О каквом је расколу ријеч, колико су дубоки и докле сежу коријени зла и мржње, било је свакоме јасно већ у оних тужних једанаест априлских дана 1941. године, у вријеме бесмисленог и самоубилачког крварења југословенске војске у очајничком покушају да организује какав-такав отпор и не допусти окупатору да се у Југославију ушета како се ушетао у остале до тада поробљене европске земље.

Чим су се домогли власти, усташе су и у Ливну започеле систематске и темељите припреме за потпуно истребљење српског живља. Упутства о томе донијели су они који су са благословом Степинца и потпуним овлашћењима Павелића стигли из Загреба убрзо након капитулације и распада Југославије. Знали су добро да је први и најважнији задатак докопати се највиђенијих и најутицајнијих људи и покупити оружје и ратну опрему из руку Срба а потом их, голоруке и обезглављене, у датом тренутку сасвим уништити.

Брзи крах Југославије у априлском рату 1941. године и жалосно расуло у југословенској војсци, превареној и обезглављеној, чији се један пук распао и у околини Ливна, осоколио је Анта Павелића и увјерио га да је куцнуо час за његов годинама припремани и ковани план.

Како је усташка власт више појачавала терор сразмјерно је расло незадовољство и огорчење српског становништва, а у селима са мјешовитим становништвом, нарочито у онима у којима је већину представљало хрватско становништво, и страх од сукоба и одмазде — да би могле испливати старе мржње и зађевице и сијевнути из корица никад зарђали крвави ножеви националних раскола и нетрпељивости.

Љета 1990. године,  узалудно сам тражио јаму Бикушу изнад Челебића. Није помогло ни то што ми је водич био Душко Шуњка, човјек који на том терену познаје свако коначиште дивљачи, сваки брлог дивљих свиња, све чеке, прелазе и пријечце. Узалудно смо се провлачили кроз густише и шипражје, пели на узвишице и височије дрвеће — море расцвјеталог јасења је у својој бјелини сакрило чак и бијели камени обелиск подигнут послије рата над овим стратиштем.

Јуна 1990. године у Челебићу сам записао и ово:

Школа у Челебићу, једно од губилишта на којему је до пуног изражаја дошла сва безумност, бестијалност и свирепост усташког покрета, и данас стоји као и оних крвавих јулских дана 1941. године када је у њој и пред њом на најбездушнији начин уморено близу четири стотине Срба из овог лијепог села, углавном нејачи, од тек рођеног дјетета до убогог старца.

Почетком јуна 1990. године у Челебићу сам срео и Милана Вујановића, званог Тита.

Није говорџија и љепорек. Не би се рекло да га је толико уморило бреме од седамдесет година које још добро носи, а опет није ни намћор и злоћа.

Док су Милан Росић и остали који су успјели да се избаве из јаме Бикуше, тог 30. јула 1941. године у планини ишчекивали вијести из Челебића и надали се да ће неко од њихових успјети да се пробије кроз усташки обруч, стигли су гласници и казали да у Челебићу више нема живе српске душе.

Занимљиво је такође да је, чак и од оних која су спашена и на неки начин избјегла усташко немилосрђе, веома мало дјеце из ливањског краја преживјело Други свјетски рат.

Већ сјутрадан, након првих устаничких пушака испаљених 27. јула 1941. године у Црном Лугу, из Ливна се упутила усташка казнена експедиција да научи памети дрзнике који не хају за силу и оружје Независне државе Хрватске, који не зарезују поглавникове наредбе о враћању оружја и војне опреме.

Сјутрадан послије крваве Огњене Марије, премало је остало оних који би пренијели глас о страшном покољу у челебићкој школи и јами Букуши и на вријеме упозорили српски живаљ у околним селима каква им опасност пријети.

Послије покоља који се у школи у Челебићу збио на Огњену Марију, љета господњег 1941, мјештани су развукли цријеп да покривају и обнављају спаљене куће, а кише су временом избрисале крваве трагове са зидова и подова. Кров је послије Другог свјетског рата обновљен, зидови омалтерисани и прекречени и све учињено да се страшне успомене избришу и сакрију.

Бог сами зна зашто ли је тај брежуљак подно села Челебића назван Барјак. Легенда каже да се некаквом турском бегу то учинило згодно мјесто одакле ће имати цио беглук на оку па је ту побио барјак и поперио чардак.

По ваздан сједи пред капијом. Забрађена до очију црном плетеном убрадачом, наслоњена на стару штаку, кроз дебеле наочаре лута мутним старачким погледом низ улицу као да неког чека.

