Nikola Žutić: Antisrpski falsifikati u udžbenicima istorije s po­seb­nim osvr­tom na fal­si­fi­ka­te o ge­no­cid­nom stra­da­nju Sr­ba

Me­mo­ran­dum SA­NU je na­stao zbog ne­sno­snog po­lo­ža­ja Sr­ba u SFRJ, u svim obla­sti­ma ma­te­ri­jal­nog i du­hov­nog ži­vo­ta dr­ža­ve i dru­štva, a na­ro­či­to zbog an­ti­srp­skih fal­si­fi­ka­ta u isto­ri­o­gra­fi­ji. Po­sle ge­no­cid­nog sa­ti­ra­nja u NDH na­stao je od 1944. ko­mu­ni­stič­ki te­ror nad Sr­bi­ma i u „no­voj” Sr­bi­ji i dru­gim srp­skim ze­mlja­ma „kom-so­ci­ja­li­stič­ke” Ju­go­sla­vi­je. Kul­tur­ni i du­hov­ni et­no­cid na­sta­vljao se to­kom us­po­sta­ve an­ti­srp­skog Bro­zo­vog re­ži­ma, ko­ji se na­ro­či­to oko­mio na bo­ga­tu srp­sku na­rod­nu i ver­sku tra­di­ci­ju…

Re­la­ti­vi­zi­ra­na je srp­ska na­ci­ja (na­rod) i u svom „isto­ri­ci­zmu” iz­jed­na­če­na sa in­stant (ve­štač­kim) na­ci­ja­ma na­sta­lim ot­pad­ni­štvom od Sr­ba to­kom 19. i 20. ve­ka. Uzor ko­mu­ni­sti­ma, iz­me­đu osta­lih, bio je i po­gu­ban Sker­li­ćev po­gled na srp­ski „na­ci­o­nal­ni ro­man­ti­zam”, ko­ji je iz­jed­na­čio sa hr­vat­skim. Sker­lić iz­jed­na­ča­va ro­man­ti­čar­ska sno­vi­đe­nja ve­za­na za „ve­li­ko­srp­stvo” ca­ra Du­ša­na i Zvo­ni­mi­ro­vu „zlu kob” po Hr­va­te. Na je­zič­ki na­ci­o­na­li­zam (ko­ji je osnov za je­dan or­gan­ski na­rod kao što su Sr­bi) on gle­da kao na po­gub­ni po­li­tič­ki in­stru­ment.

Austro-ne­mač­ko-ba­var­ski isto­ri­ča­ri na­met­nu­li su Sker­li­ću i dru­gim srp­skim po­zi­ti­vi­sti­ma ne­is­to­rij­ski po­gled na stva­ra­nje na­ci­ja na Bal­ka­nu, jer po­je­di­ni od njih tvr­de da je na­ci­ja sa­mo je­dan ose­ćaj (jed­no opre­de­lje­nje, kao i kod da­na­šnjih neo­li­be­ra­la), dok je­zik ne pred­sta­vlja ni­ka­kav osnov na­ci­je (na­ro­da), već je to sa­mo re­tro­grad­no raz­mi­šlja­nje srp­skih ro­man­ti­ča­ra. Pi­sa­lo se da mno­gi srp­ski se­lja­ci ni­su zna­li ni ko su ni šta su, iako su go­vo­ri­li istim je­zi­kom. Nji­hov po­gub­ni po­gled na „mo­der­no” na­ci­o­nal­no pi­ta­nje pre­u­zi­ma kom­plet­na le­vi­čar­ska hu­ma­ni­stič­ka na­u­ka to­kom 20. ve­ka.

Vi­dlji­vo je da se po­sle „na­ci­o­nal­nog tre­žnje­nja” s kra­ja osam­de­se­tih i to­kom de­ve­de­se­tih du­hov­na (na­ci­o­nal­na) kli­ma ni­je mno­go pro­me­ni­la u ko­rist isti­ne o srp­stvu. Fal­si­fi­ka­ti iz pret­hod­nih epo­ha su u do­broj me­ri osta­li. So­ci­ja­li­stič­ki (Mar­ko­vi­ćev i Tu­co­vi­ćev) i li­be­ral­ni (Sker­li­ćev i Ćo­ro­vi­ćev u mla­đim da­ni­ma) po­gled na srp­sko na­ci­o­nal­no pi­ta­nje osta­li su kao „pro­gre­siv­ni” re­ci­di­vi „na­pred­nog ju­go­slo­ven­stva”, „ple­me­ni­te ide­je” u od­no­su na de­sni­čar­ski „eks­trem­ni ve­li­ko­srp­ski na­ci­o­na­li­zam” ko­ji se iz­jed­na­ča­vao sa šo­vi­ni­zmom, pa je za­to 1918. uni­šten na­met­nu­tim li­be­ral­nim ju­go­slo­ven­stvom od tzv. za­pad­nih de­mo­kra­ti­ja. Ta­kav ne­pro­men­lji­vi po­gled na ni­ve­li­sa­no i stro­go kon­tro­li­sa­no na­ci­o­nal­no pi­ta­nje ute­me­ljio se u li­te­ra­tu­ri, a na­ro­či­to u udž­be­ni­ci­ma isto­ri­je, knji­žev­no­sti i srp­skog je­zi­ka.

Srp­ska na­ci­o­nal­na pro­sve­ta je na­ro­či­to na uda­ru ta­ko­zva­nih no­vih neo­li­be­ral­nih uni­ver­zal­nih vred­no­sti od vre­me­na „pe­to­ok­to­bar­skih” po­li­tič­kih pro­me­na od 2000. go­di­ne. Na uda­ru su hu­ma­ni­stič­ke na­u­ke, na­ro­či­to isto­ri­ja, knji­žev­nost i lin­gvi­sti­ka. Po­seb­no su bi­li kon­tro­li­sa­ni udž­be­ni­ci isto­ri­je, ko­ji su na eg­zak­tan na­uč­ni na­čin re­vi­di­ra­li isto­ri­o­gra­fi­ju „cr­ve­nog po­bed­ni­ka” i no­vog neo­li­be­ral­nog uzur­pa­to­ra isti­ne, i ko­ji su na­uč­no pro­ve­re­nim či­nje­ni­ca­ma po­bi­ja­li na­met­nu­te fal­si­fi­ko­va­ne isto­rij­ske ste­re­o­ti­pe.

Sma­tram da tre­ba za­šti­ti­ti tra­di­ci­o­nal­ne na­ci­o­nal­ne, pro­svet­ne, kul­tur­ne i ver­ske vred­no­sti od an­ti­e­vrop­skih neo­li­be­ral­nih kre­ta­nja. Ta­kva ide­o­lo­gi­ja ide upra­vo u an­ti­e­vrop­skom prav­cu ne­gi­ra­nja na­ve­de­nih vred­no­sti. Ona ra­za­ra tra­di­ci­o­nal­ne cr­kve i ver­ske or­ga­ni­za­ci­je, ra­za­ra tra­di­ci­o­nal­ne na­ro­de iz ko­jih stva­ra no­ve evrop­ske nad­na­ci­je, stva­ra sub­kul­tu­ru to­bo­žnjeg avan­gard­nog, mo­der­ni­stič­kog, no­vo­e­vrop­skog, kul­tur­nog zna­ča­ja. Ana­ci­o­nal­ne vred­no­sti se če­sto pre­ko udž­be­ni­ka pre­zen­tu­ju uče­ni­ci­ma i stu­den­ti­ma srp­skih uni­ver­zi­te­ta i pri­sut­ne su u na­sta­vi ne­ko­li­ci­ne be­o­grad­skih fa­kul­te­ta. Ne­vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je glo­ba­li­stič­kog ide­o­lo­škog usme­re­nja ve­li­ku ener­gi­ju su tro­ši­le na pro­pa­gan­du ana­ci­o­nal­nih udž­be­ni­ka, pre­ko or­ga­ni­zo­va­nja broj­nih se­mi­na­ra na za­da­tu te­mu: ka­ko na­pi­sa­ti ide­o­lo­ško-po­li­tič­ki po­do­ban udž­be­nik za mon­di­jal­nu Evro­pu? Pri tom se in­kvi­zi­tor­ska re­to­ri­ka upo­tre­blja­va­la pro­tiv udž­be­ni­ka ko­ji su iska­ka­li iz pro­pi­sa­nog ana­ci­o­nal­nog (ili an­ti­srp­skog) mo­de­la.

Svo­jim lič­nim is­ku­stvom uve­rio sam se u svu že­sti­nu na­pa­da soc­re­a­li­sta (pro­i­za­šlih iz ko­mu­ni­stič­kog ide­o­lo­škog ši­nje­la) i neo­li­be­ra­la iz ta­bo­ra Gra­đan­skog sa­ve­za i De­mo­krat­skog cen­tra. Na­i­me, ja sam bio je­dan od auto­ra (po­red dr Ko­ste Ni­ko­li­ća i dr Mom­či­la Pa­vlo­vi­ća) me­dij­ski mno­go na­pa­da­nog udž­be­ni­ka za III i IV raz­red gim­na­zi­je iz 2001. go­di­ne. Ni dan da­nas ni­je mi ja­sno ka­ko je Za­vod za iz­da­va­nje udž­be­ni­ka us­peo da ob­ja­vi je­dan ta­kav „pre­kret­nič­ki” na­ci­o­nal­ni udž­be­nik po­red no­vih gra­đan­skih kon­tro­lo­ra uma. Neo­b­u­zda­na me­dij­ska kri­ti­ka ovog na­šeg udž­be­ni­ka sve­do­či u ko­joj me­ri je dnev­na po­li­ti­ka uvek od­re­đi­va­la kon­cep­ci­ju, na­stav­ni pro­gram i plan u škol­skom si­ste­mu. Oči­gled­na je stal­na ten­den­ci­ja da se re­vi­di­ra isto­rij­ski sa­dr­žaj, ka­da je u pi­ta­nju na­ci­o­nal­na isto­ri­ja Sr­ba, pod pri­ti­skom ide­o­lo­ško-po­li­tič­kih i rat­nih pro­me­na.

