Озна је успевала да све дозна

У Београду, као важном центру, одмах по ослобођењу формиран је посебан центар Озне, који је руководио оперативом за цео град. Организација је била подељена у шеснаест квартова. Међу доушницима тајне службе било је и познатих личности

ПРОЦЕСОМ чишћења, највећом делом, руководило је Одељење за заштиту народа (Озна). Озна је од самог настанка, 13. маја 1944. у Дрвару, устројена методолошки по совјетском моделу као политичка полиција вођена из једног центра и организационо јединствено постављена за целу Југославију. Директно је била подређена Повереништву за народну одбрану НКОЈ-а, прве револуционарне владе, која је створена на Другом заседању АВНОЈ-а. Начелник Озне за целу Југославију био је Александар Ранковић, члан Врховног штаба НОВЈ и организациони секретар ЦК КПЈ, а заменик Светислав Стефановић Ћећа, на предлог совјетске мисије. Озна за Србију формирана је у јуну 1944. на Вису, а за првог начелника Озне за Србију постављен је Слободан Пенезић Крцун. Органи нове службе безбедности постављани су паралелно са освајањем поједине територије уз стварање мреже опуномоћеника, повереника, агената и доушника чиме се успоставила свеобухватна контрола над становништвом Србије. После успостављања мреже органа ове службе, приступало се ликивидацијама, како осумњичених ратних злочинаца који нису успели да побегну, тако и политичких противника – „народних непријатеља“.

У БЕОГРАДУ као престоници, одмах по ослобођењу, формиран је посебан центар Озне, који је руководио оперативом за цео Београд. Организација је постављена по квартовима (16 квартова) са посебним одсецима, опуномоћеницима и војним изасланицима, повереничком мрежом и помоћним јединицама, одређеним поступком и планом рада. Постављено је и пријавно одељење, које се старало за непријатељске архиве и примало пријаве од грађана против „непријатељских елемената“. При квартовима су формирани импровизовани истражни затвори одакле су ухапшени слати у централе (Главњача, Ђушина и Бањица).

ЗАНИМЉИВ за методологију рада Озне је један недавно објављен документ, Дневник високог официра Озне, а касније КОС-а, Јефта Шашића. Он наводи да је знатан део спискова за Београд био сачињен од стране доушника и Благоја Нешковића већ уочи уласка партизана у Београд:

„Налазим забелешку да пошаљемо курира у Деспотовачку број 3 по арихву Мајера, који је радио по Гестапоу. Мислим да смо касније Славко Одић и ја били у том стану и да је Славко прихватио ту архиву. Наилазим великим словима написано: ‘Шећу типови по Београду и извлаче се из Београда. Тако се банда увлачи у јединице. А како то раде, види се и из тога што сам направио забелешку да је шофер др Јовановића сада шофер у V дивизији, да се извукао испред хапшења и да се успео увући у војску. У Шуматовачкој 105 треба извршити претрес у сутерену, јер се ту налази Вера која је била везана са Немцима. Наводно се ту крије и 40 Немаца и љотићеваца, па да се изврши претрес стана. У Десетом кварту се налазио као полицијски службеник Ђорић Глишо. Њега треба извући из хапшених, из списка који би требали бити ликвидирани, јер је он радио за нас.’

„Наилазим на забелешку о Чолаку Антићу, а у продужетку су имена Милице Лозанић, па затим жене Бране Петровића који је сада у Лондону, а његова жена се налази у Петровцу на Млави. Знам да смо имали састанак са Чолаком Антићем, но шта је било и како је било ништа не могу евоцирати. Иза списка потписника наилазим на забелешку да је неки Стрњаковић, професор универзитета, био веза између Драже Михаиловића и Недића. Никола Стоисављевић, који станује у Француској 22, на V спрату у стану који се води на име Марка Марковића или Гине Марковић. Ту се крије један мајор, члан Дражиног штаба за Београд, Алекса Јовановић, члан виших Дражиних форума, држи везу са Немцима. Био је представник босанских четника овде у Београду, а живи у Топличкој 31, али није сигурно да је тамо и ноћу.

ГЛАВНИ У ОЗНИ ЗА БЕОГРАД ЗБОГ важности задатака, први шеф Озне за Београд био је Слободан Пенезић, али је на тој функцији остао веома кратко. За свог наследника изабрао је Милоша Минића, који је дужност примио почетком новембра 1944. Када је изабран за републичког јавног тужиоца, на његово место дошао је црногорски кадар, Вељко Мићуновић, а за заменика изабран је Радован Грковић. Пошто је и Вељко Мићуновић септембра 1945. именован за начелника црногорске Озне, на његово место дошао је други црногорски комуниста Јово Капичић. Први информативни одсек је био под руководством Василија Ковачевића, а уз њега су били извесни Боговац и Видак Поповић. Други одсек је био иследнички, на челу са Јефтом Шашићем, у трећем извршном био је Павле Пекић. За смештај и исхрану старао се извесни Симић. Озна (Удба) за Београд била је директно потчињена Озни (Удби) за Југославију све до јануара 1948.

„Ево, то су сасвим децидирана имена где сам могао забележити нешто одређеније непријатеље. Пред тога, има два пута више разноразних имена која нема смисла овде диктирати јер ничему не би то довело и остају онако забележена као што су у нотесу. Ако убудуће буде некада шта кога интересовало може детаљније да се испита“.

МЕЂУ доушницима тајне службе било је и познатих личности. Као добар сарадник Озне предњачио је познати књижевник Марко Ристић, иначе аутор познатог чланка „Смрт фашизму – слобода народу“ у „Политици“, па ће о њему Јефто Шашић забележити: „Света Стефановић ме је позвао да заједно кренемо код Марка Ристића који жели да нас види и да заоштри неке ствари као добар познаваоц прилика у Београду. Марко Ристић је становао у Улици Риге од Фере на броју 8 или 11. Дао нам је имена Максимовића, Цале Браловића, Драгог Михаиловића, Ћиковића, министра трговине, Драгог Стаменковића, карикатуристу, Бачић Сашке, чији је отац послао неколико милиона и има признаницу Драже Михаиловића. Затим је говорио о Доли Миљановићу, Ђорђу Туфегџићу за кога жена говори да је погинуо или нестао, међутим, он се скривао и организовао четнике. Вељко Петровић, адвокат, исто тако организатор четника. Други Вељко Петровић, трговац, организатор Дражиног покрета. Затим је ту забележено име Боже Марковића, млађег доцента, званог Ждребе. Затим, Саве Обрадовића, секретара индустријске коморе, затим Лазара Ђукића, стални генерални секретар Радио-станице који је био везан за Александра Дамјановића. Затим инж. Ђорђе Анчић или Јаничић, Јевремова 32а. Он је био саветник за III кварт Дражи Михаиловићу. Зарије Вукичевић, из Курсулине улице број 10, исто Дражиновац, па Велимир Димић Војиновић, комесар житне централе, три пута су били у врховној команди Драже Михаиловића. Тоша Обрадовић, ваљда је био везан за групу Драже Михаиловића, код њега је остала радио-станица, Озрен Бачић, индустријалац, Дражиновац. Потом адвокат др Милетић. У гостионици ‘Ариље’ негде код Цветног трга постоји неки Гојко и неки Љубинко Новинковић на које треба свратити пажњу. Драган Митровић залази у локал „Ужице“ – то је агент. Неки Звонко Ковачевић из Дражине пратње налази се забележен да на њега треба свратити пажњу. Као што се види, Марко Ристић нам је дао једну читаву лепезу имена и на тај начин другови који су радили у II одсеку и који су били као референти задужени за Дражу Михаиловића имали су само из овога извора добру одскочну даску да могу наставити са радом… „.

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (1)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (2)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (3)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (4)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (5)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (6)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (8)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (9)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (10)