У једној од оних лијепих старинских кула у селу Челебићу, сазиданих од фино тесаног камена, у мраку готово потпуног сљепила, дане броји Стана Црногорац. Набројила је седамдесет и пет година, али бреме које је она турила иза плећи било је претешко и за три живота.

И овај запис датира из љета 1990. године.

Живот јој је понајвише прошао у самотињи и чамотињи. Сад самује у Чапразлијама. Сува као грана и лака као перце, а још се не повија под бременом од седамдесет и пет година. Живи од доласка до доласка сина којег је живот одавде испод Дрине одвео и удаљио. Криво јој што унука не може чешће виђати, али се не жали — навикла на патњу и одрицање.

Село у којему живи Сава Петровић зове се Губин. Нико више не зна одкуд му такво необично име, по чему је тај питоми крај Ливањског поља подно Динаре тако прозван, али кад је у питању судбина ове жене, онда у томе има некакве жалосне ироније.

Прошло више од четрдесет година откад је Љуба Коњикушић, по роду Лалић, кренула испод Динаре и станила се у Банатском Деспотовцу, а још јој војвођанска равница тијесна и сјета јој почине на ведро чело чим се спомене родни крај. Не вежу је за њега ведре успомене и радости младалачке но туга бескрајна и голема трагедија и неизмјерне патње које је претрпјела, али свједно — глас јој лако задрхти чим се спомене Ливно и родни Рујани.

У Банатском Деспотовцу, недалеко од Љубе Лалић-Коњикушић, живи и њена млађа сестра Мара, најмлађа од четрнаесторо који су  прошли кроз девети круг паклених мукка у јами Равни долац и преживјели.

Од четрнаесторо преживјелих у јами Равни долац најстарија је била Цвита Бошковић из Доњих Рујана. Било јој тада четрдесетак година. Преживјела пакао живе гробнице у њедрима Динаре, али живот учинио своје.

И Даницу Бошковић, старију Цвитину ћерку, животна лађа је понијела далеко од родних Рујана, од Динаре и Ливањског поља. Обрела се у срцу Шумадије.

У предвечерје једног јесењег дана 1955. године, неко зазва одозго из планине са врх Ковиоца и глас оде у Рујане да је погинуо Мирко Маљковић. Плећатог, пркосног делију који се очи у очи тројице није плашио, нашли мртвога међу стијенама.

Јања Шуњка је превалила седамдесету, али се још не да животу и годинама – записао сам у прољеће 1990. Онако крупна и стасита, још сигурно и кротко корача и, сем по неколико грдних ожијака по тијелу, ни по чем се не би дало закључити да је судбина и према њој била тако окрутна, да је и она искусила немилосрђе усташко.

Село Губер је једно од најљепших у Ливањском пољу. На самој периферији Ливна, са лијепим новим кућама, широким авлијама, шталама, помоћним зградама и богатом маханизацијом, подсјећа на шумадијска села.

Од четрнаесторо преживјелих у јами Равни долац, једини мушкарац је био шеснаестогодишњи Глигорије Стојић из Доњих Рујана. Овај ведри и разборити човјек, војни пензионер у Београду, по којему се никако не може закључити нити да има шездесет и пет година, нити да је преживио икакву потешкоћу.

И у Доњим Рујанима се однедавно обистинила паклена усташка жеља да истријебе све што је српско – записао сам почетком августа 1990. године. Одолијева још само гробље са црквом и групице старовремских камених кула сазиданих од финог тесаника које подсјећају на киклопске стећке.

И запис који слиједи датира из августа 1990. године:
На сурчинском гробљу већ четири године почива Даница Стојић, рођена Лалић, једна од четрнаесторо преживјелих из јаме Равни долац.

Усташки злочини у Ливну и селима рубом Ливањског поља не одскачу од свега онога што је у име „Свете, Божје, Католичке и Војујуће Хрватске” починила солдатеска Анте Павелића у љето 1941. године широм Херцеговине, Босанске крајине, односно у свим оним крајевима у којима је било настањено српско становништво и у којима је ваљало остварити сумануту усташку водиљу: „Или се поклони, или уклони…”

Оно што усташким покољима у ливањском крају даје посебну тежину и трагичност јесте чињеница да је међу жртвама било понајвише дјеце. Многе породице су затрвене до посљедњег изданка, а у онима у којима је неко од родитеља и успио неким чудом да се спаси, обично се враћао у празан дом.

Извјесно је да је Иван Горан Ковачић боравио у многим ливањским селима и слушао потресна свједочења о звјерствима која су усташе починиле над српским становништвом. „Дивни галеб” је, прије него што ће управо ту у Ливну кликнути своју страшну пјесничку оптужницу, свој величанствени поетски и људски протест противу безумља и разбраћивања, чуо и за живу гробницу изнад села Рујана и за слична друга губилишта и безданице — неопојене гробнице око Ливањског поља, у којима никада нико неће кости избројити.

У горким сјећањима преживјелих из јаме Равни долац полувјековље је ипак учинило своје. У пепелу заборава тињају ране непреболне, а у сјећањима се полако мијешају јава и снови страшни који им непрекидно загорчавају ноћи и изазивају несанице.

Ако је истина да је човјек постао од животиње, савим је извјесно да је његов смисао за мучење и убијање припадника своје врсте једна од првих великих разлика. Чини се да су у том виду „очовјечења“ најдаље отишли усташе чија бездушност, немилосрдност, крволочност и окрутност нема премца.

У првом издању ове књиге, због журбе да се појави прије 11. августа 1991. године, када је у Ливну обављена  сахрана посмртних остатака  жртава  усташког геноцида, нијесу у потпуности обухваћена и описана сва губилишта, све јаме и стратишта, нити до краја истражени  сви злочини.

По неким подацима за око осам стотина жртава усташких покоља у Ливну и селима у ливањској котлини није имао ко заплакати нити свијећу запалити. Заувијек су угашена многа огњишта, искоријењене цијеле породице, не остало трага ни од одиве.

Комплетан усташки план и стратегија уништења српског живља, не само у Ливну и околини, почивала је на фактору тајности и потпуног изненађења.

Они који су се љета господњег 1941. године из било којих разлога и под било каквим околностима затекли далеко од Ливна и Ливањског поља, који се нијесу нашли у овој долини крви и суза, у овом паклу мржње и безумља, много касније су схватили како их је Бог имао на уму и како им је срећа била наклоњена.

Никада се са сигурношћу неће сазнати колико је жртава пало у Прологу, без сумње најкрвавијем стратишту у ливањском крају на којему су усташе тог крвавог љета 1941. године, како се то по уобичајеном шаблону говори, умориле на разне начине око пет стотина људи, искључиво зрелих мушкараца — углавном глава породица.

Ако невоље и несреће кале човјека и чине га тврђим и постојанијим, ако „нове нужде рађу нове силе”, онда је Божо Бошковић из села Чапразлија подно Динаре очигледан примјер и доказ за то. Није га, чини се, само воденица мљела, а он траје, траје…

Поточани су једно од ријетких села у ливањској котлини, настањених мјешовитим становништвом, у којему усташе због нечег нијесу приступиле потпуном истребљењу Срба и затирању њихових коријена. Ипак, страхови које је нејач из овог села преживјела готово да су равни смрти.

Ако је судити по сјећањима преживјелих, по томе како говоре о својим страдањима, по казивањима о злочинима и злочинцима, рекло би се да Србин — Динарац не умије да мрзи. У његовим ријечима нема жучи ни када говори о најстарвичнијим злочинима. Нема грких ријечи и клетава ни за највеће злотворе и све се углавном своди на презир, на непомињање.

И у ливањској котлини многа усташка злодјела ће вјероватно заувијек остати непозната и неоткривена. Нека стога што није остало свједока, оних који би казали како је било, друга стога што жртве о њима ни данас не смију или не желе да говоре.

Пошто се Цвијо Пајчин одметнуо у планину почетком маја 1941. године и заратио прoтиву усташке власти, усташе су нерадо залазиле у Сајковић и друга српска села.

У помами националистичких страсти и вјерске затуцаности, у лудилу мржње према свему што је српско, у безумном бијесу који су усташе испољавале над недужним српским народом, било је сигурно тешко чак и најтрезвенијим и најразумнијим Хрватима одупријети се и супротставити, стати у одбрану дојучерашњих комшија и пријатеља.

Да није злих људи, добротворима би се утро траг. Да није поганства и мржње, добротворство и љубав би погинули за сва времена. Несрећа је само што човјек све то схвати и увиди кад га зло сколи и несрећа притисне, што доброчинству научи цијену тек кад га обрва пакост и немилосрђе.

Љета 1990. године, кад је у ливањском крају замајац међунационалних нетрпељивости и раскола почео поново узимати залет и хватати маха, кад су по зидовима и раскрсницама почели освитати усташоидни графити и злокобне поруке, кад су почела скрнављења споменика, нарочито оних на мјестима гдје је четрдесет и девет година раније земља огрезла у српској крви, у сарајевском „Ослобођењу” је бљеснуо запис ливањског дописника Светозара Љубоја.