Ka­ko se gu­bi­la ko­ja srp­ska oblast u ovom po­sled­njem ra­tu, iz na­stav­nih pla­no­va je bri­sa­na ili svo­đe­na na mi­ni­mum isto­ri­ja po­je­di­nih srp­skih ze­ma­lja ko­je su ote­te si­lom glo­ba­li­sta (gu­bi­tak Re­pu­bli­ke Srp­ske Kra­ji­ne ozna­ča­vao je bri­sa­nje isto­ri­je kra­ji­ških Sr­ba; u Re­pu­bli­ci Srp­skoj sla­bio je u to vre­me dr­žav­no-na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet zbog sla­bog pri­me­nji­va­nja Dej­ton­skog spo­ra­zu­ma; zbog se­pa­ra­ti­stič­kih na­sto­ja­nja Đu­ka­no­vi­će­vog re­ži­ma bio je ugro­žen po­lo­žaj Sr­ba Cr­ne Go­re, dok je Ma­ke­do­ni­ja, kao sta­ra ne­ma­njić­ka „Ju­žna Sr­bi­ja”, u pot­pu­no­sti ne­sta­la iz vi­do­kru­ga srp­ske tra­di­ci­o­nal­ne na­u­ke i po­li­ti­ke). Po­što je Ko­smet po­sta­jao sve ma­nje srp­ski, oče­ki­va­lo se da će se u bu­duć­no­sti u udž­be­ni­ci­ma isto­ri­je obim isto­ri­je o srp­skom na­ro­du pod osman­lij­skom upra­vom re­vi­di­ra­ti i sve­sti na sim­bo­li­ku.

Pod ide­o­lo­škim pri­ti­skom uti­caj­nih po­li­tič­kih struk­tu­ra iz ta­da­šnjeg Gra­đan­skog sa­ve­za, Li­be­ral­no-de­mo­krat­ske par­ti­je i De­mo­krat­skog cen­tra (iz biv­še vla­sti), dru­go i osta­la iz­da­nja ovog na­šeg na­ci­o­nal­nog udž­be­ni­ka pre­tr­pe­lo je cen­zor­ske za­hva­te. Za­vod za iz­da­va­nje udž­be­ni­ka Re­pu­bli­ke Sr­bi­je mo­rao se po­vi­no­va­ti pri­ti­sci­ma moć­nih „de­mo­krat­skih in­kvi­zi­to­ra”. Iz udž­be­ni­ka je, na pri­mer, iz­bri­sa­na mo­ja uvod­na lek­ci­ja o pre­sud­nom uti­ca­ju ide­o­lo­gi­ja na isto­rij­ska kre­ta­nja, na­ro­či­to gra­đan­skog li­be­ra­li­zma (u obla­sti kul­tu­re, spor­ta, pri­vre­de, ve­re i dru­gog). Isto­ri­ja pre­ko­drin­skih i „pre­čan­skih” Sr­ba, u skla­du sa dnev­no­po­li­tič­kim evro­u­ni­jat­skim i unu­tra­šnjim an­ti­srp­skim-srp­skim dr­žav­nim po­tre­ba­ma, u dru­gom iz­da­nju sve­de­na je na ostat­ke osta­ta­ka. Dok je u pr­vom iz­da­nju udž­be­ni­ka isto­ri­ji Sr­ba u Hr­vat­skoj i Sla­vo­ni­ji, Ba­ra­nji, Srp­skoj Kra­ji­ni, Dal­ma­ci­ji, Her­ce­go­vi­ni, Bo­sni, Ba­na­tu, Bač­koj i Sre­mu bi­lo po­sve­će­no naj­ma­nje pet me­tod­skih je­di­ni­ca, u dru­gom, cen­zu­ri­sa­nom iz­da­nju, isto­ri­ja tih re­gi­o­na sve­de­na je na dve me­tod­ske je­di­ni­ce.

Ko su bi­li pro­ta­go­ni­sti be­so­muč­nih na­pa­da na naš „srp­ski” udž­be­nik, oči­šćen od ko­mu­ni­stič­kih ana­ci­o­nal­nih ste­re­o­ti­pa? Pre svih, tu je bio po go­di­na­ma naj­sta­ri­ji, ali za­to u na­pa­di­ma naj­u­por­ni­ji, pu­bli­ci­sta De­si­mir To­šić (ko­ji ni­je isto­ri­čar, ali se ipak i 1991. že­sto­ko oko­mio na za­jed­nič­ku knji­gu prof. Pe­tra­no­vi­ća i me­ne o 27. mar­tu 1941). Iz­dvo­jio bih jed­nu nje­go­vu ap­surd­nu opa­sku ka­da je go­vo­rio da ne­ma „de­mo­kra­ti­je u udž­be­ni­ku”. Svoj­stve­no „uče­nim uni­ver­za­li­sti­ma”, To­šić je ostao ne­do­re­čen, od­no­sno ni­je pre­ci­zi­rao na ko­ji tip de­mo­kra­ti­je je mi­slio, da li na an­tič­ku, hri­šćan­sku ili mo­žda li­be­ral­nu ili na­rod­nu (ko­mu­ni­stič­ko-so­ci­ja­li­stič­ku) de­mo­kra­ti­ju. Po­je­din­ci iz To­ši­će­vog De­mo­krat­skog cen­tra (kom je na če­lu bio ana­ci­o­nal­ni Mi­ću­no­vić) po­jam de­mo­kra­ti­je su sve­li sa­mo na po­dob­nu gra­đan­sku li­be­ral­nu de­mo­kra­ti­ju, ko­ja se sve vi­še pre­tva­ra­la u neo­li­be­ral­nu. Po­što se ter­min „de­mo­kra­ti­ja” u me­di­ji­ma ne­pre­ci­zno eks­plo­a­ti­še, ta­da sam raz­mi­šljao u prav­cu da bi, na­ro­či­to đa­ci­ma, tre­ba­lo pre­do­či­ti pra­vu upo­tre­bu te re­či, u ide­o­lo­ško-po­li­tič­kom smi­slu.

Od na­pa­da­ča na udž­be­nik To­šić je ipak bio naj­u­če­ni­ji u od­no­su na ple­ja­du ne­is­to­ri­ča­ra, po­put biv­še pred­stav­ni­ce Mi­ni­star­stva pro­sve­te Tin­de Ko­vač, no­vi­nar­ke li­sta „Da­nas” Mi­li­ce Jo­va­no­vić, no­vi­na­ra „Vre­me­na” Mi­lo­ša Va­si­ća, ko­ji je ovaj naš udž­be­nik kr­stio kao „čet­nič­ku či­tan­ku za ma­tu­ran­te” (pr­vi put se otvo­re­no pi­sa­lo o an­ti­na­ci­stič­kom po­kre­tu Ju­go­slo­ven­ske voj­ske u Otadž­bi­ni na če­lu sa ge­ne­ra­lom Mi­ha­i­lo­vi­ćem, ko­ji je, za­jed­no sa par­ti­zan­skim, bio an­ti­o­ku­pa­tor­ski i oslo­bo­di­lač­ki). Ta­kvim či­nje­ni­ca­ma, ko­je je na­ro­či­to is­ti­cao dr Ko­sta Ni­ko­lić, sa­mo se do­pri­no­si­lo po­pu­lar­no­sti udž­be­ni­ka kod ši­ro­kih slo­bod­no­mi­sle­ćih omla­din­skih ma­sa. Pro­fe­sor­ke Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du, dr Du­brav­ku Sto­ja­no­vić i dr Olju Mi­lo­sa­vlje­vić, u kri­ti­ci su vo­di­le ana­ci­o­nal­nost i po­li­tič­ka pri­pad­nost (ili sim­pa­ti­zer­stvo) Gra­đan­skom sa­ve­zu ili De­mo­krat­skom cen­tru, dok je struč­no-na­uč­na po­le­mi­ka kod njih iz­o­sta­la.

Ovaj naš „slo­bo­dar­ski udž­be­nik” je da­kle, vr­lo po­u­čan pri­mer ka­ko je dnev­na po­li­ti­ka, bez ob­zi­ra što se ona na­zi­va­la „de­mo­krat­skom”, mo­gla na dra­sti­čan ne­ci­vi­li­za­cij­ski na­čin, bez ute­me­lje­nih ar­gu­me­na­ta, dis­kre­di­to­va­ti auto­re – pi­sce. U dru­goj po­lo­vi­ni dve­hi­lja­di­tih ovaj naš udž­be­nik je po­no­vo cen­zu­ri­san, a ja sam bri­san kao ko­a­u­tor, iz­gle­da zbog mog tu­ma­če­nja „eks­trem­ne isti­ne”, ali i zbog pri­pad­ni­štva Srp­skoj ra­di­kal­noj stran­ci od 2005. go­di­ne (od 2007. sam i na­rod­ni po­sla­nik). Ta­da­šnji di­rek­tor Za­vo­da za udž­be­ni­ke Mi­lo­ljub Al­bi­ja­nić iz G17+ (moj „ko­le­ga” na­rod­ni po­sla­nik) ni­je me uop­šte oba­ve­stio, ka­ko zah­te­va uč­ti­vost i osnov­ni fer po­slov­ni od­nos, da sam bri­san iz udž­be­ni­ka kao ko­a­u­tor. O mom ukla­nja­nju ni­sam sa­znao ni od mo­jih ko­le­ga iz In­sti­tu­ta za sa­vre­me­nu isto­ri­ju, dr Ni­ko­li­ća i dr Pa­vlo­vi­ća, već me je je­dan uče­nič­ki ro­di­telj na uli­ci oba­ve­stio da vi­še ni­sam ko­a­u­tor na­ve­de­nog udž­be­ni­ka.

Kao na­rod­ni po­sla­nik Srp­ske ra­di­kal­ne stran­ke, u Na­rod­noj skup­šti­ni Sr­bi­je po­mi­njao sam ana­ci­o­nal­nu stra­te­gi­ju u ra­du ne­ko­li­ci­ne fa­kul­te­ta i na­ro­či­to ana­ci­o­nal­nu i neo­li­be­ral­nu stra­te­gi­ju Prav­nog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta „Uni­on”. Na mo­je kri­tič­ke opa­ske na ra­čun tog fa­kul­te­ta, iz Mi­ni­star­stva pro­sve­te mi je bi­ro­krat­ski od­go­va­ra­no da ta pro­svet­no-na­uč­na in­sti­tu­ci­ja oba­vlja de­lat­nost u skla­du sa za­ko­nom za­ga­ran­to­va­nim prin­ci­pom aka­dem­skih slo­bo­da, pod ko­jim se, u skla­du sa čla­nom 5. Za­ko­na o vi­so­ko­škol­skom obra­zo­va­nju, pod­ra­zu­me­va slo­bo­da na­uč­no­i­stra­ži­vač­kog ra­da i umet­nič­kog stva­ra­la­štva, uklju­ču­ju­ći slo­bo­du is­tra­ži­va­nja, jav­nog pred­sta­vlja­nja na­uč­nih re­zul­ta­ta i umet­nič­kih do­stig­nu­ća, slo­bo­da iz­bo­ra me­to­da, in­ter­pre­ta­ci­je na­stav­nih sa­dr­ža­ja i slo­bo­da iz­bo­ra stu­dij­skih pro­gra­ma.

Pod prin­ci­pom aka­dem­skih slo­bo­da, ana­ci­o­nal­ni „gra­đan­ski” Za­kon o vi­so­kom obra­zo­va­nju iz 2005. go­di­ne pred­vi­đao je slo­bod­no, bo­lje re­ći, neo­d­go­vor­no ugro­ža­va­nje dr­žav­nih i na­ci­o­nal­nih te­me­lja, tra­di­ci­o­nal­ne na­u­ke, tra­di­ci­o­nal­nog mo­ra­la, pa su se mo­gli „slo­bod­no” štam­pa­ti i uni­ver­zi­tet­ski udž­be­ni­ci sum­nji­ve na­ci­o­nal­ne ori­jen­ta­ci­je. Ta­kve ne­kon­tro­li­sa­ne aka­dem­ske slo­bo­de mo­gle su sa­mo do­pri­no­si­ti du­hov­noj anar­hi­ji i ha­o­su u dru­štvu. Pred­la­gao sam u Na­rod­noj skup­šti­ni neo­p­hod­nu in­ter­ven­ci­ju dr­žav­ne upra­ve, od­no­sno nad­le­žnog mi­ni­stra, ko­ji u svom re­so­ru tre­ba da pred­sta­vlja naj­ve­ći dr­žav­ni auto­ri­tet. Mi­ni­stri bi tre­ba­lo da bu­du is­klju­či­vo ru­ko­vo­đe­ni in­te­re­si­ma slu­žbi, prin­ci­pi­ma po­što­va­nja za­ko­na.

Pre­ma pro­svet­nim za­ko­ni­ma, mi­ni­star pro­sve­te ima od­lu­ču­ju­ću reč u ka­drov­skoj po­li­ti­ci, kod oce­ne kva­li­te­ta na­sta­ve, pa ta­ko i kva­li­te­ta udž­be­ni­ka… Ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti da pro­svet­ni rad mo­že na naj­bo­lji na­čin kod mla­dih lju­di da raz­vi­ja pa­tri­ot­ski ose­ćaj, ko­ji pre­ko na­ci­o­nal­nog vas­pi­ta­nja ja­ča dr­žav­no i na­ci­o­nal­no je­din­stvo. Srp­ska dr­ža­va je od pe­to­ok­to­bar­skog pu­ča za­bo­ra­vi­la ele­men­tar­ni na­ci­o­nal­no-pro­svet­ni rad pred na­le­tom uni­ver­zal­nih neo­li­be­ral­nih stre­mlje­nja pre­ko ta­ko­zva­nih aka­dem­skih slo­bo­da ko­je su mo­gle iza­zva­ti pot­pu­nu na­ci­o­nal­nu i dr­ža­vo­tvor­nu neo­d­go­vor­nost, ko­ja se na­ro­či­to mo­gla is­po­lja­va­ti u sum­nji­vim iz­da­nji­ma udž­be­ni­ka.

Struč­na ali i ši­ra na­rod­na jav­nost oče­ki­va­la je ve­ću kon­tro­lu kod iz­da­va­nja udž­be­ni­ka u vre­me­nu na­pred­njač­ke vla­da­vi­ne od 2012. pa do da­nas, ko­ja je sva­ka­ko ro­do­lju­bi­vi­ja od pret­hod­ne „do­sov­ske” vla­sti. Na­su­prot ta­kvim oče­ki­va­nji­ma, sum­nji­vi ino­stra­ni i do­ma­ći iz­da­va­či su se i da­lje umno­ža­va­li, pa su se u udž­be­ni­ci­ma po­ja­vlji­va­le lek­ci­je (me­tod­ske je­di­ni­ce) ko­je di­rekt­no ugro­ža­va­ju obra­zo­va­nje i na­ci­o­nal­no vas­pi­ta­nje srp­ske omla­di­ne. U me­di­ji­ma se čak i ne­kad je­di­ni „po­u­za­ni” dr­žav­ni iz­da­vač – Za­vod za iz­da­va­nje udž­be­ni­ka – op­tu­žu­je za „lo­ša” iz­da­nja udž­be­ni­ka isto­ri­je, sa pro­iz­volj­nim či­nje­ni­ca­ma iz sum­nji­vih iz­vo­ra. Ta­ko se u me­di­ji­ma ra­ši­ri­la po­le­mi­ka ve­za­na za za­ne­ma­ri­va­nje Ja­se­nov­ca („je­dva tre­ći­na stra­ne” o tom stra­ti­štu) i za pro­ble­ma­tič­ne po­dat­ke o bro­ju žr­ta­va, kao i o na­ci­o­nal­no ver­skom sa­sta­vu tih žr­ta­va, ko­ji su ob­ja­vlje­ni u naj­no­vi­jem udž­be­ni­ku za osmi raz­red osnov­ne ško­le (iz 2015).

Na­ve­de­ni broj žr­ta­va u udž­be­ni­ku se kre­će od 50.000, pre­ma pro­ble­ma­tič­nim kon­struk­ci­ja­ma hr­vat­skih re­vi­zo­ra bro­ja žr­ta­va, do vi­še od 100.000 pre­ma voj­nim iz­vo­ri­ma, ka­ko se na­vo­di u udž­be­ni­ku. Pro­ble­ma­ti­čan je po­da­tak iz­ne­sen u udž­be­ni­ku, ko­ji je za auto­re „naj­po­u­zda­ni­ji”, da je broj ubi­je­nih Je­vre­ja „naj­ma­nje 30.000”. Iza Je­vre­ja se na­vo­de Ro­mi, Hr­va­ti ko­mu­ni­sti (Ju­go­slo­ve­ni) i na kra­ju Sr­bi, za ko­je je na­pi­sa­no da je „ra­spon po­da­ta­ka o bro­ju žr­ta­va ve­o­ma ši­rok”. Ipak su auto­ri udž­be­ni­ka dr Ko­sta Ni­ko­lić i dr Bon­džić na kra­ju is­ta­kli da su Sr­bi naj­vi­še stra­da­li u lo­go­ru Ja­se­no­vac.

Ni­je mi ja­sno zbog če­ga se je­vrej­sko stra­dal­ni­štvo u Ja­se­nov­cu to­li­ko ne­pre­ci­zno iz­no­si (uve­li­ča­va), ka­da je po­zna­to da je u Kra­lje­vi­ni Ju­go­sla­vi­ji bi­lo oko 60.000 Je­vre­ja (sa ne­ko­li­ko hi­lja­da pri­spe­lih be­gu­na­ca iz evrop­skih ze­ma­lja pod na­ci­stič­kom oku­pa­ci­jom od 1938/1939. go­di­ne), a ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti či­nje­ni­cu da su pri tom broj­ni Je­vre­ji stra­da­li i u Kon­cen­tra­ci­o­nom lo­go­ru Go­spić, u ve­le­bit­skim ja­ma­ma (Ša­ra­no­va ja­ma i dru­ge), a na­ro­či­to na oto­ku Pa­gu (vi­še hi­lja­da). Ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti ni na či­nje­ni­cu da je oko šest hi­lja­da Je­vre­ja stra­da­lo u ze­mun­skom lo­go­ru („Saj­mi­štu”) na te­ri­to­ri­ji NDH (pod ne­mač­kom upra­vom). Ču­di me za­što Je­vre­ji ni­su po­mi­šlja­li na tu­žbu pro­tiv Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske za zlo­či­ne ge­no­ci­da nad je­vrej­skim na­ro­dom u NDH. Po­ne­kad ne­do­sta­je so­li­dar­nost je­vrej­skog stra­dal­nič­kog na­ro­da sa srp­skim stra­dal­nič­kim na­ro­dom, na­ro­či­to od stra­ne Je­vre­ja u Hr­vat­skoj.

Hr­vat­ski re­vi­zi­o­ni­sti bro­ja ubi­je­nih u Ja­se­nov­cu is­ti­ču da je u lo­go­ru stra­da­lo ma­lo lju­di, „ima­ju­ći na umu rat­ne okol­no­sti”. Ra­ni­jih go­di­na su naj­ek­strem­ni­ji re­vi­zo­ri u sma­nji­va­nju bro­ja žr­ta­va bi­li isto­ri­ča­ri Ju­re Kri­što i Jo­sip Jur­če­vić. Me­đu­tim, u po­sljed­nje vre­me po­ja­vi­la se ple­ja­da još rev­no­sni­jih re­vi­zo­ra. Je­dan od njih, Hor­vat, tvr­di da je u Ja­se­nov­cu stal­no bi­lo oko 2.000 za­to­če­ni­ka, dok je „kroz nje­ga pro­šlo još ne­ko­li­ko ti­su­ća lju­di”. Re­vi­zor Vu­kić na­vo­di da „po­sli­je­rat­ne op­šir­no pro­vo­đe­ne eks­hu­ma­ci­je ni­su uspje­le pro­na­ći vi­še od 500 po­smrt­nih osta­ta­ka”. Enorm­nim uma­nji­va­njem bro­ja žr­ta­va ne že­le se sa­mo ne­gi­ra­ti pro­iz­volj­ni, po­li­tič­ki mo­ti­vi­sa­ni su­do­vi pre­ma ko­ji­ma je u lo­go­ru ubi­je­no od 700.000 do mi­li­on lju­di,2) ne­go i na­la­zi „na­uč­nih is­tra­ži­va­nja” pre­ma ko­ji­ma je u lo­go­ru bi­lo de­se­tak pu­ta ma­nje žr­ta­va (od na­ve­de­nih 700.000). To tvr­di is­tra­ži­vač Žer­ja­vić pre­ma na­la­zi­ma iz 1989. go­di­ne. Ko­čo­vić je (1985) iz­ra­ču­nao da je u Ja­se­nov­cu stra­da­lo oko 85.000 lju­di: od 45.000 do 52.000 Sr­ba, oko 13.000 Je­vre­ja, oko 10.000 Ci­ga­na i oko 10.000 Hr­va­ta.

