Пети део фељтона: Французи ништа нису предузели да спрече убиство краља Александра

Усташка организација после неуспешног атентата на краља Александра Карађорђевића у Загребу 1933. године пратила је сада сваки његов корак и чекала погодан тренутак за поправни испит. Када је у штампи објављено да ће краљ Александар посетити Бугарску и Француску, за њих дилеме није било, то је био одличан тренутак за нови покушај атентата.

Колико су усташе желеле смрт краља Александра, можда најбоље сведочи изјава Владете Милићевића: Када су у штампи биле објављене вести о предстојећим посетама краља Александра Софији и Паризу, из различитих извора сам добио бројне информације да је усташки централни комитет у Болоњи започео грозничаве припреме атентата на краља Александра.

Међутим постоји још једна тврдња да су усташе имале информацију о путу краља Александра у Марсељ и пре него што је та вест објављена у штампи. Наводно је доктор Џафер-бег Куленовић, који је у то време радио на двору, био усташки шпијун који је достављао информације Анти Павелићу. Те му је тако послао и информације о плановима пута краља у Софију и Париз.

Након што су добили информације, у хотелу „Континентал“ састали су се Иван Ванчо Михајлов, вођа ВМРО, Анте Павелић, вођа усташа, и оно што је врло интересантно, том састанку присуствовао је и генерални инспектор тајне службе Италије Ериколе Конти. Ова чињеница је још једна у низу оних која доказује да је Италија знала да се спрема атентат, и да су то толерисали.

Међутим, неизвесно је у коликој мери је Италија била умешана у извршење и припрему атентата, а ако јесте, колика је била њена улога. Код одређивања места за извршење атентата (Бугарска или Француска) Иван Михајлов се успротивио да се атентат изведе у Софији, јер би приликом атентата могао бити убијен и бугарски краљ Борис или би то довело до рата са Бугарском. Поштујући Михајловљеву жељу, група је одлучила да се атентат изврши на другом путовању које је било у плану, у Француској.

Како су имали детаљне информације о краљевом путу и протоколу на том путу, могли су лако да израде план атентата на краља. Тим планом је било предвиђено да се у Француску пошаљу две групе атентатора, предвођени Еугеном Дидом Кватерником.

Прва група коју су чинили Мијо Краљ и Величко Керин, алијас Черноземски, требало је да изврши атентат одмах по краљевом доласку у Марсељ.

Друга група коју су чинили Звонимир Поспишил и Иван Рајић била је припремљена за деловање у Паризу у случају неуспеха прве групе. Ако ниједна од ове две групе не успе да убије краља, била је припремљена и трећа група, и то за деловање у Енглеској, коју је краљ Александар Први, после званичног боравка у Француској, намеравао да посети како би се сусрео са својим сином, престолонаследником Петром II, који је похађао школу у Сасексу.

План атентата је био одлично разрађен, акценат је стављен на тајновитост операције, овај пут су за разлику од „загребачког атентата“ постојале две резервне варијанте, одабир атентатора био је студиознији…

Подсетимо да је већина атентата извршена на масовним скуповима или приликом проласка у колони, и то ручним ватреним оружјем са мање од десет метара растојања. Атентатори се одлучују за овакву врсту убиства јер сматрају да је тада особа најрањивија као и да јавни атентат изазива велику медијску пажњу, што уз убиство и јесте један од циљева атентатора. Убиством се шаље недвосмислена порука о спремности групе да истраје у својој борби или захтевима. Медији који извештавају о јавном скупу одмах ће пренети стравичну терористичку поруку.

Управо је атентат на краља Александра био први икада снимљени атентат у светској историји и био је ударна вест свих медијских кућа у свету.

Приликом припреме за књигу „Атентат 1934“ у Архиву Југославије пронашао сам шест препуних кутија са исечцима новинских чланака на готово свим светским језицима који су се бавили атентатом на краља Александра. Исто тако, шаљу се и поруке пре самог атентата како би се јавност припремила и како би барем део народа оправдао такав чин.

Своју одлуку да убије краља Александра, Павелић је пропратио снажном пропагандом у емигрантској штампи, нападајући краља и његову политику према Хрватима. Регрутовао је велики број људи и упутио их у логоре који су већ постојали у Италији и Мађарској, а основао је и нове где год је то било могуће. Вођа усташа издаје декларацију којом осуђује краља Александра на смрт. Павелић шаље декларацију својим поверљивим људима у Белгији, с тим да му је врате када је прихвати целокупно чланство Хрватског сабора. Декларација је прочитана на Скупштини али за њу није гласано, нити је потписивана. Непотписана декларација се враћа Павелићу као да ју је усвојило целокупно чланство Хрватског сабора и одмах је објављена у листу „Независна држава Хрватска“. Мађарска, занесена старим идејама и жељом да се освети за пораз у Великом рату, постаје поред Италије важно уточиште свим опозиционим противницима београдског режима.

Тако су управо у логору Јанка Пуста вршене најинтензивније припреме усташа за атентат. Након обимне припреме, између петнаест најуспешнијих кандидата, чија је оданост усташком покрету претходно добро проверена, коцком су изабрана тројица атентатора.

Како је изгледао одабир терориста? У једну врећу убацили су беле и црне коцке, онај ко би извукао белу коцку био би елиминисан, даље су ишли они који су извлачилицрне плочице. И тако док нису остали њих тројица. То су биле проверене усташе Мијо Краљ, Иван Рајић и Звонимир Поспишил. Четвртог атентатора „Черноземског“ Павелић је сам одабрао на предлог Ивана Ванче Михајлова.

