sabljom, policajci pucaju u njega i masa ga linčuje.

Počinje opšta histerija, puca se u narod i redom biju građani. Do smrtno ranjenog kralja Aleksandra prvi je pritrčao ministar spoljnih poslova Jevtić, koji je bio u kolima odmah iza njega. Skoro istovremeno nad njega su se nadneli i ađutanti, pukovnik Milorad Radović i upravnik dvora pukovnik Pavlović. Automobil odvozi kralja u prefekturu (opštinu), gde lekari konstatuju smrt.

U ovom delu neverovatno zvuči činjenica da kralja koji je smrtno ranjen odvode u prefekturu a ne u bolnicu. Zašto bi neko vodio ranjenika u opštinu, a ne u bolnicu? Svakako ovakvim rešenjem kralj Aleksandar više nije imao ni teoretsku šansu da preživi ranjavanje. U opštini nije postojao dežurni lekar, niti je bilo medicinske opreme kojom bi pokušali da spasu život kralju. Kada su pristigli u opštinu, lekare su tražili ispred opštine među okupljenim svetom koji je čekao da pozdravi kralja. Tako su izgubili još dragocenog vremena, kada su konačno pronašli lekara, ostalo je samo da konstatuje smrt.

Takođe se postavlja još jedno logično pitanje: zašto Francuzi ili naša delegacija nisu obezbedili vozilo hitne pomoći sa lekarima i opremom u konvoju? Kralj Aleksandar je bio inače narušenog zdravlja i mogli su uzeti kao realnu opciju da kralju može pozliti posebno posle teškog puta.  Sagledavajući sve propuste u organizaciji obezbeđenja, smatram da plan obezbeđenja nije ni postojao ili je bio toliko loš da se ne vide konkretni potezi za zaštitu kralja.

Toliko propusta i grešaka na jednom mestu mora da je u prvi mah zbunilo i samog atentatora Černozemskog, koji je verovatno mislio da će morati da se pomuči da nađe rupu u obezbeđenju a uočio je da je čitavo obezbeđenje jedna velika rupa.

Šta se desilo sa atentatorima? Kada pogledamo sudbine svih učesnika atentata na kralja Aleksandra mogli bismo reći da ih je pravda sve sustigla. S

udbina trojice direktnih saučesnika atentatora Vlade Černozemskog, koje je francuski sud osudio na doživotnu robiju, vrlo je mračna.

Sa druge strane, glavni organizatori atentata Pavelić i Kvaternik, učinili su još dosta mračnih dela, dok ih nije stigla kazna Božja. Naime, Mijo Kralj i Ivan Rajić su po nemačkoj okupaciji Francuske, decembra 1941. oslobođeni iz zatvora. Potom su se priključili poglavniku Anti Paveliću u Italiji, gde su sačekali osnivanje NDH i došli u Hrvatsku. Obojica su tragično završila.

Ivan Rajić je nađen otrovan u svojoj kući u Zagrebu krajem 1944. godine, dok su Miju Kralja likvidirali partizani negde u zapadnoj Bosni.

Zvonimir Pospišil nije dočekao okupaciju Francuske i puštanje na slobodu, on je umro 1940. godine prilikom operacije slepog creva u francuskom zatvoru.

Eugen Dido Kvaternik je nakon osnivanja NDH postavljen na čelo ustaškog povereništva za javni red i sigurnost grada Zagreba. Jedna od prvih Kvaternikovih naredbi odnosila se na osnivanje koncentracionih logora na teritoriji NDH. Na njegovoj duši nalaze se stratišta Jasenovca, Gradiške, Jadovna, Kraljevice, Kerestineca, Kruščice i Kustodije. Eugen Dido Kvaternik je zajedno sa Pavelićem za šefa svih logora odabrao Miju Babića a kasnije i Maksa Luburića, jednog od najvećih zločinaca Drugog svetskog rata. Eugen Dido Kvaternik je nakon neuspele zavere protiv Pavelića 1943. godine bio prinuđen da pobegne u Slovačku, gde je izvesno vreme ostao skriven. Odatle se sklonio u Argentinu, gde je napisao memoare, optužujući Pavelića za sve počinjene zločine.

Eugen Dido Kvaternik je zajedno sa ćerkom Olgom poginuo 1962. godine pod čudnim okolnostima u saobraćajnoj nesreći u Buenos Ajresu. Njegova supruga Marija Kvaternik pak tvrdi da nikakve zavere nije bilo i da je automobil sa kojim su se vozili bio u jako lošem stanju a za bolji nisu imali novca.

