Ово је био Јуре Францетић: „Лешеви су били унакажени, дјетету је из лубање исцурио мозак“

Отприлике у исто вријеме кад је Милан Бандић, који се воли заклињати у антифашизам, народу објавио да ће се преименовати Трг маршала Тита у Трг Републике Хрватске, у медијима смо могли прочитати како десничарски ХАЗУД на родној кући Јуре Францетића најављује подизање спомен- плоче овом усташком заповједнику, оснивачу Црне легије и повјеренику за БиХ који ће дио кратке војне каријере провести у Подравини.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 3. јула 2017. године.

Хоће ли до откривања плоче доћи, тек ћемо видјети. Слављење припадника усташког режима противно је хрватском Уставу па ће бити занимљиво видјети како ће полиција реагирати у овом случају.

У сваком случају, међу љубитељима фашистичке НДХ, којих у Хрватској, ревизионизму деведесетих хвала, не недостаје, постоји мит о Францетићу који је прегазио Дрину и тамо успоставио хрватску границу.

Мит о граници на Дрини

Граница на Дрини једна је посве друга прича. То је мит који буја још из доба народног препорода средином 19. стољећа кад је свака еуропска нација глорифицирала и преувеличавала повијест народа у настајању. Тако је било и с хрватском повијешћу и ту се створио мит о граници на Дрини, уз бројне друге митове, дакако (примјерице, мит о круњењу краља Томислава на Дувањском пољу, мит о клетви и убојству краља Звонимира и слично). Повијесна је чињеница да Хрватска никада у повијести није имала границу на ријеци Дрини, точније речено, за то не постоје никакви докази. Штовише, већи дио повијести Хрватска није имала ни своју државу већ је од 1102. била у саставу Хрватско- угарског краљевства да би у 16. стољећу постала дијелом Хабсбуршке монархије.

Но, фанатичним националистима чињенице мало значе па се тако, посебно посљедњих десетљећа, развио мит о граници на Дрини и Францетићу који је поново границу тамо поставио.

Но, тко је заиста био Јуре Францетић?

Рођен је 1912. године у Прозору крај Оточца, у засеоку Вивозе, у кући на коју ће десничари свом омиљеном антифашисту, како Францетића из тко зна којег разлога зову ХАЗУД-овци, залијепити спомен плочу.

Почетком тридесетих због критика на рачун југославенског режима бјежи у емиграцију, тамо ће се брзо прикључити усташком покрету. Пред почетак рата вратит ће се у Загреб и ту ће наставити с усташком пропагандом, али ће се накратко крајем 1940. године склонити у нацистичку Њемачку, опет због страха од власти. Након проглашења НДХ враћа се у домовину, а Павелић га ускоро именује повјереником за Босну. У јесен 1941. године оснива Црну легију, а здушно ће радити на провођењу расних закона и депортацији бројних Срба и Жидова, али и Хрвата комуниста.

У прољеће и љето1942. године његове јединице судјелују у бројним војним акцијама у Босни, а које ће резултирати изласком на Дрину. Францетић је ту имао војног успјеха, али већину борби водио је против слабо наоружаних партизана. Поборници лика и дјела усташког заповједника често ће се позивати на неке његове наводне изјаве о томе како се не смије убијати Србе (иако је као повјереник за БиХ судјеловао у ухићењима и транспорту). Но, сами Нијемци имали су замјерке на његов рад, тврдили су да његове јединице раде бројне покоље над српским становништвом.

Гњусни описи злочина Францетићевих усташа

У том периоду усташке снаге и Црна легија направили су неколико гњусних злочина. У селу Горњи Малован убијено је 70 сељака, а изразито гњусан злочин направљен је у селу Урије. Милован Ђилас био је један од партизана који су у село Урије стигли крајем српња (усташе су направиле покољ 17. српња). За ове злочине терети се Јуру Францетића.

„Ишао сам обичним сеоским путем и било је обично љетно јутро, нешто ведрије због кишице која је преко ноћи росила. Било ми је тешко и хтио сам заплакати, јер ми из памети нису излазили дивни другови који су изгинули у јучерашњем окршају с усташама, ту, негдје преда мном, на бујним њивама и ливадама. Али оно што сам видио тога јутра, а о чему сам толико пута читао, слушао, и што сам вјеровао, — тако ме је запањило својим ужасом, да је збрисало сваки бол за милим друговима… да, ипак је све то изгледало друкчије него када се чита“, сјећао се Милован Ђилас уласка у село Урије крајем српња 1942. године. Његова је сјећања објавио и Владимир Дедијер у првој књизи свог Ратног дневника.

