ШУКЕРОВА ЉУБАВ

         Latinica

И у ливањскоj котлини многа усташка злодjела ће вjероватно заувиjек остати непозната и неоткривена. Нека стога што ниjе остало свjедока, оних коjи би казали како jе било, друга стога што жртве о њима ни данас не смиjу или не желе да говоре.

То jе посебно случаj са многоброjним силовањима и сличним бешчаћима коjа су усташе чиниле по српским селима над оно мало народа што jе неким чудом претекло и умакло испод усташког ножа.

Сем онога што jе записао о грозоморним оргиjама кољача над дjевоjкама и младим женама у челебићкоj школи, посебно о судбини четири дjевоjке коjе су преживjеле покољ у школи а потом дочекале jош страшниjе муке и понижења и коначно ипак завршиле у jами, Милан Радоjа jе оставио записе и о jош неким случаjевима. Из тих записа се такође веома jасно види сва бестиjалност и бездушност усташа — како су Срби били стављени ван свих закона, посебно како jе жена, Српкиња, била понижена и бачена на само дно живота, тамо гдjе свака смрт представља милосрђе и спас:

„У селу Боjмунтима у jедноj собици њи десетак — пише Радоjа, описуjући понашање усташа у селима коjа су освоjили и њихов однос према народу коjи ниjе успио на вриjеме да се склони. –  Дођоше два усташа. Гледаjу по њима. Бегенисали jедну лиjепу омладинку. Наредили jоj да изађе и одвели jе у поjату…

Вратила се заливена у сузама. Плакала. Шапатом jе питали jесу ли те ударали.

Она кроз плач:

— Нису ме ударали, али jесу ми горе радили. Кад су ме доћерали у поjату, jедан ми говори: деде ти, вjештице, кад мореш одати поноћи са вашим дрољавим скоjевцима, лези под нашега сокола, не мрдаj jер ћеш бити убиjена… Држо ми пушку у главу прислоњену. Онаj ме силовао. Онда онаj други исто тако, обадва ме силовали и онда душмански, кад се jа оћу да дигнем, о земљу ме сруше…

Тако jе случаj биjо и у селу Радановцима. Та два случаjа одма су приказана од они жена коjе су ту биле, али то ради неморала ниjе се ширило, а било jе тога и више случаjева. Када су одали по кућама, говорили су: ово су момци из Бобанове боjне, хрвацки соколови, ми нисмо дрољавци ко ваши шугави и ушљиви партизани…“

Један случаj из села Лиштана, суђење jедном усташи из 1944. године коjему jе Милан Радоjа присуствовао и сликовито га описао, можда понаjбоље говори како о бесцjењу до коjега су биле доспjеле српске главе, нарочито женске, тако и о мраку и душманству усташа:

„Марта мjесеца 44. године, наш општински стражар и два воjника-партизана из 13. далматинске бригаде дођоше мени. Говоре:

— Тражи те наш командант и комесар да дођеш у кућу Маркана Јовића, доћерали су jедног човjека из села Лиштана, говоре да ће му бити неко суђење…

Њиjова бригада распоређена jе била у село Радановце и Врбицу да преноће по кућама… Дошо сам тамо. Прет кућом биjо jе командант и комесар. Упитали смо се. Говоре:

— Позвали смо те да присуствуjеш, имамо суђење jедном Шукеру из Лиштана коjега jе његова жена оптужила и jедна дjевоjка Буловића из Горњи Руjана.

Комесар:

— Ја имам записник њиjови изjава…

Ушли смо у jедну собу. Сjели смо на jедну клупу jа и командант. Комесар стоjи. Први дође унутра Цвиjетић Миле из његовога села Лиштана. Он га оптужуjе да jе биjо велики приjатељ жупника Шимлеше и да су они праве побре, и да он знаде све како jе у његовом селу Лиштанима убиjено 54 Срба, људи, жена и дjеце, да jе jедини он успио да побjегне.

Комесар ниjе ништа писо. Комесар говори:

— Чули смо, мореш ти сад изаћи.

Он изађе. Одма њиjова два воjника уведоше свезанога у конопчићу. Ја га нисам познавао:

— То jе таj Шукер — говори комесар и вади из џепа написану хартиjу.

Одма су воjници изашли. Комесар поче Шукеру:

— Ово jе саслушање твоjе жене и Буловића дjевоjке из Горњи Руjана са коjом ти спаваш, а напуштио си своjу жену. Шукеру, говори право, то ће бити зате боље ако се мислиш вратити своjоj кући. Ја имам све записано, почни од почетка, када си се интивно упозно са жупником…

Онда Шукер поче:

— Па, има 15 година. Моjа jе кућа близу цркве па виђали смо се скоро сваки дан.

Онда комесар:

— Кажи ми кад jе почо Шимлеша жупник купити прилог за имигранте?

Шукер:

— Не знам тачно, али колико се сjећам 5 година приjе рата. То jе ишло преко повjерљиви људи, ко jе вољан дати, да донесе жупнику.

Комесар:

— Јеси ли ти купиjо?

— Нисам.

— Јеси ли ти даво?

— Јесам.

Комесар погледа у артиjе:

— Добро jе, говори даље.

—Кад се доносила лемузина, жупник jе свакога писа ко jе даво лемузину и таj списак jе биjо у цркви, пошто га ниjе смиjо држати у стану. Он се уписо у ловачко друштво. Тако ми jе говориjо да су биле неке ловачке колибе на Велебиту и да су долазили ловци из Италиjе и туде да се одржаво састанак и он jе носиjо ту лемузину. Шта jе било на томе састанку не знам сам. Знадем да ми jе говориjо: они људи нами ће донити слободу. Кад jе пала Југославиjа онда ми jе говорио: шта смо очекивали, то смо дочекали…

Онда комесар погледа у хартиjу. Говори:

— Шта се онда радило кад jе дошла та ‘слобода’?

Онда Шукер:

— Ја не знам. Знадем то да су одржали jедан састанак у његовом стану. Дошо логорник из Ливна и Пилип Пашалић из Доњи Руjана и сатник Гранић Мартин. Не знам да ли jе jош коjи биjо пошо, jа туде нисам присуствово. Реко ми jе жупник да у његовоj жупи неће ниjедан Србин постоjати. Реко ми jе да ћутим, jа нисам никоме казо, а зато нисам ни крив што су они одредили…

Ја и командант смо ћутали. Онда комесар:

— Добро си до сада говориjо. Шта jе даље било?

Онда Шукер:

— Колико се сjећам, почетком jула 41. године, држо jе жупник свету мису и са олтара говориjо да су Срби ван закона и да ниjе кикакав гриj убити Србина, да ће му он гриjе опростити — то света столица одобрава — и да пред њим положи свету заклетву ко се jави да ће бити усташа добровољац и ко се добро покаже и буде све извршаво да ће га прогласити да jе хрвацки соко. Колико се сjећам, половином jула одржат jе састанак у његовом стану, пописана jе свака српска кућа у Доњим и Горњим Руjанима и у Лиштанима, распоређено jе ко ће чиjу кућу примити. Мени су дали Буловића кућу из Горњи Руjана.

Онда комесар:

— Јеси ли ти тражиjо ту кућу или су они сами дали?

— Па, jа сам реко да смо ми jош одавно добри приjатељи па ћу се jа примити да чувам ту имовину. Онда они су jе уписали наме.

Комесар:

—Говори даље како jе било — гледа у артиjу…

Онда Шукер:

— Кад jе почела узбуна чуво се пуцањ доље на Доњим Руjанима и Чапразлиjама. Онда jе звоно на цркви зазвонило. То jе биjо позив да се људи у цркви скупљаjу на узбуну. Дошо jе jедан камиjон пушака. Биjо jе распоред: сви млађи људи да иду на положаj у Доње Руjане, ту се поставља фронт, да се Срби купе. Ја сам отишо у Горње Руjане у Буловића кућу. Желиjо сам да барем jедно чељаде спасим из те куће. Извео сам дjевоjку, одвео jе у jедну кулицу. Жао ми jе било да погине…

Комесар:

—Па, ко jе купиjо њезину породицу, оца, маjку, дjецу?

— Купили усташе и сељаци…

— Па, реци коjи сељаци?

— Ја не знам, jа сам чуво дjевоjку.

Комесар:

— Па како си ти смиjо чувати дjевоjку кад jе наређено да се све поништи?

Онда Шукер мало ћути:

— Па, рескиро сам, жаво ми jе било да погине…

Онда комесар:

— Па како ниси кога другога из те куће чуво већ баш дjевоjку?

Он ћути, увиjа се у раменима. Ја и командант гледамо jедан у другога. Комесар врти главом:

— Па што су ти рекли кад си jе приjавиjо?

— Реко ми сатник и жупник: па кад jе остала нека jе, нека учи вjеронауку, примиће католичку вjеру па нека jе, припази на њу…

Комесар:

— Па шта jе било са благом-стоком ти Срба?

— Дошло jе наређење да се коље српско благо за воjску коjа jе на фронту доље у Доњим Руjанима.

Комесар:

— Па како си ти мого сачувати четири вола ‘посавца’ и дви краве да воjска не поjеде?

Он:

— Реко сам да jе наредиjо жупник и сатник да не дираjу у воле и краве, а поjела jе воjска нешто око 70  оваца и коза…

Онда комесар гледа у артиjу:

— Реци ми када си то почо чувати дjевоjку?

Шукер:

— Па, одма, онаj дан када се то догодило, одма прву вече, jа сам ноћаво у њезиноj кући.

— Па што ниси спаво са своjом женом?

Шукер:

— Па она има фамилиjе у кући, њоj jе слободно. Јадна дjевоjка нема никога, па да jе не би ко плашиjо. Ја ниjесам са њом спаво, само у кући да jоj jе слободниjе…

Онда се комесар издера нањга:

— Не лажи, животињо jедна! Ево записника твоjе жене коjа се жалила своjоj комшиници да нећеш да спаваш са њом него сваку ноћ идеш на спавање дjевоjци. Ја сам саслушао и дjевоjку. Она каже да се тебе не море никако отарасити, да си jе плашиjо ако с тобом неће спавати да ће jе усташе убити, па и дjевоjка и твоjа жена желиле би да се ти тога прођеш. Сада се клупко одмотало и све jе изишло на видjело. Немам стрпљена да те више питам…

Он га jе предо воjницима коjи су га чували. Ја сам отишо у општину на своjе мjесто. Његови воjници су га убили под Врбицом и завалили у jедну ривину ђе jе вода продрла и отишли своjим задатком…

Дjевоjка се удала за jеднога усташу, продала четири вола и дви краве. Кућа остала пуста. Кашње рата дошла jе породица у ту кућу…“

Захваљуjући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Мариjа Ливањска“

 Књига jе посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у наjновиjим ратним сукобима на том подручjу, посебно током 1992. и 1993. године. То jе прича о 1587 жртава, претежно дjеце и неjачи, мучених и на наjзверскиjи начин побиjених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживjели са тих губилишта, посебно преживjели из неколико jама, чиjе jе казивање своjевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своjу гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и броjни иновjерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи коjи у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог виjека, нису гледали ко се како крсти и шта jе коме на глави. Књига jе стога страшно свjедочанство о злу, оптужба за сва времена, али и траjни документ о величаjним примjерима добротворства и жртвовања човjека за човjека. Издавач књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) jе компаниjа „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, наjтиражниjа дневна новина у диjаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски jезик и jугословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназиjи „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романиjи, а онда се посветио новинарству (почео у сараjевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованоj Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада обjављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане виjести:

Промоциjа књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – НАСЛОВИ – 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у jами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоциjа књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци