Нијесмо жељели освету

У помами националистичких страсти и вјерске затуцаности, у лудилу мржње према свему што је српско, у безумном бијесу који су усташе испољавале над недужним српским народом, било је сигурно тешко чак и најтрезвенијим и најразумнијим Хрватима одупријети се и супротставити, стати у одбрану дојучерашњих комшија и пријатеља. Ако би се судило по оној Његошевој „страх животу каља образ често”, онда би се заиста и могло донекле схватити и уважити оправдање да се часни Хрвати из страха нијесу у већем броју супротставили злочинима својих сународника и отвореније стали у одбрану Срба.

Такво опредјељење, међутим, пада у воду пред чињеницом да је то изостало чак и онда када су чудовишној Павелићевој држави попуцали колани и кола обрнула низа страну.

Срби — Ливњаци стога са посебним пијететом и поштовањем говоре о свима онима који су изговорили утјешну ријеч, који су пружили братску руку у часу кад се није смјело, кад је због тога могла и глава да одлети, кад је и Хрвате због тога могла ноћ да поједе.

Милан Росић, рецимо, тако са посебним поштовањем говори о двојици Хрвата из Ливна, два брата Јуркића, који су спасили велики број Срба из села Застиња:

„У тренутку када су нас у Челебићу хапсили, у понедјељак 28. јула, хапшења су почела и у другим селима у којима је било Срба — казује Росић. – Моја сестра Ана је била удата у Застиње за Крста Пажина. Тог дана код њих је био дошао мој отац Тодор пошто је претходно сина Момчила сместио у болницу у Ливну.

Како ми је сестра касније испричала, негде око два сата поподне приметили су у комшилуку неку ужурбаност, а онда су се путем кроз село појавила два наоружана човјека са ранцима на раменима. Била су то два Хрвата из Ливна, браћа Јуркићи. Ишли су усплахирени кроз село и гласно дозивали Србе:

— Бежите, браћо Срби, ако мислите главе да сачувате, усташе се спремају да вас већ данас све похапсе и побију. Ми ево побегосмо у шуму, нећемо братском крвљу руке да крвавимо и душу да грешимо, но бежите и ви са нама ако вам је живот драг…

Одмах су им се придружили сви Срби из Застиња, а побегли су и сви Пажини, нарочито они млађи. Мој зет Крстан и млађи брат Пане нису хтели да беже. Пане се чак отворено супротстављао бежању из села и говорио да је то непотребна паника, да ти млади људи не знају шта раде кад сумњају да би једна власт, једна држава, каква год била, могла дићи руку на свој лојални и ником дужни народ.

Са Крстаном и Паном остао је и мој отац. Није хтио да их напусти, али су се убрзо покајали и зажалили због тога што нису отишли са осталима.

Негде око четири сата поподне бануле су усташе и одвеле сву тројицу.

Колико се до сада зна, те ноћи су их позатварали у Ливну, а сутрадан навече повели и побили у Прологу. Неизвесно је само да ли је са њима завршио и мој отац јер има неких наговештаја да је он успео некако да се извуче те ноћи, да сутрадан сачека Момчила који је побегао из болнице и да онда заједно са њим и нашом комшиницом Љубицом, ћерком Вује Милутина, крене у Челебић. Било како било, тек ту му се губи сваки траг…

Насупрот овом часном примеру и поступку браће Јуркића, а гдекоји сличан је био и у Челебићу и другим селима, веома је чудно понашање већине Хрвата. Наше комшије у Челебићу, например, од рата до сада упорно ћуте о злочинима над српским народом, о ономе што су нам приредили тих крвавих јулских дана. Нико никада од њих није тражио да клече на коленима и моле опроштај јер смо ми опростили и без тога, али камо макар реч људског извињења, камо отворено признање зла које су нам нанели.

Уместо свега тога, упорно ћутање о злочинима и понашање као да нису ни били ту кад се све то догађало, као да нису били очевици и саучесници у свему томе. Упорно тврде како је све то било злодело неких њима непознатих усташа од Имотског, Љубушког или Дувна, да су то били неки посебни војници са фесовима, што би ваљда требало да значи да међу кољачима и није било много Хрвата, већ пре свега, и највише, Муслимана. При том упорно понављају песму коју су, наводно, ти зликовци певали:

‘Ево браће, ево Љубушака,

не боје се четничких пушака…’

Нико се од њих не нађе да јавно или макар лично коме од нас сирјака, нас којима су домови разорени и породице побијене, искаже речи осуде и гнушања над злочинима и поступцима својих сународника. Једноставно, као да се све то десило негде друго, на неком другом крају света.

