Krvavo šidsko leto 1942. godine – podsetnik

Široko rasprostranjen nacizam/fašizam dostigao je svoj vrhunac u ustaškoj tzv. Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Ratne prilike u kojima nelogično postaje logično, potčinile su veru političkim ciljevima (ili obrnuto).

Šid kao multietnička sredina sa većinskim srpskim pravoslavnim stanovništvom može se uzeti kao svojevrsni primer ratnog užasa Drugog svetskog rata. Sa jedne strane, Šid je dao velik broj žrtava (u odnosu na svoju populaciju), dok je sa druge strane pretrpeo relativno mala materijalna razaranja.

Patnje protivnika nacističkog i ustaškog režima, prvenstveno Srba, Jevreja i Cigana, bile su na zenitu 1942. godine. Te godine, jedna za drugom, bile su organizovane velike racije – tokom juna meseca pohapšeni su Cigani, tokom jula meseca Jevreji a u avgustu Srbi.
Odvođenje u logor (najverovatnije Jasenovac) Cigana tokom juna meseca 1942. godine u najvećoj meri se odnosi na molovinsku porodicu Familić. Ova porodica se doselila u Molovin tokom šeste ili sedme decenije 19. veka. Veoma brzo se proširila, tako da su se neki njeni članovi preselili u okolna sela. Po svojim vrsnim muzičarima bila je poznata širom tadašnje države.

Proleća 1942. godine svi (većina) Cigana iz Šidskog kotara je nasilno dovedena u Molovin, gde su neko vreme boravili u logoru na otvorenom. Tu su čekali na svoju sudbinu, koja je, verovatno, već svima bila jasna. Stari Molovinčani se sećaju kako su nemački vojnici i ustaše stalno repetirali puške na žene koje bi u tom momentu počele da nariču. Obična šala za vojnike verne pozivu svoje države. Nažalost nije poznat tačan dan odvođenja Cigana u logor.

Očevici su taj događaj opisali ovako: „Još u Molovinu se formiralo devet bandi sa primom, violinama, bračevima i basom, aprolazeći kroz Šid, prvo je išla grupa svirača sa violinama na čelu, pa bračevi – gitare, a za ovima devet basova, a onda oni koji nisu svirali i na posletku žene i deca, njih ukupno 97. Ustaše, koji su ih terali išli su trotoarom sjedne i druge strane ulice. Cigani kolskim putem, sredinom ulice kroz ceo Šid do železničke stanice. Kroz glavnu ulicu u Šidu orkestar osuđenih svirao je i pevao posmrtnu tužnu pesmu: Sedamdeset i dva dana na mom srcu leži rana, nije rana od bolesti već od tuge i žalosti“. Molovinčani se sećaju i stihova starog Muge „Ide Mugo gde mu mesto nije, ide Mugo gde se maljem bije“. Svi su stradali, kako se pretpostavlja, u Jasenovcu. U Molovinu je ostavljen samo jedan stariji bračni par iz porodice Familić, kojem je dodeljen posao šintera.

Tek mesec dana kasnije, glavnim šidskim šorom prošla je druga kolona. U pitanju su sremski Jevreji, najvećim delom iz Šida, Iloka i okolnih sela. Žigosanje, pljačkanje i mučenje šidskih Jevreja završilo se racijom u toku noći 26/27. jul 1942. godine. Tada je uhapšeno 59 osoba starosti od dva meseca do 90 godina. Od 97 Jevreja koliko ih je živelo u Šidu početkom 1942. godine, u ratu je stradalo 64. „Naređeno nam je da smesta spakujemo najnužnije stvari: toplu odeću, obuću, hranu i svu zlatninu i srebrninu, te nam je rečeno da ćemo biti smešteni u logor, gde ćemo se morati prehranjivati o vlastitom trošku. Po mene, po moju ženu i moje troje dece, od kojih je najmlađe bilo 2 meseca staro, došli su općinski bilježnik Ivan Daražac, žandarmerijski narednik Pranjčević i općinski policajac Miško Šuster. Uz plač moje dece i žene spakovali smo u brzini stvari i odvedeni iste noći u dvorište šidske opštine, kamo su iste noći doterani i svi ostali šidski Jevreji.