Svo­je­vre­me­no su an­ti­srp­ski ele­men­ti ini­ci­ra­li da se u Be­o­gra­du or­ga­ni­zu­je kon­fe­ren­ci­ja i iz­lo­žba o ho­lo­ka­u­stu (ge­no­ci­du) nad Je­vre­ji­ma i Ci­ga­ni­ma, bez uklju­či­va­nja ge­no­ci­da nad Sr­bi­ma. Iz­vo­đač ta­kvih ne­do­stoj­nih ra­do­va tre­ba­lo je da bu­de (da se ne po­ve­ru­je) Mi­ni­star­stvo kul­tu­re Re­pu­bli­ke Sr­bi­je u apri­lu 2016. go­di­ne. Na toj kon­fe­ren­ci­ji glav­ni go­vor­nik je tre­ba­lo da bu­de epi­skop sla­von­ski Jo­van Ću­li­brk, ina­če pred­sed­nik Uprav­nog od­bo­ra Mu­ze­ja ge­no­ci­da u Be­o­gra­du. Ta­kva ma­ni­fe­sta­ci­ja bi­la bi po­ku­šaj dis­kri­mi­na­ci­je srp­skih žr­ta­va. Tim po­te­zom je valj­da ši­roj jav­no­sti tre­ba­lo pred­sta­vi­ti srp­ske žr­tve kao ma­nje vred­ne. Mi­ni­star­stvo kul­tu­re Re­pu­bli­ke Sr­bi­je je ipak, na kra­ju, zbog broj­nih pro­te­sta i va­pa­ja, od­u­sta­lo od or­ga­ni­zo­va­nja ta­kve ne­do­lič­ne ma­ni­fe­sta­ci­je.

Mi­ni­star pro­sve­te i na­u­ke Mla­den Šar­če­vić je po­sle po­le­mi­ke u me­di­ji­ma oko udž­be­ni­ka isto­ri­je za osmi raz­red iz­ja­vio da će, u ci­lju kon­tro­le nad udž­be­ni­ci­ma, for­mi­ra­ti po­seb­nu je­di­ni­cu pri Za­vo­du za una­pre­đi­va­nje obra­zo­va­nja, ko­ja će se ba­vi­ti na­ci­o­nal­nim pro­gra­mi­ma u Sr­bi­ji, Re­pu­bli­ci Srp­skoj, kao i u ško­la­ma s po­seb­no or­ga­ni­zo­va­nom na­sta­vom za srp­sku de­cu u re­gi­o­nu i di­ja­spo­ri. Pred­vi­đe­no je da ta je­di­ni­ca osmi­šlja­va je­din­stve­ne na­ci­o­nal­ne pro­gra­me iz isto­ri­je, ge­o­gra­fi­je, knji­žev­no­sti, je­zi­ka i op­šte kul­tu­re. Mi­ni­star je obe­ćao da će iz­nad sve­ga po­ten­ci­ra­ti srp­sku na­u­ku.

Ru­ko­vo­di­lac Cen­tra za raz­voj pro­gra­ma i udž­be­ni­ka Za­vo­da za una­pre­đi­va­nje obra­zo­va­nja i vas­pi­ta­nja, Ta­tja­na Mi­šo­vić, iz­ja­vi­la je u sep­tem­bru 2018. da struč­nja­ci ovog te­la, for­mi­ra­nog od­lu­kom vla­de, sa sa­rad­ni­ci­ma iz ško­la, sa fa­kul­te­ta i in­sti­tu­ta, da­ju pred­log no­vog pla­na i pro­gra­ma za od­re­đe­ni pe­ri­od. Pri tom, Na­ci­o­nal­ni pro­svet­ni sa­vet da­je mi­šlje­nje o pred­lo­gu, a on­da plan do­no­si mi­ni­star pro­sve­te. Po dalj­njoj pro­ce­du­ri, iz­da­va­či od tog vre­me­na ima­ju 150 da­na da do­sta­ve Mi­ni­star­stvu pred­lo­ge udž­be­ni­ka, a ono ih pro­sle­đu­je Za­vo­du na struč­nu oce­nu. Po­tom auto­ri, ko­je iz re­do­va na­stav­ni­ka i fa­kul­tet­skih i in­sti­tut­skih na­uč­ni­ka bi­ra iz­da­vač, pi­šu udž­be­ni­ke na osno­vu usvo­je­nih pro­gra­ma i uput­sta­va za nji­ho­vu re­a­li­za­ci­ju.

Sva­ki ru­ko­pis udž­be­ni­ka do­sta­vlja se Za­vo­du za una­pre­đi­va­nje obra­zo­va­nja u pi­sa­noj i elek­tron­skoj for­mi, sa mi­šlje­njem tri re­cen­zen­ta ko­je bi­ra­ju sa­mi iz­da­va­či (po svo­joj vo­lji?). Po­tom Za­vod for­mi­ra ko­mi­si­ju ko­ja ima 60 da­na da pre­gle­da ru­ko­pi­se, vra­ti ih iz­da­va­či­ma na do­ra­du (uko­li­ko se uoče ne­do­sta­ci) i da struč­nu oce­nu udž­be­ni­ka. Ako Ko­mi­si­ja Za­vo­da pred­lo­ži odo­bra­va­nje udž­be­ni­ka, pred­log ide u Mi­ni­star­stvo pro­sve­te, a mi­ni­star iz­da­je re­še­nje da je udž­be­nik odo­bren za na­sta­vu. Po­tom se na in­ter­net stra­ni­ci Mi­ni­star­stva i u „Pro­svet­nom pre­gle­du”, naj­ka­sni­je do 15. fe­bru­a­ra, ob­ja­vlju­je ka­ta­log odo­bre­nih udž­be­ni­ka, a iz­da­va­či ša­lju ško­la­ma pri­mer­ke knji­ga. Za­tim ško­le iz ka­ta­lo­ga bi­ra­ju udž­be­ni­ke pre­ma od­lu­ci na­stav­nič­kog ve­ća i o sve­mu se oba­ve­šta­va sa­vet ro­di­te­lja. Za­vod u pro­gra­mu od­re­đu­je ko­je će obla­sti iz isto­ri­je, na pri­mer, da se uče u ne­kom raz­re­du, dok obim pa­su­sa ili stra­na o te­mi ko­ja će bi­ti za­stu­plje­na u udž­be­ni­ku od­re­đu­je is­klju­či­vo autor, od­no­sno iz­da­vač ko­ji ga je an­ga­žo­vao.3)

Mi­šo­vi­će­va na kra­ju ob­ja­šnja­va da oblast „Dru­gi svet­ski rat” u osmom raz­re­du ima če­ti­ri pa­su­sa: „U če­tvr­tom pa­su­su ’Bi­lans ra­ta i do­pri­nos Ju­go­sla­vi­je po­be­di an­ti­fa­ši­stič­ke ko­a­li­ci­je’, jed­na te­ma je ’Lo­go­ri smr­ti Ja­se­no­vac, Sta­ra Gra­di­ška, Saj­mi­šte, Ba­nji­ca, ge­no­cid i ho­lo­ka­ust’”. Me­đu­tim, je­dan od naj­ve­ćih lo­go­ra na ju­go­i­sto­ku Evro­pe u le­to 1941. go­di­ne, Kon­cen­tra­ci­o­ni lo­gor Go­spić, sa stra­ti­šti­ma u sa­mom Go­spi­ću i oko­li­ni, na Ve­le­bi­tu (Ja­dov­no i dru­ge kra­ške ja­me), Pa­gu, Kar­lo­ba­gu i Tri­banj Ši­bu­lji­ni, uop­šte se ne po­mi­nje me­đu na­ve­de­nim lo­go­ri­ma, od ko­jih je ve­ći­na po obi­mu eg­ze­ku­ci­je ma­nja. Mi­šo­vi­će­va is­ti­če va­žnu či­nje­ni­cu ve­za­nu za ak­tu­el­ne po­le­mi­ke u jav­no­sti, da iz­da­va­či ima­ju slo­bo­du da tu te­mu ob­ra­de na dve stra­ne ili u dva pa­su­sa.

Pre­ma iz­ja­va­ma na­stav­ni­ka iz osnov­nih ško­la, da­kle lju­di iz prak­se, oni su uglav­nom oda­bra­li „neo­spo­ra­va­ni” udž­be­nik za osmi raz­red Za­vo­da za udž­be­ni­ke iz 2010/11, či­ji su auto­ri dr Đor­đe Đu­rić iz Ma­ti­ce srp­ske iz No­vog Sa­da i dr Mom­či­lo Pa­vlo­vić iz In­sti­tu­ta za sa­vre­me­nu isto­ri­ju. Na­stav­nik isto­ri­je iz OŠ „Fi­lip Vi­šnjić” u Mo­ro­vi­ću Ru­dić, za­pa­ža da je u tre­nut­ku iz­la­ska udž­be­ni­ka iz 2010. go­di­ne po­pi­sa­no 73.000 stra­da­lih, ali da je ne­dav­no na jed­noj kon­fe­ren­ci­ji čuo za po­da­tak da je do sa­da po­pi­sa­no 120.000 žr­ta­va (na­stav­ni­ci, da­kle, pom­no pra­te naj­no­vi­ja is­tra­ži­va­nja – N. Ž). On da­lje na­vo­di da u po­me­nu­tom iz­da­nju Za­vo­da iz 2010. sto­ji da su pr­ve pro­ce­ne po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta bi­le da je Ja­se­no­vac od­neo iz­me­đu 500.000 i 600.000 ži­vo­ta, i da me­đu nji­ma do­mi­ni­ra­ju Sr­bi. Na­stav­nik Ru­dić na kra­ju za­klju­ču­je da je oči­gled­nu za­bu­nu iza­zva­lo ka­sni­je iz­da­nje Za­vo­da za udž­be­ni­ke iz 2015. (dr Ko­ste Ni­ko­li­ća i dr Dra­go­mi­ra Bon­dži­ća), „u ko­me ob­ja­šnje­nje ni­je ta­ko de­talj­no”.

Neo­bja­šnji­vo je da je mi­ni­stru Šar­če­vi­ću i nje­go­vim sa­rad­ni­ci­ma, uz eks­per­ti­zu Za­vo­da za una­pre­đi­va­nje obra­zo­va­nja, pro­ma­kao na­ve­de­ni pro­pust u udž­be­ni­ku za isto­ri­ju, ko­ju on iz­u­zet­no ce­ni i po­zna­je. Na me­ne je ina­če mi­ni­star Šar­če­vić osta­vio uti­sak osve­šće­nog na­ci­o­nal­nog ra­de­ni­ka, ko­ji sam (za­jed­no sa dr Vo­ji­sla­vom Še­še­ljem) ste­kao u lič­nom kon­tak­tu s njim u nje­go­vom ka­bi­ne­tu. Tom pri­li­kom na­ro­či­to je is­ta­kao svoj pod­vig sa osni­va­njem pri­vat­ne gim­na­zi­je „Ru­đer Bo­ško­vić”, ko­ja no­si ime po na­uč­ni­ku Sr­bi­nu ri­mo­ka­to­li­ku, ko­ga je i pred­sta­vio kao Sr­bi­na ri­mo­ka­to­li­ka, i pri tom is­pri­čao aneg­do­tu ve­za­nu za kri­ti­ke srp­skih du­še­bri­žni­ka, ko­ji su ga pi­ta­li zbog če­ga on ugled­noj gim­na­zi­ji usred Be­o­gra­da da­je ime jed­nog Hr­va­ta (Ru­đe­ra Bo­ško­vi­ća).

***

Na­su­prot štu­rim po­da­ci­ma iz udž­be­ni­ka o ge­no­ci­du (ho­lo­ka­u­stu) nad Sr­bi­ma, Je­vre­ji­ma i Ci­ga­ni­ma, po­sto­ji obi­lje isto­rij­skih iz­vo­ra ko­ji­ma se mo­že opo­vrg­nu­ti sma­nji­va­nje srp­skih žr­ta­va ko­je do ka­ri­ki­ra­nja vr­še hr­vat­ski auto­ri, ali u po­sled­nje vre­me i po­je­di­ni srp­ski isto­ri­ča­ri i na­dri­i­sto­ri­ča­ri. U po­rat­nim vre­me­ni­ma bi­lo je pre­u­ve­li­ča­nih pro­ce­na (od 700.000 do mi­li­on žr­ta­va u Ja­se­nov­cu) ko­je su se spro­vo­di­le zbog na­dok­na­de rat­ne šte­te i re­pa­ra­ci­ja Ju­go­sla­vi­ji. To je broj „dr­žav­ne sta­ti­sti­ke” iz 1945/46. od 1,706.000 ukup­nih žr­ta­va Ju­go­sla­vi­je i 700.000 ubi­je­nih u Ja­se­nov­cu, ko­ji je ipak pre­u­ve­li­čan. Do pot­pu­no pre­ci­znog bro­ja se ne mo­že do­ći jer je ko­mu­ni­stič­ki ap­so­lu­ti­zam ana­te­mi­sao bi­lo ka­kvo ba­vlje­nje te­mom usta­škog po­ko­lja Sr­ba, zbog pro­kla­mo­va­nog „brat­stva i je­din­stva”. Na­i­me, od­mah po­sle ra­ta (a i ka­sni­je) ni­je bi­lo do­zvo­lje­no is­tra­ži­va­ti te­ren i sta­ti­sti­ku ge­no­ci­da, pa su mno­gi do­ka­zi ne­sta­li, le­še­vi su ne­sta­ja­li zbog ero­zi­je tla uz Sa­vu („od­ne­la ih Sa­va”). Broj ubi­je­nih u Ja­se­nov­cu je sva­ka­ko mno­go ve­ći od eg­zakt­nih (po­pi­sa­nih) 146.400 voj­nog isto­ri­ča­ra An­tu­na Mi­le­ti­ća i kre­će se do ne­ko­li­ko sto­ti­na hi­lja­da ubi­je­nih.

U NDH je spro­vo­đen si­ste­mat­ski dr­žav­ni zlo­čin ge­no­ci­da (ne­mač­ko-hr­vat­ski dr­žav­ni pro­je­kat), lo­go­re je osni­va­la dr­ža­va hr­vat­skog na­ro­da zbog efi­ka­snog uni­šte­nja Sr­ba, Ci­ga­na i Je­vre­ja. Ka­da je u pi­ta­nju ge­no­cid, ni­ka­ko se ne sme pri­hva­ti­ti hlad­na te­za „pu­sti­mo isto­ri­ju isto­ri­ča­ri­ma”, kao da je pred­met ras­pra­ve broj uzi­da­nog ka­me­nja u zi­di­ne ne­ke tvr­đa­ve. Du­šan Ba­sta­šić, osni­vač Udru­že­nja „Ja­dov­no” ne ne­gi­ra či­nje­ni­cu da isto­rij­skom na­u­kom tre­ba da se ba­ve na­uč­ni­ci ali, ka­ko on ka­že, „sva­ko od nas ima svo­ju vla­sti­tu, lič­nu, po­ro­dič­nu isto­ri­ju i pre­da­nje o tra­ge­di­ji. Po­red to­ga, ge­ne­ra­ci­je Sr­ba ro­đe­ne po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta bi­le su u pri­li­ci da u ško­la­ma, iako sa­mo u frag­men­ti­ma i sva­ka­ko ne­do­volj­no, na­u­če po­ne­što o po­ko­lju ko­ji je za­de­sio nji­ho­ve po­ro­di­ce i na­rod ko­me pri­pa­da­ju. Ti po­tom­ci žr­ta­va, i sa­me žr­tve, ima­ju ap­so­lut­no i neo­tu­đi­vo pra­vo da in­ter­pre­ti­ra­ju isto­rij­ske do­ga­đa­je iz svo­je po­ro­dič­ne i na­ci­o­nal­ne isto­ri­je i da na­sto­je da na ovaj ili onaj na­čin pru­že do­pri­nos kul­tu­ri pam­će­nja na žr­tvu. Ko­nač­no, ne mo­že isto­rij­ska na­u­ka bi­ti sa­ma se­bi svr­ha, ne­go tre­ba da svo­ja sa­zna­nja sta­vi u funk­ci­ju obra­zo­va­nja naj­ši­re za­jed­ni­ce, iz­grad­nje na­ci­o­nal­ne sve­sti, ja­ča­nja iden­ti­tet­skog lan­ca”.

Pred­sed­nik Udru­že­nja „Ja­dov­no” di­rekt­no kri­ti­ku­je i Mu­zej ge­no­ci­da u Be­o­gra­du, na če­lu sa uti­caj­nim pred­sed­ni­kom Uprav­nog od­bo­ra, vla­di­kom Jo­va­nom Ću­li­br­kom i di­rek­to­rom dr Velj­kom Đu­ri­ćem Mi­ši­nom, da sve­sno sma­nju­ju broj li­kvi­di­ra­nih Sr­ba i osta­lih po lo­go­ri­ma i stra­ti­šti­ma ne­za­vi­sne Dr­ža­ve Hr­vat­ske. Ba­sta­šić na­ro­či­to kri­ti­ku­je Velj­ka Đu­ri­ća Mi­ši­nu zbog na­pa­da na naj­o­zbilj­ni­jeg is­tra­ži­va­ča Ja­dov­nog, dr Đu­ru Za­te­za­la (ob­ja­vio dvo­tom­nu knji­gu o Ja­dov­nom), jer ne­gi­ra Za­te­za­lov broj „ne ma­nje od 40.123 ubi­je­nih”. U po­le­mi­ci sa Mi­ši­nom, Ba­sta­šić je, iz­me­đu osta­log, za­pi­sao sle­de­će: „Ni­sam že­lio bra­ni­ti re­zul­ta­te ra­da po­koj­nog Đu­re Za­te­za­la jer, ka­ko sam na­pi­sao, nje­go­va stu­di­ja i za­o­stav­šti­na naj­vje­ro­do­stoj­ni­ja su od­bra­na od Velj­ka Đu­ri­ća Mi­ši­ne, Zvo­ni­mi­ra De­spo­ta („sta­ti­sti­čar ge­no­ci­da” iz Za­gre­ba – N. Ž) i Dra­ga­na Cvet­ko­vi­ća (iz Mu­ze­ja ge­no­ci­da u Be­o­gra­du – N. Ž.) ko­ji su se na nje­ga ostr­vi­li. Pod­sje­tio sam ka­ko je da­na­šnji pred­sed­nik Uprav­nog od­bo­ra mu­ze­ja Jo­van Ću­li­brk 2010. u Ba­nja­lu­ci (na pr­voj kon­fe­ren­ci­ji o Ja­dov­nom – N. Ž.) po­tvrd­no kli­mao gla­vom ka­da je dr Za­te­za­lo go­vo­rio upra­vo o iz­vo­ri­ma za utvr­đe­ni broj žr­ta­va. Do­da­jem i ka­ko je Jo­van Mir­ko­vić, Đu­ri­ćev pret­hod­nik u Mu­ze­ju, u svo­joj pre­zen­ta­ci­ji Za­te­za­lo­ve stu­di­je, kao ne­u­pi­tan broj žr­ta­va na­vo­dio upra­vo onaj od naj­ma­nje 40.123.” Ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti da ra­do­vi sa Kon­fe­ren­ci­je u Ba­nja Lu­ci o Ja­dov­nom ni­kad ni­su ob­ja­vlje­ni u vi­du zbor­ni­ka ra­do­va, ne znam či­jom kri­vi­com.

Ba­sta­šić da­lje is­ti­če da Đu­rić Mi­ši­na „do­vo­di u pi­ta­nje, od­no­sno dis­kva­li­fi­ku­je i Za­te­za­lov ime­nič­ni (kon­kret­no po ime­ni­ma žr­ta­va) po­pis od 10.502 žr­tve Kon­cen­tra­ci­o­nog lo­go­ra Go­spić (Ja­dov­no-Pag), ko­ji je ob­ja­vljen u nje­go­voj dvo­tom­noj knji­zi „Ja­dov­no” (Be­o­grad, 2007). Ba­sta­šić u svom tek­stu (ob­ja­vlje­nom na in­ter­ne­tu – Ja­dov­no.com) da­lje na­vo­di da je od­ri­ca­nje Mi­ši­ne i Mu­ze­ja po­če­lo još u ma­ju 2013. go­di­ne, ka­da je nje­gov ku­stos Dra­gan Cvet­ko­vić, na tri­bi­ni u Za­gre­bu (u or­ga­ni­za­ci­ji Srp­skog na­ci­o­nal­nog ve­ća) iz­ja­vio da je go­spić­ka gru­pa lo­go­ra (Go­spić, Pag, Ja­dov­no) u sve­ga dva i po me­se­ca po­sta­la me­sto stra­da­nja iz­me­đu 16.000 i 17.000 lju­di. Za broj žr­ta­va u Ja­se­nov­cu Cvet­ko­vić je ta­da iz­ja­vio da on iz­no­si iz­me­đu 122.000 i 130.000 ubi­je­nih.