Временом су ипак процурели неки подаци о појединачном понашању свакога од њих. Показало се да је тачно оно ‘заклела се земља рају, да се тајне све дознају’, да се многе ствари не могу тако лако и вечно прикривати и држати у тајности. На светло дана су, ипак, избили многи грозни злочини наших комшија Хрвата.

Тако се, на пример, ипак сазнало да су браћа Римац, Антиша и Мато, те њихов синовац Јозан, лично вршили најстарвичније злочине клања у челебићкој школи на Огњену Марију 1941. године. За њима нису заостали ни Матан Барбарић и Маркица Рожић из села Ковачића. Кажу да су се такмичили са већ прекаљеним усташким кољачима у тим стравичним сеансама.

Занимљиво је да су усташе за своја злодела у селу углавном бирале најсиромашније, мамећи их обећањима да ће им дати српска имања. Није им, међутим, увек успевало, што најбоље показује управо један промер из нашег села.

Стипе Марков Римац, звани Кусанов, био је одиста један од најсиромашнијих у Челебићу. Имао је много деце међу којима и синове Мартина и Перу. Мартин је био готово стално одсутан од куће, потуцао се по радовима и злопатио на туђим праговима да заради и прехрани породицу.

Усташе су поверовале да ће искористити њихово сиромаштво, да ће они једва дочекати понуду да се тако лако домогну каквог доброг имања и изађу из беде и сиротиње. Позвали су Перу, тада двадесетогодишњег младића да дође на Огњену Марију у челебићку школу и заради неко од српских имања, а од тога како се покаже зависи и какво ће имање добити.

Преварили су се: Перо и његов отац Стипе су такву понуду енергично одбили. Но усташе нису одустајале. На силу су довели Перу пред школу и наредили му да утовара лешеве на кола ако већ неће да убија. Чим је видео стравичне призоре клања пред школом, несретни младић је истог часа полудео. Свест га је оставила кад је видео како се на пању од старог јаблана брадвама одсецају главе деци како би уштедели муницију и сачували је, како су говорили, за борбу са Србима на фронту. Пери се ту изгубио сваки траг…

Морам рећи и то да ми Срби који смо преживели губилиште, упркос страшним и неизлечивим ранама, никада нисмо желели освету и закон зуб за зуб, главу за главу, иако смо то могли остварити у вртлогу ратног безакоња и безвлашћа. Нисмо то учинили, али не из кукавичлука него из уверења да никада и ниједан народ не може одговарати за злодела појединаца из својих редова. Носимо жалост на срцу што Хрвати сами нису отворено и гласно и јасно осудили безумље каквога није било откад је света и века јер би тиме олакшали и нама и себи. Нама да лакше преболимо и опростимо, себи да барем колико толико оперу вечну љагу коју су усташе бациле на хрватски народ…”

Иначе, нешто више детаља о браћи Јуркићима и њиховим доброчинствима од заборава је сачувао  и Душан Пажин.

Било их је четворица — Никола, Вјеко, Живко и Брацо. Живјели су у граду и својим дружељубљем увијек одскакали. Живко и Вјеко су се нарочито дружили са Страхињом Пажином из Застиња за којега се посигурно зна да је био комуниста па се основано може претпоставити да су и Јуркићи били чланови Партије или барем њене ватрене присталице.

Чим су почели расколи и диобе, Живко и Вјеко су стално долазили и упозоравали људе да се не спуштају на уже усташама и да се, уколико их позову, ни по коју цијену не предају и не вјерују њиховом причама. Тако су Црногорци, Пажини и Тодоровићи из овог села на вријеме били упозорени на смртне опасности, а оног кобног 28. јула 1941, када су кренули погроми Срба, Живко и Вјеко су банули у село наоружани и заједно са Страхињом, односно Страилом како су га у селу сви завли, почели да алармирају народ да бјежи и склања се у Цинцар.

Само ријетки који их нијесу послушали допали су шака усташама и више никада своје куће нијесу видјели.

А своје куће и слободе, на жалост, нијесу видјели ни браћа Јуркићи. Вјеко је погинуо већ крајем 1941, а остали касније у борбама на сјеверу Црне Горе — сви у партизанима и сви у славној Петој пролетерској црногорској бригади.

Слободу није дочекао ни њихов друг Страило Пажин, баш као ни брат му Јово и сестра Даница — сви су пали под пролетерским барјаком, док им је отац Марко завршио на усташком губилишту у Прологу…

И још једна занимљивост: Душан Пажин тврди да су Страило и Живко имали књигу о свим злодјелима и свим злотворима у Ливну, да је књига предата Страиловој мајци Јованки, а ова све предала Комитету у Ливну. Ту се, међутим, књизи губи сваки траг, што се тумачи већ тада живо присутним настојањима да се све заташка и преда забораву.

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

 Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци