Nemar i nebriga za sopstvene žrtve

Datum objave: četvrtak, 14 aprila, 2011
Veličina slova: A- A+

Alojzije Stepinac

Srbija danas, međutim, nije jaka SFRJ, niti su njene službe MOSAD koji je svojevremeno oteo Adolfa Ajhmana na ulici i prebacio ga u Izrael. Ali, kada su nas neke druge ustanove, poput Ministarstava spoljnih poslova ili pravde, izvestile o napretku u slučajevima „Kepiro“, „Ašner“ ili „Egner“?

Počinili su jezive zločine i, ipak, umakli ljudskoj pravdi… A mnogi su mogli, i morali, da okončaju život u zatvoru – samo da su se političke i sudske vlasti potrudile“, piše poznati lovac na naciste i direktor Centra „Simon Vizental“ Efraim Zurof u svojoj kod nas upravo objavljenoj knjizi „Lovac na naciste“. Zurof je tokom višedecenijske potrage otkrio 2.884 ljudi osumnjičenih da su bili nacisti ili njihovi pomagači u Drugom svetskom ratu. Mnogo puta gledao je kako državne elite zemalja u kojima su se ti ljudi krili nemaju razumevanja za ono što je nesumnjivo kakva takva pravda za stotine hiljada umorenih žrtava. Kad god je imao u svojim dosijeima nekog za kime bi Srbija mogla da traga i imala interesa da ga osudi, došao je da nam to saopšti. I da nam kaže na kojoj adresi dotični zločinac uživa mirno svoje staračke dane. Srbija, međutim, do sada nije uspela nijednog od njih da iščupa iz pravnih sistema država koje su im pružile utočište, i presudi im za počinjena zlodela. Da stvari budu još gore, Srbija do sada nije uspela ni da popiše sve svoje žrtve. Iako je ono što se desilo Srbima na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske (dakle Hrvatske i Bosne i Hercegovine) u Drugom svetskom ratu jedan od dva genocida počinjena u tom velikom sukobu. Ali smo, zato, i kao država i kao narod ušli u enciklopediju genocida. Zato, svaki put kad dr Zurof dođe i donese nam neku novu informaciju o tome gde se nalaze i šta rade ljudi koji su nas ubijali, čovek ne može da se ne zapita zašto mi sami, kad smo već toliko stradali, dozovljavamo da nam te informacije doslovce poklanjaju ljudi koji dolaze iz drugih država i naroda? I šta činimo da bi pravda nad krvnicima bila zadovoljena?

Zurof je tokom višedecenijske potrage otkrio 2.884 ljudi osumnjičenih da su bili nacisti ili njihovi pomagači u Drugom svetskom ratu

NEZRELOST ILI NIHILIZAM?

Efraim Zurof

U jednom će se složiti svi naši sagovornici: za to što nemamo svoju enciklopediju stradalih delom smo krivi sami zbog svog nezrelog  nacionalnog romantizma ali i nihilizma. A delom su za to odgovorne i objektivne istorijske i političke okolnosti.
„Živimo u romantičarskom nacionalizmu i negujemo predstave o sebi koje podstiču sujetu, a iz te vrste nacionalizma lako se ulazi u nacionalni nihilizam kada olako prelazite preko žrtava“, kaže za „Akter“ istoričar Kosta Nikolić. „A popisivanje žrtava je slika koju treba popuniti isključivo tačnim podacima. U suprotnom, ratna žrtva je podložna manipulaciji. To se videlo i u vreme nakon Drugog svetskog rata kada se od popisa stradalih odustajalo i zarad ideja na kojima je počivala druga Jugoslavija, i zato da bi se sakrile žrtve ‘crvenog terora’. Jasenovac je položen na oltar bratstva i jedinstva. Mi, međutim, taj napor nismo učinili ni onda kada je bilo jasno da se ta država raspada.“
Sociolog Radmila Nakarada takođe smatra da je jedan odgovor na ovo pitanje njoj nedokučiv nemar naroda koji „ima svest o svom užasnom stradanju i o tome da je to biološko uništenje determinisalo njegov razvoj, ali koji se, s druge strane, nikada nije postarao da iza te slike načini pedantan trud koji bi žrtve, samim time i počinioce, identifikovao“. Nakarada tvrdi da je odgovornost političke kvazielite za ovo, velika: „Čak je i Komisija za istinu i pomirenje čiji sam bila član, formirana nakon 5. oktobra 2000. godine, zbog prepucavanja unutar naše vladajuće političke nomenklature, doživela debakl.“
Ukratko, zarobljeni u preovlađujućim ideologijama, dozvolili smo sebi da samo okvirno znamo koliko nas je nestalo u ratovima prošlog veka. I da naše žrtve (kao i žrtve drugih naroda na ovom prostoru, uostalom) budu političko sredstvo. Videlo se to naročito nakon Drugog svetskog rata.
„Iako je Državna komisija za istraživanje ratnih zločina FNRJ popisala 505.000 žrtava, a u taj spisak nisu ušle žrtve ’crvenog terora’, nije bilo prave tendencije da se napravi potpun popis žrtava i tačna slika zločina“, kaže Dragan Cvetković, istraživač i kustos  Muzeja genocida. „Popis iz 1964. godine bio je rađen zbog pregovora o ratnoj odšteti od Nemačke. Ta komisija je došla do brojke od 597.323 ubijena. Ideja je bila da Nemačka treba da bude odgovorna za sve zločine tokom rata, pa i za one počinjene u NDH. Međutim, Statistički zavod Nemačke došao je do cifre od 400.000 žrtava nemačkih okupacionih vlasti pa se ti rezultati nisu ni koristili u pregovorima. Osim toga, oni se nisu uklapali u proklamovanih  1.700.000 žrtava  koje je FNRJ u početku izbacila, pa su za pregovore koristili neku okvirnu procenu od oko 900.000 ubijenih. SUBNOR je takođe pravio svoj popis, ali nam ti rezultati nisu poznati. A podaci Crvenog krsta odnose se mahom na ljude stradale u logorima.“