Сем ријетких живих свједока, случајно преживјелих и спашених жртава, мало је других свједочанстава о ономе што се у прољеће и љето 1941. године збивало у Ливну и околини.

Међу документима о усташим звјерствима почињеним над Србима у тој првој ратној години друге свјетске катаклизме у двадесетом вијеку, свакако је посебно занимљив један чланак објављен у ратној „Борби” од 22. октобра 1942. године.

У низу свједочанстава о усташким злочинима у Ливну и околини, свакако је занимљиво и оно што је записао др Душан Љ. Кашић у својој брошури о српској православној цркви Успенија пресвете Богородице у Ливну.

Нема никакве двојбе да је Иван Горан Ковачић своју „лабудову пјесму“ – поему Јама — написао управо у Ливну. Потврда за то није само чињеница да је он ту први пут читао стихове овог потресног поетског свједочанства, већ сасвим конкретни докази да је Горан разговарао са већим бројем преживјелих из јама и са усташких стратишта — да је оно што је чуо о усташким злочинима у Ливну и околини, уствари, било пресудно, било инспиративна окосница за настанак овог великог поетског дјела.

Књига Љуба Анђелића „Ливањска легенда” свакако је једно од најпотреснијих ратних свједочанстава. Овај умни Колашинац, марљиви хроничар једног опаког времена и ратник племенита срца, оставио је својеврстан дневник о звјерствима која су починиле усташе на простору Ливна, Дувна, Купреса, Гламоча…

Упркос свему што је доживио, упркос силним невиним жртвама и страхотама истребљења кроз које је прошао, српски народ у ливањском крају је ипак остао вјеран светом завјету: ко тебе каменом, ти њега хљебом. Одрекао се освете, одрекао се закона зуб за зуб, главу за главу, одрекао чак и клетви и грких ријечи и смогао снаге за опрост.

Све оно што се у Другом свјетском рату, посебно у првој ратној години, збивало у Ливну и околини, само је неодвојиви дио пакленог наума Анта Павелића који се у Ватикану заклео да ће на Балкану ударити брану православљу, да ће стварањем чистокрвне Независне државе Хрватске направити непрелазни бедем ширењу православља на запад, али и моћну одскочну даску за ширење римокатоличке вјере на исток.

У љето 1991. године, када је у штампу кренуло прво издање књиге „Огњена Марија ливањска“, педест година након тог крвавог љета 1941, којем је посвећена, још није био дефинитивно утврђен ни списак стратишта, а камоли имена свих жртава усташког геноцида на подручју Ливна и Ливањског поља. Ти  подаци нијесу у потпуности сређени ни до данас и како вријеме пролази, све је мање наде и изгледа да ће тај тужни и застрашујући именик икада бити комплетиран, јер је из дана у дан све мање свједока и савременика, поузданих и вјеродостојних.

У потрази за подацима о усташком геноциду над српским народом у Ливну и околини у прољеће 1941. године, на Илин дан, 2. августа 1990, стигао сам у село Губин на крајњем сјеверо-западу Ливањског поља.

Све до 11. априла 1992. године, међу Србима у Ливну је тињала нада да се зло неће поновити, да ће разум побиједити и да ће се све ипак разминути на витлању  националистичким барјацима и проусташкој галами, можда на диобама и сеобама, без крви и злочина.

О страдањима Срба у Ливну и околини у ратним сукобима деведесетих година прошлог вијека, о злу које се ипак поновило послије пола вијека, нема много писаних и других тврдих доказа, чак ни комплетног списка жртава. Да се и не говори о детаљнијим описима ко их је, гдје, кад и како побио.

Ово је књига масовног свједочења, снажна оптужба геноцида од прије пола вијека.

Оптужба али не и суђење.

Књига ствара предоџбу античког театра у којему дефилују људи фосилног изгледа, бивши људи, а опет препознатљиви. Има у њој успјелих литерарних пасажа, правих приповједачких мотива, али реалистичка казивања враћају нас у крваву збиљу, па читалац остаје до краја под јаком емотивном тензијом.

Не могу рећи  да се ова књига догодила случајно. Захваљујући мојим другарима са студија Слобу Радановићу,  Биљани Радети, Ратку Шавији, Тому Белензади, Душану Маријанцу и другима, још прије више од четрдесет година сам  сазнао понешто о страхотама усташких покоља у Ливну, Гламочу, Дувну, Купресу, Бугојну…