„Најприје смо крај пута, под широком крошњом огромне крушке, наишли на два сељака. Лежали су на трави, у хладу, у онаквом истом хладу у каквом се одмарају сеоски косачи. Убијени су у потиљак, куршуми су изишли испод десног уха и отворили огромне ране, тако велике да је из њих исцурио мозак, ту крај њих, на ледину. Ту је убијено још шест сељака. Трагови крви, црни, масни на трави влажној од росе, мучни биљег посљедњег даха шест тежачких живота. Али тих шест сељака склонио је нетко од оних мало преживјелих.

Пошли смо даље путем, с обје стране живице од љесковог жбуња и папрати и, наједном, на сред пута, не сјећам се точно броја, десет, дванаест лешева. Чини ми се, свега два средовјечна човјека. Остало жене, дјевојке, дјечаци, дјеца. На три, четири корака од ове гомиле крви и меса – колијевка празна, без пелена, без дјетета, са сламом увоштаном од дјечје мокраће. Ова слама у колијевци је дјеловала тако да се чинило као да је још топла од дјечјег тијела. Дијете је лежало у гомили лешева. Али глава је била здробљена, без поклопца, без капи крви у шупљој лубањи. Мозак – да ли тог дјетета? – управо мало густе бијеле каше лежало је поред главе, с комадима меса. Чиме је убијено ово дијете. Можда куршумом, можда кундаком, можда каменом, а можда је клинцима поткованој усташкој чизми била довољно мека глава дојенчета? Дијете је лежало на лијевој страни, али лица окренута небу, ручица скупљених уза се, грудни кош био је здробљен и испод прљаве кошуљице, врло мало крваве, вирио је надувен трбушчић. Ситно срдито дјечје лице без лубање. Дијете је било женско и једног дана, можда једног оваквог лијепог дана, и многих оваквих дана богатих сунцем и зеленилом, с ведрим бојама на небу, на земљи, њивама, ливадама и шумама, требало је да се порадује свему томе, животу, срећи, љубави, младости, људима око себе…

… И остали лешеви били су унакажени. Лице једног десетгодишњака било је рањаво по челу и јагодицама од убода. Неки дјечак, исто тако празне лубање, као код оног дјетета, лежао је згрчен око жбуња крај пута, прикупљених босих ногу и танких мршавих руку. Да дјечак није био тако унакажен, рекло би се да је заспао ту у хладу…

Кренуо сам даље. На раскршћу, на помолу према граду, двадесет и пет до тридесет лешева. Гомила људских, женских, дјечјих тијела, удова, глава… Једна мајка држала је у наручју своје дијете, и то како је ничице пала скоро га је притиснула својим тијелом, као да је хтјела да га заштити. Друга мајка није држала тако своје дијете. Она је лежала на леђима, а дијете, испуштено крај ње, скупљено у гомилу“, сјећао се Милован Ђилас, црногорски комунист.

Десетак година након овог догађаја Ђиласу ће бити одузет Орден народног хероја. Он је, наиме, критизирао економску политику Југославије и заговарао слободније тржиште и попуштање државног центризма. То је било нешто што Тито није желио слушати, а Ђилас ће од 1955. до 1966. године провести у затвору. Осамдесетих ће бити познат као противних српског хегемонизма у умирућој држави. Но, то је ионако једна друга прича.

Францетић слао људе у Јасеновац

Недуго пред смрт, Францетић ће се наћи у Подравини, а као један од миљеника режима имао је велике овласти за хватање противника истог. Из једног документа с почетка студеног 1942. године, који се налази у Хрватском државном архиву, јасно је да је Францетић слао цивиле у Јасеновац.

„На темељу прикупљених података установљено је да су партизани који су напали Мартианец и том приликом запалили разне државне зграде стајали у вези с њиховим присташама који се налазе у Лудбрегу и Вараждину“, стоји у копији Францетићеве наредбе коју потписује котарски предстојник Владо Хеим. Но, нема разлога сумњати да, како Хеим сугерира, иза документа не стоји изравно Јуре Францетић. Документ, који завршава поздравом За дом спремни, говори о томе како девет становника Хрватског загорја треба депортирати у Јасеновац. Важно је напоменути да није ријеч о војницима, већ о, редом, одвјетнику, шоферу, бачвару, два ратара, два трговца, ветеринару и приватнику.