U vreme nakon Drugog svetskog rata kada se od popisa stradalih odustajalo i zarad ideja na kojima je počivala druga Jugoslavija, i zato da bi se sakrile žrtve ‘crvenog terora’. Jasenovac je položen na oltar bratstva i jedinstva

VREME AVNOJ-a

Viktor Novak

Bilo je to vreme bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda „od Noja do AVNOJ-a“ što bi rekli istoričari, kada nije bilo popularno kopati po ranama i pitati se zašto su mnoge jame, poput onih u Prebilovcima (žrve ustaških pokolja) ili „Hudoj jami“ (žrtve „crvenog terora“), zabetonirane, ili gde se nalaze počinioci strašnih racija u Novom Sadu. Ili za šta je Alojziju Stepincu tačno suđeno: za saučesništvo u ustaškim zločinima ili zbog poslanice iz 1945. godine koja je pokazala da rimokatolička crkva nikada neće prihvatiti komunistički režim u Jugoslaviji? Čak ni osamdesetih godina, na suđenju ostarelom Andriji Artukoviću, ministru unutrašnjih poslova NDH direktno odgovornom za strahotne pokolje, nije bilo dobro pomenuti da je država čije je interese on zastupao koristeći genocid kao sredstvo, počivala na rasnim osnovama i bila do srži fašistička, i da njena denacifikacija nije nikad izvršena. Prvo izdanje „Magnum Krimena“ Viktora Novaka, sjajnog hrvatskog istoričara koji se u tom delu pozabavio učešćem katoličke crkve u ustaškim pokoljima, povučeno je iz prodaje i postalo dostupno tek 80-ih. Svaka rasprava na temu žrtava odvijala se dobro do trenutka kada bi se sa žrtava nemačkih, italijanskih ili bugarskih okupacionih vlasti prešlo na, recimo, ustaše i uvek pravila veštačka i neprimerena paralela između njih i četnika. O „crvenom teroru“ da i ne govorimo. Jedan od kvalitetnijih pokušaja da se saberu žrtve i utvrde počinioci bila je knjiga Bogoljuba Kočovića „Žrtve Drugog svetskog rata u Jugoslaviji“, objavljena u Londonu 1965. godine. Kočović je žrtve Srba procenio na 535.000 (ili oko 300 Srba dnevno), ali je vladajući diskurs i tada i docnije bio da je to malo!
Danas Muzej genocida može da stane iza 657.000 žrtava na teritoriji cele bivše Jugoslavije, utvrđenih imenom i prezimenom. „Stvarna brojka je mnogo veća, a po našim procenama kreće se oko 1.100.000 ljudi“, kaže Cvetković. Najveći broj žrtava, čak 60 odsto, čine Srbi. Hrvatskih žrtava ima 12 odsto. Tokom rata ubijeno je 53.000 Jevreja, ili 8 odsto od svih žrtava. Inače, jevrejska populacija je pre rata činila 0,5 odsto ukupnog stanovništva. Najgora situacija je sa Romima. Gotovo je nemoguće utvrditi tačan broj njihovih žrtava. Oni su u popisu iz 1964. godine bili beleženi i u spiskovima žrtava drugih naroda. Za sada, najtačniji podaci postoje za broj ubijene romske dece u logorima NDH.