Dočekali smo svanuće i proveli ceo dan u tom dvorištu. Skoro ceo taj dan dolazili su nam seljaci i seljakinje, većinom Srbi i nešto Slovaka, te nam donosili razne hrane kao slaninu, leba i t.d. da se konačno od nas oproste. Bilo je tu dirljivih scena, plakali smo svi zajedno. Predveče odvedeni smo na željeznički stanicu i utovareni u dva teretna vagona. Pratili su nas domobrani. Prolazeći na stanicu mnogobrojni Srpski ljudi i srpske žene izlazili su iz svojih kuća, te davali nam razne ponude i suznih očiju opraštali su se od nas. Ostalo stanovništvo držalo se pasivno“ iz izjave Abrahama Kišickog (porodica Kišicki je uspela da izađe iz voza zahvaljujući Abrahamovom bratu, dr Žigi Kišicki iz Zagreba).

Prilikom odvođenja od Opštine do stanice, Jevreji nisu smeli sami da ponesi svoje lične predmete, nego su njihov prtljag do šidske stanice odvezla braća Šrotman sa svojim kolima „lastvagen“. Krajnji cilj kompozicije sa šidskim Jevrejima bio je logor Aušvic-Birkenau, gde su stigli 26. avgusta. Prema dostupnim podacima, od cele šidske grupe, samo je 5 muškaraca odabrano za rad. Sve ostale osobe su odmah ubijene u gasnim komorama. Pomenutih pet osoba selektovanih za rad – Blat Maks, Morgenštern Filip, Francoz Jakob, Heht Aleksandar, Cilcer Nandor i Šrotman Jozef, ubijeni su u periodu od 23. septembra do 5. oktobra iste godine.

Nepokretna imovina šidskih Jevreja je oduzeta u korist tzv. NDH, dok je sva vrednija pokretna imovina razgrabljena od strane domaćih ustaša i njihovih simpatizera.

Tačno mesec dana nakon hapšenja Jevreja, usledila je najveća do tada (a i kasnije) racija u Šidu. U toku noći 27/28. avgusta uhapšeno je 140 Šiđana, muškaraca, žena i dece. Među njima je bilo običnih seljaka (zemljoradnika, paora), ali i najveći deo intelektualne, političke i ekonomske srpske elite. Nakon dvodnevnog mučenja, mali broj uhapšenih je pušten, dok je 121 Šiđanin odveden u Sremsku Mitrovicu. Tamo su streljani, prema dostupnim podacima, u dva navrata – 30. avgusta i 2. septembra. Sa samog streljanja na sremskomitrovačkom pravoslavnom groblju, uspeo je da pobegne samo jedan Šiđanin – Stevan Marijan. K

ao očevidac ovog događaja izjavio je sledeće: „Kada smo stigli na groblje počeli su da nas izvode po deset i postrojavaju u potiljak. Svuda oko nas bile su ustaše. Video sam da je sa streljanjem upravljao lično Viktor Tomić, a ukoliko koje lice nije bilo ubijeno streljanjem, Tomić je lično naknadno iz revolvera ubijao te ljude. Kada sam ja video da su svi ljudi iz autobusa preda mnom streljani i da nikoga ne ostavljaju, doneo sam odluku da bežim.

Zamolio sam Radu Milovanovića, koji je u autobusu stajao iza mene da mi odreši ruke i on ih je uspeo odrešiti. Posle toga ja sam njemu odrešio ruke a zatim sam počeo da drešim ruke Iliji Osmokroviću, ali su mu ruke bile čvrsto vezane, pa nisam imao vremena da ih odrešim. Kada su pozvali da iz našeg autobusa izađe prvih deset ljudi, prvi je izašao dr Dragutin Grčić, a ja sam odmah za njim. Čim smo došli blizu grobnice, otprilike oko pet metara ispod iste, zaustavio nas je jedan ustaša da pregleda da li su nam ruke dobro vezane. Tog trenutka ja sam se okrenuo da vidim idu li i ostali. Ustaša me je odmah zarezao nožem, no, kako ostali nisu dolazili, ja sam iskoristio priliku i počeo da bežim. Ustaše su pošle zamnom i pucale su stalno, goneći me kroz groblje. Nisam se obazirao na to. Čuo sam pucanje i korake u trku. Kako me ni jedan metak nije pogodio, ja sam uspeo da dođem do Save, i preplivam reku i pređem u Srbiju, gde sam se nastanio u Zasavici. Tamo sam ostao oko godinu dana, a zatim sam ponovo prešao u Srem i stupio u partizane“.