„Све ове особе познате су у Лудбрегу као ширитељи ___их (ваљда лажних) вијести против државних пробитака те су као такови погибељни за јавни ред и сигурност. Многи од њих баве се разним недозвољеним пословима те таковим својим радом свиесно руше углед државне управе. Као заповједник оружаних снага на овом подручју ради уништења одметничких банди молим да се горе наведене особе преузме са нашег притвора и отпреме у сабирни логор Јасеновац“, предложио је Францетић.

У документу који се веже уз овај, а којег такођер потписује Владо Хеим, јасно је да су прозване особе цивили.

„Дана 7. студеног о.г. примио сам захтјев усташког пуковника Јуре Францетића, који је уруџбиран код овдашње котарске области, да у захтјеву наведене особе преузмем из војничког притвора и да их отпремим у сабирни логор Јасеновац. Како су све у захтјеву наведене особе грађани, а не војна лица, те према томе хапшење истих по усташком пуковнику протузаконито и ненадлежно, тражио сам управитеља жупске редарствене области у Вараждину г. Батушића истога дана брзогласну упуту што да учиним, те ме је г. управитељ упутио да извршим захтјев усташког пуковника Францетића“, стоји у документу.

„Међутим, данас у јутро док сам био у приватном стану назвао ме брзогласом логорник усташког логора Шкрњуг Рудолф и9 питао ме да зашто није са осталима отпремљен у логор и одвјетник Вилко Мажгон. Одговорио сам да није отпремљен по налогу министра унутарњих послова др. Анте Никшића. На то је логорник Шкрњуг почео на мене кроз брзоглас викати, да како се ја усуђујем извршавати налоге министра, а не извршити налог пуковника Францетића, те што се то министра тиче кад пуковник Францетић нешто одређује“, стоји даље у истом документи. Дакле, Францетић као војно лице био је моћнији и од министара.

Ови документи су битни јер сугерирају једну важну ствар. Наиме, поборници лика и дјела овог усташког заповједника често као аргумент користе да је он био само војник. Но, овај документ демантира то, овдје је јасно да се Францетић изравно мијешао и у не војне активности, а као што је слање људи у Јасеновац, а за што није имао законско право. То је становити Владо Хеим и примијетио, али људи су на крају ипак, по Францетићевој наредби, упућени у Јасеновац. Дапаче, као што је јасно из горе наведеног уломка, Францетић је очито код дужносника НДХ словио као нетко тко има већу важност у хијерархији и од самих министара.

Смрт Јуре Францетића

Штоватељи Јуре Францетића говоре о њему као о војном генију. Истина, Францетић је у љето 1942. године имао успјеха против партизана у БиХ, али његове војне побједе нису биле ни близу толико важне и велике каквима их се покушава приказати. Напросто, у легенду поборника усташког режима ушао је због избијања на Дрину опјеваног у пјесми „Ево зоре, ево дана“, заједно са својим замјеником Рафаелом Бобаном. Иако се овај двојац увијек спомиње заједно, права је истина да они заправо уопће нису дуго ратовали скупа. Францетић је погинуо пред крај 1942. године.

Наиме, пред крај 1942. године Францетић је позван у Лику, а тамо је ишао зракопловом. Требао је преузети заповиједање над тамошњим усташким и домобранским постројбама. Но, авион којим је управљао Мијо Абичић срушио се код села Мочиње код Слуња. Тај териториј су контролирали партизани, но Францетића су се прво докопали сељаци који су га затукли. Партизани су га покушали спасити јер им је требао за размјену. Но, ране су биле претешке.

Јуре Францетић умро је 27. просинца 1942. у партизанској болници. Имао је тридесет година, иако на фотографијама његово испијено лице изгледа знатно старије.

Усташке власти вијест о његовој смрти објавиле су тек три мјесеца касније.

Piše: R.I.

(index.hr)

Извор: Видовдан

Везане вијести:

76 година од непризнатог геноцида над Србима у НДХ …

Павелићев егзекутор „борац против српског фашизма …

Док склањају Тита, клањају се усташи Францетићу | Јадовно 1941.