Čak ni osamdesetih godina, na suđenju ostarelom Andriji Artukoviću, ministru unutrašnjih poslova NDH direktno odgovornom za strahotne pokolje, nije bilo dobro pomenuti da je država čije je interese on zastupao koristeći genocid kao sredstvo, počivala na rasnim osnovama i bila do srži fašistička, i da njena denacifikacija nije nikad izvršena

IZGUBLjENO VREME

Nenad Antonijević

Nenad Antonijević, takođe iz Muzeja genocida, ističe da su im glavni neprijatelji vreme – svedoci i počinioci umiru – ali i nedostatak građe. „Građa za Jasenovac, na primer, delimično je izgubljena još tokom rata“, kaže on. Ipak, uspeli su da prikupe oko 1.000.000 dokumenata. Njihova izložba o 19.432 dece stradalih u Jasenovcu postigla je veliki uspeh u Italiji. Redovno sarađuju sa „Jad Vašemom“, Centrom „Simon Vizental“, a sam Antonijević je devedesetih za Fondaciju „Šoa“ Stivena Spilberga napravio više intervjua sa preživelim žrtvama sa ovih prostora, i Jevrejima i Srbima.
Za razliku od „Jad Vašema“, koji ima 700 stalno zaposlenih radnika i oko 300 saradnika, a godišnje samo na jedan od projekata troši 20 miliona dolara, naš Muzej genocida ima samo tri zaposlena.  Za siromašnu Srbiju ovoliki novac je danas misaona imenica i Muzej bi mogao biti srećan ako bi mu celokupni godišnji budžet iznosio toliko. Ali, sme li nam novac biti opravdanje za zaborav koji je isto što i novi betonski blok na mnoge neobeležene grobnice i sloboda za one koji su ubijali?
Čak i najljući protivnici socijalističke Jugoslavije danas odaju priznanje toj državi i njenim vlastima – da su umeli i bili voljni da traže rešenja. To je važilo i za ratne zločine i njihove počinioce. SFRJ je uporno i godinama u svojim diplomatskim predstavništvima držala dugačke spiskove ratnih zločinaca, pre svega ustaša, za kojima je tragala. Zahtevi za izručenjima, poternice, od svega toga se nije odustajalo, a pritisak na države – utočišta bio je stalan. Osim toga, ta država je imala službe koje su, ma šta mi mislili o njima, znale  da naplate žrtve. Ljubu Miloša, ustaškog krvnika, stigla je zaslužena kazna, negde daleko od granica SFRJ. Isto se desilo i drugim zločincima sa ovih prostora. Tačno je i da je priča o ratnim zločinima često bila korišćena u svrhe obračuna sa emigracijom, ali niko ne može da porekne napor da se surove ubice, na neki način, ipak kazne. Ako danas pričate sa ljudima iz službi, oni nemaju rezerve po ovom pitanju:
„Za privođenje pravdi i tih ratnih zločinaca koji su preživeli decenije skrivajući se, kao i za sve drugo, treba politička odluka“, kažu ljudi iz službi. Umeće se ne dovodi u pitanje.

Srbija danas, međutim, nije jaka SFRJ, niti su njene službe MOSAD koji je svojevremeno oteo Adolfa Ajhmana na ulici, i prebacio ga u Izrael. Ali, kada su nas neke druge ustanove, poput Ministarstava spoljnih poslova ili pravde izvestile o napretku u slučajevima „Kepiro“, „Ašner“ ili „Egner“? Pa i Efraim Zurof se žali na ove dve države da ne poštuju pravdu. Štaviše, Zurof ističe da je Austrija jedna od onih zemalja koje su rešile da „sve treba pokriti pepelom i ne dirati u rane“. I da nije jedina demokratska država sa takvom praksom. I Velika Britanija, na primer, nerado goni zločince koji se kriju na njenoj teritoriji. Ali ko kaže da bi stalan pritisak i opominjanje zemalja koje izbegavaju istrage i izručenja na njihove međunarodne obaveze, bio beskoristan?
Na posletku, slučaj Petera Egnera, folksdojčera koji je kao mladi pripadnik nemačke službe bezbednosti u Beogradu učestvovao u ubistvu više hiljada jugoslovenskih Jevreja, nameće opravdano  pitanje za naše istoričare zašto nam je informacije o postojanju ovog čoveka trebalo da da američko Ministarstvo pravde, kad su dokumenti o njemu čamili decenijama u domaćim arhivima? U Tužilaštvu za ratne zločine Srbije kažu da se bave pomenutim slučajevima.
„Sada je na Mađarskoj i Austriji da odobre njihovo izručenje“, kaže Bruno Vekarić, portparol Tužilaštva. Vekarić veruje da se u slučaju Egner možemo nadati izručenju. „Nažalost, protok vremena je velika opasnost u ovakvim slučajevima. Takođe, mi kao državna ustanova možemo trošiti sredstva samo na one slučajeve u kojima to ima smisla, tj. kada možemo nekog i uhapsiti, procesuirati.“

