Никола Милованчев: Усташки „србосјек“ у партизанском покољу монархиста на Лошињу, септембра 1943.

Много касније почело је у Хрватској да се јавно говори да је циљ усташа и хрватских комуниста био јединствен – независна хрватска држава

У званичној југословенској и српској историографији је седамдесетак година табу тема био прелазак појединих усташких зликоваца у партизанске јединице и њихово даље учешће у злочинима над Србима Хрватске и Босне и Херцеговине – сада под именом Јосипа Броза а не Анте Павелића. Ово прећуткивање је логично а још и данас се сакривају многи документи везани за ратну сарадњу врха Независне државе Хрватске (НДХ) и врхова КП Хрватске односно КП Југославије.

Пише: Никола Милованчев

Међутим, за упућене, ратна сарадња усташког и партизанског врха није била непозната још за време рата. Један од оних који су указивали на дугорочне циљеве Јосипа Броза био је познати књижевник Ђуро Виловић, који је 1942–3. у Сплиту уређивао илегални монархистички (равногорски, четнички) лист „Крик из јама“. Још децембра 1942. он и Силвије Алфиревић (директор сплитске гимназије, Србин католик са Пељешца, убијен по директиви Иве Лоле Рибара септембра 1943) у „Крику из јама“ демаскирали су циљеве Јосипа Броза и водећих хрватских комуниста и објавили чланак „Н.О.Ф. ОСЛОБАЂА ОСТАТКЕ СРПСКОГ НАРОДА“ (Н.О.Ф. је кратица за Народноослободилачки фронт, вођен од комуниста – нап. Н. М.): „Усташе и њихов наставак, партизани, доказаше и доказују необоривим и морем проливене српске крви печаћеним документима, да су им Срби криви једино што су живи…(следи попис од партизана заузетих села у Далмацији и у суседном срезу Грахово у Босни)…

Сва су ова села ослобођена од кућа, намјештаја, хране, стоке, а и људи“ (цитирано по Николи Жутићу, „Ђуро Виловић. Од жупника до четника“, Београд 2012, стр. 163). Чак и касније, после Брозовог доласка на власт, у најтежим условима затвора 1945, Виловић је поткрепио свој став о истребљењу српског народа од стране хрватских комуниста. Не знам ни једног другог затвореника који је пред иследником ОЗН-е испољио такву храброст као Ђуро Виловић. На саслушању 3. јануара 1946. у Озни (ОЗН – Одељење за заштиту народа, комунистичка тајна полиција 1944–6) у Бeограду, иследник је питао Виловића зашто у чланку, објављеном 1944. у „Уједињеном Српству“ бр. 2 „… називате НОВ („Народно-ослободилачка војска“, партизани – нап. Н. М.) „усташко продужење“ и маршала Тита изједначујете са поглавником?“.

На ово питање, Виловић је храбро одговорио: „Био сам обавештен да је на ускочким теренима српски живаљ страдао од партизана, т.ј. био је истребљиван као и од усташа, мада у мањој мери, па сам на основу тога написао ово у чланку“ (цитирано по досад необјављеном документу ОЗН-е, факсимил у поседу Н. М.).

Тек много касније, почело је у Хрватској да се јавно говори да је циљ усташа и хрватских комуниста био јединствен: независна хрватска држава; ово је најсажетије изразио наслов чланка који је објављен у љубљанском Делу 10. маја 1995. (на стр. 6), уз извештај о прослави 50-годишњице завршетка Другог светског рата у Хрватској. Та прослава је резимирана у наслову чланка загребачког дописника Дела: „Национална држава јединствени циљ партизана и усташа“, а у поднаслову је додано: „Таква је порука са централне хрватске прославе 50. годишњице победе над фашизмом и нацизмом“.

