Oкругли сто ФСК-а: КАНОНИЗАЦИЈА АЛОЈЗИЈА СТЕПИНЦА – ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ (2)

ПРЕГЛЕД РЕФЕРАТА (наставак)

Указујући на до сада недовољно познате или занемариване ставове Мирослава Крлеже проф. др Мило Ломпар је у свом реферату „Крлежа и Magnum Crimen“ јасно и доследно је указао на чињенице које побијају уврежено мишљење о Крлежи као непријатељу и највећем критичару хрватског клерикализма. Пажљиво пратећи његов однос према монументалном делу Виктора Новака „Magnum Crimen“(1), Ломпар је у свом излагању разобличио Крлежине двојне стандарде и покушаје да заправо релативизује хрватске злочине почињене над српским, јеврејским и осталим становништвом.

Подсећајући да су још у првом издању Magnum Crimen-а из 1948. године из књиге уклоњена најмање два суштински битна поглавља, а можда и више, Ломпар је навео мишљење познатог историчара Милорада Екмечића да је у то време ову врсту редактуре у комунистичкој Хрватској вршила група интелектуалаца окупљена око Мирослава Крлеже. Па, ипак, истински однос Крлеже према Magnum Crimen-у, најбоље се може пратити из његових „Маргиналија“ што су белешке које је овај хрватски књижевник водио у деценијама настајања Енциклопедије Југославије и из којих се види мера и степен његовог стварног утицаја „на идеолошку и културно-политичку свест титоистичке Југославије.

Указујући на изразито негативан став који Крлежа има према Виктору Новаку, писцу Magnum Crimen-а Ломпар га илуструје цитатом из „Маргиналија“ где Крлежа критикујући Новаково унитарно југословенство и анти-клерикализам, каже: „национални одроди типа Виктора Новака“, при чему истиче да „тих клерикализама има код нас неколико врста и није католички једини“. Дакле, евидентно је да Крлежи смета јасна критика хрватског клерикализма изнета у Magnum Crimen-у и да покушава да га релативизује правећи лажну симетрију са наводним другим клерикализмима у Титовој Југославији, што је у стварању Енциклопедије Југославије имало и практичне реперкусије (рецимо не помињање у Енциклопедији хрватског милитантног клерикалца фра Дидака Бунтића, о чијем се србофобству опширно пише у Magnum Crimen-у).

Римокатоличка црква никада није осудила усташке геноцидне злочине, нити је покушала да их спречи, иако веродостојни историјски извори показују да је са њима била упозната, али је зато отворено помагала у њиховом заташкавању и спашавању преко 5.000 усташких злочинаца након слома злочиначке НДХ-а, рачунајући и самог Павелића.

Поред познате Крлежине тезе о „неколико камиона усташа“ који нису имали ширу подршку у хрватском народу, о покушајима релативизације хрватских злочина говори и Крлежин став о реактивном карактеру хрватског национализма, чиме се он приближава Франу Супилу у његовим ставовима да хрватски национализам није плод организоване политике већ само реакција на друге национализме, пре свега српски. Буквално са оваквим ставом Крлежа је изашао пред Тита 1974. године приликом службене делегацијске посете о чему постоје стенографске белешке.

На крају излагања др Мило Ломпар је направио поређење између Крлежиног и Андрићевог антиклерикализма, при чему Крлежину тезу „није тај клерикализам једини“ пореди са Андрићевим ставом изреченим отприлике у исто време, пола године пред Андрићеву смрт: „Посебно је опасан хрватски шовинизам и то због снаге која стоји иза њега – Католичка црква, моћна, са неисцрпним средствима и образованим и дисциплинованим кадром“.

Поредећи ставове два велика књижевника, оба изречена 1974. године, у размаку од пар месеци, др Ломпар је ефектно указао на двојност Крлежиних стандарда и његов лажни антиклерикализам.

Свакако највећи научни ауторитет на пољу откривања идентитета Срба католика у Хрватској, др Никола Жутић на овом округлом столу наступио је са рефератом „Степинац и Католичка акција“. Он је хронолошким прегледом деловања Алојзија Степинца између два светска рата, показао како је „Католичка акција“, као кровна организација хрватског католичког прозелитизма, сво време деловала под његовим надзором.

На самом почетку излагања Жутић је истакао да је „Католичка акција“, као социјални, неполитички, облик римокатолицизма, успостављена у време папе Пија XI, инспирисана енцикликом Ubi arcano Dei. Замишљена као својеврсни одговор цркве на појаву либерализма  она је требала да обухвати друштвени глобал и буквално прати католике од колевке до гроба, а идеолошко-политички била је блиска италијанском фашизму. У то време у Хрватској је деловала још једна организација сличног типа, „Католички покрет“, и између њих је постојао одређени ривалитет,  а јачање „Католичке акције“ поклапа се са доласком Степинца на место загребачког надбискупа, будући да је његов претходник Бауер више пропагирао „Католички покрет“.

Осврћући се, укратко, на успон Степинца пре доласка на место загребачког надбискупа Жутић је поменуо два битна детаља. Први је његово јављање као добровољца у Југословенску легију, која је знатно допринела да Степинац од Краљевине Југославије добије подршку приликом избора за надбискупа. Жутић је нагласио да се Степинац у добровољце пријавио како би се ослободио заробљеништва код италијанске војске у које је доспео као војник Аустроугарске и да је на Солунски фронт стигао тек децембра 1918, када је рат већ био завршен и није се заиста борио на страни Срба, о чему је писао и хрватски историчар Љубо Бобан.

Други битан детаљ је да се, између два рата Степинац пријавио за студије у језуитски колегијум свеучилишта „Грегоријана“, где борави од 1924 до 1931, чиме практично постаје језуитски штићеник. Тек након тога он долази у Загреб код тадашњег надбискупа Бауера где креће његова убрзана каријера под патронатом језуитског реда. Приликом избора Степинца за загребачког надбискупа од краља Александра скривана је чињеница да је Степинац био језуита, као и да језуити управљају хрватским католичким епископатом, пре свега кроз утицај сарајевског надбискупа Шарића.

Будући да су језуити форсирали „Католичку акцију“ као начин продора у масе, било је логично што је Степинац након избора практично преузео вођство овог пројекта. За веома кратко време у оквиру „Католичке акције“ формирано је неколико организација (Орлови, Крижари, Хрватски јунаци, Хрватски соко, Католички мужеви, СКОМ, Католићке жене и др.) које су покриле различите сегменте хрватског друштва, а Хрватски јунаци који су активности отпочели 1936. представљали су милитантну, националистичку, организацију која је реториком о националној чистоти заправо зачетак клеро-фашистичког деловања у Хрватској, које ће своју кулминацију достићи у НДХ.

Као један од облика масовног деловања „Католичка акција“ користила је тзв „зборовања“ која је у неколико наврата предводио сам Степинац.

Степинац је имао веома добре односе са намесником, Кнезом Павлом, а иако се о конкордатском питању формално није изјашњавао из Степинчевог дневника види се јасна осуда спречавања овог чина, као и подршка уобличавању Хрватске као бановине 1939. године.

Из Степинчевог дневника можемо видети и изузетно негативну, готово бесну, реакцију на београдске догађаје од 27. марта 1941, када је рекао како је „шизма највеће проклетство Европе, скоро веће и од протестатизма. Ту нема морала, нема начела, нема истине“.

Завршавајући своје излагање освртом на Степинчево деловање током постојања НДХ, др Никола Жутић је казао како је Степинац „био инспиратор и пропагатор геноцида“, и указао на нарочиту активност „Католичке акције“ у том периоду кроз неколико њених организација (Крижари, Домагој итд). Он је подвукао да се пред папом Степинац хвалио како је покрстио преко 240.000 Срба и завршио констатацијом да је својим деловањем између два рата, а поготово усмеравајући делатност „Католичке акције“, Степинац припремио „жетву српске народне њиве“.

Не постоји ниједан званични документ који би доказивао да је Степинац осудио или покушао да се супростави Павелићевој политици геноцида над српским, јеврејским и ромским народом, као ни процесима насилног покрштавања православног живља. Изјаве неких његових пријатеља, попут Мештровића, како је умео да „укори“ Павелића не могу се сматрати историјски веродостојним. Али, зато, постоји мноштво доказа да је Степинац директним или индиректним деловањем био саставни део србоцидног механизма НДХ, а чији је део изнет на овом скупу.

Православни публициста и стални сарадник ФСК-а, Ранко Гојковић, у упечатљивом реферату „Лажно хришћанство и србоцид у Херцеговини“ изнео је мноштво конкретних чињеница о страдању херцеговачких Срба, међу којима је било и чланова његове породице и кроз конкретна имена показао директну везу католичког клера са извршеним србоцидом у Херцеговини током II Светског рата.

Гојковић је излагање почео објашњавајући због чега је римокатолицизам лажно хришћанство и зашто он уз римокатоличка увек употребљава термин „тзв. црква“., истичући да оно што је написано у догматима Првог Ватиканског концила увелико превазилази све оне јереси осуђене на седам Васељенских сабора. Он је указао да прогон српског народа до истребљења од тзв. римокатоличке цркве није престајао од мисије нашег духовног створитеља, Светитеља Саве, до данашњег дана и да је „Ватикан вековима баштинио и свесрдно подржавао концепцију ксенофобне великохрватске србоцидне идеје. Та расистичко-патолошка идеја велике, католичке, етнички чисте Хрватске, захваљујући пре свега Ватикану, надживљавала је све државе које су пропадале, и расистичко хрватско државно-историјско право као феникс је, уз логистичку подршку Ватикана, оживљавало са истом силином у новим државама независно од политичког и друштвеног система. Србоцид се, значи, спремао и спроводио како у римокатоличкој аустроугарској монархији и клеро-нацистичкој НДХ, тако и у комунистичкој Југославији, Туђмановој Хрватској, све до данашње Хрватске под влашћу Грабар-Китаровић“.

Прелазећи на србоцид учињен током II Светског рата Гојковић је нагласио како је он у клеро-нацистичкој НДХ практично обухватао биолошки, културни и духовни геноцид, што је академик Динко Давидов назвао „тоталним геноцидом“. Постоје бројна, необорива сведочанства, да је он спровођен у потпуном сагласју световне власти и хрватског католичког клира. Хитлеров специјални опуномоћеник за Балкан, др Херман Најбахер, процењује да је број закланих Срба, без одбране, износио око 750.000.

О страдању Срба у Херцеговини сведочи близу 110 пронађених стратишта, а у Херцеговини је забележено улешће католичког клира у свим видовима геноцидних злочина који су вршени над Србима, рачунајући и директно учешће у убијању, а посебну свирепост показали су према працославном свештенству. Као илустрацију тежине усташких злочина Гојковић је прочитао писмо италијанског генерала Алесандра Лозана у коме описује стравичан злочин у селу Пребиловци.

У наставку Гојковић је именовао припаднике клира који су директно учествовали у злочону србоцида (фра Лео Петровић, секретар мостарског католичког бискупа, фра Радослав Главаш, фрањевац, дон Босиљко Вукојевић, фра Боно Јелавић из Витине, фра Јуро Врдољак, Симон Бунтић, фра Срећко Перић и многи други). Римокатоличка тзв. црква никада се није оградила од деловања херцеговачких бискупа.

Гојковић је описао и злочин у селу Придворица, где је за православни Божић 1942. убијено преко 160 мештана, од којих је према списку било 46 Гојковића, најближих рођака његовог покојног оца.

Закључујући излагање Гојковић је, обраћајући се као верујући православни хришћанин, нагласио да Срби немају само огромне градове зверски убијених Срба под земљом, већ и грандиозне градове живих душа на Небесима. „Срби морају извлачити поуке из своје историје, ако не желе да им се она понови, морају знати своју историју и поштовати своје умрле који су били убијани само зато што су били православни хришћани“ – истакао је Гојковић, нагласивши да то мора пратити и сазнање да смо ми, православни хришћани, светлост свету и да је боље страдати за Христа, него бити убица Хришћана.

Завршни реферат под називом „Дејан Медаковић о развоју култа Алојзија Степинца у Хрвата“ поднео је мр Владимир Димитријевић, медијатор овог скупа, чији су надахути уводи и коментари допринели сјајном утиску овог округлог стола.

На почетку он је изнео пар података о познатом српском научнику, академику Дејану Медаковићу, наглашавајући да је он био потомак угледне српске породице из Хрватске, да му је отац био на челу хрватског Сабора у доба Аустроугарске, да је стекао изузетно образовање почев од католичке гимназије до највиших академских титула, као и да је спадао у људе који су веровали у неопходност искреног дијалога Срба и Хрвата. Па, ипак, будући да је морао да бежи из Хрватске пред усташама, Медаковић је са пажњом пратио процес канонизације Степинца и своје импресије о томе износио у дневнику „Дани сећања“, обимном делу од осам томова.

Будући да је у свом раду обрадио свих осам томова Владимир Димитријевић је у излагању изнео само део Медаковићевих  импресија о процесу канонизације Степинца, најавивши да ће се остало моћи прочитати у најављеном зборнику радова.

Медаковић, пратећи писање познатог католичког гласника “Глас Концила“, бележи да је питање могуће канонизације Степинца први пут поменуо кардинал Фрањо Кухарић приликом ходочасне посете Папи 1979. године, када је Папи изнео списак хрватских светаца које треба канонизовати, при чему је посебно апострофирао оснивача „Крижара“, Ханса Ивана Мерца и Алојзија Степинца.

У дневнику Дејана Медаковића нашло се места и за текст познатог српском интелектуалца Жике Стојковића о Степинцу писан за лист „Православље“ који на интервенцију тадашњег патријарха Германа није објављен у овом листу (Герман се је  уплашио могућих последица). У том тексту Стојковић истиче да не постоје никакви трагови било какве интервенције папе Пија XII против злочина у НДХ и наглашава да је он ванредно примио у личну аудијенцију Павелића и његове усташе маја 1941. Стојковић такође наглашава да је управо папа одабрао Степинца за главног викара злочиначке усташке војске, а помиње и писмо Степинца поглавнику Павелићу у коме тражи да се православни манастир Ораховица, из кога су српски калуђери протерани или побијени преда на употребу католичком монаштву.

Медаковић је у својим дневницима, 15.02.1980, поводом задушница организованим за Степинца у Загребу забележио следеће: … „упорно припремају терен за његову беатификацију и темељно, плански, граде његов култ. Нико то не спречава, а сутра то више неће бити могуће. И ко ће онда из глава овог лаковерног света избити уверење да је он мученик и светац. Чак и са доказима у руци људи ће се окретати од истине. Још један фалсификат се неометано зграђује у нашу будућност … А само је питање времена када ће се и формално обавити Степинчева беатификација“

Све речено, указао је Димитријевић, илуструје да је Медаковић сјајно и међу првима, осетио у ком правцу римокатолицизам иде када је у питању беатификација Алојзја Степинца и да је на последице благовремено упозоравао сматрајући да ће „канонизација Степинца трајно загадити односе између Срба и Хрвата“.

Завршавајући излагање Димитријевић је нагласио да је изнео само део свог обимног рада који обухвати свих осам томова Медаковићевог дневника и да ће целокупан садржај бити публикован у Зборнику.

Иако организатор није предвидео панел после изложених реферата, на захтев присутних учесници су одговорили на низ питања и саслушали неколико иницијатива, спонтано продуживши рад за више од 30 минута, што врло упечатљиво илуструје сјајну атмосферу коју су компетентни излагачи успоставили са слушаоцима.

Такође, ваља истаћи да је у оквиру овог Округлог стола др Владимир Умељић имао мини промоцију своје нове књиге „Окцидентално-европска културолошка традиција, велики геноциди у Европи средином и балкански ратови крајем XX века (Континуитет историје у призми теорије дефиниционизма)“ у којој је кратко упознао присутне са садржајем овог двотомног дела.

ДОМЕТИ ОКРУГЛОГ СТОЛА „КАНОНИЗАЦИЈА АЛОЈЗИЈА СТЕПИНЦА – ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ“

Након неколико сати упечатљивих излагања која никог у сали нису оставила равнодушним, након више десетина изнетих чињеница и закључака од којих неки бацају потпуно нову светлост на значај и улогу католичког клера како у чињењу, тако и у покушају прикривања злочина геноцида над српским народом у Павелићевој НДХ (1941-1945), нема сумње да ће материјали са овог округлог стола представљати значајан научни допринос, ако не и својеврсну прекретницу, у даљем изучавању феноменологије геноцидне природе усташтва и хрватског клерикализма, бар за православну историјску науку.

Пре него што укажемо на неке конкретне домете овог скупа који ће се свакако памтити и помињати у даљим истраживањима, као његову посебну вредност вреди истаћи мултидисциплинарност у приступу теми, као и спремност и снагу дискутаната да их у изношењу чињеница и доношењу закључака  не води национална пристрасност, већ аргументи и способност објективног садледавања чињеница.

А сада о конкретном на шта је указао округли сто ФСК-а, а није било  довољној мери познато у широј јавности:

Пре свега, овај скуп је недвосмислени указао да милитантни хрватски клерикализам и усташтво нису сплет случајних историјских околности, како је рецимо тврдио Крлежа, већ пажљиво усмераван и развијан пројекат Ватикана (Римокатоличке цркве) који је активиран када су се за то стекли услови. Рад са хрватским народом у том смислу отпочео је Првим свехрватским католичким конгресом 1900-те, када су постављени темељи органитованог хрватског клерикализма а практично траје и данас, што се показало како у ратовима 90-тих, тако и у најновијем бујању хрватског клерикалног национализма.

Римокатоличка црква никада није осудила усташке геноцидне злочине, нити је покушала да их спречи, иако веродостојни историјски извори показују да је са њима била упозната, али је зато отворено помагала у њиховом заташкавању и спашавању преко 5.000 усташких злочинаца након слома злочиначке НДХ-а, рачунајући и самог Павелића.

Хрватски католички клер није био само духовни ослонац усташким легијама већ и директни инспиратор, покретач и непосредни учесник у вршењу злочина, посебно над православним свештенством.

Иако су по бруталности на терену били познати припадници фрањевачког реда, Округли сто ФСК-а указао је да су организацију клерикалних активности на вишем нивоу, у усташкој Хрватској, држали чланови језуитског реда, који су у Загреб доведени по једној од одлука поменутог „Првог свехрватског католичког конгреса“, након чега су преузели формирање и контролу пројекта „Католичка акција“, а затим и убацивање свог штићеника Алојзија Степинца у близину остарелог бискупа Бауера, а затим и његово устоличење као новог бискупа загребачког. Иако је Краљ Александар лично дао пристанак за Степинчев избор, он у том тренутку није знао да је Степинац припадник језуитског реда. Ове чињенице веома су значајне у контексту  данашњих сазнања о методологији деловања Језуита и њиховој улози у стварању Новог светског поретка.

Не постоји ниједан званични документ који би доказивао да је Степинац осудио или покушао да се супростави Павелићевој политици геноцида над српским, јеврејским и ромским народом, као ни процесима насилног покрштавања православног живља. Изјаве неких његових пријатеља, попут Мештровића, како је умео да „укори“ Павелића не могу се сматрати историјски веродостојним. Али, зато, постоји мноштво доказа да је Степинац директним или индиректним деловањем био саставни део србоцидног механизма НДХ, а чији је део изнет на овом скупу.

У погледу веродостојности веома су прецизни, педантни и објективни немачки војни и полицијски извори који су своје команде обавештавали о усташким злочинима.

Беатификацију Степинца као први корак његове канонизације формално је учинио Папа Павле II, 03.10. 1998. године, али на томе се стрпљиво радило од 1979. године када је кардинал Фрањо Кухарић приликом ходочасне посете Папи први пут поменуо такву могућност. У то време било је српских интелектуалаца, попут Дејана Медаковића или Жике Стојковића, који су сагледали тежину овог процеса по српски народ, али због двојних стандарда које је Титова Југославија имала према верским конфесијама није било званичних реакција ни интелектуалаца ни СПЦ.

Сама беатификација Степинца може се сматрати новим антисрпским и антиправославним пројектом римокатолицизма, јер је јасно да његово проглашавање за „светог“ мења и фалсификује геноцидни карактер злочиначке усташке државе. Отуда овај процес за Србе и православце уопште није само порука из прошлости, већ и порука за будућност. Порука да се морамо окренути себи и учити из своје историје и својих националних искустава, а не из онога што нам нуде наши вековни и непомирљиви непријатељи.

У том смислу Округли сто ФСК-а „Канонизација Алојзија Степинца – изазови и одговори“ могла би бити инспиративни извор генерацијама. Зато са нестрпљењем очекујемо најављени Зборник који ће нам донети и онај део садржаја који, због временског ограничења дискусија, нисмо чули у излагањима. А до тада свакако погледајте видео преглед овог Округлог стола у продукцији ФСК, на Ју тјубу и самом порталу.

___________________________

• – Magnum Crimen: Пола вијека клерикализма у Хрватској (лат. magnum crimen — велики злочин) је књига о развоју клерикализма у Хрватској од краја века до краја Другог светског рата, др Виктора Новака (1889—1977), хрватског католичког свештеника и професора Универзитета у Београду, шефа Историјског института Српске академије наука и уметности и почасног члана Југословенске академије наука и уметности,[1] која је први пут издата у Загребу 1948. године. Новак је на 1119 страница (у 18 поглавља) представио развој клерикализма у Хрватској од почетка 20. века (Википедиа)

Извор: ФСК (Фонд Стратешке Културе)

Везане вијести:

Oкругли сто ФСК-а: КАНОНИЗАЦИЈА АЛОЈЗИЈА СТЕПИНЦА – ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ (1),

Тајна документа: Степинац и командант Јасеновца обманули свет

Патријарх Иринеј писао папи због канонизације Степинца

Вељко Ђурић Мишина: Мали прилог расправи око канонизације кардинала Степинца

ЕПИСКОП СЛАВОНСКИ ЈОВАН ЋУЛИБРК: Срби, добро вагајте сваку реч о Степинцу!

Писмо Епископу Јовану Ћулибрку