Za šta je Alojziju Stepincu tačno suđeno: za saučesništvo u ustaškim zločinima ili zbog poslanice iz 1945. godine koja je pokazala da rimokatolička crkva nikada neće prihvatiti komunistički režim u Jugoslaviji?

NEDOSTATAK STRATEGIJE

Petar Egner

Ali, šta je sa drugim ustanovama?  Savo Štrbac iz Dokumentacionog centra „Veritas“ zahvalan je Srbiji na pomoći, ali ističe da su mnogi koraci u istraživanju zločina poslednjih ratova propušteni i da je previše vremena izgubljeno.
„Mi smo tek 2001. godine postali partneri države“, kaže Štrbac. „Koliko je teško istraživati ratne zločine vidi se i na poslednjim ratovima. U Hrvatskoj, čime se mi bavimo, postoje 673 grobna mesta ubijenih Srba. Ekshumacije idu traljavo, nemamo sredstva za taj posao, a Državnu komisiju u Hrvatskoj zaduženu za to vodi pravi ekspert za odlaganja! Vremenom se gubi materijal i sve je teže dokazati. ’Veritas’ je uvek išao na pritisak stranaca na Hrvatsku. Upravo su mi stranci rekli da nam treba daleko agresivnija diplomatija da bi se ovi zločini istražili. Što se tiče starih zločina, mislim da je Hrvatska skočila sebi u usta sa tužbom protiv Srbije, jer je Jeremićeva kontratužba puna informacija o genocidu koji su sprovodile ustaše, kao i o svemu što se događalo tokom  poslednjeg rata u Hrvatskoj.“
Štrbac ističe da je svakako najbolnije i najopasnije to što i unutar Srbije ima poništavanja srpskih žrtava. „Tragični poklonici tog mišljenja ne samo da legitimiziraju sve greške stranih sila odgovornih i za krvavi raspad druge Jugoslavije,  već i patologiziraju situaciju ovde. Bez priznanja onih 3.000 srpskih žrtava iz okoline Srebrenice, teško se može očekivati saučešće za muslimanske žrtve u tom gradu koje su potom usledile“, kaže Nakarada. Ili, bez tačnog idenitifikovanja i brojanja žrtava u bilo kom ratnom sukobu, i pravednog kažnjavanja svih počinioca zločina, nema ozbiljne konsolidacije društva i suočavanja sa svojom odgovornošću za počinjene užase.
Svi naši sagovornici slažu se u tome da mi olako prelazimo preko svojih žrtava i da državi nedostaje strategija i za ovo važno pitanje. Ozbiljan odnos svake države prema ratnim zločinima daje joj kredit u svakom drugom pitanju, pre ili kasnije.
Jer, prošlost ipak, da parafraziramo Nadeždu Mandeljštam, uvek vaskrsava. To nam se, baš, i desilo: početak raspada te države dočekali smo sa nerešenim mnogim pitanjima istorije, pa i ovim. U bespoštednom građanskom ratu, čiji su koreni bili između ostalog i u strahotama prethodnog rata, za naše se žrtve nije čulo. Cinizam utemeljen u onome što bi politikolozi nazvali „politički korektnim fašizmom“ ili ne, tek, postali smo deo „genocidnih naroda“. „Srebrenicu pre Srebrenice“ niko od međunarodno važnih faktora nije hteo da prizna, a o daleko starijim žrtvama da i ne govorimo. Tako je zacementiran onaj mozaik balkanskih odnosa koji bi nas mogao odvesti u nove krize. O drugom stradanju žrtava da i ne govorimo.

Milena Miletić

Izvor: AKTER ONLINE

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top