НЕВИЂЕНА ПЕРФИДНОСТ ХРВАТСKЕ: Влада финансира организације које дечји логор Јастребарско проглашавају сиротиштем, а партизане који су га ослободили нападачима на невину децу

Логор Јастребарско био је дечији концентрациони логор крај Јастребарског, којег је јула 1942. организовао усташки режим Независне Државе Хрватске. Логор Јастребарско био је један од неколико дечијих логора у Независној Држави Хрватској.

Поред овог логора за децу постојали су и дечији логори у Сиску и Лоборграду.

Логор за убијање и асимилацију српске дјеце

Логор је основан 12. јула 1942. према одлуци поглавника Независне Државе Хрватске Анте Павелића.

У логору је према подацима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача НР Хрватске било заточено 3.336 деце, углавном пореклом са подручја Kозаре и Kордуна. Према истим подацима, у логору је до краја октобра 1942. умрло најмање 449 деце. Према подацима Драгоја Лукића, у логору је умрло 768 деце.

Захваљујући залагању Татјане Маринић и других хуманитарки, до краја септембра 1942. године је 1.637 дјеце илегално извучено из логора и смјештено у прихватне породице.

Логор није карактеристичан само по чињеници да су у њему била заточена деца већ и по чињеници да су партизани 26. августа 1942. из логора ослободили неколико стотина деце (најчешће се помиње бројка од 727 ослобођене деце). Ослобођена деца су потом нашла уточиште на Kордуну. Већина друге деце логораша, који због болести и изнемоглости нису могли да напусте подручје Јастребарског и пређу на Kордун, након боравка у логору, још током рата, збринута у хрватским породицама.

Проусташки ревизионисти

Међутим, проусташки ревизионисти у Хрватској партизанско ослобођање српске дјеце са Kозаре, ових дана желе приказати као напад партизана на дјечје сиротиште.

Организације Хрватско жртвословно друштво, Удруга полиције бранитеља Јастребарско које финансира Влада Републике Хрватске и Жупа св. Николе бискупа ових дана у Јастребарском 23. аугуста, а поводом “Европског дана сјећања на жртве свим тоталитарних и ауторитарних режима – нацизма, фашизма и комунизма” организују “пригодну комеморацију”, којом се партизани желе окривити јер су из усташког логора жљели избавити дјецу од којих су многа били њихови сродници.

Kако се каже у скандалозном саопштењу о оквиру “комеморације” “Говорити ће се о дјечјем дому за ратну сирочад и улози кардинала Kардинала Степинца, свећеника, часних сестара и осталих добротворних удруга и појединаца о бризи за дјецу, а најављено је и излагање о новим спознајама у прошлој години о догађањима у том раздобљу у Јастребарском.”

Свједочење Николе Релића (88)

О усташком мучилишту српске дјеце са Kозаре дјеце у Јастребарском једно од најпознатијих свједочанства оставио је Никола Релић (88) из Славског поља:

“У логору је било око осамсто малишана, но сваке би ноћи по двадесетак умирало од глади или болести: ујутро би измучена дјечја тијела бацали на камион и некамо одвозили. Сваких пар дана добили бисмо комадић круха и то је од хране било то, за разлику од страхота које су нам радили и на које још данас тешко помишљам, а камоли их препричавам. Не знам из којег су разлога једног дана нас педесетак пребацили прво у Осијек, а потом у логор у Јастребарском. Ех, тек су ме тамо дочекале невоље – дрхтавим нам гласом приповиједа Никола.

Поновила се страва Старе Градишке у облику изгладњивања и малтретирања, но додани су и елементи ‘преодгоја’: батине би биле свакодневне, а неријетко су ‘штићеници’ насилно одијевани у усташке дјечје униформе. О више стотина малишана бринуле су свега четири часне сестре, а усташки војници долазили би два-три пута тједно у контролу и на ‘испомоћ’. Никола је из дана у дан бивао све слабији и немоћнији; тко зна би ли преживио да партизани поткрај љета 1942. нису напали логор и спасили дјецу: каже како је један мали логораш препознао партизана који је јуришао на главну домску зграду, па наглас радосно узвикнуо ‘Ено мога чиче’. Једна од часних га је на то, пред свима, усмртила крампом. Тај нам је догађај прије описала и Анђелија Мачешић из Доње Брусоваче, која је с малим Николом дијелила трауму дјетињства обиљеженог боравком у неколико усташких логора.

– Kада сам напокон стигао кући у Славско Поље, затекао сам мајку Евицу која се била скривала са збјеговима на Петровој гори. Од ње сам сазнао за злу судбину свога брата. Заборавио сам вам казати да свога оца, по којем сам добио име, и не памтим: умро је прије мог рођења. Сада ваљда разумијете зашто ме толико боли усташки поздрав којег сам се кроз дјетињство наслушао и по логорима о изван њих: увијек је био везан само уз смрт и за ништа добро, па га по томе памтим ноћу и дању. А он се све гласније и све жешће шуља по зидовима, заставама, плочама и телевизији. То никако не слути на добро – завршава некадашњи дјечак Никола Релић.

Историјски ревизионизам подржава званична хрватска влада што је недавно учинила организацијом Мисе за Блајбург у Сарајеву, као и Римокатоличка црква путем својих медија и организација.

Приредио: Вук Бачановић, Преокрет
Слика: Антифашистички вијесник

Извор: Преокрет

Везане вијести: Стратишта НДХ – Логор Јастребарско