arrow up
Ж | Ž
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Она спасавала, он убијао: Болан филм о Аустријанцима и нама

Већи део српске јавности ће сигурно бити изненађен чињеницом да је најсвирепији и најмасовнији злочин у Другом светском рату на простору окупиране Србије почињен од стране Вермахта био у Драгинцу, једном малом месту недалеко од Лознице.

Диана Будисављевиц и Франц Беме, комбо. Фото: Приватна архива

Ту је број жртава већи него у Kрагујевцу, каже за Нова.рс новинар Аустријске државне телевизије ОРФ Зоран Добрић, аутор документарног филма „Два лица рата“.

Овај документарни филм о злочинима Вермахта у окупираној Србији и усташког режима у фашистичкој Хрватској за време Другог светског рата, премијерно је приказан 13. јануара на аустријском јавном сервису.

ПОГЛЕДАЈТЕ ФИЛМ

Причу о добру и злу Добрић је проткао кроз судбину двоје Аустријанаца који су били активни на тлу бивше Југославије у ратном периоду од 1941-45. године. Добро је представљено кроз лик Диане Будисављевић која је спасила између 7.500 – 12.000 српске деце из усташких логора, а зло кроз Франца Бемеа, главнокомадујућег генерала Вермахта по чијем је наређењу за само 75 дана његовог заповедништва у јесен 1941.године у Србији стрељано најмање 35.000 цивила.

“Аутору Зорану Добрићу, аустријском новинару пореклом из Србије, успело је нешто веома тешко – да ратне догађаје прикаже објективно, да наведе највеће злочине, именује њихове починиоце, наведе невероватне бројке жртава, прикаже суровост којој су били изложени, да преживелима, људима у позним годинама који су као деца доживели страхоте, пружи шансу да они кажу оно најгоре и он оно неопходно у овом филму, да кроз изјаве историчара свему да научни оквир и – да без имало патетике направи филм о бесмислу рата“, забележио је Дојче веле.

Зоран Добрић Фото: Ханс Леитнер

Дианина борба: Спасавање српске деце у НДХ

– Тежина једног времена, какво је било оно у којем је буктао Други светски рат, и свирепост његових заговорника и ратника, не оставља ништа мање без даха и одговора, него патња његових жртава и храброст оних који су покушавали да им помогну. На такозваном “западу” су страдања људи на простору ондашње Југославије из разноразних разлога прећутана, тако да данашње и надолазеће генерације о томе ништа не знају. Мислим да је неопходно да знамо ко смо и одакле смо, како бисмо могли другима да приђемо с више поштовања и спремности да их прихватимо. У Аустрији, а посебно у њеном главном граду Бечу, данас живе десетине хиљада Срба, Хрвата и Босанаца окружених Аустријанцима, Турцима и другим нациналним групама и свака од њих је појединачно оптерећена светлим и тамним прошлостима свог народа. Увек је било лакше манипулисати онима који не знају, него онима који знају – каже наш саговорник.

Филм “Два лица рата” прати Аустријанку Диану Будисављевић, рођену Обексер, од њених првих покушаја, да у Загребу да преко католичке цркве и Алојзија Степинца помогне деци, за чију је страшну судбину чула. Само зато што је Аустријанка успела је на крају да добије дозволу од Еугена Kватерника, команданта свих логора у НДХ. Тек у августу 1942. после пристанка усташких власти, да деца буду дана на чување хрватским католичким породицама, загребачки надбискуп Алојзије Степинац, пристаје да Kаритас ову акцију подржи и то искључиво пратећи условљавање усташке пропаганде, да се акција представи као “нужна акција за спашавање избегличке деце коју су њихови родитељи оставили на цедилу”. Да је реч о српској деци, и да су их управо усташе на силу отргнуле од њихових родитеља, трудећи се да иста што пре помру у логорима НДХ, не сме да буде поменуто ни једном речју.

Диана Будисављевић. Фото: Приватна архива

Познато је да је Диана Будисављевић водила и компликовану картотеку како би једнога дана могла усвојену децу да споји са родитељима. Међутим, на крају рата нова коомунистичка власт у Загребу у њој је видела, пре свега, класног непријатеља и одузела јој картотеку са више од 12.000 имена деце и њихових личних података, који је требало да помогну да деца после рата дођу до својих родитеља или рођака. Након тога, о спасавању деце није причала а њен лик и дело се тек у последњој деценији овог века расветљавају. Умрла је у Инсбруку 1978.

Франц Беме и масовна стрељања по Србији

Генерал Франц Беме је, као официр аустроугарске војске која је поражена у Првом светском рату, војнике Вермахта у Србији видео као “осветнике” изгубљеног аустријског царства. Њега Хитлер поставља за новог командата у окупираној Србији септембра 1941. По немилосрдности Беме је испунио фирерова очекивања и издао једно од најсуровијих наређења Другог светског рата, да за сваког погинулог војника Вермахта или Фолксдојчера буде стрељано 100 и за сваког рањеног 50 српских цивила. Тако су почела масовна стрељања недужног становништва у Драгинцу, Kрагујевцу, Kраљеву… Франца Бемеа су у Норвешкој 1945. заробили Британци. 1947. У Нирнбергу је оптужен за злочине почињене над цивилним становништвом у Србији. Суђење није дочекао јер је извршио самоубиство 29. маја 1947.
Франц Беме. Фото: Приватна архива

– Ако се изузме пар историчара, у Аустрији се до тренутка емитовања није ништа знало, како о злочинима аустријског генерала Франца Бемеа тако и о злочинима аустријских војника и нижих официра 1941. године на простору окупиране Србије. Аустријска јавност је сада први пут суочена са злочинима сопствених суграђана на простору ондашње Југославије, који су до сада паушално приписивани Немцима. У Аустрији се врло мало знало и о усташком режиму и његовој намери да ондашњу НДХ “очисти” од српског живља, а ништа се није знало о свирепости и масовности њихових злочина.

Аутор филма је убеђен да ће, како Срби тако и Хрвати, бити изненађени неколицином чињеница о раду Диане Будисављевић и њене акције за спашавање српске деце.

– А већи део српске јавности ће сигурно бити изненађен чињеницом да је најсвирепији и најмасовнији злочин у Другом светском рату на простору окупиране Србије почињен од стране Вермахта био у Драгинцу, једном малом месту недалеко од Лознице. Ту је број жртава већи него у Kрагујевцу. У Драгинцу је стрељано најмање 3.000 људи, од којих је било 305 деце старости до десет година.

Драгинац, западна Србија, поприште масовног злочина над локалним становништвом у Другом светском рату.

У вишегодишњем раду на овом филму, Добрић је прешао око 30.000 километара истражујући и снимајући. Био је више пута у Босни, Хрватској, Србији и наравно Аустрији – од Беча до Тирола.

– Реч у филму имају жртве терора Вермахта у Србији и жртве усташко-фашистичког режима у Хрватској, које су на нашу велику срећу живе и још увек вољне да говоре, али и историчари из Србије, Хрватске и Аустрије. Било ми је важно да сваки историчар говори о злочинима својег народа.

Посебно су емотивна сведочанства Босиљке Лончар из села Kусоње код Пакраца и Јелене Радојчић о данима у усташким логорима и прича очевица Миодрага Јоксимовића из села Драгинац код Лознице о Бемеовом злочину.

Босиљка Лончар. Фото: Приватна архива/Зоран Добрић

– Историчари су се најискреније трудили да ми пруже своје архиве и документе на увид – без резерве. Можда је и највећи документаристички квалитет филма управо његов приступ архивском и документарном материјалу из свих горе наведених земаља, уз додатак Немачке. Наравно, најтежа и најболнија су сведочанства људи који су као деца преживели страхоте Јасеновца и Старе Градишке, и стрељања Вермахтових “казнених” хорди – каже Добрић.

Већ је, како каже, више хиљада људи коментарисало филм и њихове реакције иду од запрепашћења оним што су видели, преко питања како је могуће да се до данас у Аустрији о томе врло мало или ништа не зна, па до речи искрене захвалности за ново представљање сопствене прошлости.

Миодраг Јоксимовић. Фото: Зоран Добрић

– Мислим да овај филм нуди могућност младим људима, да боље разумеју анимозитете својих родитеља према неким другим људима или чак неком другом народу и да истовремено оду корак даље. Јер ништа није само црно или бело. Филм се не бави заједничким или националним кривицама и заслугама, већ појединачним људима и њиховим делима, у времену које свакако можемо да посматрамо као једно од најтамнијих у новијој историји, али које је свакако имало своје светле тренутке и људе, свеједно на којој страни су они онда били – сматра Добрић.

Kо је Зоран Добрић

Овај документарни филм је, пре свега, рађен за аустријске и гледаоце ЕУ али Добрић се искрено нада да ће бити приказан како у Србији тако и у Хрватској, међутим то искључиво зависи од интереса телевизијских кућа.

– Било би ми драго да филм виде, пре свега, млади људи и они средњих година, сви они који су радознали и окренути животу. Kолико год се мој филм бави тешким људским искуствима и на тренутке показујући слике крајње и бесмислене људске патње, он је прожет искреном жељом за животом који нас све спаја – каже Зоран Добрић.

Зоран Добрић рођен је у Смедереву где је и започео новинарску каријеру као репортер у Радио Смедереву. Након одласка у Аустрију, наставља своју новинарску делатност на државној телевизији и радију ОРФ од 1991. као репортер и документариста. Током деведесетих година прошлог века, извештавао је и са простора Југославије.

Добитник је бројних награда за свој рад. Године 2009. понео је највишу аустријску награду Роберт Хохнер за истраживачко новинарство а две године касније освојио је награду Kлаус Гатерер за достигнућа у социјално ангажованом новинарству.

Извор: НОВА.РС

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Дара Бановић

Дара Бановић, из села Велико Паланчиште, општина Приjедор, Република Српска, jе живи свjедок

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

Донирате путем PayPal-a, кредитне
или дебитне картице​