Što se tiče sudbine glavnog organizatora Ante Pavelića, mogli bismo je možda opisati čuvenom izrekom „Ko se mača lati, od mača i gine“.

Nakon proglašenja NDH, 11. aprila 1941. godine, u toku noći Ante Pavelić se susreo u Trstu sa delom ustaške emigracije koja se nalazila po logorima u Italiji. Sutradan oko ponoći Pavelić sa svojom „tjelesnom gardom“ sačinjenom od dvesta trideset ustaša kreće ka jugoslovensko-italijanskoj granici. U Sušak su stigli 13. aprila u ranim jutarnjim satima. Jedan deo se odvojio i odvezao ka Senju, a veći, zajedno sa poglavnikom Pavelićem, produžio je ka Zagrebu. Na zahtev Hitlerovog opunomoćnika Edmunda Vasenmajera čitava dva dana bili su zadržani u Karlovcu.

To je vreme koje je bilo potrebno fašističkim vođama Hitleru i Musoliniju da se dogovore o sudbini NDH. Kada su se konačno dogovorili i složili po interesnim sferama, Paveliću je odobreno da 15. aprila posle ponoći sa svojom vojskom uđe u Zagreb. Od tog trenutka ustaška država NDH sa poglavnikom dr Antom Pavelićem na čelu postaje užasna tvorevina zla i zločina, koja je u toku Drugog svetskog rata izvršila jedan od najvećih i najtežih genocida na svetu.

U Ministarstvo unutrašnjih dela NDH došao je Andrija Artuković, još jedan od zaverenika u ubistvu kralja Aleksandra. On je odmah naredio da pravoslavni Srbi nose oko ruke srednjovekovni znak geta, plavu traku sa slovom „P“, prvim slovom u reči „pravoslavac“. Jevrejima je pak nametnuto nošenje Davidove zvezde, u početku na rukavu a malo kasnije i na leđima. U svim nadleštvima, kafanama, radnjama, autobusima i tramvajima mogao je da se pročita ovaj natpis: „Ulaz zabranjen Srbima, Jevrejima, skitnicama i psima.“

Ante Pavelić je činio sve da izvrši etničko čišćenje na teritoriji Hrvatske i u toj misiji najviše se uzdao u pomoć Svete stolice, utoliko pre što je Vatikan na Hrvatsku gledao kao na „granicu hrišćanstva“. Papa Pije Dvanaesti je zaista gajio naklonost prema Paveliću i njegovom militantnom katolicizmu.

Kada je došlo do sloma Trećeg rajha i za Pavelića su došli crni dani. Ali još nedostaju sve pojedinosti o bekstvu Pavelića i njegovih ustaša iz Jugoslavije. Svakako mu je pomoć u bekstvu pružio Vatikan. Iz jednog veoma poverljivog izvora, američka obaveštajna služba je maja 1946. Godine otkrila da poglavnik živi blizu Rima, u jednoj zgradi koja je pod jurisdikcijom Vatikana. Pavelić je napustio Italiju 13. septembra 1947. godine da bi prispeo u Buenos Ajres 6. novembra i uplovio u luku parobrodom „Sestriere“. Putovao je sa pasošem na ime Pavle Aranjos. Paveliću je azil omogućio lično diktator Huan Peron. Dva meseca nakon dolaska od argentinskih vlasti dobio je uredna lična dokumenta i dalje zadržavajući svoj lični identitet. U Argentinu je Pavelić došao i sa pozamašnim ličnim blagom, to bogatstvo bilo je procenjeno na 250 kilograma zlata i hiljadu sto karata dragog kamenja. Trošio je i živeo vrlo lagodno sa svojom porodicom poglavnik, daleko od prošlosti i daleko od svih zverstava koje je učinio tokom Drugog svetskog rata.

Zahvaljujući jednom bivšem italijanskom generalu, Pavelić je otkriven tek početkom 1957. godine. Podaci nisu sadržali informacije o pravom indetitetu Ante Pavelića, već samo gde se nalazio i gde se kretao.

Kada je ova informacija došla do Srba, odmah se krenulo u organizaciju atentata na Antu Pavelića. Čitavim planom rukovodio je Jakov Jovović, a dobrovoljno se za učešće u atentatu prijavio njegov brat Blagoje Jovović. Kasnije im je pridodat Milo Krivokapić.

Doneta je odluka da se atentat izvrši 9. aprila 1957. godine, odnosno, uoči velike proslave moćne hrvatske kolonije u Argentini. Atentator na Pavelića Blagoje Jovović, provereni srpski nacionalista i učesnik u ravnogorskom pokretu od 1941. godine, bio je borac Bjelopavelićkog četničkog odreda, po činu pomorski oficir.

U predviđeno vreme Blagoje i Milo uputili su se u mesto Palomar, u blizini Buenos Ajresa, gde je Pavelić duže živeo. Ali tog dana, kada je planiran atentat, Pavelić je pošao sa ženom i ćerkom. To ih je nateralo da odlože svoju nameru za naredni dan, tj. 10. april, kada je čitava hrvatska kolonija proslavljala „dan nezavisnosti“.

Po izlasku Pavelića iz automobila, Krivokapić i Jovović su počeli da ga prate i čekaju pogodan trenutak. Sasvim iznenada, Pavelić, kao stari terorista, osetio je opasnost, okrenuo se prema njima i pripucao. Tom priliom je probušio Jovoviću kaput jednim hicem. Ovo Blagoja Jovovića nije zbunilo, on je munjevito reagovao, trčeći za poglavnikom ispalio je pet hitaca u njegovom pravcu od kojih su ga dva pogodila. Zločinac se zateturao ali je pognut nastavio da beži. Uspeo je da preživi. Međutim, pošto je bio dijabetičar, Pavelić nije mogao da bude operisan kako bi mu bila izvađena iz tela oba zrna. U rano jutro 28. decembra 1959. u 3.55 sati, Pavelić je u sedamdeset prvoj godini preminuo u snu. Podlegao je ranama koje je zadobio u atentatu dve godine ranije.

Moglo bi se na neki način reći da je pravda delimično ispravljena, onaj koji je bio glavni organizator atentata na kralja Aleksandra u Marselju i sam je život izgubio u atentatu.

Ivan Vančo Mihajlov nakon atentata 1934. godine stalno menja mesto stanovanja. Živi u Turskoj, Poljskoj i Mađarskoj, i konačno u Zagrebu, koji je u to vreme bio glavni grad Nezavisne države Hrvatske, fašističke marionetske države.

Preminuo je 5. septembra 1990. godine u Rimu. On je bio jedan od najbližih saradnika Ante Pavelića i organizator atentata na kralja Aleksandra u Marselju. Do svoje smrti tvrdio je da je „samo“ iznajmio svog čoveka Vladu Černozemskog ustaškom pokretu da izvrši atentat jer mu je Pavelić tražio „jednog koji ne maši“ a Vlado Černozemski je bio taj!

Ovaj hitac u kralja Aleksandra ispostaviće se kasnije bio je hitac u Srbiju ali i svetski mir.

Organizatori ovog atentata, Ante Pavelić i Eugen Dido Kvaternik su kasnije bili organizatori najvećeg genocida tokom Drugog svetskog rata (srazmerno sa veličinom naroda) u nacističkoj tvorevini NDH. Tako je u periodu od 1941 do 1945, po istraživanju Edmond Parija stradalo približno 750 000 Srba, 60 000 Jevreja i 26000 Roma.

Njegova istraživanja potvrdili su mnogi strani autori, posebno Nemci jer su bili najbolje upoznati. Takođe postoje potvrde direktnih učesnika rata, npr. Herman Nojbaher najvažniji Hitelerov opunomoćnik za Balkan, izvestio je da je broj Srba nad kojim je izvršen zločin iznosio jedan milion. Hitlerov general Lotar Rendulić koji je bio u području gde su zločini izvršeni, procenjuje da je u prvoj godini postojanja NDH najmanje pola miliona Srba masakrirano a da je bilo još mnogo stradanja do kraja rata. Britanski izvori obično navode da je u NDH ubijeno oko 700 000 Srba.

„Granice da budu gde istorija i etnografija kažu, jezik, običaji, tradicija i, najzad, gde se sam narod po slobodi volje opredeli“ Vojvoda Živojin Mišić

Milan Bogojević, Nedeljnik

Vezane vijesti:

Prvi deo feljtona: Umalo zet ruskog cara

Drugi deo feljtona: Nadmašio i cara Dušana

Treći deo feljtona: Kako su komunisti hteli da ubiju kralja

Četvrti deo feljtona: Koliko košta krv sa Kajmakčalana

Peti deo feljtona: Francuzi ništa nisu preduzeli da spreče ubistvo kralja Aleksandra

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top