Isto­ri­čar i prav­nik mr Ni­ko­la Mi­lo­van­čev iz Lju­blja­ne dao je za­ni­mlji­vu kom­pa­ra­ci­ju sta­ti­stič­kih po­da­ta­ka o broj­no­sti sta­nov­ni­štva Ju­go­sla­vi­je pre­ma po­pi­si­ma iz 1931. i 1948. go­di­ne, te do­šao do za­ključ­ka da su rat­ne žr­tve pro­ce­nje­ne u mno­go ma­njem bro­ju ne­go što je to bi­lo u stvar­no­sti. Pro­ce­ne bro­ja sta­nov­ni­ka vr­šio je Dr­žav­ni sta­ti­stič­ki ured DFJ 1945. go­di­ne. Mi­lo­van­čev je pro­ce­nio da je Dr­žav­ni ured pred­sta­vio mno­go ma­nji broj žr­ta­va, pa ža­li što ni­je mo­gao sa­zna­ti ime­na tih lju­di ko­ji su pro­ce­nu vr­ši­li, „jer oni kao da su pre­spa­va­li če­ti­ri rat­ne go­di­ne (ni­su u po­pis uvr­sti­li pri­rod­ni pri­ra­štaj sta­nov­ni­štva – N. Ž.) i kao da ni­su zna­li za Ja­se­no­vac, Ja­dov­no i dru­ga ma­sov­na stra­ti­šta”. Mi­lo­van­čev je pro­ce­nio da je oko 1,5 mi­li­o­na sta­nov­ni­ka ma­nje u Ju­go­sla­vi­ji ne­go što je to na­veo dr­žav­ni sta­ti­sti­čar iz 1945. go­di­ne, pa se pi­ta gde su oni ne­sta­li. Mi­lo­van­čev na­vo­di da je broj Ne­ma­ca ko­ji su prog­na­ni iz Ju­go­sla­vi­je iz­no­sio oko 285.000, dok je broj rat­nih za­ro­blje­ni­ka ko­ji se ni­su vra­ti­li u Ju­go­sla­vi­ju bio oko 55.000, pa ipak je osta­jao mi­nus od oko 1,100.000 sta­nov­ni­ka u no­voj Ju­go­sla­vi­ji.4) ***

O bro­ju žr­ta­va u NDH sve­do­če broj­ni do­ku­men­ti, pre­zen­to­va­ni u zbir­ka­ma već od 1945. go­di­ne od srp­skih, ali i hr­vat­skih auto­ra. Ob­ja­vlje­no je obi­lje knji­ga, stu­di­ja, čla­na­ka, pri­lo­ga, kri­ti­ka i osvr­ta, što sve­do­či da je ova muč­na te­ma srp­sko–je­vrej­skog stra­da­nja du­go u cen­tru pa­žnje isto­ri­ča­ra, prav­ni­ka i po­li­ti­ko­lo­ga. Ti do­ku­men­ti sve­do­če da su lo­go­ri („ge­riht”) bi­li ne­mač­ko-hr­vat­ski pro­je­kat, u ko­ji su se uklju­či­li svi sta­le­ži hr­vat­skog dru­štva, i da se sa­mo mo­že na­slu­ći­va­ti op­seg hr­vat­skog kla­nja i ubi­ja­nja. U pr­vi plan usta­ški ča­sni­ci su is­ta­kli zna­čaj se­lja­štva kao naj­broj­ni­jeg hr­vat­skog sta­le­ža, ali je ključ­na ulo­ga hr­vat­skih ško­lo­va­nih lju­di kao idej­nih pred­vod­ni­ka ko­ji su uče­stvo­va­li i u sa­moj re­a­li­za­ci­ji ma­sa­kra.

Već po sa­moj broj­no­sti ri­mo­ka­to­lič­kih sve­će­ni­ka – usta­ša mo­že se pret­po­sta­vi­ti in­ten­zi­tet hr­vat­skog kla­nja. U Zbir­ci Vik­to­ra No­va­ka (ko­ja se ču­va u Ar­hi­vu SA­NU) po­pi­sa­no je 894 ri­mo­ka­to­lič­kih sve­će­ni­ka, sve­tov­nih i svih mo­na­ških re­do­va (fra­nje­va­ca, isu­so­va­ca, do­mi­ni­ka­na­ca, ka­pu­ci­na, ba­zi­li­ja­na­ca, pri­pad­ni­ka kri­žar­skog re­da Bla­že­ne dje­vi­ce Ma­ri­je u Je­ru­sa­li­mu, ali je na spi­sku bi­lo i ča­snih se­sta­ra, žup­ni­ka, vi­so­kih pre­la­ta Rim­ske cr­kve, od ko­jih se po­mi­nju dva nad­bi­sku­pa i 14 bi­sku­pa. Od na­ve­de­nog bro­ja, njih 153 je od­li­ko­va­no od stra­ne Pa­ve­li­će­vog usta­škog re­ži­ma, a od 50 ča­snih se­sta­ra, sa­mo njih pet ni­je od­li­ko­va­no.5) Knji­žev­nik i isto­ri­čar Đu­ro Vi­lo­vić („Hr­vat čet­nik”) na­vo­dio je po­dat­ke za de­se­ti­ne sve­će­ni­ka – usta­ša i usta­ških pri­vr­že­ni­ka, od ko­jih na­vo­di­mo sle­de­će: žup­nik u Bi­sku don Mar­tin Ba­bin; žup­nik iz Hr­vat­skog Bla­ga­ja Pe­tar Čin­gri­ja; ka­no­nik Mi­ho De­lić iz Ma­kar­ske; fra­tar Ago­sti­no Ce­o­la, Ita­li­jan iz Pa­do­ve; sve­će­nik Ci­glit iz Me­đi­mur­ja; sve­će­nik Pe­tar Gro­zda­nić; žup­nik u Po­lji­ca­ma Kr­sto Je­li­nić; žup­nik u Že­že­vi­ci Stan­ko Ka­di­jić; isu­so­vac Eugen Kirst; fra Ivan Kr­stić iz Si­nja; M. Kr­po iz Ko­nji­ca; žup­nik iz Hrt­ko­va­ca An­tun Mi­ja­ko­vić; fra­nje­vac Aloj­zi­je Mi­sil, usta­ški po­vje­re­nik u Kre­še­vu; Pe­tar Si­vja­no­vić, žup­nik u Gru­bi­šnom Po­lju; Bo­gu­mil Zlo­pa­ša iz Hum­ca kod Lju­bu­škog i dru­gi.

U spi­sko­vi­ma Upra­ve dr­žav­ne bez­bed­no­sti (fond BIA-e ko­ji se ču­va u Ar­hi­vu Sr­bi­je) na­la­ze se po­pi­si broj­nih sve­će­ni­ka – usta­ša. Na spi­sku „Uče­šće sve­šten­stva u ban­di­ti­zmu i sa­rad­nja sa od­met­ni­ci­ma” na­la­ze se, iz­me­đu osta­lih, i sle­de­ći sve­će­ni­ci: Jo­zo Po­ljak, fra­nje­vac, ro­dom iz Si­nja. Kao usta­ša uče­stvo­vao u ne­de­li­ma jed­ne usta­ško-kri­žar­ske ban­de u Sla­vo­ni­ji; žup­nik iz Ka­pe­le Jo­sip Đu­rić – ko­man­do­vao usta­ško-kri­žar­skom „ban­dom” u Sla­vo­ni­ji i po­či­nio niz zver­sta­va nad mir­nim sta­nov­ni­štvom. Uhva­ćen je sa oruž­jem. Žup­nik Genc Fra­njo iz Kra­var­skog bio je ru­ko­vo­di­lac jed­ne kri­žar­ske gru­pe, ko­ja je ope­ri­sa­la na pod­ruč­ju Ve­li­ke Go­ri­ce i ko­ja je od nje­ga pri­ma­la na­re­đe­nja i di­rek­ti­ve za rad, iako je on sam le­gal­no ži­veo u Kra­var­skom kao žup­nik. Žup­nik Kreš Slav­ko iz Za­gre­ba or­ga­ni­zo­vao je u Za­gre­bu cen­tra­lu pre­ko ko­je je pre­ba­ci­vao usta­še ile­gal­ce u šu­mu, na Kal­nik i Bi­lo­go­ru. Ta­ko­đe je pred­vo­dio sta­ni­cu za pre­ba­ci­va­nje usta­ša u Cr­kve­nu (srez Bje­lo­var). Ubi­jen je na Kal­ni­ku.

Ča­sna se­stra Ja­nja Pe­trić po­be­gla je iz sa­mo­sta­na u Mo­sta­ru i pri­klju­či­la se kri­žar­skoj gru­pi s ko­jom je osta­la sve dok ni­je uhva­će­na. Na sa­slu­ša­nju je iz­ja­vi­la da se od­met­nu­la po na­go­vo­ru osta­lih ča­snih se­sta­ra i pred­stoj­ni­ca sa­mo­sta­na. Pro­tiv sve­će­ni­ka dr Ma­ri­ja­na Do­kle­ra i Zer Vin­ka iz Slo­ve­ni­je vo­dio se pro­ces ko­ji je imao ve­li­ki od­jek u Slo­ve­ni­ji.6) (Za žup­ni­ka Jo­si­pa Đu­ri­ća iz Ka­pe­le, srez No­va Gra­di­ška, za­pi­sa­no je da je ko­man­do­vao „jed­nom usta­ško-kri­žar­skom ban­dom u Sla­vo­ni­ji i po­či­nio niz zvjer­sta­va nad mir­nim sta­nov­ni­štvom”. Uhva­ćen je s oruž­jem. Pre­ma istom iz­vo­ru, Jo­zo Po­ljak iz Si­nja ak­tiv­no je uče­stvo­vao „u ne­dje­li­ma jed­ne usta­ško kri­žar­ske ban­de u Sla­vo­ni­ji”.

Fra­njo Genc, žup­nik iz Kra­var­skog, bio je ru­ko­vo­di­lac jed­ne kri­žar­ske gru­pe ko­ja je ope­ri­sa­la na pod­ruč­ju Ve­li­ke Go­ri­ce. Iz­da­vao je kri­ža­ri­ma pi­sme­na na­re­đe­nja i di­rek­ti­ve za rad, a on sam je le­gal­no ži­vio i ra­dio u Kra­var­skom kao ri­mo­ka­to­lič­ki žup­nik. Žup­nik u Za­gre­bu Slav­ko Kreš or­ga­ni­zo­vao je cen­tra­lu pre­ko ko­je je pre­ba­ci­vao usta­še ile­gal­ce iz Za­gre­ba u šu­mu, od­met­nič­ko-kri­žar­skim ban­da­ma na Kal­nik i Bi­lo­go­ru. Or­ga­ni­zo­vao je i sta­ni­cu za pre­ba­ci­va­nje usta­ša u Cr­kve­nu (srez Bje­lo­var). Kad su no­ve vla­sti sa­zna­le za nje­gov te­ro­ri­stič­ki rad, po­be­gao je na Kal­nik, ali je ubi­jen od or­ga­na OZNA-e.

Ča­sna se­stra Ja­nja Pe­trić po­be­gla je iz sa­mo­sta­na u Mo­sta­ru i pri­klju­či­la se jed­noj kri­žar­skoj gru­pi s ko­jom je osta­la sve dok ni­je uhap­še­na. Na sa­slu­ša­nju je iz­ja­vi­la da se od­met­nu­la po na­go­vo­ru osta­lih ča­snih se­sta­ra i pred­stoj­ni­ce sa­mo­sta­na.)

U do­ku­men­ta­ci­ji Ar­hi­va SA­NU na­ve­de­ni su broj­ni sve­će­ni­ci od­li­ko­va­ni od Pa­ve­li­ća, ko­ji su pret­hod­no vr­ši­li zlo­či­ne kao usta­ški i kri­žar­ski sa­rad­ni­ci. Pre­ma spi­sku, po abe­ced­nom re­du od­li­ko­va­ni su sle­de­ći sve­će­ni­ci:

– Ivan fra Abrus, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge III ste­pe­na (po­smrt­no) 1945, oč br. 290 tek 1702.

– An­te Ala­u­po­vić, žup­nik, pred­sed­nik sre­di­šnje upra­ve „Na­pret­ka”, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge I ste­pe­na sa zve­zdom, oč br. 159 tek. br. 946, za „us­traj­no hr­vat­sko dr­ža­nje i rev­no bo­dre­nje na­ro­da da us­tra­je u bor­ba­ma i po­te­ško­ća­ma do ko­nač­ne po­be­de hr­vat­ske mi­sli, te za pre­da­ni i ne­u­mor­ni kul­tur­ni rad kao du­go­go­di­šnji pred­sed­nik Na­pred­ka” („Na­rod­ne no­vi­ne” od 5. 7 1944).

– Al­fons An­dra­šec, gvar­di­jan fra­nje­vač­kog sa­mo­sta­na u Va­ra­ždi­nu, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge II ste­pe­na, oč. br. 171, tek br. 1150. – („Na­rod­ne no­vi­ne” od 13. VII 1944).

– fra An­đel An­đe­lo­vić, žup­nik iz Kralj. Su­ge, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge I ste­pe­na, 1944. go­di­ne.

– Pe­tar An­tić, žup­nik žu­pe Sli­vo Rav­no, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge II ste­pe­na, po­smrt­no.

– Mi­ho Ar­bu­lić, žup­nik iz Man­da­lje­na, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge II ste­pe­na.

– Jo­sip Asta­loš, žup­nik iz Osi­je­ka, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge II ste­pe­na, 1944. go­di­ne.

– Fran Ba­bić, žup­nik iz Sri­ja­ni, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge II ste­pe­na (po­smrt­no), 1945. go­di­ne.

– don An­tun Ba­čić, žup­nik iz Sto­na, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge II ste­pe­na (po­smrt­no).

– Le­o­nard O. Ba­jić, sve­će­nik fra­nje­vac iz Ma­kar­ske, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge III ste­pe­na, 1944 go­di­ne („Na­rod­ne no­vi­ne” od 13. VI­II 1944).

– An­te Ba­ku­la, žup­nik iz Gor­nje Hra­sni, od­li­ko­van je re­dom kru­ne kra­lja Zvo­ni­mi­ra II ste­pe­na s ma­če­vi­ma, po­smrt­no, 1945. go­di­ne.

– Đu­ro Ba­lo­ko­vić, sat­nik-du­šo­bri­žnik, iz hr­vat­ske flak-le­gi­je (luft­flot­te kom­man­do re­ich) od­li­ko­van je ko­laj­nom kru­ne kra­lja Zvo­ni­mi­ra (bron­ča­na sa hra­sto­vim gran­či­ca­ma), 1944. i ko­laj­nom kru­ne kra­lja Zvo­ni­mi­ra, sre­br­nom na rat­noj vrp­ci 1945. go­di­ne.

– fra Vik­tor Bal­tić, žup­nik iz Lju­bun­či­ća, od­li­ko­van je re­dom kru­ne kra­lja Zvo­ni­mi­ra III ste­pe­na s ma­če­vi­ma (po­smrt­no), 1945. go­di­ne.

– Dra­go Ban­dić, žup­nik iz Pr­nja­vo­ra, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge III ste­pe­na 1944. go­di­ne („Na­rod­ne no­vi­ne” od 13. VII 1944).

– Mla­den Bar­ba­rić, pro­fe­sor ka­te­he­ta Mo­star­ske gim­na­zi­je, od­li­ko­van je re­dom kru­ne kra­lja Zvo­ni­mi­ra sa zve­zdom „u znak pri­zna­nja za pr­vo­bo­rač­ki ne­u­stra­ši­vi usta­ški rad, te sve­stra­nu bor­bu u ško­li, na se­lu i u gra­du za stva­ra­nje i iz­grad­nju NDH” („Na­rod­ne no­vi­ne” od 10. IV 1944).

– Fra­njo fra Bar­bir, pro­fe­sor fra­nje­vač­ke gim­na­zi­je u Du­brov­ni­ku, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge III ste­pe­na po­smrt­no, 1945. go­di­ne.

– Ja­kov Ba­ri­šić, žup­nik iz Gra­dač­ca, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge II ste­pe­na (po­smrt­no), 1945. go­di­ne.

– Kre­ši­mir Ba­ri­šić, žup­nik iz Kr­nje­u­še, od­li­ko­van je re­dom kru­ne kra­lja Zvo­ni­mi­ra I ste­pe­na s ma­če­vi­ma (po­smrt­no), 1944. go­di­ne.

– Stje­pan fra Ba­ri­šić, žup­nik iz Pod­hu­ma, od­li­ko­van je re­dom kru­ne kra­lja Zvo­ni­mi­ra III ste­pe­na s ma­če­vi­ma, po­smrt­no 1945. go­di­ne.

– Mir­ko Ba­šić, žup­nik iz Pod­gra­đa, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge II ste­pe­na (po­smrt­no), 1945. go­di­ne.

– Stje­pan Bu­er­le­in, ve­ro­u­či­telj iz Đa­ko­va, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge III ste­pe­na.

– dr Mi­lan Be­lu­han, žup­nik sv. Ma­ri­je u Za­gre­bu, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge I ste­pe­na, oč br. 171, teh. br. 1139, 1944. go­di­ne („Na­rod­ne no­vi­ne” od 13. VII 1944).

– fra An­te Be­nu­tić, žup­nik iz Igra­na i Dra­šni­ce, od­li­ko­van je re­dom kru­ne kra­lja Zvo­ni­mi­ra II ste­pe­na sa ma­če­vi­ma (po­smrt­no), 1945. go­di­ne.

– Smarg­da Be­šan, ča­sna se­stra mi­lo­srd­ni­ca iz dr­žav­ne bol­ni­ce u Tu­zli, od­li­ko­va­na je ko­laj­nom kru­ne kra­lja Zvo­ni­mi­ra, že­lje­znom, na rat­noj vrp­ci, 1944. go­di­ne, „za po­žr­tvo­van rad i nje­gu ra­nje­nih do­mo­bra­na i usta­ša” („Na­rod­ne no­vi­ne” od 22. IV 1944).

– Bra­ni­mi­ra Bi­lić, ča­sna se­stra iz Liv­na, od­li­ko­va­na je ko­laj­nom kru­ne kra­lja Zvo­ni­mi­ra, bron­ča­nom, na rat­noj vrp­ci, 1942. go­di­ne.

– dr Vla­di­mir fra Bi­lo­brk, č. o, žup­nik i de­kan iz Met­ko­vi­ća, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge II ste­pe­na „za­to što je kao hr­vat­ski na­rod­ni sve­će­nik i pr­vo­bo­rac is­ta­kao se u do­ba ta­li­jan­ske oku­pa­ci­je kao ne­u­stra­ši­vi bra­ni­telj po­ve­re­nog mu sta­da” („Na­rod­ne no­vi­ne” od 26. VI 1944).

– Ni­ko­la Bi­lo­gri­vić, žup­nik iz Ba­nja­lu­ke, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge II ste­pe­na („Na­rod­ne no­vi­ne” od 13. srp­nja 1944).

– Fran Bi­nič­ki, sve­će­nik, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge I ste­pe­na sa zve­zdom, 1945. go­di­ne.

– Gr­ga Bla­že­vić, žup­nik iz Bo­san­skog No­vog, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge II ste­pe­na („Na­rod­ne no­vi­ne” od 13. srp­nja 1944).

– fra Ma­ri­jan Bla­že­vić, pro­fe­sor fra­nje­vač­ke gim­na­zi­je u Du­brov­ni­ku, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge I ste­pe­na, po­smrt­no 1945. go­di­ne.

– Va­len­tin Bo­cak, sat­nik du­šo­bri­žnik Dru­gog gor­skog zdru­ga, od­li­ko­van je ko­laj­nom kru­ne kra­lja Zvo­ni­mi­ra, bron­ča­nom, na rat­noj vrp­ci, 1944. go­di­ne.

– dr Stje­pan Bo­gu­to­vac, voj­ni du­šo­bri­žnik – le­gi­o­nar, od­li­ko­van je re­dom kru­ne kra­lja Zvo­ni­mi­ra II ste­pe­na sa ma­če­vi­ma (po­smrt­no), 1945. go­di­ne.

– dr Kvi­rin Bo­ne­fa­čić, bi­skup ma­kar­ski i split­ski, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge, ve­le­red sa zve­zdom, oč br. 50, tek. br. 142, 1943. go­di­ne. On je me­đu pr­vi­ma od­li­ko­van.

– fra Fra­njo Bo­rić, žup­nik iz Čvr­lje­na, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge III ste­pe­na (po­smrt­no), 1945. go­di­ne.

– Vla­di­mir Bo­ro­ša, žup­nik iz Lo­bo­ra, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge I ste­pe­na („Na­rod­ne no­vi­ne” od 10. trav­nja 1945. go­di­ne).

– Jo­sip Boc­kman, žup­nik iz Gla­mo­ča, od­li­ko­van je re­dom kru­ne kra­lja Zvo­ni­mi­ra III ste­pe­na s ma­če­vi­ma (po­smrt­no) 1945. go­di­ne.

– Be­ri­sla­va Bra­čić, ča­sna se­stra – re­dov­ni­ca iz Za­gre­ba, od­li­ko­va­na je re­dom za za­slu­ge III ste­pe­na, 1945. go­di­ne.

– fra Stan­ko Bra­da­rić, žup­nik iz Pod­ba­blja, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge II ste­pe­na (po­smrt­no) 1945. go­di­ne.

– Jo­sip Bra­e­no­vić, žup­nik bi­o­kov­ske žu­pe, od­li­ko­van je re­dom kru­ne kra­lja Zvo­ni­mi­ra, II ste­pe­na, s ma­če­vi­ma (po­smrt­no) 1945. go­di­ne.

– Zvon­ko Bre­ka­lo, sve­će­nik lo­go­ra Ja­se­no­vac, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge III ste­pe­na („Na­rod­ne no­vi­ne” od 13. srp­nja 1944. go­di­ne).

– fra Da­ne Bi­še­vac, žup­nik iz Stra­tin­ske, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge III ste­pe­na, 1944. go­di­ne („Na­rod­ne no­vi­ne”, 13. srp­nja 1944).

– Stje­pan Buc­ko­vić, žup­nik u Gor­njim Bo­gi­ćev­ci­ma, od­li­ko­van je re­dom kru­ne kra­lja Zvo­ni­mi­ra, III ste­pe­na sa ma­če­vi­ma, 1944. go­di­ne.

– Jo­sip (Jo­le) Bu­ja­no­vić, sat­nik sve­će­nik IV usta­škog sta­ja­ćeg dje­lat­nog zdru­ga, od­li­ko­van je ma­lom sre­br­nom ko­laj­nom za hra­brost, 1943. go­di­ne: „Od­li­ko­van što se kao sve­će­nik pri­go­dom na­pa­da­ja po­bu­nje­ni­ka na Go­spić is­ta­kao hra­bro­šću i od­va­žno­šću” (Voj­ni vje­snik br. 47 od 3. stu­de­nog 1943, str. 1708).

– Pa­vle Bu­to­rac, bi­skup ko­tor­ski du­bro­vač­ke bi­sku­pi­je, od­li­ko­van je re­dom za za­slu­ge ve­le­red sa zve­zdom, zbog to­ga što je kao bi­skup „na is­tak­nu­tom i ugro­že­nom dr­žav­nom pod­ruč­ju bra­nio pra­va hr­vat­skog na­ro­da” (u „hr­vat­skoj” Bo­ki – N. Ž), „Na­rod­ne no­vi­ne” od 10. svib­nja 1944. go­di­ne.

Na­ve­de­na ma­sa sve­će­ni­ka sve­do­či o zlo­či­nač­koj hr­vat­skoj ko­lek­tiv­noj ak­ci­ji, o ma­sov­nom uče­šću svih sta­le­ža hr­vat­skog pu­ka u li­kvi­da­ci­ja­ma Sr­ba, Ci­ga­na, Je­vre­ja i Hr­va­ta li­be­ra­la – Ju­go­slo­ve­na, me­đu ko­ji­ma je bi­lo i ko­mu­ni­sta. Na­ve­de­ne zlo­či­ne ni­je mo­gla iz­vr­ši­ti ne­ka­kva „ša­ka usta­ša” ko­ji su to­bo­že u par ka­mi­o­na upa­li u Za­greb to­kom april­skog ra­ta 1941. go­di­ne. Po­red po­je­di­na­ca ko­ji u Be­o­gra­du sma­nju­ju broj srp­skih žr­ta­va, u no­vi­je vre­me se u Hr­vat­skoj po­ja­vi­la pra­va or­ga­ni­zo­va­na re­vi­zi­o­ni­stič­ka ško­la ko­joj su se pri­klju­či­la zvuč­na ime­na hr­vat­skih na­uč­nih, kul­tur­nih i ver­skih in­sti­tu­ci­ja. O toj ne­ča­snoj po­ja­vi u hr­vat­skoj isto­ri­o­gra­fi­ji iz­u­zet­nu stu­di­ju (u for­mi član­ka) je da­la prof. dr Mir­ja­na Ka­sa­po­vić sa Fa­kul­te­ta po­li­tič­kih zna­no­sti u Za­gre­bu. U sa­žet­ku član­ka „Ge­no­cid u NDH, uma­nji­va­nje, ba­na­li­zi­ra­nje i po­ri­ca­nje zlo­či­na”, ona raz­ma­tra re­vi­zi­o­ni­stič­ku stru­ju u sa­vre­me­noj hr­vat­skoj isto­ri­o­gra­fi­ji, a po­sred­no i u po­li­ti­ci, ko­ja se ba­vi Ne­za­vi­snom Dr­ža­vom Hr­vat­skom.

Ka­sa­po­vić­ka na­vo­di da re­vi­zi­o­ni­stič­ki na­ra­tiv či­ne tri glav­ne po­stav­ke:

a) NDH je bi­la nor­mal­na ono­dob­na pro­tu­po­bu­nje­nič­ka dr­ža­va ko­ja ni­je ko­ri­sti­la dr­žav­ni te­ror (?! – N. Ž.) ka­ko bi uni­šti­la ver­ske i et­nič­ke za­jed­ni­ce ko­je su u usta­škoj ide­o­lo­gi­ji i po­li­ti­ci bi­le od­re­đe­ne kao pri­rod­ni ili or­gan­ski ne­pri­ja­telj te tvo­re­vi­ne, ne­go je pri­me­nji­va­la ogra­ni­če­na le­gi­tim­na sred­stva bor­be da bi se za­šti­ti­la od po­li­tič­kih po­bu­nje­ni­ka;

b) u NDH ni­su iz­vr­še­ni ma­sov­ni zlo­či­ni, a ka­mo­li ge­no­cid, ni nad Sr­bi­ma, ni nad Ži­do­vi­ma, ni nad Ro­mi­ma; što­vi­še glav­ne žr­tve bi­li su Hr­va­ti, te zlo­či­ne NDH tre­ba de­sr­bi­zi­ra­ti i de­ju­de­i­zi­ra­ti;

c) lo­gor Ja­se­no­vac bio je sa­mo rad­ni i sa­bir­ni lo­gor, a ne kon­cen­tra­cij­ski lo­gor smr­ti, u ko­ji je NDH pri­vo­di­la po­li­tič­ke pro­tiv­ni­ke ka­ko bi se za­šti­ti­la od nji­ho­vog ra­zor­nog de­lo­va­nja (na­ro­či­to že­ne, de­cu i star­ce – N. Ž.), a ne ka­ko bi ih ubi­ja­la; pra­vi smr­to­no­sni lo­gor u Ja­se­nov­cu osno­va­la je tek ju­go­slo­ven­ska ko­mu­ni­stič­ka vlast po­sle svr­šet­ka Dru­go­ga svet­skog ra­ta.

Po­ku­ša­va­ju­ći de­kon­stru­i­sa­ti ’ja­se­no­vač­ki mit’, re­vi­zi­o­ni­sti za­pra­vo na­sto­je de­kon­stru­i­sa­ti ’mit o ge­no­ci­du’ u NDH, a ti­me pot­pu­no ili de­li­mič­no re­ha­bi­li­ti­ra­ti NDH”. Kao naj­ek­strem­ni­ju re­vi­zi­o­nist­ki­nju Mir­ja­na Ka­sa­po­vić is­ti­če Blan­ku Mat­ko­vić, pred­sed­ni­cu Hr­vat­ske dru­žbe po­vje­sni­ča­ra „Dr Ru­dolf Hor­vat”, ko­ja je na­ja­vi­la „znan­stve­nu re­vo­lu­ci­ju Olu­ja 2”, ko­ja će te pro­ble­ma­tič­ne na­ra­ti­ve „ja­se­no­vač­kog mi­ta” pro­sto raz­bi­ti.

Ova­kvim ne­bu­lo­znim hi­po­te­za­ma hr­vat­skih re­vi­zi­o­ni­sta ni­je po­tre­ban ko­men­tar, do­volj­no je ja­sno Mir­ja­na Ka­sa­po­vić svo­jom iz­u­zet­nom ana­li­zom raz­ot­kri­la bo­le­sni duh hr­vat­skih fan­ta­sta. S dru­ge stra­ne, zbog pret­hod­nih po­li­tič­kih ogra­da i za­bra­na da se o pi­ta­nju bro­ja i na­či­na stra­da­nja Sr­ba, Je­vre­ja i Ro­ma uop­šte raz­go­va­ra, broj ubi­je­nih je ostao na ni­vou ne­re­še­nog isto­ri­o­graf­skog pi­ta­nja, pa u srp­skoj (ma­nje u Hr­vat­skoj) isto­ri­o­gra­fi­ji tra­ju stal­ne de­ba­te i spo­re­nja po­vo­dom to­ga. Za­to ni­je čud­no, ka­ko na­gla­ša­va isto­ri­čar dr Mi­lan Ko­lja­nin, da su se po­le­mi­ke pre­li­le i na udž­be­ni­ke za osnov­nu ško­lu. Za­to, po nje­mu, ni­je ni čud­no da se u jed­nom udž­be­ni­ku za osmi raz­red na­vo­di da je u Ja­se­nov­cu stra­da­lo „vi­še od 100.000”, a u dru­gom da je ubi­je­no iz­me­đu 500.000 i 600.000 lju­di. Ko­lja­nin da­lje na­vo­di da je pre ne­ko­li­ko go­di­na bio ak­tu­e­lan po­i­me­nič­ni po­pis žr­ta­va Spo­men pod­ruč­ja Ja­se­no­vac, na ko­jem je bi­lo po­pi­sa­no 75.000 ime­na, da bi se u no­vi­je vre­me taj po­pis pro­ši­rio sa 83.145 lju­di.

Po Ko­lja­ni­no­vom mi­šlje­nju, do­nja gra­ni­ca u pro­ce­ni bro­ja žr­ta­va (ko­ja je po nje­mu naj­ve­ro­do­stoj­ni­ja) je ci­fra od 146.400 iden­ti­fi­ko­va­nih žr­ta­va, do ko­je je do­šao isto­ri­čar dr An­tun Mi­le­tić. Ko­lja­nin da­lje na­po­mi­nje da se uvek ra­di o pro­ce­na­ma (zbog uni­šta­va­nja lo­gor­ske do­ku­men­ta­ci­je i dru­gih ma­te­ri­jal­nih do­ka­za), s tim što tre­ba pra­vi­ti ja­snu raz­li­ku iz­me­đu bro­ja po­pi­sa­nih žr­ta­va, ko­ji je uvek znat­no ma­nji od bro­ja onih ko­ji su za­i­sta stra­da­li u od­re­đe­nom lo­go­ru.7)

Prof. dr Ni­ko­la Žu­tić

Na­uč­ni sa­vet­nik

In­sti­tut za sa­vre­me­nu isto­ri­ju

Be­o­grad

Od istog autora:

Nikola Žutić: Koncentracioni logor Gospić, april – avgust …

Nikola Žutić: LIČKI RIMOKATOLIČKI INSPIRATORI I …

Pokušaj brisanja identiteta prekodrinskih Srba | Jadovno 1941.

Dr Nikola Žutić: Četnički liberalizam i antinacizam u …

Neka se ljuti ko hoće, ali Hrvati su Srbi! | Jadovno 1941.