Поред ове четворице атентатора у Француску креће и Еуген Дидо Кватерник, тутор и, како ће се испоставити, вођа ове групе.

Еуген Дидо Кватерник је имао генетске предиспозиције за усташку организацију. Његов деда по мајчиној линији био је сам Јосип Франк, који је са својим политичким претходником Антом Старчевићем припадао великохрватској политичкој струји из које ће се касније изродити усташки покрет Анте Павелића. Основао је франковачке легије које су биле претече каснијих усташких војних јединица. Његов отац Славко Кватерник био је син оснивача партије Хрватског права Еугена Кватерника, који је погинуо 1871. приликом покушаја да подигне устанак против Хабзбурговаца. Док је стари Еуген био непомирљиви противник Хабзбурговаца, дотле је Славко Кватерник вером и чашћу служио црно-жутом престолу и у време његовог краха добио чин пуковника аустроугарске армије. Тугујући за прошлим временима, постао је љути противник Југославије. Млади Еуген Кватерник је упио све пороке својствене средини свога оца: фанатични национализам, понизност пред немачком културом, мржњу према новој Југославији. Био је добро образован, студирао је права на Загребачком универзитету. Посебно је долазило до изражаја његово лингвистичко образовање. Млади Кватерник је одлично говорио неколико језика. Да би их усавршавао, он је као студент путовао у Француску, Енглеску, боравио и у Немачкој, где му је живела сестра. Познавање страних језика и апсолутно поверење које су у њега имали очеви пријатељи Анте Павелић и Иво Перчевић, препоручили су Диду Кватерника за сложену улогу у организацији атентата на краља Александра коју је он без сумње одиграо одлично.

Усташе се деле на две групе, једна група долази из Мађарске, друга из Италије. Прелазе границе на различитим местима са различитим пасошима, крећу са мађарским, па онда у Женеви узимају фалсификоване чехословачке пасоше јер за њих није била потребна виза приликом уласка у Француску. Оружје и експлозив нису код њих, тако да их полиција чак и у случају легитимисања и провере не може окривити за било какав преступ. Чувена „плава дама“  је имала функцију курира, она је све до 8. октобра (дан пред атентат) носила и скривала оружје атентатора.У Француској мењају често хотеле, не одседају у Марсељу већ у Екс ан Провансу.Слободно могу рећи да је након детаљне анализе ово био заиста добро испланиран атентат, ништа се није препустило случају. Сам Еуген Дидо Кватерник се до своје смрти хвалио да је атентат на краља Александра био његово ремек дело.

Руку на срце, много им је помогла и француска полиција, која није готово ништа предузела да се спречи атентат на краља Александра.

Посебно је значајно сведочанство нашег обавештајца Владете Милићевића који је отишао раније у Француску да припреми терен за долазак краља: „Свима сам редом понављао опасност која је над нашим главама и молио да се предузимају најстроже мере контроле, како на граници, по хотелима, тако и по нашим колонијама. Дао сам и списак и слике сумњивих особа, које сам имао код себе, а чим ми је донео нове слике г. Николић из Министарства, и то им је предано. Стварно су сва ова имена претраживали по хотелским листама и у пријавном одељењу, али нису предузимали никакве строге мере по хотелима за праћење странаца, нити на граници, што смо се и ми, југословенски полицајци, уверили. Тражио сам и стално инсистирао да се сви ови људи са листе сумњивих, које је предало посланство, пронађу, притворе, а затим по одласку краља протерају. Чак сам, када полиција није могла изаћи на сусрет, јер се то косило са њиховим законима, отишао са дозволом краљевог посланства директору политичког одељења Министарства спољних послова Бласета, а са мном су били Николић, главни инспектор Руфијак, секретар двора генерал Димитријевић, г. Боторић, па сам код њега инсистирао на хапшењу по листи посланства. Он ми је одговорио да је ову листу оставио Министарству унутрашњих послова, али да се ове особе не могу тако хапсити јер у Француској постоји закон, а ови нису ништа против закона учинили, али да ће их ставити под строгу контролу“.

Да француска полиција заиста није много марила за претње на које су указивале југословенске колеге говори и др Милан Стојадиновић у својим мемоарима „Ни рат ни пакт“.

У једном делу своје биографије он описује један врло интересантан разговор који је водио неколико година након атентата са Левисом Гералдом, британским инспектором-обавештајцем који је баш тих дана када је извршен атентат боравио у Паризу.

Он је Милану Стојадиновићу испричао следећу ситуацију. Само неки дан пре 9. октобра са колегом из париске полиције он је био у посети Лувру. Том приликом је на улазу приметио једну сумњиву групу људи који причају неким страним језиком, а када су им се мало приближили, они су се нагло удаљили. Искусном енглеском обавештајцу то је запало за око и они му се учинише веома сумњиви, па он предложи француском колеги да их евентуално легитимишу. „Таман посла, па Париз је пун туриста. Када би свакога легитимисали…“ „Да ли ви знате да за који дан долази југословенски краљ, ови људи ми се чине сумњивим?“ Но, Француз више није хтео ни да слуша свог колегу из Лондона а Гералд је све до своје смрти остао уверен да су управо ти људи били атентатори на краља Александра.

Милан Богојевић, Недељник

Везане вијести:

Први део фељтона:  Умало зет руског цара

Други део фељтона: Надмашио и цара Душана

Трећи део фељтона: Како су комунисти хтели да убију краља

Четврти део фељтона: Колико кошта крв са Кајмакчалана

Последњи чин: Анализа пропуста у обезбеђењу краља Александра