У пролеће и лето 1943. јединице под командом Драже Михаиловића су се сакупљале уз обалу Јадранског мора и у његовом залеђу, припремајући се за очекивану капитулацију Италије и за прижељкивано искрцавање Савезника на Јадрану, до којег није дошло. А када је 8. септембра 1943. Италија капитулирала, италијански окупатор је оружје предавао комунистима а не монархистима, пoд утицaјем Британаца (архив београдског БДС-Гестапоа, досије др Доброслава Јевђевића Ј-238, стр. 47, у Историјском архиву Београда). У то време, део јединица Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) који се налазио на северном Јадрану се пребацио на острво Крк, на којем cу му се прикључили и локални монархисти, као и они са Сушака (југословенски део Ријеке) и околине; са њима је било и српских жена, деце и стараца, збег из Гацке долине у Горњој Лици.

Увидевши концентрацију монархиста, чији циљ је био и послератно прикључење острва Крк Србији (резолуција из Александрова/данас Пунат од 23. јуна 1943), Броз је 22. септембра наредио: „… Четничко упориште на Лошињу ликвидирајте“ (Велимир Иветић: Случај партизанских злочина у логору на Малом Лошињу 1943. године, Војноисторијски гласник, Београд, бр. 1-2/2004, стр. 138). Он је на Крк послао јаку делегацију која је пренела директиву тамошњим партизанским јединицама да треба ликвидирати монархисте на Северном Јадрану: на Крк су послани др Иван Рибар, Владо Зечевић и др Владимир Бакарић. А пре тога, већ 16. септембра, командант и комесар Главног штаба Хрватске, Иван Гошњак и Владимир Бакарић су наредили: „3) Због опасности од четника у овој фази борбе, нису нам потребни њихови заробљеници. Све заробљене у борби одмах ликвидирати. То чинити и убудуће“ (књига примљених телеграма у збирци Јосипа Броза Тита, коју је лично чувао до смрти – цит. по чланку пуковника Велимира Иветића, исто, стр. 146).

Под партизанским притиском, око 800 припадника ЈВуО и чланова њихових породица се са Крка пребацило на дотад окупирана острва Лошињ и Црес, преузевши их у име власти Краљевине Југославије; локалним партизанима су предложили заједничку одбрану ових острва од очекиваног напада Немаца и усташа и они су то прихватили; међутим, команда Главног штаба Хрватске је била другачија: уништити све присталице југословенске монархије на том простору. И зато партизанске јединице нису биле послате у напад на Ријеку или у Истру, где су тамошњи партизани очајнички молили за помоћ пред надирућим Немцима, већ су упућене на Црес и Лошињ да нападну југословенске монархисте; на ова острва је из састава 13. приморско-горанске дивизије послана најјача, 1. ударна бригада, а уз њу и батаљон „Матија Губец“ (2. батаљон 2. бригаде 13. дивизије).

Део бораца 3. бригаде 503. корпуса ЈВуО је са Лошиња испловио бродовима и затим стигао код савезника у Бари, док је део бораца остао на острву а уз њих и чланови породица из Гацке долине. Посада у тврђави на брду Товар („Фортеца“) северно од Малог Лошиња, предвођена капетаном корвете Крешимиром Вранићем и рез. поручником Антоном Шустером се, одлично утврђена, један дан супротстављала пуно бројнијим партизанским снагама. Без инструкција да треба да се боре против партизана – а наивно поверовавши у обећање титоваца да могу мирно отићи са острва – 26. септембра су, после преговора, изашли из тврђаве са личним наоружањем. Ускоро су изненада нападнути и савладани а затим се десио тежак злочин. Недавно сам дошао до два досад необјављена документа о злочину који је тада уследио на Лошињу и у Грижанима код Цриквенице (где је усмрћен већи део заробљеника а затим и сви чланови породица – деца, жене и старци). Ради се о два поверљива извештаја југословенске краљевске војске о овим догађањима, односно о преводу тих извештаја на енглески језик (за сада нам није познато да ли постоје сачувани оригинали ових двају извештаја на српском).

Први је недатиран и без потписа а носи назив „Злочин у Лошињу“; други има датум 2. децембар 1943, насловљен је на Врховну команду Југословенске војске, Владу Краљевине Југославије и Врховну команду савезничких снага (вероватно су зато и преведени на енглески) а потписан је именима капетана Јован Дабовића и Борисава Гешовића, који се у свом тексту позивају на први извештај. Цитираћу само мали део њихових навода о догађањима после заробљавања војника и официра војске Краљевине Југославије партизанима (са енглеског на српски превео М. Гудовић): „Преосталих четрдесет војника, заједно с официром Антоном Шустером, командантом Друге чете, одведено је у залив Равенска и тамо, у близини јавног купалишта, брутално убијено. У овом масакру учествовала су и четири ноторна кољача, који су руковали посебном врстом сјечива. Они су били послати из Лике специјално за ту намјену. Ножевима су раздрли утробе војника и потом пола жртава бацили у море. Њихови крвожедни другови навалили су другдје да убијају људе будацима и аутоматима. Масакрирани војници су узвикивали: „Живио Краљ Петар! Живјела Југославија!” Командант Антон Шустер преклињао је мушкарце и жене који су стајали близу: „Јавите моме Краљу да умирем за њега и Југославију, и да умирем срећан…”

Из цитираног извештаја Ј. Дабовића и Б. Гешовића о ратном злочину на Лошињу, јасно је да су четворица партизанских кољача располагала ножевима званим „србосјек“, који су иначе употребљавале усташе; зато се може претпоставити да су ти злочинци раније били у усташама и да су приликом облачења у партизанске униформе уз себе задржали и тај усташки „алат“ за клање српског народа. Ти злочинци очито нису били у редовном саставу батаљона „Марко Трбовић“, „Љубица Геровац“ и „Матија Губец“ односно других партизанских јединица које су учествовале у нападу. Иначе, тзв. „србосјек“ је био произведен у Немачкој, у чувеном Золингену (Solingen), а првобитно је био намењен за сечење ужади на сноповима пшенице.

Сам начин убијања клањем међу партизанима у Хрватској није био неуобичајен када су убијани Срби: тако су усмрћивани чак и поједини Срби на истакнутим положајима међу комунистима и партизанима у Хрватској. Проусташка колаборатерска група у врху КП Хрватске Хебранг-Бакарић-Крајачић, најутицајнија међу хрватским комунистима, није имала милости ако се посумњало да је неко склон „великосрпским скретањима“. Споменимо нпр. случај који неће бити оспорен, јер га не наводе емигрантски извори већ Титов генерал и дипломата Павле Јакшић, који је 1944. био начелник Главног штаба Народноослободилачке војске (НОВ) Хрватске али је четири деценије касније желео да олакша душу и изнесе истину на видело.

Ради се о клању познатих партизана са Кордуна – Вељка Кораћа, Илије Жегарца и Љубе Вујичића, који су били познати у партизанском покрету на Кордуну. 1944. су били осуђени на монтираном процесу као четничко-гестаповски сарадници (председник судског већа био је познати хрватски историчар и правник др Фердо Чулиновић) и заклани – егзекутор је у њиховом случају био домаћи српски комуниста са Кордуна (Павле Јакшић, Над успоменама, књига прва, Београд 1990, стр. 518-519).

Епилог

По тврђењу једног мог познаника, у време последњег рата, почетком 1992, „србосјек“ је, као опомена Србима, неколико месеци био изложен у излогу једне трговине на почетку Петрињске улице, у центру Загреба. Тада, после доласка Туђмана на власт, није више било потребно да се сакривају намере према Србима у Хрватској. Пре тога, до маја 1990, док су тамо на власти били „реформисани“ комунисти Ивице Рачана (сина усташког терористе Луке Рачана, убијеног од УДБ-е почетком 50-их година поред ограде фабрике сирева „Зденка“ у Великим Зденцима а унука доглавника НДХ Мишка Рачана из Великих Зденаца) још је било пожељно да се барем деломично сакривају намере. Затим су, после доласка Туђмана на власт у Хрватској, маске сасвим пале, а огољена истина је изашла на светло дана.

Извор: Стање ствари